Strip retrospektiva 2018 – O pokojnicima sve najbolje

„Uz veliku moć dolazi i velika odgovornost.“ Otvorimo ovogodišnju retrospektivu strip događaja u 2018. ovom spajdermenovskom rečenicom, a za to će biti više razloga.

Prvo, moramo da se pozabavimo sa najneprijatnijim delom retrospektive i pomenemo one koji više nisu sa nama. Pre svega, Stenom Lijem, čija je smrt preplavila medije i društvene mreže pre samo nekoliko nedelja. Bilo je onih koji su ga voleli, isto koliko i onih koji su ga prezirali zbog navodnog prisvajanja tuđe slave i guranja sebe u prvi plan Marvela. Bez obzira šta je istina, mi se time nećemo sada baviti, jer Sten i jeste bio jedno od najprepoznatljivijih lica strip industrije i treba mu odati počast za sve što je uradio (sam ili s drugima). Ajmo, minut ćutnje za Facu Stena...

Možemo dalje?

Nije nas samo Sten napustio. Tu su i Vilijam Vans („XIII“), i Julio Ribera („Aster Blistok“), a ne smemo smetnuti s uma i Stiva Ditkoa. Prvo Ditko, pa onda i Li, i Spajdermen u 2018. ostade bez oba roditelja, pa eto i prve prilike da se podsetimo na citat s početka.

No, govorićemo o još nekoliko smrti. Ove godine je konačno umrla i franšiza „Zvezdanih ratova“. Dobro, figurativno. Nakon „Poslednjeg džedaja“ s kraja 2017, ovogodišnji „Solo“ je dotukao neprijatelja i ostvario nezapamćen gubitak za kompaniju. Glasine o otkazivanjima brojnih projekata, poslednjim šansama za rukovodstvo i izvršne direktore, pomeranje termina... Sve je to usledilo nakon finansijskog flopa „Soloa“ („Sola“?), i teško je naslutiti kada će franšiza ponovo stati na zdrave noge. Što je šteta, jer nakon katastrofalne Epizode VIII čije ime više ne treba pominjati osim u kletvama, „Solo“ je zapravo bio sasvim dobar. Al', kao što kaže naš narod, ko ne plati na mostu plati na ćupriji, pa tako dolaze na naplatu greške od prethodnih filmova i smera čitave franšize.

Slično je i sa utihnulim DC univerzumom na filmu. „Liga pravde“ je branjena i hvaljena od strane DC-ja i WB, ali džaba kad je sve naišlo na mlak prijem i dosta osnovanih kritika, od smešnog CGI-ja do budalaste priče. Evo i pre nekoliko dana je lansiran „Akvamen“, i opet se ponavlja priča. Marketinška kampanja može biti i bolja, prijem mlak. Ja još nisam odgledao film pa ne mogu da sudim. (Možda se ovog vikenda odvažim.) Ali strepnja mi ne da mira. U svakom slučaju, Kavil napušta ulogu Supermena, Ben Aflek neće ponovo da se ogrne plaštom Mračnog viteza. Jedino se Momoa i Gado još kako tako grčevito drže za ulogu, ali videćemo dokle će i to da traje. A da, bejaše ima Kiborga i Fleša? Njih teško da iko i spominje.

DCCU delujue da je na umoru, možda je već i ladan kao Ditko, samo ih niko o tome nije obavestio. Kažu iz Vornera da je to normalna stvar, tobože glumci dolaze i odlaze, ne znači to ništa, obaveze... Posle toga je usledio statički šum, al nikako da objasne kako su se to glumci iz Marvela tako brutalno držali svoga trona. Nešto nismo primetili da je Robert Dauni Jr. bežao od Ajronmena u zadnjih desetak godina. Niti je Kapetan Amerika okačio štit.

Naravno, i to će se promeniti nakon sledećeg filma „Osvetnika“, a lepo je bilo dok je trajalo. „Rat beskraja“ budalasto zvuči, nazovimo ga „Infinity war“, podelio je publiku. Neki su bili u „meh“ fazonu, drugi su bili razočarani, ali dosta je onih koji su ga gledali zadovoljni, zavaljeni i nasmejani. Pa, meni je bio baš baš dobar. Uživao sam, moram priznati, i to više puta. Potonuo je na nekoliko testova, briljirao na drugim, ali opet je iznedrio dobru dozu zabave. Pa u čemu je onda razlika između Marvel CU i DCCU. Gde je nesklad između Ajronmenove i Betmenove ekipe? Neko će reći u humoru ili odsustvu istog, drugi će pomenuti sumornost potonjih nasuprot optimizmu prvih. Ali, mislim da je suština u zabavi. DC Filmovi jednostavno nisu dovoljno zabavni, plus toliko se snishodljivo odnose prema mitologiji junaka (što se, gle slučajnosti, desilo i u slučaju „Zvezdanih ratova“), da je publika odlučila da ih kazni neodlaskom u bioskope. Marvel se nalemao para, DC nije, i to je sve. „Uz veliku moć...“ Znate već.

Eto čuda, bilo je i dobrih filmova po stripu ove godine. A najboljim bi se mogao smatrati novi animirani film o Spajdermenu. Bez zezanja, gledajte ga. Dedpul, Antmen 2 i ini, sve su to fina ostvarenja. Da se razumemno – ništa epohalno. Pre bih preporučio „Crnog pantera“, koji je imao veoma svež i inovativan pristup.

Idemo dalje.

Ako slučajno nabasate na neku od generičkih stranih lista, tipa „best comics 2018“, kakve sada niču na internetu kao pečurke posle kiše, možete steći potpuno pogrešan utisak o prošloj godini. Svi redom nazivaju je jednom od najboljih u poslednjoj deceniji, i tako dalje, i tako bliže. Avaj, ne znam na šta tačno misle. Ima pojedinačnih hvalevrednih naslova, ali više je sve nekakav nastavak tavorenja. I tu ne mislim samo na američki superherojski strip, iako tako deluje. Jednostavno nema nekog naslova za koji se čitalac može uhvatiti kao simbol ove godine. DC i Marvel su potonuli u bezidejni mulj, mada tu Marvel dosta prednjači. Može se izdvojiti novi „Venom“ (strip, ne onaj „o moj bože“ /rolleyes film), i eventualno Koutsov i Akunin nastavak rada na „Crnom panteru“. Ostalo je sve – videti komentar na „Venom“ film u prethodnoj rečenici.

DC-jev „Rebirth“ je nešto bolje osmišljen, mada i on boluje od izvesnih nedostataka. Ali, može se probrati. Istakao bih (opet) Kingov „Mister Miracle“. I probajte da ne ispustite dušu čitajući „Betmen“ sapunjaru od istog autora.

Dosta smo ubili redova, vreme je preći na domaću scenu.

Festivalski život opet buja, kao i prošle godine. O „TRAS!#2“ smo već pisali, a većina drugih festivala nastavilo je postojanje. Leskovčani su nastavili da obaraju rekorde brojem učesnika, drugi su nastupili nešto defanzivnije u finansijkom smislu, jer je podrška institucija nikad skromnija.

Zato je izdanja bilo na pretek. Veseli čletvrtak je objavio „Patagoniju“, Maura Bozelija i Paskvalea Frizende, drugu knjigu u njihovoj ediciji „Veliki Teks“. I ta cigletina od izdanja definitivno je must have za svakog ljubitelja Teksa Vilera. Posebno jer je Frizenda apsolutni mag što se tiče crteža, i štampa je uspela da iznese sve najsitnije linijice njegovog rada. A kada govorimo o VČ, treba im čestitati 10. rođendan, otprilike u isto vreme kada je stara dobra „Zlatna serija“ (koja, istina, pripada nekim minulim vremenima) napunila pola veka od nastanka. I tom prilikom VČ je „ributovao“ „Zlatnu seriju“ u vidu nove, modernije edicije, sa znanim Boneli junacima, i dodatkom u vidu „alternativnih“ korica sa radovima domaćih autora.

Darkwood je nastupio nešto opreznije, pa su se mnogi pitali šta se dešava. Kad se sve sabere i oduzme, objavili su izdanja koliko i svake godine, ali sve je bilo nekako kondenzovano u talasima, posebno za beogradski Sajam knjiga. Francuski albumio su i dalje na ledu, ali zato imamo nekoliko pravih dragulja. Pre svega, dve nove knjige Korta. Zatim, fenomenalno urađena prva knjiga „Modesti Blejz“, upravo dok ovo pišem čitam i najavu za prvu od četiri knjige „Porodice Špageti“, i more američkih superherojskih stripova. Nastavci „Panišera“ Garta Enisa, Gerinih i Aronovih „Skalpiranih“, „Lige pravde“, Snajderov „Betmen: Dvor sova“... I, „Miriklmen“ u dve knjige. Ko ne zna o čemu je reč lako može da izgugla, ali evo ukratko: Alan Mur je osamdesetih odlučio da uzme opskurni superherojski strip i izvrne ga naopačke, zgazi, opet prevrne i okači da se osuši. I onda je uzde uzeo Nil Gejman, i nastavio da ga mrcvari, dok nije obustavljen serijal. I Mur godinama nije dozvoljavao da se objavi, iako je reč o totalno inovativnom pristupu superherojskom stripu i za ovo vreme, a kamoli pre tri-četiri decenije. Elem, Mur je konačno popustio, ali pod uslovom da njegovo ime nigde ne stoji u stripu. I „Miriklmen“ je počeo da se reprintuje u svetu, pa i kod nas. „Izletnik“ je još jedan grafički roman koji vredi promenuti, a teško ispustiti. Snažan, životni i upečatljiv strip koji govori o malim trenucima u životu.

Kako je „Korto Malteze“ kod Darkwooda svima znan strip u novom i dugo očekivanom ruhu, tako je i Čarobna knjiga iznenadila reizdanjem „Asteriksa“ u integralima sa po tri epizode. Verovatno većina zna koliko je teško dobiti prava za „Asteriksa“. Elem, ceo opus će biti objavljen u 12 knjiga, a ovih dana se očekuje izlazak četvrte. Ako se nastavi ovim ritmom, a nadajmo se da hoće, mogli bi da imamo kompletnog „Asteriksa“ za dve godine.

Čarobna knjiga je ove godine izvršila ofanzivu sa izdanjima, a poslednji veliki talas ide ovih dana. Treba istaći i luksuzno izdanje „Nadzirača“ Alana Mura, nove knjige edicija „Best of Marvel“ i „DC gold“. Ali tu su i nove knjige Boneli stripova, poimenice ceo serijal „Jana Diksa“ u nekoliko omnibusa, „Merkurio Loi“ i posebno hvaljeni „Komesar Ričardi“.

Zemunski Makondo je ove godine objavio prvu knjigu u ediciji „Sabrana dela Đorđa Lobačeva“. Sledeće godine je 110 godina od njegovog rođenja, i red je da ovaj veliki stvaralac domaćeg stripa bude uredno predstavljen posebnom bibliotekom. Na to se možda i opredugo čekalo, s obzirom na njegov značaj. Sjajna ekipa Makonda priredila je i dve knjige sjajne strip-adaptacije „Elrika“ Majkla Murkoka, eponimnog serijala epske fantastike, o kojoj sam pisao i u „Vremenu“. Nedavno smo ovde naširoko prikazali „El Topove sinove“ Alehandra Hodorovskog i Ladrona, a tu je i Manarin „Karavađo“, koga Makondo objavljuje u koprodukciji sa System comicsom.

Kad smo kod Systemovaca, moramo pomenuti izvanredne „Proklete: Pre poplave“ Džejsona Arona i rm Gere, autora potpisanih i na genioznim „Skalpiranima“. U saradnji sa Phoenix pressom System je objavio dve knjige „Uta“ Paole Barbato i Roija, autora sa „Dilana Doga“. A tu su i dve knjige priča po stripskim predlošcima, „Torpedo“ i „Helboj“.

Uz System comics mora se pomenuti i serijal „Linije fronta“, posebno u godini kada je obeležena stogodišnjica od kraja Velikog rata. Uz leskovački strip projekat „Do pakla i nazad“ i De Lazareov i Radovanovićev „Sat“, Linije fronta“ su najznačajnija edicija srpskog stripa o Prvom svetskom ratu. „Linije“ istina izlaze od 2014, ali ove godine su serijom izložbi i promocija doživeli kulminaciju.

Iza „Do pakla i nazad“ stoji autor „Vekovnika“ i „Beskrvnih“ Marko Stojanović sa grupom crtača. Reč je o nizu kratkih stripova i eseja koji upotpunjuju mitologizaciju naših heroja iz Prvog svetskog rata, običnih vojnika koliko i znanih imena, bez patetike i volšebne dehumanizacije. Kako govoriti o patnji i stradanju bez patetike? Teško, ali „Do pakla i nazad“ je dokaz da je moguće. I to uz scenaristički pristup tako blizak Tardiju u istoj tematici.

Stripovska zajednica je srazmerno mala, i većina stalnih domaćina i gostiju se neprestano prepliće. To ima svoju familijarnu stranu, i ti susreti se odvijaju kao poznanstva na slavama. Tek tu i tamo pojavi se novo lice među izdavačima. Dibidus je to novo lice, i već su se nanizali neki hvalevredni naslovi. Pre svega „Monstrumesa“, Imidžov serijal za kojim je svet poludeo, sa kitnjastim a opet privlačnim crtežom i pričom koja je ni previše mračna niti suviše sladunjava. Što bi rekli – taman kako treba.

Nekako mi Komiko i Besna kobila uvek idu jedni uz druge. Valjda asocijacija kako ih uvek viđam zajedno. Besna kobila je ove godine imala pune ruke posla, jer im je drugi roman koji su ikada objavili, „Luzitanija“ Dejana Atanackovića, fasovao NIN-ovu nagradu za prošlu godinu. Tako je karavan prezentacija, tribina i intervjua trajao cele godine. Ali, našlo se podosta i za objavljivanje. „Supersmederevac“ i „Slobodan pad“ od domaćih ostvarenja, i „Čudan zvuk motora“ i „Maks Vinson“ od stranih, kao i nova zbirka priča Dejana Atanackovića. Tu treba najviše izdvojiti „Čudan zvuk motora“ (uz rezervu da teniserski strip „Maks Vinson“ nisam još pročitao), kao vrsno i slojevito delo.

Komiko je ove godine opet bio vredan, te se pojavilo nekoliko zaista vrsnih ostvarenja. Prvo, „Ardalen“ u koprodukciji sa Modesty stripovima, remek-delo Migelanča Prada o sećanjima, uspomenama i mnogočemu još. „Khaal“ Luja Sešea je SF epopeja o tri međusobno zaraćene rase zarobljene i zaboravljene u kosmičkom zatvoru. „Tungsten“ Marsela Kintanilja je crno-bela, dinamična, kriminalistička priča iz Brazila. I za kraj, pomenimo i tek objavljen (tipa - boja se nije osušila) grafički roman „Nedostaci“ Adrijana Tominea, koji je uspeo da iz fanzina preraste u najpoznatije delo ovog autora.

Kao i svake godine, možemo se raspisati na ovu temu, i opet izostaviti mnogo odličnih stripova. Zato, ostavimo selekciju šta je najbolje i ko je dominirao za redovnu, postnovogodišnju retrospektivu, zavalimo se, jedimo i pijmo preko svake mere i dočekajmo praznike. Srećna nova!

Nikola Dragomirović