„Poetronika“ Miljana Ristića: Čovek vs mašina vs priroda
Helly Cherry
Miljan Ristić je već dobro poznat čitaocima našeg sajta. Srećete ga kao jednog od članova redakcije ali gotovo podjednako je zastupljen svojim kreativnim radom u umetničkom smislu. (U blogosferi) odavno je poznat pod imenom „Experiment (u kom je sve moguće)“. Svakim sledećim oglašavanjem to svoje ime i te kako opravdava.
Miljana ne možemo svrstati u pesnike, pisce, muzičare, novinare, autore radio emisije ili video radova, jer je on u isto vreme sve to. Zato ga upravo pomenuti „eksperiment“ možda najbolje opisuje.
U jednim od prethodnih osvrta ili razgovora sa Miljanom, čini mi se da sam se zapitao kuda bi se njegovo stvaralaštvo moglo kretati nakon svih avantura. I čini se da je u poslednjih pola godine dodao ono što je verovatno već dugo priželjkivao a sada je bio u prilici da ostvari u praksi.
Ristić u svom poslednjem angažmanu „poziva u pomoć“ veštačku inteligenciju koja mu služi kao inspiracija ne samo za muziku već i za novi niz pesama. Time se stvara jedna zanimljiva situacija da se ne može naslutiti šta iz čega ishodi.
Dolazimo do Ristićeva objavljena tri albuma koji su muzički zasnovani na elektronici, indastrijalu, ebm-u i srodnim pravcima, nešto što Miljanu privatno nije strano. Ovakve zvuke prikladno prate tekstovi pesama koji se i bave odnosom čoveka i mašine, čoveka i prirode, čoveka i čoveka. Budućnost čovečanstva po Ristiću nije baš svetla.
Sama zbirka „Poetronika“, koju je Ristić nedavno objavio je naredni korak i nov način da se tekstovi ovih pesama „istrgnu“ od muzike ne bi li se doživeli na jedan drugačiji način. Možda u tišini ostavljaju prostora za neka nova razmišljanja. U isto vreme, (n)ove pesme najavljuju i nova izdanja te ćete opet biti u prilici da sami domaštate muzičko okruženje novih pesama i poslušate Miljanova rešenja kada albumi budu ugladali svetlost dana (ili možda bolje reći ekrana).
New age punk, Transhuman, Weltschmertz, Tehnokratija, Anti-budućnost, No longer humans, Ej čoveče, Vrli novi svet,... sve su ovo nazivi albuma, pesama koji jasno govore u kom smeru se kreću Ristićeve misli.
Korišćenjem veštačke inteligencije za grafička rešenja zbirke se još jednom potvrđuje saradnja čoveka i mašine. Iako generalno nepopolarna, ova praksa u ovom kontekstu deluje tako prirodno. Paradoksalno, znam. Ali vidite o čemu pričam.
Gde smo, kuda idemo, gde je granica između čoveka, prirode i mašine? „Poetronika“ ne nudi odgovore već postavlja još više pitanja. A odgovore potražimo u sebi jer trebaće nam. Možda i brže nego što smo mislili.
Miljana ne možemo svrstati u pesnike, pisce, muzičare, novinare, autore radio emisije ili video radova, jer je on u isto vreme sve to. Zato ga upravo pomenuti „eksperiment“ možda najbolje opisuje.
U jednim od prethodnih osvrta ili razgovora sa Miljanom, čini mi se da sam se zapitao kuda bi se njegovo stvaralaštvo moglo kretati nakon svih avantura. I čini se da je u poslednjih pola godine dodao ono što je verovatno već dugo priželjkivao a sada je bio u prilici da ostvari u praksi.
Ristić u svom poslednjem angažmanu „poziva u pomoć“ veštačku inteligenciju koja mu služi kao inspiracija ne samo za muziku već i za novi niz pesama. Time se stvara jedna zanimljiva situacija da se ne može naslutiti šta iz čega ishodi.
Dolazimo do Ristićeva objavljena tri albuma koji su muzički zasnovani na elektronici, indastrijalu, ebm-u i srodnim pravcima, nešto što Miljanu privatno nije strano. Ovakve zvuke prikladno prate tekstovi pesama koji se i bave odnosom čoveka i mašine, čoveka i prirode, čoveka i čoveka. Budućnost čovečanstva po Ristiću nije baš svetla.
Sama zbirka „Poetronika“, koju je Ristić nedavno objavio je naredni korak i nov način da se tekstovi ovih pesama „istrgnu“ od muzike ne bi li se doživeli na jedan drugačiji način. Možda u tišini ostavljaju prostora za neka nova razmišljanja. U isto vreme, (n)ove pesme najavljuju i nova izdanja te ćete opet biti u prilici da sami domaštate muzičko okruženje novih pesama i poslušate Miljanova rešenja kada albumi budu ugladali svetlost dana (ili možda bolje reći ekrana).
New age punk, Transhuman, Weltschmertz, Tehnokratija, Anti-budućnost, No longer humans, Ej čoveče, Vrli novi svet,... sve su ovo nazivi albuma, pesama koji jasno govore u kom smeru se kreću Ristićeve misli.
Korišćenjem veštačke inteligencije za grafička rešenja zbirke se još jednom potvrđuje saradnja čoveka i mašine. Iako generalno nepopolarna, ova praksa u ovom kontekstu deluje tako prirodno. Paradoksalno, znam. Ali vidite o čemu pričam.
Gde smo, kuda idemo, gde je granica između čoveka, prirode i mašine? „Poetronika“ ne nudi odgovore već postavlja još više pitanja. A odgovore potražimo u sebi jer trebaće nam. Možda i brže nego što smo mislili.