Miroslav Stašić o filmu i monografiji posvećenim Zvoncekovoj bilježnici: Podsetili smo ljude na jedan dobar i originalni bend | INTERVJU
Helly Cherry
Zvoncekova bilježnica je jedan od onih bendova koji su uvek bili tu, delovali pomalo iz prikrajka ali dovoljno da ostanu duboko urezani u sećanje svakog ko je pažljivo slušao domaću (pank)rok scenu (pre svega) devedesetih. "Bend iz unutrašnjosti koji je prevazišao okvire svoje sredine, ostavio diskografiju koja je izdržala test vremena" i nastavio da radi bez kompromisa. A onda su Nebojša i Miroslav odlučili da to sve zabelže – filmom i knjigom. Dve godine snimanja, trideset tri sagovornika, putovanje po Srbiji i gomila arhivskog materijala kasnije, nastali su film „Zvonceku u pohode (Anarhija u KPSS)” i monografija „Besplatan pregled na VMA”, zbirni projekat koji je, kako i sami kažu, odjeknuo daleko više nego što su očekivali.
Na ove teme razgovaramo sa Staletom, jednim od autora.
Ideja se relativno dugo vrtela između Nebojše, Toze i mene još od vremena izlaska albuma 'Beš muziku uz koju ne može da se igra. Iz raznoraznih razloga trebalo je dosta vremena da krenemo zaista da radimo. Prvo smo 2018. snimili kompletan nastup bilježnice na koncertu povodom trideset godina benda, pa smo naredne godine snimili nastup na Arsenalu. Trebalo je da to bude početak rada na filmu, ali kartica se pokvarila i nismo mogli da sačuvamo snimak. Onda je došla korona i tek 2022. godine smo zaista počeli da radimo. Podstrek nam je dao Slobodan Kotlajić Buzda koji je baš tada objavio na svom jutjub kanalu video-snimke sa dva festivala održana u Paraćinu, čiji je on bio organizator, a koji su pravo arheološko blago i među kojima su bili i nastupi Zvoncekove bilježnice.
Dve godine je snimano zbog dugih pauza između snimanja, trebalo je uklopiti obaveze učesnika sa našim, a bili smo uporni da usnimimo sve koje smo planirali. Prvobitni plan bio je da film ima daleko manje učesnika, da grubo gledano bude kao We're outta here! Ramonsa, sa dosta muzike i kraćim izjavama, a da Toza i Vuja budu najviše zastupljeni. No, kada je sve krenulo da se odmotava, ispalo je da je baš dosta ljudi povezano sa bendom, neki za koje nikada ne bih pomislio, poput Vlade Jankovića Džeta, Saleta Loknera, Prljavog inspektora Blaže ili Danila Miloševa Vostoka. Svi su odmah pristali, sem dvoje sagovornika koji nam nisu ništa odgovorili, ali smo ih sticajem okolnosti kasnije usnimili u nekim drugim okolnostima. Najmanje trećina sagovornika su bili Tozini predlozi i za dobar deo njih se on postarao da budu snimljeni, što govori koliko mu je bilo stalo da se pojave. Jedino nismo uspeli da se uskladimo sa rediteljem Gordanom Matićem, on je tada bio na putu, ali smo to ispravili tako što je zastupljen u knjizi sa svojim tekstom o Bilježnici. Inače, trideset tri sagovornika je previše za film od 65 minuta, ali smo nekako uspeli da ih upakujemo /smeh/
Koliko je bio izazovan proces selekcije i uređivanja materijala za film i monografiju, šta je bilo najteže "izbaciti"? Postoji li neka anegdota ili priča koje nisu uvrštene?
Proces montaže filma bio je relativno bezbolan, prvo smo Nebojša i ja ceo jedan mesec birali i slagali segmente i izjave prema onome što smo zamislili, a onda je naredni mesec naš drugar Zoran Stajić radio finalnu montažu. Kasnije smo ispravljali neke sitne greške i propuste, pre svega je tonski deo dorađivan. Imali smo raznoraznih dilema naravno, ali smo relativno brzo našli način kako da postavimo sve, a da po našem mišljenju izvučemo maksimum iz snimljenog materijala. Oko knjige je lavovski deo uradio Nebojša. U nju je praktično ušlo sve što smo imali, dakle kompletni transkripti intervjua i pridodati tekstovi i fotke. Možda je trebalo da ponegde malo odmalimo, baš je gusta knjiga. U knjizi je zaboravljen Vostokov intervju što mi je vrlo krivo i tek sam se neki dan setio da postoji još jedan prikaz Inženjera ljudskih duša koji smo izostavili. To ćemo pridodati za neko reizdanje /smeh/
Nama je to bila ideja od početka da nekako uhvatimo više slojeva priče oko benda, da to ne bude puko prepričavanje njihove karijere i srećom da su nam učesnici to i omogućili. To je deo filma kojim smo baš zadovoljni, mislim da su dobro predstavljene okolnosti, atmosfera i vreme u kojem je bend radio. Na neki način su nam sagovornici potvrdilli da Bilježnica zaslužuje film. Recimo, kada se pominje značaj TV emisije Paket aranžman. Ona je uradila mnogo toga za promociju scene devedesetih, pa onda imamo ljude koji govoreći o Bilježnici govore i o tome šta se dešavalo u njihovim gradovima (Paraćin, Kruševac, Kraljevo, Šabac, Kragujevac, Prizren...). Ili deo kada se govori o lokalnim medijima, bez toga se ne može razumeti fenomen scene devedesetih. Generalno smo imali sreće sa sagovornicima.
.jpg)
Nebojša i ja smo odrasli u 20. veku, tako da nam je bilo vrlo bitno da bude i fizički opipljivog rezultata. Još nismo realizovali, ali svakako ćemo uraditi jedan manji tiraž filma makar na USB stikovima, a sada kada sam kupio i Blu Ray plejer (Nebojša ga ima odranije) nije nemoguće da uradimo i neki manji tiraž na tom formatu, čisto da zbunjujemo ljude na sajtovima poput Discogsa /smeh/ Uprkos sveopštoj dominaciji digitalnog oblika, ubeđeni smo da će opstati i fizička izdanja, ona su još uvek talon ozbiljnosti, značaja i posvećenosti. PDF će skinuti i oni koje to ne zanima i to je ok, ali knjigu će uzeti samo oni kojima je zaista stalo.
Kako je tekao proces kreiranja i uređivanja monografije, da li ste je radili paralelno sa filmom ili naknadno?
Nakon što smo snimili prvih 5-6 sagovornika, dogovorili smo se da svakako nešto uradimo sa kompletnim izjavama, jer su nam bile zanimljive i mislili smo da je dobro za priču o Bilježnici da postoje i tako, kao neka nadopuna. Prva ideja je bila da se uradi fanzin, pa smo onda došli do knjige. Počeli smo nakon što je film izmontiran, što je otprilike bilo u proleće prošle godine. Najveći deo je odradio Nebojša, imali smo odranije ideju kakav bismo dizajn, vremenom se to preciznije uobličilo. Kasnije smo kao i kod filma, ispravljali i doterivali stvari. Tekstove smo slali na autorizaciju, neki su odgovorili odmah, neki kasnije, neki nikada... Što je najbitnije, niko nije odrekao učešće ili nešto bitno povukao iz integralnih izjava. Pridodati su i tekstovi Miloša Ivanovića, Gordana Matića, Siniše Dugonjića i Srđana Čeperkovića.
Za sada su utisci pozitivni i više nego ohrabrujući, mada na neki način jedva čekam da se okončaju sva emitovanja i da film okačimo na jutjub, pa da vidimo kakve će tada biti reakcije, tu se ljudi neće ustručavati da napišu šta zaista misle. Nebojša i ja sve te pozitivne reakcije prepisujemo i kućnom vaspitanju sagovornika koji žele da budu ljubazni prema nama /smeh/ Knjiga tek počinje svoj život i distribuciju i početni komentari su baš dobri, ja sam se za knjigu baš pribojavao. Najviše nam znače oni komentari koji imaju i pohvale i zamerke, ne zato što smo mnogo skromni, već što pokazuju stepen nečije percepcije cele stvari. Recimo, puno ljudi nam je reklo da je deo o Vuji u filmu predug, između ostalog jer već postoji dokumentarac o KBO!, ali nas taj komentar nije previše dotakao, jer smo smatrali da Vujić to naprosto zaslužuje. Oko knjige je bilo komentara da nedostaje uvodna reč autora ili naši autorski tekstovi, ali takav je bio naš interni dogovor.
Stiče se utisak da je film odjeknuo u puno većoj meri, nego što su to očekivali i autori i akteri/učesnici. Slažete li se da je ne samo odjekom, već i postojanjem filma i monografije Zvoncek i zvanično (konačno) dobio priznanje koje mu nesumnjivo pripada, i to direktno od kolega i aktera scene pa i publike?
Nama je to zapravo i bio cilj, da probamo da pokažemo fenomen i posebnost Zvoncekove bilježnice, svih okolnosti i specifičnosti vremena u kom su radili. I da, slažem se sa tvojom ocenom, sve je to odjeknulo mnogo više nego što smo očekivali, Nebojša to često ističe. Ali sa druge strane nije ni da smo izazvali neki tektonski poremćaj na sceni /smeh/ Podsetili smo ljude na jedan dobar i originalni bend, a ujedno i nadam se dali im vetar u leđa da nastave dalje. Tvoja konstatacija da je Bilježnica knjigom i filmom konačno dobila priznanje koje joj nesumnjivo pripada jeste vrlo lep kompliment koji je dovoljna nagrada za sav trud i vreme koji su svi umešani u film uložili.
Na ove teme razgovaramo sa Staletom, jednim od autora.
 |
| foto: Iva Tanacković |
Hajde da krenemo od početka. Kada se, kako i zašto kod Nebojše i tebe javlja ideja o dokumentarcu posvećenom Zvoncekovoj bilježnici? Zašto baš oni?
Ideja se relativno dugo vrtela između Nebojše, Toze i mene još od vremena izlaska albuma 'Beš muziku uz koju ne može da se igra. Iz raznoraznih razloga trebalo je dosta vremena da krenemo zaista da radimo. Prvo smo 2018. snimili kompletan nastup bilježnice na koncertu povodom trideset godina benda, pa smo naredne godine snimili nastup na Arsenalu. Trebalo je da to bude početak rada na filmu, ali kartica se pokvarila i nismo mogli da sačuvamo snimak. Onda je došla korona i tek 2022. godine smo zaista počeli da radimo. Podstrek nam je dao Slobodan Kotlajić Buzda koji je baš tada objavio na svom jutjub kanalu video-snimke sa dva festivala održana u Paraćinu, čiji je on bio organizator, a koji su pravo arheološko blago i među kojima su bili i nastupi Zvoncekove bilježnice.
Drugi deo odgovora bi bio da je Bilježnica vrlo zanimljiva i nesvakidašnja pojava, redak bend iz unutrašnjosti koji je prevazišao okvire svoje sredine, objavljivao dobre albume, koji su izdržali test vremena i postoje do dan-danas. Konkretno album 'Beš muziku uz koju ne može da se igra nije zvučao kao neko izdanje benda koji je odavno prošao svoj zenit, ali ne ume da stane, već kao punopravan deo njihove inače natprosečne diskografije. Mene je i podstaklo to što sam uvideo da ima dovoljno arhivskog video-materijala i slika, intervjua iz novina i fanzina i to iz svih perioda njihovog rada. Celu karijeru benda je bilo moguće dokumentovati. Takođe smo u startu znali da su Toza i Vuja zanimljivi sagovornici i da je cela ta priča višeslojna s obzirom da su sa strane radili još dosta drugih stvari.
 |
| Miroslav Stašić, koautor filma i monografije |
Ovo nije vaše prvo iskustvo u radu na dokumentarnom filmu. Možete li da uporedite prethodna sa ovim iskustvom? Šta ste naučili iz ranijih filmova što vam je pomoglo ovde, a šta je bilo potpuno novo?
Prvi film koji smo radili još početkom prošle decenije me je naučio da je dokumentarce relativno lako napraviti, ako nemaš neke previsoke produkcijske standarde. Taj film se dodirivao sa low fi estetikom što ima donekle veze i sa Bilježnicom, ali me je i naučio da ne treba snimiti previše sagovornika, što sada nismo u potpunosti izbegli. Drugi film sam radio tačno deset godina kasnije i on je bio budžetiran, znali su se tačni termini kada se ko i gde snima i nije smelo da bude mnogo improvizovanja. Imao je čak unapred i datum do kada je trebalo da bude završen i precizan okvir koliko treba da traje. Iz njega smo 2024. izveli seriju od deset epizoda, gde smo takođe imali tačne koordinate do kada, šta i kako napraviti. Tokom rada na ovom filmu i seriji sam se osećao maltene kao neki profesionalac /smeh/. Oba ova filma: VrBa ispod zemlje i Deca sinova sunca bavila su se rok scenom Vrnjačke Banje i oba su bila lokalnog značaja. Film o Zvoncekovoj bilježnici je rađen za Nebojšinu i moju dušu, totalni je no budget i isprava film nije bio zamišljen naročito ambiciozno, da će imati projekcije, tribine, knjigu. Mislili smo da odmah ide na jutjub. Snimali smo kada bi se slobodno vreme sagovornika i dobra volja poklopili. Novo nam je bilo to da je on za nas bio neka vrsta road muvija, jer smo putovali po Srbiji da bismo snimali sagovornike. Nov je i ovaj produženi život filma i knjige, jer svakog meseca imamo ili projekciju ili neku tribinu.
Kako se sada osećate kada je sve konačno gotovo i „napolju“? Postoji li osećaj olakšanja, zadovoljstva, možda i (zašto da ne) neke strepnje kako će film i monografija biti prihvaćeni, ili sve to zajedno?
Osećaj je vrlo prijatan, jer i film i knjiga nailaze na veoma lep prijem, koji, bez neke lažne skromnosti, prevazilazi naša očekivanja. Naša prvobitna ideja bila je da film kada završimo okačimo na jutjub i da se tu sve završi. Strepnje je i te kako bilo, zato što želiš da sve ispadne što bolje. Ranu verziju filma smo dali na uvid Milanu Nikodijeviću, koji nam je sugrađanin i prijatelj, a decenijama se bavi dokumentarnim filmom, pa nam je on onda dao dosta sugestija, zamerki i predloga. Neke smo usvojili, neke nismo. Po završetku smo smo ga pustili Tozi i Vuji. Njihova pozitivna reakcija i komentari da je film ispao bolje nego što su oni očekivali je značilo da nismo uradili loš posao. U međuvremenu smo otklonili i neke tehničke smetnje u tonu, što su nam zamerali nakon prve dve-tri projekcije, ali tako je to kada je projekat d.i.y. Oko knjige je bar kod mene bilo baš puno strepnje, jer niko od nas ranije nije radio nešto slično i generalno su Nebojša i Toza zadovoljniji knjigom od mene. Ja sam bio za to da se neki segmenti još dodatno utegnu, ali šta je tu je.
Prvi film koji smo radili još početkom prošle decenije me je naučio da je dokumentarce relativno lako napraviti, ako nemaš neke previsoke produkcijske standarde. Taj film se dodirivao sa low fi estetikom što ima donekle veze i sa Bilježnicom, ali me je i naučio da ne treba snimiti previše sagovornika, što sada nismo u potpunosti izbegli. Drugi film sam radio tačno deset godina kasnije i on je bio budžetiran, znali su se tačni termini kada se ko i gde snima i nije smelo da bude mnogo improvizovanja. Imao je čak unapred i datum do kada je trebalo da bude završen i precizan okvir koliko treba da traje. Iz njega smo 2024. izveli seriju od deset epizoda, gde smo takođe imali tačne koordinate do kada, šta i kako napraviti. Tokom rada na ovom filmu i seriji sam se osećao maltene kao neki profesionalac /smeh/. Oba ova filma: VrBa ispod zemlje i Deca sinova sunca bavila su se rok scenom Vrnjačke Banje i oba su bila lokalnog značaja. Film o Zvoncekovoj bilježnici je rađen za Nebojšinu i moju dušu, totalni je no budget i isprava film nije bio zamišljen naročito ambiciozno, da će imati projekcije, tribine, knjigu. Mislili smo da odmah ide na jutjub. Snimali smo kada bi se slobodno vreme sagovornika i dobra volja poklopili. Novo nam je bilo to da je on za nas bio neka vrsta road muvija, jer smo putovali po Srbiji da bismo snimali sagovornike. Nov je i ovaj produženi život filma i knjige, jer svakog meseca imamo ili projekciju ili neku tribinu.
Kako se sada osećate kada je sve konačno gotovo i „napolju“? Postoji li osećaj olakšanja, zadovoljstva, možda i (zašto da ne) neke strepnje kako će film i monografija biti prihvaćeni, ili sve to zajedno?
Osećaj je vrlo prijatan, jer i film i knjiga nailaze na veoma lep prijem, koji, bez neke lažne skromnosti, prevazilazi naša očekivanja. Naša prvobitna ideja bila je da film kada završimo okačimo na jutjub i da se tu sve završi. Strepnje je i te kako bilo, zato što želiš da sve ispadne što bolje. Ranu verziju filma smo dali na uvid Milanu Nikodijeviću, koji nam je sugrađanin i prijatelj, a decenijama se bavi dokumentarnim filmom, pa nam je on onda dao dosta sugestija, zamerki i predloga. Neke smo usvojili, neke nismo. Po završetku smo smo ga pustili Tozi i Vuji. Njihova pozitivna reakcija i komentari da je film ispao bolje nego što su oni očekivali je značilo da nismo uradili loš posao. U međuvremenu smo otklonili i neke tehničke smetnje u tonu, što su nam zamerali nakon prve dve-tri projekcije, ali tako je to kada je projekat d.i.y. Oko knjige je bar kod mene bilo baš puno strepnje, jer niko od nas ranije nije radio nešto slično i generalno su Nebojša i Toza zadovoljniji knjigom od mene. Ja sam bio za to da se neki segmenti još dodatno utegnu, ali šta je tu je.
 |
Nebojša Stanković, koautor filma i monografije, Nikola Trifunović (The Truth), Dejan Rakonjac Prćo (Mortuus) - sagovornici u dokumentarcu |
U filmu učestvuje 30-ak sagovornika te imamo muzičare, novinare, promotere, strip autore, entuzijaste. Bilo je potrebno dve godine da bi se sve ovo samo snimilo. Ako sam dobro razumeo neke vaše izjave, nije bilo teško okupiti ih sve oko ove priče te da ste imali i više nego dovoljno materijala za film i monografiju.
Dve godine je snimano zbog dugih pauza između snimanja, trebalo je uklopiti obaveze učesnika sa našim, a bili smo uporni da usnimimo sve koje smo planirali. Prvobitni plan bio je da film ima daleko manje učesnika, da grubo gledano bude kao We're outta here! Ramonsa, sa dosta muzike i kraćim izjavama, a da Toza i Vuja budu najviše zastupljeni. No, kada je sve krenulo da se odmotava, ispalo je da je baš dosta ljudi povezano sa bendom, neki za koje nikada ne bih pomislio, poput Vlade Jankovića Džeta, Saleta Loknera, Prljavog inspektora Blaže ili Danila Miloševa Vostoka. Svi su odmah pristali, sem dvoje sagovornika koji nam nisu ništa odgovorili, ali smo ih sticajem okolnosti kasnije usnimili u nekim drugim okolnostima. Najmanje trećina sagovornika su bili Tozini predlozi i za dobar deo njih se on postarao da budu snimljeni, što govori koliko mu je bilo stalo da se pojave. Jedino nismo uspeli da se uskladimo sa rediteljem Gordanom Matićem, on je tada bio na putu, ali smo to ispravili tako što je zastupljen u knjizi sa svojim tekstom o Bilježnici. Inače, trideset tri sagovornika je previše za film od 65 minuta, ali smo nekako uspeli da ih upakujemo /smeh/
Koliko je bio izazovan proces selekcije i uređivanja materijala za film i monografiju, šta je bilo najteže "izbaciti"? Postoji li neka anegdota ili priča koje nisu uvrštene?
Proces montaže filma bio je relativno bezbolan, prvo smo Nebojša i ja ceo jedan mesec birali i slagali segmente i izjave prema onome što smo zamislili, a onda je naredni mesec naš drugar Zoran Stajić radio finalnu montažu. Kasnije smo ispravljali neke sitne greške i propuste, pre svega je tonski deo dorađivan. Imali smo raznoraznih dilema naravno, ali smo relativno brzo našli način kako da postavimo sve, a da po našem mišljenju izvučemo maksimum iz snimljenog materijala. Oko knjige je lavovski deo uradio Nebojša. U nju je praktično ušlo sve što smo imali, dakle kompletni transkripti intervjua i pridodati tekstovi i fotke. Možda je trebalo da ponegde malo odmalimo, baš je gusta knjiga. U knjizi je zaboravljen Vostokov intervju što mi je vrlo krivo i tek sam se neki dan setio da postoji još jedan prikaz Inženjera ljudskih duša koji smo izostavili. To ćemo pridodati za neko reizdanje /smeh/
Gledajući film i čitajući monografiju zanimljivo je kako razni sagovornici dolaze do istih ili sličnih zaključaka o samom bendu i njegovom značaju. Što samo potvrđuje isti. Osim toga, svesno ili ne, i film i monografija oslikavaju ne samo život benda već i tadašnju scenu, atmosferu u društvu, prilike koje su vladale, naše navike, svakodnevnicu.
Nama je to bila ideja od početka da nekako uhvatimo više slojeva priče oko benda, da to ne bude puko prepričavanje njihove karijere i srećom da su nam učesnici to i omogućili. To je deo filma kojim smo baš zadovoljni, mislim da su dobro predstavljene okolnosti, atmosfera i vreme u kojem je bend radio. Na neki način su nam sagovornici potvrdilli da Bilježnica zaslužuje film. Recimo, kada se pominje značaj TV emisije Paket aranžman. Ona je uradila mnogo toga za promociju scene devedesetih, pa onda imamo ljude koji govoreći o Bilježnici govore i o tome šta se dešavalo u njihovim gradovima (Paraćin, Kruševac, Kraljevo, Šabac, Kragujevac, Prizren...). Ili deo kada se govori o lokalnim medijima, bez toga se ne može razumeti fenomen scene devedesetih. Generalno smo imali sreće sa sagovornicima.
.jpg)
Monografija Besplatan pregled na VMA deluje kao neraskidivi pratilac filma. Koliko je bilo bitno da priča dobije i svoju pisanu, opipljivu formu u vreme kada je sve postalo digitalno i prolazno?
Nebojša i ja smo odrasli u 20. veku, tako da nam je bilo vrlo bitno da bude i fizički opipljivog rezultata. Još nismo realizovali, ali svakako ćemo uraditi jedan manji tiraž filma makar na USB stikovima, a sada kada sam kupio i Blu Ray plejer (Nebojša ga ima odranije) nije nemoguće da uradimo i neki manji tiraž na tom formatu, čisto da zbunjujemo ljude na sajtovima poput Discogsa /smeh/ Uprkos sveopštoj dominaciji digitalnog oblika, ubeđeni smo da će opstati i fizička izdanja, ona su još uvek talon ozbiljnosti, značaja i posvećenosti. PDF će skinuti i oni koje to ne zanima i to je ok, ali knjigu će uzeti samo oni kojima je zaista stalo.
Kako je tekao proces kreiranja i uređivanja monografije, da li ste je radili paralelno sa filmom ili naknadno?
Nakon što smo snimili prvih 5-6 sagovornika, dogovorili smo se da svakako nešto uradimo sa kompletnim izjavama, jer su nam bile zanimljive i mislili smo da je dobro za priču o Bilježnici da postoje i tako, kao neka nadopuna. Prva ideja je bila da se uradi fanzin, pa smo onda došli do knjige. Počeli smo nakon što je film izmontiran, što je otprilike bilo u proleće prošle godine. Najveći deo je odradio Nebojša, imali smo odranije ideju kakav bismo dizajn, vremenom se to preciznije uobličilo. Kasnije smo kao i kod filma, ispravljali i doterivali stvari. Tekstove smo slali na autorizaciju, neki su odgovorili odmah, neki kasnije, neki nikada... Što je najbitnije, niko nije odrekao učešće ili nešto bitno povukao iz integralnih izjava. Pridodati su i tekstovi Miloša Ivanovića, Gordana Matića, Siniše Dugonjića i Srđana Čeperkovića.
Film je počeo da živi i neki svoj (ne samo) festivalski život. Projekcije i promocije upriličene su u Vrnjačkoj Banji, Kraljevu, Aranđelovcu, Dok n Ritam festivalu. U regionu takođe postoje festivali dokumentarnog (rokenrol) filma. Kakvi su dalji planovi vezani za promociju i projekcije?
Film je prvobitno bio planiran za Martovski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji se na kraju prošle godine nije ni dogodio u tom terminu. Premijera je bila u Banji, jer decenijama imamo Festival filmskog scenarija u okviru kojeg se ustalio običaj da se u pratećim programima emituju i dokumentarni filmovi autora koji su iz Vrnjačke Banje. Ta projekcija je prošla dobro, a tom prilikom su se Toza i Vuja poklonili publici na prepunoj Letnjoj pozornici i što je možda još bitnije upoznali Mirku Vasiljević, koja je vodila ceo program. Imamo još poziva za projekcije tako da će film taj neki nazovimo ga festivalski život (što vrlo ozbiljno zvuči /smeh/) nastaviti i ove godine. To je puno više nego što smo očekivali. Na Dok'nRitmu je recimo emitovan u sali Kinoteke u Kosovskoj ulici, što je meni lično mnogo značilo jer sam dok sam živeo u Beogradu povremeno išao tamo i gledao neke meni bitne filmove.
Film je prvobitno bio planiran za Martovski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji se na kraju prošle godine nije ni dogodio u tom terminu. Premijera je bila u Banji, jer decenijama imamo Festival filmskog scenarija u okviru kojeg se ustalio običaj da se u pratećim programima emituju i dokumentarni filmovi autora koji su iz Vrnjačke Banje. Ta projekcija je prošla dobro, a tom prilikom su se Toza i Vuja poklonili publici na prepunoj Letnjoj pozornici i što je možda još bitnije upoznali Mirku Vasiljević, koja je vodila ceo program. Imamo još poziva za projekcije tako da će film taj neki nazovimo ga festivalski život (što vrlo ozbiljno zvuči /smeh/) nastaviti i ove godine. To je puno više nego što smo očekivali. Na Dok'nRitmu je recimo emitovan u sali Kinoteke u Kosovskoj ulici, što je meni lično mnogo značilo jer sam dok sam živeo u Beogradu povremeno išao tamo i gledao neke meni bitne filmove.
 |
| foto: Iva Tanacković |
Film i monografija lagano dolaze i do publike. Prošlo je već neko vreme pa,... kakvi su utisci čitalaca i gledalaca?
Za sada su utisci pozitivni i više nego ohrabrujući, mada na neki način jedva čekam da se okončaju sva emitovanja i da film okačimo na jutjub, pa da vidimo kakve će tada biti reakcije, tu se ljudi neće ustručavati da napišu šta zaista misle. Nebojša i ja sve te pozitivne reakcije prepisujemo i kućnom vaspitanju sagovornika koji žele da budu ljubazni prema nama /smeh/ Knjiga tek počinje svoj život i distribuciju i početni komentari su baš dobri, ja sam se za knjigu baš pribojavao. Najviše nam znače oni komentari koji imaju i pohvale i zamerke, ne zato što smo mnogo skromni, već što pokazuju stepen nečije percepcije cele stvari. Recimo, puno ljudi nam je reklo da je deo o Vuji u filmu predug, između ostalog jer već postoji dokumentarac o KBO!, ali nas taj komentar nije previše dotakao, jer smo smatrali da Vujić to naprosto zaslužuje. Oko knjige je bilo komentara da nedostaje uvodna reč autora ili naši autorski tekstovi, ali takav je bio naš interni dogovor.
Stiče se utisak da je film odjeknuo u puno većoj meri, nego što su to očekivali i autori i akteri/učesnici. Slažete li se da je ne samo odjekom, već i postojanjem filma i monografije Zvoncek i zvanično (konačno) dobio priznanje koje mu nesumnjivo pripada, i to direktno od kolega i aktera scene pa i publike?
Nama je to zapravo i bio cilj, da probamo da pokažemo fenomen i posebnost Zvoncekove bilježnice, svih okolnosti i specifičnosti vremena u kom su radili. I da, slažem se sa tvojom ocenom, sve je to odjeknulo mnogo više nego što smo očekivali, Nebojša to često ističe. Ali sa druge strane nije ni da smo izazvali neki tektonski poremćaj na sceni /smeh/ Podsetili smo ljude na jedan dobar i originalni bend, a ujedno i nadam se dali im vetar u leđa da nastave dalje. Tvoja konstatacija da je Bilježnica knjigom i filmom konačno dobila priznanje koje joj nesumnjivo pripada jeste vrlo lep kompliment koji je dovoljna nagrada za sav trud i vreme koji su svi umešani u film uložili.