Željko Obrenović: Drugi deo leta
Helly Cherry
Opšte je poznata istina da piscu koji je stekao svoju vernu čitalačku publiku eksperimentisanje sa narativom nije neophodno. Takav pisac obično dobro poznaje horizonte očekivanja svojih čitalaca i daje im upravo ono što oni traže. To je čista win-win pozicija. Pisac ne mora da rizikuje i eksperimentiše sa svojim delom; ostaje u sigurnoj luci, a čitaoci dobijaju upravo ono što žele. I svi su onda srećni i zadovoljni.
Postoji i izvestan broj pisaca koji vole da svakim svojim novim delom istraže svoje granice i pomalo iznenade svoje čitaoce. Takvi pisci neretko eksperimentišu sa žanrom, temama, likovima, narativom,... i iz knjige u knjigu možemo da pratimo kako sazrevaju kao autori. Njihovim delima se obično više puta vraćamo – zbog njihove kreativnosti, živopisnih likova, ili zbog toga što su iznedrili nešto što jednostavno prevazilazi zbir rečenica na papiru. Jedan od ovakvih pisaca zasigurno je i Željko Obrenović.
Pre šest godina, Obrenović je objavio triler „Koloseum“, a pre dve godine roman za decu „Veštica Saga i vampirski komarci“. Nismo dugo morali da se pitamo šta će da usledi nakon ova dva dijametralno suprotna romana. Krajem prošle godine, pod okriljem „Veselog četvrtka“, izdavačke kuće koja je od nedavno počela da „proširuje svoje područje borbe“ na knjige, stigao je njegov novi roman, „Drugi deo leta“.
Roman započinje u YA (Young Adult) ključu, i na prvih pedesetak strana pratimo priču o četvoro prijatelja koji pokušavaju da provedu poslednje dane raspusta u druženju, igranju košarke, čitanju stripova, gledanju horora, pisanju hip-hop pesama,... Da ovo ne zazvuči isuviše idilično, treba napomenuti da je Obrenović smestio radnju romana u drugu polovinu devedesetih godina. Te uklete devedesete u poslednje vreme predstavljaju kamen spoticanja u književnosti. Previše je romana čija je radnja smeštena u tom periodu i postaje mučno i izlišno prolaziti kroz ono što je doživljeno ili već milion puta reciklirano na stranicama književnosti. Na svu sreću, Obrenović zna šta radi. Ne upušta se u opisivanje, komentarisanje i tumačenje tog perioda nego koristi dobro poznate slike (npr. nestašicu, PTSP, veterane,...), umeće ih u tkivo svog narativa i ostavlja čitaocima da sami nadograde ostatak. Dakle, devedesete autoru služe samo kao kulisa ispred koje se odvija cela priča.
U dobro poznatim, veoma teškim uslovima, glavni junaci pokušavaju da se nekako izbore sami sa sobom, sa svojim porodicama, sa svojom okolinom. Na sve to, prete im nasilnici iz škole, a u gradu je viđeno nešto što nalikuje na mitološko biće. Međutim, i pored svega toga, ova četvorka će pokušati da svoje leto iskoristi na najbolji način. Kada slučajno otkriju nešto i odluče da to iskoriste kako bi pokazali da nisu onakvi autsajderi kakvima ih većina smatra, pokrenuće lavinu događaja nakon kojih niko više neće biti isti.
Kao i u svojim prethodnim delima, Obrenović polazi od književnog klišea, i onda mu ispituje granice, kako bi ga na kraju totalno razbio ili preokrenuo. Kao što je već napomenuto, roman počinje u stilu dobro poznatih književnih i filmskih priča o deci koja se upuštaju u avanturu iz koje izlaze duboko promenjeni, mnogo bliži svetu odraslih („Dečaci Pavlove ulice“, „Orlovi rano lete“,, „Ostani uz mene“/„Leš“...). Međutim, u jednom trenutku roman prerasta u misteriju/triler da bi se na kraju razvio u psihološku dramu. Autor dobro vlada i domaćom i stranom književnošću, tako da se svesno poigrava tropima, ali i samim žanrom. To njegovo poigravanje čini tekst svežim i daje mu izvesnu napetost, tako da su čitaoci prosto prisiljeni da gutaju tekst, samo da bi došli do konačnog razrešenja. Oni malo iskusniji čitaoci pretpostaviće kako će se sama misterija/zločin razrešiti jer Obrenović po svom romanu „seje“ tragove. Kod njega ništa nije nasumično, njegovi romani su uvek dobro kalibrisani i kompaktni. Postoje stranputice na koje vodi svoje čitaoce, kako bi zavarao trag, ali ih nikada ne vuče za nos. On kao da se rukovodi onim Čehovljevim pravilom da puška koja se pojavljuje u prvoj sceni mora da opali u poslednjoj, s tim što je taj pucanj kod njega mnogo pogubniji nego što može da se pretpostavi. A kao i u većini njegovih prethodnih romana, razrešenje misterije nije ono što je najbitnije u romanu, nego ono šta dolazi sa time.
Da bi neko bio dobar pisac ujedno mora da bude i dobar psiholog – mora da stvori likove koji nisu kartonske lutke već ljudi od krvi i mesa sa kojima možemo da se poistovetimo, povežemo i da osetimo sve ono što oni osećaju. Obrenovićevi likovi su ljudi na koje bismo mogli da naletimo negde oko nas. Oni nisu ni crni ni beli, nego životno sivi. Doživeli su mnogo toga, donosili su neke odluke na koje nisu ponosni, ali nisu svesni da ih one najteže tek čekaju. Oni često balansiraju na ivici i moraju da prelome, a njihove odluke ostavljaju psihološke i emotivne posledice na njima samima, ali i na drugima. Putem svojih likova, autor uspešno radi i vivisekciju celog društva koje oni otelotvoruju.
Pored likova, koji su definitivno jedan od najjačih aduta ovog romana, treba skrenuti pažnju na Obrenovićevu veštinu da kaže neke stvari bez njihovog direktnog saopštavanja. Velik broj pisaca opterećuje svoja dela viškom izrečenog. Obrenović se rukovodi maksimom „show, don’t tell“ i u nekim ključnim momentima namerno prećutkuje nešto, a odgovor daje kroz razmenu pogleda, pokrete ili odsustvo reakcije nekih od likova. Na taj način autor nam dodatno pokazuje koliko je zašao duboko u svoje likove – ukoliko nismo sigurni da li neko od njih krije nešto ili laže, upravo ta neverbalna komunikacija će nam reći pravu istinu o njima.
U svakom svom romanu, Obrenović se bavi i nekim izuzetno važnim temama. One koje se ovoga puta izdvajaju jesu vršnjačko nasilje, disfunkcionalne porodice i posttraumatski sindrom. Kao i uvek do sada, kada se bavi ozbiljnim temama, Obrenović ne pridikuje, ne preteruje, nego dozira teme onoliko koliko je potrebno, pazeći da one ne pređu ni u patetiku, niti u katalog nasilnih situacija, i ono što je veoma bitno, ukazuje na to da se neki problemi često vraćaju poput bumeranga. Takođe, pred svoje čitaoce postavlja nekoliko bitnih pitanja: Koliko dobro zapravo poznajemo svoje najbliže? U kom momentu čovek može da pređe onu granicu nakon koje nema povratka? Da li postoje stvari koje treba prećutati? On ne daje konačne odgovore, ali daje dovoljno materijala i prostora da sami preispitamo svoje stavove.
Svojim novim romanom „Drugi deo leta“, Željko Obrenović nam pokazuje kako je stasao u originalnog i kreativnog pisca koji prihvata nove izazove. Njegov izlet u književnost za decu ga je otvorio ka nekim novim i možda malo drugačijim dimenzijama književnosti, tako da je stvorio roman, koji je teško smestiti u neku nišu ili uporediti sa nečim postojećim iz domaće književnosti. Istorijska pozadina, živopisni likovi i teme kojima se bavi daju ovom romanu slojevitost, težinu ali i uverljivost. Mnoštvo referenci na popularnu kulturu čine ovo delo autentičnim i dobro usidrenim u vremenu i prostoru; dok zajedno sa referencama na klasičnu i savremenu književnost one na neki način ruše onu barijeru između visoke i popularne književnosti. Ukratko rečeno, „Drugi deo leta“ je majstorski napisano delo kome ćete se zasigurno više puta vraćati.
Postoji i izvestan broj pisaca koji vole da svakim svojim novim delom istraže svoje granice i pomalo iznenade svoje čitaoce. Takvi pisci neretko eksperimentišu sa žanrom, temama, likovima, narativom,... i iz knjige u knjigu možemo da pratimo kako sazrevaju kao autori. Njihovim delima se obično više puta vraćamo – zbog njihove kreativnosti, živopisnih likova, ili zbog toga što su iznedrili nešto što jednostavno prevazilazi zbir rečenica na papiru. Jedan od ovakvih pisaca zasigurno je i Željko Obrenović.
Pre šest godina, Obrenović je objavio triler „Koloseum“, a pre dve godine roman za decu „Veštica Saga i vampirski komarci“. Nismo dugo morali da se pitamo šta će da usledi nakon ova dva dijametralno suprotna romana. Krajem prošle godine, pod okriljem „Veselog četvrtka“, izdavačke kuće koja je od nedavno počela da „proširuje svoje područje borbe“ na knjige, stigao je njegov novi roman, „Drugi deo leta“.
U dobro poznatim, veoma teškim uslovima, glavni junaci pokušavaju da se nekako izbore sami sa sobom, sa svojim porodicama, sa svojom okolinom. Na sve to, prete im nasilnici iz škole, a u gradu je viđeno nešto što nalikuje na mitološko biće. Međutim, i pored svega toga, ova četvorka će pokušati da svoje leto iskoristi na najbolji način. Kada slučajno otkriju nešto i odluče da to iskoriste kako bi pokazali da nisu onakvi autsajderi kakvima ih većina smatra, pokrenuće lavinu događaja nakon kojih niko više neće biti isti.
Kao i u svojim prethodnim delima, Obrenović polazi od književnog klišea, i onda mu ispituje granice, kako bi ga na kraju totalno razbio ili preokrenuo. Kao što je već napomenuto, roman počinje u stilu dobro poznatih književnih i filmskih priča o deci koja se upuštaju u avanturu iz koje izlaze duboko promenjeni, mnogo bliži svetu odraslih („Dečaci Pavlove ulice“, „Orlovi rano lete“,, „Ostani uz mene“/„Leš“...). Međutim, u jednom trenutku roman prerasta u misteriju/triler da bi se na kraju razvio u psihološku dramu. Autor dobro vlada i domaćom i stranom književnošću, tako da se svesno poigrava tropima, ali i samim žanrom. To njegovo poigravanje čini tekst svežim i daje mu izvesnu napetost, tako da su čitaoci prosto prisiljeni da gutaju tekst, samo da bi došli do konačnog razrešenja. Oni malo iskusniji čitaoci pretpostaviće kako će se sama misterija/zločin razrešiti jer Obrenović po svom romanu „seje“ tragove. Kod njega ništa nije nasumično, njegovi romani su uvek dobro kalibrisani i kompaktni. Postoje stranputice na koje vodi svoje čitaoce, kako bi zavarao trag, ali ih nikada ne vuče za nos. On kao da se rukovodi onim Čehovljevim pravilom da puška koja se pojavljuje u prvoj sceni mora da opali u poslednjoj, s tim što je taj pucanj kod njega mnogo pogubniji nego što može da se pretpostavi. A kao i u većini njegovih prethodnih romana, razrešenje misterije nije ono što je najbitnije u romanu, nego ono šta dolazi sa time.
Da bi neko bio dobar pisac ujedno mora da bude i dobar psiholog – mora da stvori likove koji nisu kartonske lutke već ljudi od krvi i mesa sa kojima možemo da se poistovetimo, povežemo i da osetimo sve ono što oni osećaju. Obrenovićevi likovi su ljudi na koje bismo mogli da naletimo negde oko nas. Oni nisu ni crni ni beli, nego životno sivi. Doživeli su mnogo toga, donosili su neke odluke na koje nisu ponosni, ali nisu svesni da ih one najteže tek čekaju. Oni često balansiraju na ivici i moraju da prelome, a njihove odluke ostavljaju psihološke i emotivne posledice na njima samima, ali i na drugima. Putem svojih likova, autor uspešno radi i vivisekciju celog društva koje oni otelotvoruju.
Pored likova, koji su definitivno jedan od najjačih aduta ovog romana, treba skrenuti pažnju na Obrenovićevu veštinu da kaže neke stvari bez njihovog direktnog saopštavanja. Velik broj pisaca opterećuje svoja dela viškom izrečenog. Obrenović se rukovodi maksimom „show, don’t tell“ i u nekim ključnim momentima namerno prećutkuje nešto, a odgovor daje kroz razmenu pogleda, pokrete ili odsustvo reakcije nekih od likova. Na taj način autor nam dodatno pokazuje koliko je zašao duboko u svoje likove – ukoliko nismo sigurni da li neko od njih krije nešto ili laže, upravo ta neverbalna komunikacija će nam reći pravu istinu o njima.
U svakom svom romanu, Obrenović se bavi i nekim izuzetno važnim temama. One koje se ovoga puta izdvajaju jesu vršnjačko nasilje, disfunkcionalne porodice i posttraumatski sindrom. Kao i uvek do sada, kada se bavi ozbiljnim temama, Obrenović ne pridikuje, ne preteruje, nego dozira teme onoliko koliko je potrebno, pazeći da one ne pređu ni u patetiku, niti u katalog nasilnih situacija, i ono što je veoma bitno, ukazuje na to da se neki problemi često vraćaju poput bumeranga. Takođe, pred svoje čitaoce postavlja nekoliko bitnih pitanja: Koliko dobro zapravo poznajemo svoje najbliže? U kom momentu čovek može da pređe onu granicu nakon koje nema povratka? Da li postoje stvari koje treba prećutati? On ne daje konačne odgovore, ali daje dovoljno materijala i prostora da sami preispitamo svoje stavove.
Svojim novim romanom „Drugi deo leta“, Željko Obrenović nam pokazuje kako je stasao u originalnog i kreativnog pisca koji prihvata nove izazove. Njegov izlet u književnost za decu ga je otvorio ka nekim novim i možda malo drugačijim dimenzijama književnosti, tako da je stvorio roman, koji je teško smestiti u neku nišu ili uporediti sa nečim postojećim iz domaće književnosti. Istorijska pozadina, živopisni likovi i teme kojima se bavi daju ovom romanu slojevitost, težinu ali i uverljivost. Mnoštvo referenci na popularnu kulturu čine ovo delo autentičnim i dobro usidrenim u vremenu i prostoru; dok zajedno sa referencama na klasičnu i savremenu književnost one na neki način ruše onu barijeru između visoke i popularne književnosti. Ukratko rečeno, „Drugi deo leta“ je majstorski napisano delo kome ćete se zasigurno više puta vraćati.
Kristijan Vekonj