Nakon blogova i veb magazina, najpre stidljivo a danas sve više, vlogovi zauzimaju medijski prostor. Svakoga dana niču novi Jutjub kanali koji se bave svim mogućim temema. Ali nekako se čini da se andergraundom retko ko bavio u ovoj formi. Šok terapija je krenula kao (verovatno prvi) vlog i radio emisija ali je brzo prestala sa radom. Sudbina HeadBang vloga je takođe neizvesna jer je nakon 10-tak epizoda prestao sa radom u toj formi i danas egzistira povremeno kao blog/vebzin.

Od pre mesec i po dana tu je "treća sreća" - niška Betonjera koja će nadamo se biti bolje sreće i istrajati duže od svojih prethodnika. Svaka epizoda traje 15-tak minuta, sasvim dovoljno da "zagolica" a ne smori u današnje vreme pretrpanih informacija. Nove priče se emituju četvrtkom. Do sada ih je bilo pet, a u osvit šeste epizode pričamo sa tvorcem emisije Ćafijem iz niškoga benda Streetcore Unity. Kako, zašto i čemu sve to otkriće nam u nastavku...

Ideja o Betonjeri postoji već nekoliko godina. Kako se ta ideja razvijala i sazrevala? Šta te je sprečavalo da ranije kreneš sa vlogom?

Tako je. Postoji već 2-3-4 godine. U suštini, dobio sam ideju kad sam i krenuo sa Streetcorom da sviram. Svaki put kad sam svirao sa nekim dobrim bendom, imao sam želju da prenesem to nekom drugom, ko ih nikad nije čuo. Ili većini.
Sprečavalo me je nedostatak dobre opreme, mikrofona itd. Evo sad sam našao dobru ekipu koja mi je obezbedila to, pa vidim da ljudi baš  super reaguju kad se njihov omiljeni domaći bend nadje na mojoj listi. Dobijam gomilu poruka podrške, pogotovu kad dodje četvrtak. Od: Ajde bre kad ćes da je izbaciš, na poslu sam nemam šta da radim?! - Do : Pa bravo matori, samo sam te čekao!
Fin neki osećaj :)

Zašto baš vlog kao forma? Vlogova posvećenih andergraund sceni baš i nema. U ovom momentu mi padaju na pamet Šok Terapija koja više ne postoji i HeadBang koji je opet na nekom stend baju...

Šok terapija je bila jednom dobra emisija. Nisu radili koncept kao ja, ali to je ta priča. Miloš (voditelj Šok terapije) je to radio na svoj neki unikatan način. Kad su se ugasili, bas sam bio razočaran. Falilo mi je to, jer je intervjuisao bendove (medju njima i moj), objašnjavao njihov žanr, približavao taj isti bend nekim drugim ljudima koji nisu čuli za njih. I dan danas mi krivo. Znate ono kad izadje na fejsu "On this day" pa vidiš šta si delio i šta je u stvari ostalo od njih. Skenjam se.
Vlog je meni najpribližniji, baš zato sto ih nema. Prvo ja nisam novinar. Ja sam samo neko ko svira, i ko je delio binu  sa svim ovim bendovima (ili čuo za njih) koje vidite kod mene u emisiji. Nemojte da mislite da blatim fanzine ili online magazine. Ne, samo je meni najprirodnije da direktno pokažete nekom taj bend, kako sviraju, neki live, spotić, par informacija o izdanjima i slicno.

Približi nam malo koncept emisije...

Kad je ovo bila samo ideja, hteo sam da radim samo hardcore punk žanr. Kako smo svirali svuda po Srbiji, bio sam naleteo na bendove koji sviraju sasvim drugi žanr, ali pazi, ubijaju kako sviraju. Na neki svoj način, kroz neku svoju energiju, neka druga muzika. I naravno, najviše ono sto ti ostane u pamćenju je kad pazariš neki disk od njih. Pa ih preslusaš u kolima over and over again. E sad, koliko je to uticalo na moju odluku da proširim format na sve žanrove? Pretty much. Sad hoću sve da obuhvatim. A materijala ima koliko hoćes! Balkan je jedno plodno mesto za muzičke talente (to sam već negde rekao). U svakom gradu imaš po neki odličan (ne dobar, odličan) bend, koji ima zube da pokaže, i te kako. Bar sam ja do sada nailazio na vrhunske bendove, vredne svakog pomena.

I pretpostavio sam da imaš dobro mišljenje o bendovima, da kvalitetnih ima. Inače ne bi ni pokretao emisiju. Ali šta misliš da su glavni problemi na andergraund sceni, gde sve škripi i postoje li neka konkretna rešenja?

Balkanska scena nam je opasna! Nikad bolja iskreno. Najveći problemi na sceni su kao i uvek: Nedostatak novca, medijskog prostora, i neizanteresovanost publike. Kad bi malo manje mleli po fejsbuku šta ne valja, a malo vise išli po svirkama, bendovi bi imali mnogo bolje mišljenje o publici generalno. Ne znam dal' znate, ali većinom se bendovi bolje provode u drugom gradu (nego u rodnom) ili preko grane. Zašto? Promena sredine, ili neizanteresovanost publike da više gleda lokalne bendove? Provalite sami.

U kom smeru bi se dalje epizode mogle kretati, da li planiraš neke izmene, novine, da promeniš okruženje i snimaš na primer u parku, Tvrđavi, prostorijama za probe...?

Sve to gore što si naveo, bravo! Pošto imam ekipu iza sebe, vidim njih kako odradjuju po neku epizodu, u njihovom svojevrsnom stilu, jednu po jednu. Isto tako nameravam da promenim malo okruženje, mozda da se ode i van Niša, ali o tom potom. Ne žurim se nigde, ovo radim iz srca, i kapiram da će ovo tek da se razvija u nekom svom pravcu koji ni ja ne mogu da odredim! Jer smo tako u mogućnosti.

Sa Ćafijem razgovarao Nenad

Neobuzdani mačizam

Novosadska izdavačka kuća Komiko je nedavno objavila novu knjigu serijala Sudija Dred: Dete pravde. Treća knjiga o Sudiji Dredu u izdanju Komika (odnosno četvrta, ukoliko se uračuna mekokoričena knjižica Betonska džungla), ujedno je i najobimnija, i donosi integralnu priču koja je objavljena 1980. godine u britanskom strip magazinu Peta Milsa "2000AD" 156–182 pod originalnim nazivom The Judge Child.

U Srbiji popularnost i svest o Sudiji Dredu u potpunosti je nesrazmerna sa tradicijom objavljivanja na našim prostorima. Osim sporadičnih izdanja i nepotpunih ciklusa – na šta se osvrće prevodilac Deteta pravde Kristijan Relić u pogovoru posvećenom pojavljivanju Dreda u "Laseru" – Sudija je retko prisutan u našem izdavaštvu. U matičnom "2000AD" Dred je pak vodeća zvezda koja ima svoje mesto još od drugog broja magazina daleke 1977. godine. O ostatku anglofonog područja da se i ne govori, kao i o dve ekranizacije upitnog kvaliteta.  Dred je na vrhuncu slave, kao i danas, sačuvao oštricu sarkazma i cinizma prema društvu, prenaglašavajući gde je potrebno i pucajući kad god je moguće. Osnovna postavka je četiri decenije ista, i odoleva naletima frenetične političke korektnosti. Novije priče, naspram legendarnih ciklusa iz zlatnog doba osamdesetih, sasvim se opravdano smatraju stagnacijom, ali ni Komikovo objavljivanje ne srlja u neke postmilenijumske vode, već se drži habitusa u kome i te kako ima šta da se štampa domaćoj publici. A Dete pravde je jedan od najcenjenijih klasičnih ciklusa Sudije.

Elementarna scenografija serijala se odvija u postapokaliptičnoj budućnosti, gde je većina planete svedena na ratom i radijacijom opustošenu golet, a pretrpani megalopolisi pružaju dom milijardama. Sve je, naravno, ispunjeno nasiljem, zločinima i socijalnom bedom getovskog tipa, ispunjenih uličnim bandama i raznoraznim devijacijama. A posebno pustara izvan gradova, preplavljena madmaksovskim hordama, mutantima, ljudožderima i sličnim. Vrhovnu vlast u megalopolisima, sa fokusom na Mega Jedan, dom Sudije Dreda, čine sudije – motorizovane snage reda, izvežbane za sve prilike, koji vrše ulogu policije, sudstva i izvršitelja. A kao najnemilosrdniji među njima, slepo odan poštovanju zakona i sa specifičnim osećajem za pravdu, jeste Sudija Dred.

Sudija Dred je specifičan hibrid sajberpanka, SF-a, vesterna u naznakama, horora i svakakvih drugih žanrovskih osvrta, u kome se prepliću nemilosrdna satira koja koketira sa groteskom – i raspojasani mačo nastup glavnog junaka. Sila boga ne moli, a ovde je vrhovna sila Dred, legenda među sudijama, čija sama pojava često rešava zaplet. U tom smislu Dred je daleko od idiličnih superheroja Zapada, čak i od mračnijih inkarnacija poput Betmena ili Panišera. Ovom poslednjem se u izvesnom smislu najviše i približava po nastupu, ali se i razilazi u neopisivom bogatstvu sarkazma i parodičnog osvrta u svetu koji ga okružuje.

Dete pravde se nameće kao jedan od najpoznatijih ciklusa serijala, a Komikovo izdanje obuhvata celu priču, uključujući i epilog u vidu broja 182 – Block war. Scenarističke zasluge idu tvorcu serijala Džonu Vagneru i Alanu Grantu, dok su za crtež zaduženi Majk Mekmahon, Ron Smit i fantastični Brajan Boland. Okosnica priče je Dredova intergalaktička potraga za Detetom pravde, moćnim vidovnjakom, koje će, po proročanstvu starog sudije sa početka priče, spasiti megalopolis od uništenja. Ali Dete pravde je daleko više od toga. Reč je o multižanrovskoj operi koja u sebi krije i elemente lutanja iz Ilijade. Svako poglavlje donosi različit žanrovski omaž u kome je jedina konstanta Dredova kamena priroda. Tako imamo hororičnu epizodu sa planetom nekromanta, koja je neobično slična pričama o Konanu Simerijancu, burlesknu storiju o Bratstvu otpada, palp SF sa poludelom veštačkom inteligencijom, kao i još nekoliko segmenata, a vrhunska kulminacija ciklusa se odvija u vestern ambijentu. Na kraju se ipak sve svodi na obračun mesijanske prirode Deteta pravde naspram zakonoljubljive apologetike Sudije Dreda.

Važan faktor čini četvoročlana Banda Anđela, porodice sociopata za kojima se Dred daje u poteru jer drže Dete u šakama. Iako su sva četvorica eliminisana u Detetu pravde, što i ne čudi s obzirom na prirodu serijala, u godinama koje slede su se pojavljivali novi članovi, što dosta govori o potencijalu koji su pokazali ovde. Slično je i sa Detetom pravde, koje se kasnije vraća kao antagonista, ali sa daleko manjim uspehom. Banda anđela, u istom sastavu kao i u ovom stripu, se pojavljuje i u filmu iz 1995, sa Silvesterom Staloneom u glavnoj ulozi. U ovoj iteraciji, Banda Anđela je kanibalska mikrozajednica koja obitava u pustari, ali se dosta pažnje posvetilo vizuelnom nastupu koji je skoro identičan stripu.

Ono što karakteriše ovu priču, a samim time i knjigu Komika, jeste lakoća uplovljavanja u sadržaj. Naime, bez skoro imalo predznanja moguće je zaroniti u radnju kao samosadržajnu celinu. Nagrada je salva nasilja, sile i pravde, uz primesu sporadičnog smeha i zluradosti. A esencijalna je Dredova pravda na kraju, koja se očitava u očima. A Dred nikada ne greši.

Nikola Dragomirović

CPR je nastao početkom novembra 2013. godine. Nastao pod sasvim slučanim okolnostima kada su tri, takoreći „nerazdvojna“ druga svirajući u lokalnom eksperimental bendu Krvolok ostali sami na probi. Nisu se pojavili gitarista i pevač gde su u studiju ostali tadašnji prvobitni članovi: bubanj-Đorđe Stojičić Cipo, bas gitara-Predrag Đorđević Peđa i na vokalu i gitari-Nikola Risteski Rista... Odatle i ime benda CPR (akronimi nadimaka), s’ tim da je ujedno nosilo poruku prve pomoći skoro zaboravljenom žanru punk rock.

Hteli smo stari dobri zvuk punk-a kakav je nekada odjekivao u prisustvu Kud Idijota, prvog albuma Goblina itd. Imali su prostora od dva sata u studiju i kroz džemovanje, pivo i zajebanciju kakva dolikuje trojici klinaca puštenih sa lanca u studiju, sasvim slučajno je nastala i prva numera „Samo svoj“.

Posle nekih godinu i malo jače postojanja benda usled određenih okolnosti, iz benda je izašao Cipo, stoga je Peđa sa basa otišao na bubanj gde je i ostao do dana današnjeg, a na poziciju čoveka s’ najdužom alatkom je došao Srđan Mušikić Dile.

Često smo bili pozivani da otvaramo, gostujemo, nastupamo na raznoraznim svirkama, malo potom i na festivalima poput „Scena fest-a“ i „To be punk“ fest-a.

Na staroj priči od pre 2 godine, našli smo basistu koji nam je bio saborac oko godinu i po dana. Nikola Stojkov. U procesu izbacivanja Nikole iz benda je upravo dogodila i ponuda da snimimo album, 12 pesama su samo čekale da zauvek budu sačuvane u žilama novosadske punk i andergraund scene. Pojavili smo se na snimanju gde su sa nama radili Mikka Inquizitor, frontmen benda Dreddup i Žolt, studija DURU na mikseti. Album je snimnjen na principu 1-2-3-Žolt, sve iz prvog tejka jer to drži neku svoju jačinu, neku istinitost snimanja i zvuka samog po sebi. Album je snimnjen i pušten u „javnost“ od strane CRIME:SCENE records-a gde su predstavljene sve autorske pesme CPR-a: 12 numera, 10 na srpskom i 2 na engleskom jeziku. Trenutno se vrši selekcija članova koji bi zasvirali u CPR-u.

Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?
Nismo imali neku naročitu želju, nismo tražili jagode sa šlagom i tome slično, već smo bili klinci koji su voleli punk, voleli da se druže i koji nisu imali dlake na jeziku. Nikada nismo ludeli za višecifrenim brojevima fanova iako se uvek dalo videti da postoje ljudi kojima je stalo do naše muzike, pa čak smo imali i momente o kojima smo sanjali svi mi kada smo prvi put uzeli instrumente u ruke - davanje autograma u bekstejdžu. Isto tako smo u par navrata upoznavali nekadašnje velikane punk scene, mada su ti susreti trajali vrlo kratko i ostali u magli postnastupne euforije.. Sve je to uvek ostajalo na nekom nezavidnom nivou, ostajalo je sve jednostavno, kao i naša muzika: ona je jednostavna, ali jezgrovita, kratka, ali dugo ostaje! Na pitanje šta nam bend znači bismo morali da vam odgovorimo: podsetnik u kakvom okruženju živimo, ali ujedno i oaza mira u ovoj haotičnoj sredini. Mi nismo ortodoksni pankeri sa anarhističkim stavovima i uzaludnom željom za destrukcijom, već skoro naprotiv, mi smo pankeri sa smislom i razlogom. Srbija i Balkan će nam uvek biti neiscrpan izvor inspiracije i to nam je neki glavni moto.

Motivi i filozofija benda...
Kao što sam već napomenuo u prethodnom pitanju, motivi benda su da prenosimo jednostavne ali smislene i jezgrovite poruke, da probamo da prodrmamo mozgove ljudi da razmišljaju o stvarima koje su nama svima zakopane negde duboko u, kako se kaže, „malom mozgu“. Što se filozofije tiče: naš bend se može ujedno shvatiti kao klinačka pobuna protiv skupog milk šejka, ali se bojimo da su stvari ipak mnogo ozbiljnije od toga. Ukoliko pišemo i sviramo šaljive pesme na neki način, to bi u najvišem smislu moglo da znači da pevanje o ozbiljnim temama tog tipa ipak traži potporu stare dobre zabave.

U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
Obzirom da se bend zasniva na što boljoj komunikaciji sa masama koje žele da čuju koliko našu toliko i njihovu priču, naša smislenost ne urađa polodom kao što se da videti po obimu alternativne, pogotovo pank rok scene u Novom Sadu i šire. Sa druge strane dobijamo vrlo pozitivne kritike od strane ljudi svih uzrasta, zanimanja i interesovanja što svedoči o ispravnosti našeg „kursa“, ali na žalost je mnogo više potrebno da se osveste ljudi i da se poradi da međusobnoj komunikaciji.
Nama kao i svakoj osobi na ovom svetu koja nešto ozbiljnije svira u bendu dakako da je bend mesto mira i haosa, mesto pražnjenja i punjenja. Bend mora da je gotovo sve u tom smislu, mesto gde se čovek isprazni fizički i mentalno, način prenošenja energije slušaocima, gde se sve svodi na tačku da smo tu jedni zbog drugih. Nas najviše drži na nogama to što znamo da još uvek postoji „ta jedna osoba“ koja nas voli i podržava i dok je tako, mi ćemo da stojimo na tim nogama dok nas nešto jače ne pokosi, nadam se tek smrt... ili život? Zaboravili smo kako je to biti među „muzičkim civilima“ 

Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
Kao što biva u ovako „brzom“ vremenu, ljudi jako malo imaju vremena za sopstvene užitke i takođe za bavljenje ozbiljnim temama. Nama je u par navrata, bez obzira što nas je gotovo uvek bilo samo trojica, bilo teško da okupimo čak ceo bend, a kamoli publiku bez obzira na prirodu svirke. Bend kao i sve drugo u ljudskom životu traži posvećenost i usredsređenost, stoga i nije baš „šala“ održati kolektiv poput benda na nogama, ali to i jeste jedna od čari benda.

Problemi sa kojima se suočavate kao bend...
Probleme smo svakako sretali na svakodnevnom nivou i srećemo ih danas. Od gubitka članova do gubitka vremena. Imati studente i srednjoškolce u bendu zna da bude zahtevna stvar sama po sebi. Takođe smo se sretali i sa problemima nepoverenja među članovima benda i svakako onim delom koji je razorio mnoge bendove kroz istoriju i zbog čega smo prvi put i ostali bez člana benda... mislim da znate o kom problemu se radi, nije baš neka svetla tačka biti u prisustvu oduzetih ljudi od kojih vam mnogo toga zavisi i koje volite i poštujete. Ovim bismo poručili svim mlađim čitaocima koji imaju ambicije u ovom smeru da nije recept za dobar bend flaša, cigara, prah i tome slično!!! Ključ vođenja normalnog života, kao i vođenja benda je umerenost i staloženost.

Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?
Od izlaska albuma prvenca ne ustručavamo se od prikazivanja rada benda gde god stignemo i kome god stignemo. Do sada nismo imali mnogo negativnih kritika, ali svakako je najbolja atmosfera za hvalisanje i ponos na žurkama i u prisustvu ljudi kojima je stalo do našeg rada bar do neke mere. Svakako, bend će imati sijaset omanjih promocija albuma po Novom Sadu, okolini Novog Sada, u Beogradu, na Avali i nadamo se i šire!

Svima nam je poznata opšta priča o pank pokretu koja ide ovako: Pistolsi i Clash eksplodiraju ’77-e, šire anarhiju i revoluciju, pojavi se prilika da se čitava priča unovči i komercijalizuje, i evo nas u lokalnom pank butiku, kupujemo pre nego što odgledamo omiljeni pank bend na nekom “Corporation” stadionu.

To je već dosadna priča. Uglavnom zato što su najzanimljiviji, najčudniji, najagresivniji, odvratni, besni, eksperimentalni, radikalni i feministički delovi pank priče u mejnstrim medijima skrajnuti ili izostavljeni zajedno sa najboljim bendovima. Iako pank svakako datira od ranih sedamdesetih u Njujorku sa Patti i Ramones-ima, često propuštamo ključne ličnosti iz šezdesetih, iz Detroita, Nemačke, Takome, Vašingtona. Nekako smo odvojili ove dve decenije, postavili ih da stoje nezavisne jedna od druge. Kao da su se one pojavile ovojeno i da nisu imale dodirnih tačaka što se tiče muzičkih era i žanrova.

Čak i pre Crass-a koji stižu ’77-e kao karika koja povezuje kontrakulturu hipija i besnu retoriku panka, MC5 su vladali muzičkom scenom Detroita i u vreme žestokih političkih previranja ’68-e u Čikagu. Iako se smatraju (uz Igija i Stoogies) prethodnicima panka - svirali su hipi muziku: opuštenu, sa uticajima bluza, punu improvizacija i solaža. Ali svirali su to i malo brže, tvrđe, sa više energije, i intenzivnije nego bilo ko do tada pri tom usvajajući političke stavove Black Panthers-a (njihov menadžer John Sinclair je po uzoru na BP formirao političku organizaciju White Panthers). Zato je i lepo videti i MC5 i Stooges na plejlisti “Evolucija panka”.

’’Ne, naravno da nisu ubačeni svi pank bendovi IKADA’’, kaže urednik plejliste Scott Harding. ’’Plejlista se sastoji od bendova za koje lično mislim da definišu punk (izvinjavam se fanovima benda Blink 182).’’ Uz pomenute bendove tu su i garage rock bendovi iz 60-ih kao Monks, American Band iz Nemačke, i The Sonics iz Takome.

Počinjemo sa manje poznatijim, retko-pominjanim sastavom Ronnie Cook & The Gaylads koji su ’65-e snimili ’’Goo Goo Muck’’, pesmu koja će “iznedriti” bend Cramps 16 godina kasnije. Čućete i rokabili, surf rok i bubblegum ranih ’60-ih koji su takođe esencija pank muzike. Na listi su eksperimentalni sastavi poput Suicide i NEU!, dva benda bez kojih većine muzike iz 2000-ih ne bi ni bilo. Tu su i šaljivdžije iz 80ih Dead Milkman sa pesmom poput “Taking Retards to the Zoo”. Najkontroverznija ličnost na ovoj listi bi svakako bio G.G. Allin poznat po mazohizmu i koprofiliji na bini. Zašto se više nije govorilo o bendovima poput Dead Milkmen, Choking Victim, Cock Sparera i Crusifucks? Verovatno jer su provocirali ljude u to vreme i borili za slobodu govora.

Vremenom se pank muzika toliko razgranala da je teško izvući na kraju jedan jedinstven zaključak. I baš će vam ova lista predstaviti samo deo tog bogatstva. Neki kažu da je pank umro 70-ih, 80-ih, ili prošle godine, ko zna… Ili je još uvek živ. Poslušajte listu ili bar deo nje i sami donesite zaključak.

Ne dešava mi se često da me žanrovski roman sveže u čvor onako kako me The Yiddish Policemen's Union svezao, ali opet, to se od žanra slabo i očekuje, čak i onda kada se fokusirate na njegov ozbiljniji, da ne kažem književniji segment. I ne kažem sad da The Yiddish Policemen's Union nije žanrovska književnost - itekako jeste, i to u više žanrova istovremeno - ali ako kažem da jeste samo žanr, onda to svakako kažem tonom sa kojim bih rekla i da je Ferari samo automobil a Beluga kavijar samo namaz za tostovani hleb. I tu sad ne pomaže ni fakt da se roman sasvim svrhovito služi žanrovskim klišeima i tropima i da je lako prepoznatljiv i kao paralelna istorija baš i kao tvrdi detektivski roman - činjenica ostaje da The Yiddish Policemen's Union jeste sve to, ali ujedno jeste i nešto drugo, nešto što može lako da izmakne u svojoj podtekstualnoj ogromnosti. Nešto što može lako da te sveže u čvor, nakon što te pri čitanju učini manjim od makovog zrna.

U briljantno složenoj fantastičnoj premisi paralelne istorije (ni sad nisam sigurna da li je tu ispravnije reći paralelna ili alternativna istorija), The Yiddish Policemen's Union se odmiče od poznatog nam sveta još za vreme WW2: umesto današnjeg Izraela, koji je uništen skoro odmah po osnivanju, Chabon nudi svet u kom je napravljena jevrejska enklava u Aljasci. Ostatak jevrejske istorije i tragedije je manje-više očuvan u celosti, s tim što mu je sama ideja o polarnoj dijaspori dodala dimenziju za koju je ponekad istinski teško proceniti koliko je u pitanju fakt a koliko fikcija. A da stvar bude kompleksnija, čak i ta polarna Obećana Zemlja suočava pretnju smaknuća, ostavljajući Chabona da slobodno razlaže i iznova sklapa mit o Jevrejinu Lutalici, o narodu bez zemlje i čoveku bez doma koji bi i u svojoj naskromnijoj varijanti bio njegov dvorac. Ta ogromna scena je postavljena na zapanjujućem minimumu detalja, a pošto se hrani na veoma veštoj manipulaciji poznate nam dnevnopolitičke informacije, na čitaocu ostaje da se rve sa prepoznavanjem samih obrisa te tvorevine, pa ko dokle stigne, to u procentima gledano.

Na platformi tog i takvog alternativnog sveta, odvija se skoro pa klasična detektivska priča: Meyer Landsman je policajac predstavljen na klišeu čendlerovskog stanja poodmaklog raspada. Razveden od žene u koju je i dalje beznadežno zaljubljen, suočen sa svom ispraznosti sopstvenog bitisanja, Landsman živi u jeftinom hotelu i svaku noć zaspiva utapajući svoju tugu u alkoholu, sve do jutra u kom ga upravnik hotela obavesti da je u susednoj sobi pronašao leš brutalno ubijenog gosta. To ubistvo postaje otelotvorena manifestacija Landsmanove intimne spoznaje o sopstvenoj beskorisnosti - brutalno ubistvo se desilo svega par metara od komatizovanog policijskog detektiva, koji je u alkoholnoj izmaglici prospavao svaki znak i zvuk pokojnikove samrtne borbe. A pošto je Sitka grad u kom svako poznaje svakoga i svako o svakome sve zna, Lansmanu je iz samog tog čina postalo očigledno kako su ga to nepoznate ubice procenile - kao beskorisnu pijanduru od koje ne treba strepiti ni pri izvođenju najgoreg od svih zločina. Dosledan detektivskom motivu kapi koja preliva čašu, Landsman grčevito skuplja poslednje ostatke samopoštovanja i prilazi ubistvu kao ličnoj uvredi, investirajući se u istragu duž linija moralnog iskupljenja. Rešen da taj poslednji čin u svojstvu policijskog detektiva pretvori u labudovu pesmu svog promašenog života, Landsman beskompromisno istražuje sudbinu nepoznatog leša i pri tom otkriva obrise tragedije dovoljno ogromne da prekrije daleko više od sudbine nekolicine ljudi ili čak čitavog jednog naroda.

I upravo je to otkrivanje raznoraznih obrisa u The Yiddish Policemen's Union izvor oduševljenja i malodušnosti jednako: oduševljenja što ste u stanju da rasklapate tu izuzetnu proznu tvorevinu kao origami hrizantemu, a malodušnosti što usput naslućujete i mogućnost da i niste baš dorasli tom činu, koliko god da vam usput zadovoljstva pružao. Što je više angažujete, to se sama konstrukcija sve više nadnosi nad vama, stavljajući vas u perspektivu u kojoj sami sebi sve više i više patuljasto izgledate, sve dok se solidno ne ustalite na već pominjanoj dimenziji makovog zrna. Ushićenje kojim ispratite uspešno razlaganje dvostrukih značenja u prvom pasusu koji vam ih ponudi, ujedno će markirati i rađanje crva sumnje da Chabon saopštava tok misli čijem dešifriranju možda ipak niste dorasli. Jer eto, jednom kad otkrijete iskaz koji ima dvostruko značenje, otkrijete i da to dodatno značenje zahteva izvesan skok u razumevanju, skok do tačno određenog mesta do kog može da stigne samo onaj ko je u stanju da dešifruje sam iskaz. Upravo u tom momentu otkrivate da ste zasenjeni ogromnošću konstrukcije u koju su taj i njemu slični iskazi tako zbijeno upakovani. Tog momenta se zapitate da li osim ta dva značenja iskaz ne krije možda i treći, koji vam izmiče? i da li su i svi ostali iskazi impregnirani višestrukim značenjima? i da li su sva meandriranja zapravo samo meandriranja, ili su samo plod vašeg polu-razumevanja? i da li su sve misteriozne jasnoće u iskazima zaista jasne, ili se rikošetiraju na značenja koja vam uporno izmiču, samo zato što niste dovoljno programirani da razumete kod preko kojeg vam se saopštavaju? a i ti iskazi koje ste do tada dešifrovali, kako su oni tačno konstruisani? ako priđete tekstu u očekivanju linearne komunikacije a onda se zateknete katapultirani na neku potpuno neočekivanu konotaciju, ko može da vas uveri da ste zapravo razumeli tu bizarnu putanju kojom ste do razumevanja katapultirani?

Pa eto… niko. I stoga ćete se uvek iznova vraćati na sve misteriozne jasnoće za koje sad slutite da u sebi najverovatnije kriju mnogo više od onoga što vam je očigledno. I čitaćete roman najmanje dvaput duže no što bi čitali bilo kakav žanrovski roman o propalom detektivu koji se nada iskupljenju kroz ispravljanje singularne nepravde u vidu brutalnog ubistva. I kad ga najzad pročitate, i kad saznate ko je i zašto izvršio ubistvo, nećete baš mnogo biti voljni da o svemu tome razglabate. Umesto toga, zatvorićete knjigu sa strahopoštovanjem i čendlerovski tvrdim obećanjem da ćete joj se vratiti za dve ili tri godine, kad malo sazrete i postanete makar malo obrazovaniji za navigaciju okeanima ozbiljne književnosti, svesni činjenice da santa leda nad nivoom vode pokazuje samo desetak procenata količine prostora kog zapravo zauzima.

Lidija Beatović

Trio Ex You je muzički sastav posvećen improvizovanoj, eksperimentalnoj i džez muzici. Osnovan je 2014. godine u Novom Sadu a čine ga Laslo Lenkeš (gitara, efekti), Filip Đurović (bubnjevi, trombon) i Milan Milojković (elektronika). Grupa iza sebe ima nekoliko izdanja: Ex You (Nebular Silence, 2014), Whatknot ‎(Small Scale Music, 2015), Blank Disc / Ex You - Split ‎(Spina!Rec, 2016) i Paul Pignon + Ex You - Live At MSUV ‎(A Giant Fern, 2016).

Petak je bio dosta čudan dan, posle izuzetno vrućeg dana, uveče se namračilo nebo i izgledalo je kao da će ko-zna-kakva oluja da se sruči na nas. Ali, posle nekih pola sata jakog vetra, palo je samo nekoliko kapi kiše. Već oko devet sve se opet smirilo i veče je ponovo bilo vruće, sparno i lepljivo. Sve je to uticalo pomalo i na raspoloženje ljudi, nikome nije bilo ni do čega - pa je na koncert sastava Ex You u Klub Vikend došlo malo ljudi. Ipak, muzika u klubu je bila super a ledeno pivo je veoma brzo pomoglo da se kako-tako opustimo pred svirku. Lepo je bilo sresti se i popričati sa Laslom Lenkešom i podsetiti se na njegov nastup sa grupom Bestbefore u Kovačici davne 2001. Svirali su tada u studiju Radio Kovačice - u okviru radio emisije Vakum - a nekako se potrefilo da je večeras na koncertu bio i Željko Benka, koji je tada bio tonac u kovačičkom radiju. Na žalost Željko se nije sećao skoro ničega sa te svirke...

 

Ex You su na binu izašli oko 22:00. U centru bine je Filip Đurović, on svira trombon i udaraljke, ispred njega je mikrofon i on zapravo proizvodi zvuke koje kasnije Laslo i Milan obrađuju. Desno je László Lenkes, on je batalio gitaru i sada ispred sebe ima pet gitarskih efekata (pedala) koji mu služe za obradu signala koji stižu sa Filipovog mikrofona. Levo je Milan Milojković koji ispred sebe ima miksetu, predpojačalo, Casio VL-1 sintisajzer, i još par meni nepoznatih aparata, od kojih su neki ručno pravljeni ili ručno modifikovani.

Muzika koju Ex You stvaraju je veoma čudna, eksperimentalna, na granici buke, veoma apstraktna i neuhvatljiva, na momente mračna i teška. Kada bih se baš naprezao onda bih je uporedio sa nekim momentima u razvoju krautrocka, sa stvaralaštvom - basiste iz grupe Can - Holgera Czukaya (solo radovi, obrada signala, čudni zvukovi, rudimentarni sempling) ili sa muzikom nemačke eksperimentalne grupe Kluster/Cluster ili ranih albuma Popol Vuh. U Klubu Vikend su Ex You odsvirali samo jedan polusatni set koji je lepo prestavio ovaj trio kao momke koji su hrabro uronili u poprilično zabačene krajeve, kako muzičkog tako i umetničkog izraza. Voleo bih da su se vratili na binu za još jedan set...

Janko Takač

Taman pred leto i odmore stiže nova porcija Stripburgera u svom regularnom izdanju. 

U novi broj nas uvodi Olaf Ladousse, autor iz Španije sa svoja dva "nema" stripa i fanzinaški "veteran". Upravo u uvodniku će se i osvrnuti na svoj rad i zašto baš "nemi" strip. 

Španija je nešto što definitivno obeležava ovaj broj. Izgleda da tamošnja fanzinaška i samizdat scena doživljava ponovni procvat imajući u vidu sve veći broj nezavnisnih glasila i autora koji su se pojavili. Martin Lopez Ram se u svom kraćem tekstu "The self-publishing virus" u novom broju upravo osvrnuo na ovaj fenomen. Zanimljivo je da je susedni Portugal imao značajnu ulogu u ovom rivajvlu. Tu je i sedam španskih autora sa svojim stripovima tek da opravda raznovrsnost i aktivnost tamošnje scene. No naravno, ne treba zaboraviti ni ostale autore iz Amerike, Brazila, Rusije, Danske, Britanije, Italije...

Da ostanemo u svetu fanzina redakcije se dodatno pobrinula razgovorom sa Davidom Schilterom. David je Švajcarac koji već godinama živi u Litvaniji. Nakon završetka studija preselio se u ovu zemlju i pokrenuo fanzin/magazin "kuš!". Priča je slična Striburgerovoj, oba glasila dolaze iz male zemlje i zanimljivo je pratiti transformaciju "kuša" iz lokalnog ka globalnom glasilu koje ima za cilj da predstavi (naravno ne samo) Litvanske autore svetu, obzirom da je tamošnja strip scena mala i dalje u razvoju. Čini se da su problemi nezavisnih izdavača svuda isti, poštarine koje su koliko i sam proizvod (neretko i skuplje), tiraži i slično.

Novi broj nam je doneo i intervju sa Gašperom Rusom, jednim od bivših urednika Stripburgera i naravno, poznatim slovenačkim ilustratorom i strip autorom. Gašper govori o svom Stripburger iskustvu ali pre svega o sopstvenom radu, pristupu, razmišljanjima...

Kako to obično biva, Burger stiže u pravom trenutku: za čitanje na plaži, bazenu ili debelom hladu. I na kraju, kako ekipa reče: "dozvolite da vas ovaj "virus" inficira".

Sa nostalgijom se sećamo nekih filmova iz osamdesetih koji su imali dušu i raspirivali maštu. Pogledajte šta djevojčica u kratkom filmu Hoverboard izvodi inspirisana Zemeckisovim Povratkom u budućnost II iz 1989. Film je režirao Sydney Freeland za PBS-ov 2013 Online Film Festival.