Napalm Death – Harmony Corruption (1990)

foto: Reddit

„Harmony Corruption“ je treći studijski album Napalm Deatha koji je ovog 1. jula 2020. godine obeležio tridesetogodišnjicu postojanja. Album sam zavoleo još na prvo slušanje, tih dalekih devedesetih, ali i dan danas vrlo rado volim da ga poslušam. Jednostavno, nekako mi još uvek prija sva ta agresija, pun zvuk i teški rifovi koji čine glavnu odliku ovog albuma. Napalm Death je ovim albumom odredio i definisao svoj dalji muzički izraz koji se sa svakim narednim albumom polako definisao i u tom nekom muzičkom pravcu istančavao, koliko je to zapravo moguće u muzičkim pravcima poput grindcorea, deathcorea i death metala. Iako je u jednom muzičkom smislu „Harmony Corruption“ bio prilično različit od svoja dva prethodnika („Scum“, 1987), („From Enslavement to Obliteration“, 1988) koja su i iznedrila novi muzički pravac grindcore, baš ovim albumom Napalm Death je krenuo da gradi svoj prepoznatljivi zvuk i stil u tom svetu mračne i brutalne muzike.

I ne samo to, album „Harmony Corruption“ nije samo odstupio od tog muzičkog klišea koji je bend ustrojio svojim prethodnim albumima. Album je i konceptulano bilo drugačiji. Najpre na albumu se nalazi znatno manje pesama. Na prvencu „Scum“ nalazi se 28 pesama od kojih veliki broj traje svega minut ili nešto duže od minut, tako da je ceo album ukalupljen u 33 minuta. Slična je situacija i sa drugim albumom „From Enslavement to Obliteration“ na kome se nalaze 22 numere ukupnog trajanja od 29 minuta. Ova kratkoća pesama je karakteristična za punk i hardcore, što je Napalm Death i izvesnom smislu utkao u svoj zvuk, barem u ta dva prva albuma. Na „Harmony Corruption“ ima ukupno 11 pesama i album traje 41:02 minuta, što je u proseku 3.44 minuta po pesmi. Zatim, zvuk na „korupciji“ je malo sporiji i čvršći, uobličeniji, puniji i melodičniji. Nije u pitanju samo krljanje, drndanje, silovanje gitara i bubnjeva, u potpunosti nerazumljivo urlanje koje su odlike prva dva albuma. To samo govori da su Napalmi skapirali neke stvari i krenuli da unapređuju i stilizuju svoju muzičku ekspresiju, pritom ne odstupajući od principa žanra koji su osnovali i koji su dalje nadograđivali sa svakim narednim albumom.

Tematika albuma je tipična grajdkorovska: Sam naziv albuma „Harmonija korupcije“ gotovo da zvuči kao svojevrsni oksimoron. Kako nešto može biti harmonično ako je korupirano? To sam se često pitao dok sam kao klinac slušao ovaj album. Danas mi je sve potpuno jasno šta zapravo predstavlja tu harmoniju koruptivnosti. Danas ceo svet, u manjoj ili većoj meri, funkcioniše na tom principu. Dođeš mi, dođem ti. I to je ta harmonija. Kupujemo i potkupljujemo jedni druge i tako funkcinišemo. U svemu postoji neki interes i neka korist.

Svaka pesma na albumu se u tom nekom maniru bavi nekom sekvencom tog posrnulog društva a sve skupa čine jednu celovitu sliku i prikaz te harmonično korupirane civilizacije kojoj svi mi u manjoj ili većoj meri pripadamo i koja u tom smislu besprekorno funkciniše. Zato smo i doveli čitavu planetu na ivicu egistencije.


Album kroz svoje pesme prikazuje pojedince koji kao takvi čine i stvaraju ovu harmoniju korupcije, kao i posledice koje iz toga proizilaze i odražavaju se na svet i društvo. Znači album opeva čoveka kao pojedinca (šrafčića) koji je svojim postojanjem i delovanjem harmonizovao korupciju u mehanizmu ove naše izopačene civilizacije, koja neminovno srlja u propast. U pitanju je čovek koji je u velikoj meri posrnuo, kroz mnogo aspekata. Obmanjen i sluđen, sebe u još većoj meri laže i samoobmanjuje i nalazi mnogobrojna opravdanja za sve svoje mane, slabosti, poroke, grehe i greške. Ne prihvata odgovornost za svoje postupke, nema hrabrosti da se suoči sa istinom, jer mu to ne dozvoljava sujeta i vlastiti ego (If the Truth Be Known). U svom biću gaji zlobu i mržnju i njegove namere su u najvećoj meri sebične i zlonamerne (Malicious Intent). Zatim tu su i licemeri, poltroni i ostale ljigavštine i ljudski beskičmenjaci koji za svoje protivnike smatraju sve one vrednije i marnije ljude od sebe, koje nastoje da po svaku cenu poraze i unište, jer jedino tako mogu doći do izražaja (Circle of Hypocrisy). Ne smeju se zanemariti ni one male sitne pakosne duše koje se naslađuju tuđom mukom i nevoljama i koje više uživaju u tuđem porazu nego svojoj pobedi (Extremity Retained). Međutim, ima tu i onih drugačijih, koji nemaju dovoljno snage da se suoče sa svetom u kojem žive, sa patnjom, boli, bedom, nepravdom, pa su kao takvi osuđeni na propadanje i stradanje (Vision Conquest). Pesma me u jednom trenutku asocirala na raspeće Isusa i njegovo požrtvovano pruzimanje greha celog čovečanstva, koje posmatrano sa današnje distance u jednoj meri izgleda potpuno besmisleno i uzaludno. Za razliku od Isusa koji je pokušao da prihvati kompletan ljudski greh na svoja pleća, mnogo je više onih koji nemaju toliko snage i volje tako da se ne mogu izboriti ni sa sopstvenim porocima u koje su zapali usled vlastitih slabosti a kamoli sa gresima drugih. Jedni od takvih slabića i gubitnika jesu i ovisnici droge (heroina) koji u tom lažnom sjaju koji droga na momente pruža pokušavaju da pronađu spas, ali ih to samo vuče u još veću zavisnost a samim tim i propast (Mind snare).

Zbog takvih gore navedenih posrnulih, neodgovornih, nemarnih, sebičnih i zlih pojedinaca, koji u velikoj meri čine ovo naše društvo, i njihovog bezobzirnog i obesnog ponašanja i delovanja opstanak Planete Zemlje doveden je u pitanje (Unfit earth). Možda bi ljudi nešto i drugačije preduzeli da nisu zapravo vezani tim simboličnim lancima kojim ih je okovalo društvo i civilizacija kojima pripadaju i koji su ih načinili mentalnim, duhovnim, ekonomskim, moralnim... robovima. (The Chains That Bind Us). Zatim tu je i ljudska podređenost društvu i pripadnost većini i društvu. U toj suprostavljenosti individualizma i kolektivizma, jedinka je unapred osuđena na propast. Interesi pojedinaca su nevažni i nebitni naspram interesa grupe kojoj pojedinac pripada. Svaka žrtva je opravdana. Ni jedna cena nije previsoka (Hiding Behind).

Kao zaključak čitave priče može se navesti da su najveći stepen harmonizacije korupcije u svaku poru ljudskog društva proizvele politika i religija. One su načinile ovu našu civilizaciju posrnulom i dekadentnom. I ne samo to. Politička i verska manipulisanja i zloupotrebe dovele su do stravičnih stradanja i masovnih žrtava širom sveta. Ubijani su i istrebljeni čitavi narodi, porušeni mnogi gradovi i države, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. To uništenje i razaranje donelo je ogromnu korist i moć određenim pojedinacima i interesnim sferama. Zbog toga se i sprovodilo. Moć i novac su oduvek bili najbitniji. Tako je bilo od kada je sveta i veka. Tako će uvek i biti. Dovoljno je osvrnuti se na istoriju i shvatiti da je stih iz pesme: „Vera je gorivo za besmislene ratove...“ i više nego bolno istinit. (Suffer The Children).

Ako album sagledamo kao celinu, doćićemo do zaključka da je „Harmony Corruption“ jedna teška i brutalna kritika društva u kojem živimo. Ekstremno agresivna i bučna muzika samo je muzički izraz onoga o čemu pesme pevaju. U muzičkom smislu album nije mogao da bude drugačije predstavljen. Sva ta buka, agresija, bes, očajanje i gnev koje pesme nose su kroz teške rifove i grubi i duboki vokal u odličnoj meri prikazali harmoniju korupcije u kojoj i dan danas živimo i koja nam utiče i kreira živote u mnogo većoj meri nego ikada pre. U tom smislu ovaj album je i više nego aktuelan sa stanjem stvari koje vlada, tako da mu dođe kao odlična muzička preporuka. Ovo važi samo pod uslovom da znate sa čime se suočavate. Ipak je Napalm Death ekstrmno ozbiljan napad na uvo i um. U suprotnom teška glavobolja je neizbežna!

Miljan Ristić aka eXXXperiment

Cost of Living je 10-ominutna akciona SF komedija reditelja i scenariste BenaDavida Grabinskog. Film je o dvoje mladih radnika obezbeđenja koji rade u neobičnoj korporaciji koja se bavi i nekim sumnjivim stvarima. Tokom jedne noćne smene, čudne stvari se počnu događati u postrojenju, a njih dvojica će imati lošu noć.

I kao što smo i najavili, nakon strip adaptacija Ramones pesama "Pet Sematary" i "I don't want you", objavljujemo poslednju Uroševu adaptaciju, ovoga puta za pesmu "Spider-Man". Uživajte...


Uroš Begović (1984.) je ilustrator i strip crtač iz Beograda. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Stripom se bavi od desete godine; u periodu od 1998. do 2001. samostalno je izradio četiri strip-fanzina u okviru vlastite edicije “PjeR comix”. Od 2000. godine izlaže u okviru domaće scene, njegovi stripovi i ilustracije objavljivani su u nekoliko domaćih strip-izdanja i antologija, a realizovao je i tri samostalne izložbe i jedan album za francusko tržište. Više puta je nagrađivan na SKC-ovom Međunarodnom salonu stripa, Balkanskoj smotri mladih strip autora i “Paralelovom” festivalu subkulture. Član je ULUPUDS od 2011. godine.

Džozef Gordon Levit je za svoje ipak srednje mlade godine, vrlo ostvarena osoba – stekao je glumačkog uspeha i na televiziji i na filmu, dokazao se i u blokbasterima i u nezavisnim ostavarenjima, oprobao se i kao reditelj i kao investitor u digitalne medije, ostvario se kao otac i muž, a, reklo bi se, pored svega toga ostao normalan i pristojan.

Zato mu se ne može zameriti što je odlučio da se par godina distancira od glume i posveti drugim stvarima, međutim kad je vrag odneo šalu i kad je shvatio da ga glumački virus i dalje provocira, vratio se ovim ostvarenjem koje je predviđeno za striming, što mu je omogućilo da bez prevelike presije i očekivanja razmahne svoje glumačke sposobnosti i dokaže, još jednom, da je jedan od najtalentovanijih glumaca rođenih oko 1980-e.

U svojoj srži „7500“ je zapravo tipičan avionski triler, što postaje žanr sam po sebi, snimljen tako da se sve vreme drži događanja u kokpitu, što inače klaustrofobičnu atmosferu aviona kondenzuje na još skučeniji prostor. U avionu se dešava otmica, rekli bismo pomalo smotana i ne baš sjajno isplanirana, ali ipak otimica od strane nekakvih ekstremista koji nisu lišeni poriva da ubiju. Levit je kopilot koji uspeva da zatvori vrata kokpita i ne dopusti otmičarima da uđu u kabinu, sve vreme prateći napete događaje na ekranu koji prikazuje šta se vidi ispred kabine. Nemajući jasnu predstavu o događanjima u avionu, pritisnut presijom otetog aviona, činjenice da mu je devojka stjuardesa a kolega pilot smrtno ranjen, a jedan od otmičara onesvešćen leži na podu, Tobajas (Levit) biva razapet na nekoliko strana pokušavajući da pilotira avionom i u isto vreme pregovara sa otmičarima.

Film je snimljen vrlo sirovo i dinamično, s obzirom da je radnja svedena na jednu prostoriju, kamera se stalno nervozno kreće po toj lokacij ne dopuštajući publici da predhne. Zaista, prvih sat vremena gledamo jedan doista napet, tesno svezan avionski triler čijoj autentičnosti pomaže izuzetno proživljena Levitova uloga koji vrlo jasno artikuliše čitav niz emocija uz vrlo malo dijaloga, od užasa i straha, preko zbunjenosti, odlučnosti, tuge i beznadežnosti. Iako film u tempu malo pada u poslednjih pola sata i možda, mudro, izbegava da odgovori na neka pitanja kao na primer šta je priroda otmice aviona (ili ne daj bože uđe u ideološki dijalog sa otmičarima), ipak ostaje primer lepo zategnutog trilera kakav se gleda brzo i napeto i koji umonogme bazira svoju postojanost na odličnom Levitu i njegovim iskrenim rekacijama na užas koji se događa oko njega.

Slobodan Novokmet

"Džokerov rat" naziv je 95. epizode stripa o Betmenu koja bi trebalo da se pojavi 21. jula, a izdavač je najavljuje kao "poslednji okršaj" između Mračnog viteza i Klovna princa zločina.

“Uvek je sve vodilo ka ovome. Klovn princ zločina i Mračni vitez srešće se oči u oči poslednji put. Džoker nikada ranije nije hteo da pobedi, nije želeo da se ikada završi njegova bitka sa Betmenom, ali je sada motivisan da to uradi. On je to svakako odlučio i ovo će biti poslednje poglavlje u toj priči”, saopšteno je iz “DC komiksa”, a piše “Gejms rejdar”, a prenosi portal Nova uz ocenu da ta kompanija ovim izdanjem stavlja sve na kocku.

Epizodu “Džokerov rat” su po scenariju Džejmsa Tajniona crtali Horhe Himenez i Tomi Mori, a prema prvim predstavljenim stranicama pojaviće se reference na “znak Zoroa” koji se pojavio u “Povratku Mračnog viteza” Frenka Milera, kao na bioskop u kom je mladi Brus Vejn otišao sa roditeljima u večeri kada su oni ubijeni.

Betmen bi trebalo ponovo da se pojavi i na filmskom platnu sledeće godine, nezavisno od kompanije “DC komiks”, u ostvarenju “Betmen” Meta Rivsa sa Roberom Patisonom u naslovnoj ulozi, a nedavno se pronela i informacija da Majkl Kiton, Betmen iz serijala Time Bartona snimljenog devedesetih godina, pregovara o tome da se ponovo pojavi kao Brus Vejn.

Iza naslova „The ROCK Album“ se skriva još jedan u dugom nizu Whitesnake best of albuma. Nemojte da vas ovo obeshrabri. Svi vi koji volite Whitesnake ponovo imate razloga za slavlje i pored toga što su ove pjesme poznate i vrapcima na grani. Iako su sve prežvakane milion puta, ipak je Coverdale, i ovoga puta, uspio da iznenadi. Naime, sve pjesme na albumu su prošle kroz prvoklasni audio kozmetički tretman od strane samog Coverdale i dva producenta. Pjesme su „revisited, remixed and remastered”. Sada, ovo „revisited, remixed and remastered” se u svijetu muzičkog biznisa vrlo često svodi na par sitnijih korekcija (malo prčkanja po kompjuteru i eventualnooooo, na nekom baš ultra hard core bitnom albumu i pritiskanje jednog, moguće čak(!) i dva digitalna puceta) da bi se sa što manje rada i truda ponovo marketizovao stari proizvod. Sa Whitesnake i Coverdale nije taj slučaj, a-aa, ne, ne!

Pjesme na „The ROCK Album“ su doista prošle kroz rigorozno sito i svima je doista udahnut novi život. Negdje su korekcije relativno manje i svode se na nivelizaciju zvuka instrumenata i cjelokupnog miksa, dok su negdje baš ekstremne. Zvuk je pročišćen, odnos visokih i niskih tonova je doveden u bolji odnos (nego npr. na „Forevermore“ albumu gdje uši otpadaju od brujanja niskih frekvencija), tu i tamo su dodati neki djelovi pjesama koje su ispale tokom originalnog miksa, te sada pjesme koje su nastale u rasponu od dobrih 40 (!) godina, zvuče kao da su nasnimljene prije deset dana (obavezno poslušati i uporediti ovu i staru verziju pjesme „Love Ain’t No Stranger“). Najdrastičniji primjeri su četiri pjesme sa „Restless Heart“ albuma koje zvuče tri puta bolje nego na originalnom izdanju. Čovjek je napravio malu revoluciju na rok sceni sa ponovnim nasnimavanjima svojih starijih stvari (podsjetimo se npr. pjesme „Fool For Your Loving“ prvo objavljenoj na „Ready an’ Willing“ albumu a nasnimljena ponovo sa Stevie Vai na „Slip of the Tongue“ albumu koja je naglavačke obrnula tadašnju rock i metal scenu, ili Mini LP „1987 Versions“ sa ponovno nasnimljenim starim hitovima ali sa razjarenom hair metal postavom – ahhhhh!). Kako nekada tako i danas i čovjek doista uspjeva da modernom digitalnom tehnologijom starim pjesmama udahne novi život i ponovo pokrene magiju koje te pjesme posjeduju. Dodajte na to i jednu novu pjesmu („Always the Same“), te alternativnu verziju pjesme „Forevermore“. Ovome treba još dodati da je ovo u stvari tek prvi od tri albuma koje Coverdale planira da objavi u narednom periodu – prvi je ovaj album, bijelog omota, drugi „Love Songs“ u crvenom omotu, i treći, „The BLUES Album“, u plavom omotu. Sigurno neće biti dosadan ovaj naredni period jer za svakoga ima pomalo, a kao što rekoh, kozmetička transformacija pjesama je na momente doista zaprepašćujuća.

Sve u svemu, „The ROCK Album“ jeste best of, ali je kilometrima i kilometrima daleko od neke tamo prosječne plejliste od best of albuma najboljih stvari koje u osnovi čujemo na svakoj radio stanici i od samog početka, od prve, uvodne „Still of the Night“ Whitesnake su u ofanzivi, nakon svih decenija u muzici. Čovjek ima talenta, ima snage, zna biti nemilosrdan u sprovođenju svojih ideja, i radi mala audio čuda. Ne propuštajte ovaj mali dragulj.

Nikola Franquelli

Ne pamtim kada sam poslednji put pročitao roman za jedan dan - a uz to i radio.

Ovaj fantazijski ljubić je napisan predivno. Lepo se vidi da je žena dobila ili je bila nominovana za skoro sve najbitnije nagrade za žanrovsku fantastiku. Stil je odličan, potka čvrsta, jezik taman kako treba, karakterizacija sjajna i vešto izvedena...

Paladin's Grace naprosto vrišti da bude uvršten među romane Mercedes Leki i srodnih autorki koje su pred kraj prošlog veka bile na vrhuncu kreativnosti u podžanru romantičarske fantazije, nažalost u današnje vreme bezmalo nepostojećem.

Da naglasim, ovo je ljubić smešten u fantazijske okvire - reklo bi se, urbana fantastika u okruženju epske, pa mu tako valja i pristupati. Međutim, ovo lako, vedro i odlično napisano štivo nema koga neće zadovoljiti, bez obzira na pol, rod i stanačko opredeljenje - samo ako mu se pristupi na pravi način.

Vrlo, vrlo zadovoljan pročitanim.

5*

Ivan Jovanović Nightflier

Koncerti na Zidiću, koje Dom omladine Beograda od 2013. godine organizuje na Platou Milana Mladenovića, postali su jedan od omiljenih letnjih kulturnih programa za sve Beograđane i goste glavnog grada.

U osmoj sezoni, svake subote od 20:00 časova u periodu od od 20. juna do kraja avgusta, na otvorenoj sceni sviraće neki novi bendovi ali i neki stari muzički znanci.

27. juna na zidiću nastupio je Gazorpazorp. Ovaj bend postoji od 2017. godine i već ima reputaciju jednog od najboljih bendova sa nove rok scene Beograda. Njihov zvuk “skače” iz disonantnih noizičnih rifova, besnih vokala i sirovog gruva, do melodičnih post-rok deonica i horskog pevanja. Organizovani haos zaokružen pankerskom energijom i stavom. Trenutno privode kraju snimanje svog drugog EP-a a u međuvremenu, dok čekamo, pogledajmo fotografije nastupa sa Zidića koje je zabeležila naša foto-reporterka Iva.