Povodom predstavljenog novog video-singla „Van sistema“ ubojitog subotičkog trija Nafta prenosimo sveže načinjeni intervju lidera grupe Baneta Vukosavljevića objavljen na portalu Fotopriča.
 |
foto: Nemanja Hariš
|
Subotički alternativni rok sastav Nafta osnovao je Slobodan Bane Vukosavljević 2004. godine. Bane je nekadašnji pevač i gitarista Džukela, kultnog benda koji je devedesetih dostigao veoma veliku popularnost. Od osnivanja do danas, kroz bend je prošlo nekoliko ljudi. Nafta od skora ima novog basistu, pa funkcioniše u sastavu: Bane Vukosavljević (vokal, gitara), Miodrag Boroš (bubnjevi) i Armand Mesaroš (bas). Osim basiste, novi su i singlovi „Pogrešne stvari“ i „Kamen“, što je bio dovoljan razlog da kontaktiram Baneta koji je bio prilično raspoložen da predstavi svoj bend. Razgovarali smo o novostima, istorijatu benda, situaciji u domaćem rokenrolu, ali i o njegovoj poeziji i uzorima iz sveta književnosti, s obzirom da je Bane jedan od pesnika koji je svoju poeziju vezao za rokenrol.
Šta te je inspirisalo da ovako nazoveš svoj novi bend?
Bane: Ime nam odgovara zbog senzibiliteta i energetske kreacije samog zvuka. Pokušavamo da pomirimo suštinu gitarske muzike, moderne tehnologije i poetiku nekih nama bliskih i influentnih emocija u odnosu na ostatak sveta. Nafta je nešto što se taloži u zemlji, konkretno, organski ostatak fosila morskih životinja i ima neverovatno korisna svojstva za čovečanstvo. Njen oblik se menja u zavisnosti od toplotnog uticaja a određenom obradom dobijamo masu proizvoda podeljenih na frakcije. Fenomenološki,to je materija koju je čovek zloupotrebio, nametnuo monopol, zbog koje se vode ratovi(još uvek…), proliva krv, umesto da svi lepo pređemo na solarnu energiju ili vetar zbog koje niko ne bi morao da pati. Ali prepustimo to stručnjacima i ljudskoj savesti…Prevedeno na jezik rokenrola, za nas je važno da ljudi shvate da je “Nafta” jedna grupa ljudi koji se bave pročišćenjem sopstvenih duša kroz muziku i poeziju sa krajnje pozitivnim namerama. To su crpljenje suštine, self-explaining pojava u prirodi, međuljudskim odnosima, kao i večitim pitanjem šta je to život …
To je za nas vrlo bitan duhovni element koji obogaćuje bitisanje čoveka i njegovu priliku za izraz. Naša muzika je kao visoko oktansko gorivo koje pokreće i upotpunjuje čovekovu potrebu za pozitivnim pražnjenjem ili bi barem, voleli da tako bude…
U svakom slučaju iza svega toga ipak stoji jedna velika zabava koja ipak, produbljuje, u ovom slučaju, svoj bazični smisao, u onom prostom značenju i dotiče se viših oblika podele mišljenja, počevši od socijalnih tema, preko izjava privrženosti i ljubavi sve do potpuno otvorenog stava o ličnoj slobodi.
Jesi li posle raspada Džukela imao predstavu o tome – kuda ići, šta raditi?
Bane: Da, otići kući i slomiti gitaru. Nisam to uradio. Imao sam neki cilj. Uglazbiti nove tekstove i dati teksturu muzici. Morao sam napraviti Naftu. Raspad grupe “Džukele” usledio je zbog, možda, objektivno, stvaralačkog zasićenja i ljudskog faktora, jer to je bio veoma ozbiljan i težak bend u kome smo svi dali maksimum svojih tadašnjih impresija o stvarnosti koja je bila više nego mračna u vremenu devedesetih kada smo delovali. Bez obzira na sve mislim da smo snimili dve jako kvalitetne ploče i jednostavno jednog dana rekli da zatvaramo “firmu”. Ni u kom slučaju ne bismo želeli da se ponovo okupljamo radi neke nazovi stare slave, nostalgičnih emocija i sličnih gluposti…Logičan nastavak mog pisanja poezije i muzike, bilo je formiranje novog benda – Nafta. Upravo zato što jako cenim staru ekipu.
Za dve godine bend slavi jubilej – 20 godina postojanja. Snimili ste i tri albuma. Da li si očekivao, kada ste počinjali, da će Nafta da preraste u ozbiljnu priču?
Bane: Normalno, priželjkivao sam to. Odmetnulo se vreme, pa i muzika, pa i ljudi. Nema više toliko rock`n`roll bendova u Srbiji kao nekad. Ali kad se sabere sa regionom nije tako loše. Rekao bi čovek da smo mogli snimiti (i objaviti) više muzike, s obzirom na to koliko traje priča, ali eto… Neke kompromise smo svesno odbili. Još uvek smo izgleda jednačina sa tri nepoznate.
Tvoji tekstovi su prilično angažovani. Od kada pišeš poeziju?
Bane: Pa, još od srednje. Čitao sam svašta, nešto što i ne treba. Neformalno obrazovanje uglavnom.
S obzirom da i sam pišem stihove, znam da različite pesme nastaju iz različitih poriva. Otkud potreba za pisanjem kod tebe? Šta te inspiriše da napišeš pesmu?
Bane: Potreba za pesmom je svuda oko mene. Samo moram da ćapim to proviđenje. Težimo da stvorimo muziku koja će tokom vremena zadržati vrednost, koja je više okrenuta vanvremenskom i univerzalnom, dakle odprilike 75% kosmos i večnost, 25% dnevni problemi, ugrubo. Jednostavno, ne mogu da ostanem van reakcije na neke stvari koje nam se događaju u realnosti, u tekstovima, mislim. S druge strane, naša muzika plovi nepoznatim predelima i upija ono suštinsko. Razmišljam o svojoj duši i to prenosim u tekstove, muzika je sazdana od čvrstog ritma i svemirskih melodija. Politika me sada manje interesuje.
Možeš li da otkriješ koji pesnici su uticali na formiranje tvog stila? Ko su tvoji uzori iz sveta književnosti?
Bane: Kao mlad sam čitao Baudelaire-a, Rimbaud-a, V. P. Dis-a, Popu i tako…Više se ni ne sećam. Ali, mislim, da bi spajao muziku i reči, moraš naći sopstveni izraz, ritam reči i iskreni smisao. Reč i muzika su kao brat i sestra. Meni oni dolaze zajedno ili odvojeno, često u snu ili podsvesti, ko zna odakle… To su ponekad neobjašnjive stvari.
Koji bendovi su uticali na tebe kao ličnost i kao autora?
Bane: Uh, uvek to pitanje. Evo opet da nabrajam – Čistokrvni gitarski rock koji ima dosta alternativnih upliva, pa i bluesa i boogie i space momenata. Uticaji su od Azre i Šarlo Akrobata, Partibrejkersa i Majki od domaćih, pa do Motorheada, Joy Division, Loop, Clash, The Damned, Killing Joke, Stray Cats, MC5, The Stooges, da ne pominjem surf bendove, pa Beatlese i Stonese i eventualno rani U2 i Elvisa. Plus dosta dobrih savremenih stranih pop i rock bendova. Stoner rock…Sve se to slušalo, ali naravno, ne može se sve to nabrojati niti znači da mi hoćemo isto. Mi smo tu našli neku svoju formulu zvuka. Univerzalne poruke, bezvremeno.
Na koncertima svirate i pesme Džukela. Da li ti smeta kada te mediji ili publika prepoznaju kao „Baneta iz Džukela“, ili činjenica da si bio frontmen čuvenog benda možda doprinosi popularnosti Nafte?
Bane: Ne smeta mi, naravno. Rokamo i neke stare bisere uživo, što da ne, to su naše pesme. Ako to doprinosi, super. Čini mi se ponekad da ljudi imaju kasno paljenje za neke stvari. Zakopaju se u ono što je bilo pre 20 godina, a ne vide i ne čuju šta se događa sada. Možda i ne žele. Treba ići na prvu loptu. Hajde da rokamo. Tras.
Sa prvog albuma iz 2008, Samo senke prolaze, numera koja otvara album poručuje – Svačija sloboda je drugačija. Ovi stihovi zaista odzvanjaju. Šta je bila inspiracija za tu pesmu?
Bane: To znači da ljudi imaju pravo na lično i jedinstveno opredeljenje za sopstveni život i da bi trebalo da mogu da rade sa njim ono što im odgovara da bi bili slobodni i srećni, a u isto vreme da gaje univerzalni duh oko nekih stvari i da iako su drugačiji, ipak nalaze zajedništvo. Mislim da je to su to najvrednija čovekova osećanja, sloboda i ljubav. Zajebano je objašnjavati pesme. Neka svako nađe neki svoj smisao u tome.
Treći album Antirealizam snimljen je 2019. godine. Osim društvenog angažmana, eskapizam je čest motiv u tvojim pesmama. Kako bi definisao „antirealizam“?
Bene: Ajd` ti definiši život…Vidim da se u ovom društvu, a i globalno, dešavaju neke skroz pogrešne stvari, ali nisam dužan niti mogu da ih ispravljam sam. Eskapizam da – kada vidiš da jednostavno ne vredi truda nekima sklanjati balvan ispred očiju. Onda stvari postanu same sebi dovoljne. Neka radi ko šta može. Ali neke stvari moraju da se menjaju. Hoću da se dobro osećamo. Dosta mi je bedaka, sačuvajmo svoje snove od mraka. Rokenrol ima ponekad tu mračnu energiju, ali uvek ostavlja nadu.
Zanimljiva je i pesma Rođen sam u pesku. Zvuči kao replika na pesmu Majki – Rođen sam u blatu. S druge strane, Subotica se nalazi na Bajskoj peščari. A opet, čini se da u pesmi njoj pevaš o ljubavi.
Bane: O ljubavi, pa jeste. Mi u pesku, oni u blatu. Šta je bolje, ne znam. Ne daj bože da je bilo kakva replika. Replika je kao neki odgovor, a ja ne moram valjda ništa da odgovaram.(smeh) Taj naslov je slučajno ispao, to se desi. Na primer, Severac od Bajage i Instruktora je nedavno objavljen, a naš 2011. Dešava se to. Ništa strašno.
Za ovih 18 godina dosta ljudi je prošlo kroz bend. Od nedavno imate novog basistu. Kako se Armand uklopio u ekipu?
Bane: Mislim da smo dobili sjajnu osobu i prijatelja. Iz istog smo grada, znamo se od ranije i sarađivali smo par puta na nekim projektima. Mišo i ja zvali smo ga da nam pomogne koliko se može, jer on uvek radi u više nekih priča i tako…Odličan je čovek, drug, brat.
Šta je trenutno aktuelno kada je rad benda u pitanju? Koji su planovi za budućnost?
Bane: Uradili smo za vreme korone dva singla – Pogrešne stvari i Kamen. Možete to slušati na nafta.bandcamp.com kao i sve ranije albume. Uz njih bi trebalo da ide nastavak rada za sledeći album, logično. Radimo na tome. Varimo i neke ideje za video spot. Fale nam svirke. Možda i menadžer, jer radimo dosta stvari, pa bi trebalo da neko preuzme jedan deo posla.
Da li je, po tvom mišljenju, situacija u domaćem rokenrolu bila povoljnija devedesetih nego danas?
Bane: Ma kakvi. Devedesete su bile jako naporne u ovom delu Evrope. Ali, ne biraš ti kad ćeš se roditi. Činjenica je da su mediji, ne samo kod nas, nego i u svetu više obraćali pažnju na rokenrol. TV se (odavno) pretvorio u reality show. A mediji se menjaju, normalno. Dobro je da ima internet servisa. Nemam lično ništa mnogo protiv nijedne muzike, samo što ne trpim previše prostakluka.
Da li pratiš neke domaće bendove?
Bane: Pratim koliko mogu šta se svira u regionu, svakako. Ne bih da navodim imena, jer bi bilo nepošteno, nekog bih izostavio. Svima želim sreće i zdravlja.
Šta bi poručio mladim ljudima koji tek počinju da se bave rokenrolom?
Bane: Da ne očekuju previše i da budu realni i iskreni prema sebi. I da ne izbegavaju uspeh.(smeh) Samo napred, kvalitet će se pokazati, treba verovati u to što radiš. Više me, da ne kažem, brine to što klinci sve manje znaju šta su žice i palice i ne znaju koristiti klasične instrumente jer im je »komp« mnogo komfornije rešenje. Ne kažem da je to loše, ali lično više volim kad ljudi sviraju. To mi je bolja žurka. Stara škola, šta ćeš. S druge strane, niko ne garantuje uspeh u bilo kom slučaju, tako da se sve, zbog prevelikih očekivanja, često završi razočaranjem i raspuštanjem bendova. Nije ni čudo, jer kad nešto radiš iskreno, naravno da očekuješ feedback, ali on ovde dolazi sa zakašnjenjem, jer premalo ljudi prati celu stvar. Za jedno 5 godina čuješ kako se počne kapirati da je to dobar album, grupa itd. O ukusima neću pričati, ali tvrdim da u regiji ima sjajne muzike i bendova i uvek je bilo, ali »turbo-folk« primitiva ih guši sve vreme. Bendovima se daje malo prostora u medijima i sve se svodi na istrajnost slušatelja da ih iskopa negde na internetu ili da čuje preporuku od nekoga. Trebalo bi to jače i na TV i na radio. Mi smo u manjini i to je činjenica, ali nije isključeno da avangarda jednom postane mainstream, što se već dešavalo. Samo, pitanje je da li je ovaj narod sposoban za to i kakav mu je mentalitet.
sa Banetom razgovarao Bogdan Bogdanović
