Zamalo da dobijemo prvi leksikografski film u istoriji kinematografije (ako izuzmemo epizodu Crne guje u kojoj junaci pokušavaju da napišu ceo rečnik za jedno veče), ali avaj – na kraju smo dobili nešto što se radije krsti kao istorijska melodrama koja nema jasan fokus u tome da li želi da bude priča o jednom rečničkom poduvatu, priča o neobičnom prijateljstvu između dve izuzetne individue ili možda priča o iskupljenju.


Međutim, s obzirom na produkcijske probleme i odlaganja, treba da budemo zadovoljni što smo uopšte dobili gotov i celovit film. Za one koje zanima istorijska leksikografija, ovo može biti poučna priča o tome kako je započet rad na Oksfordskom rečniku, o neobičnom i posvećenom pregaocu Džejmsu Mareju, samoukom poligloti i lingvisti koji je postavio jasne kriterijume o tome kako jedan od najuticajnih rečnika na svetu treba izrađivati. S te strane zanimljiva je i pouka njegovih nalogodavaca, oksfordskih sedih glava koje rečnik engleskog jezika vide kao sredstvo hegemonijalnog ujedinjena svih britanskih kolonija pod jednom krunom. Takođe, u prizorima koji se direktno bave izradom rečnika laici će uvideti koliko je to kompleksan i zahtevan posao koji se neretko priželjkuje najgrđim robijašima kao vid kazne. S druge strane, oni drugi će u ovom filmu naći deo neotkrivene istorije čije je jedan od aktera Vilijam Čester Majnor, penzionisani hirurg američke vojske koji zalutao u svojoj šizofreniji počinjava neoprostiv zločin zbog koga dospeva u mentalnu ustanovu iz koje pruža nemerljiv, ako ne i ključan doprinos Mareju da kompletira prvi tom rečnika.

Ostatak filma je melodramska klackalica između Marejevih pokušaja da spase što Majnorovu dušu što telo, njegovo gubljenje u sopstvenim vizijama i pokušaji da se iskupi pred porodicom čoveka koga je usmrtio. Pojedinosti njihove fascinante kolaboracije se u tome pomalo gube, i film iz leksikografskog skreće u BBC-jevu „život piše drame“ „true crime“ priču. Međutim, i pored neujednačenosti i očiglednog nepoštovanja vremenskog toka (događaji u filmu prikazani su kao da se dešavaju u toku jedne godine iako su se protezali na 20), treba da budemo zadovoljni što je ovakav film uošte i snimljen i što smo delić leksikografske istorije ipak dobili u populističnom tonu koji svojim jakim ulogama potpiruju Mel Gibson i Šon Pen.

Slobodan Novokmet

Muhlja menza je strip serijal Filipa Kelave koji možete pratiti na ovoj stranici

Ovaj izveštaj neće biti standardni izveštaj sa koncerta. Ovo će biti Tolkinovska avantura o patuljcima koji su išli na planinu uprkos vremenskim uslovima, fanatično-poludelom Smiglu koji ljubomorno uz grudi steže svoj dragoceni (prešsss) dragulj, gubljenju bogatstva, pričanju nepoznatim jezikom, dok pod vođstvom neustrašivog Mitrandira idemo u susret zveri u crnom.

Okej... možda ne baš toliko epohalno. Ali svakako Tolkinovski i svakako tragično (okej, možda ne baš toliko tragično). Krećemo iz početka... polaskom sa juga „Srednje zemlje“.

Avantura je počela trinaestog novembra kada je hobita broj jedan iz topline svog doma otrgnuo magični zvuk. Taj zvuk beše mobilni telefon, a vreme beše pola šest ujutro. Svako ko je krenuo na putovanje bez prve kafe, zna da je misija u startu propala. I tako hobit broj jedan sede u magični autobus 51 koji ga je vozio preko srednje zemlje ka okrugu gde je živeo hobit broj dva. Morali smo da uključimo nevidljivost kako bismo kafu popili bez da probudimo uspavanu ženu hobita broj dva, jer da je ustala usled naše buke u šest sati, ono što se desilo patuljcima u Ereboru bi sada izgledalo kao ogrebotina. Obzirom da su hobiti poznati po šunjanju, upešno smo se iskrali i krenuli putem Rivendela koji se u našoj avanturi zove Novi Sad. Hobit broj jedan je konstantno kukao da mu se spava i da je rano, dok je hobit broj dva bio tu da ga podrži do kraja avanture. „Samo malo izdrži, sećaš li se mirisa lipe u okrugu“ – govorio mu je. I tako stigosmo u Novi Sad gde nas je, glavom i bradom čekao Gandalf Sivi da nam pokaže put ka Mordoru.

Vozač za Budimpeštu, koji je zaista imao bradu (ne toliku kao Gandalf) je zaista nosio sivi duks, a u kočiji marke folcvagen nas je vodio preko reke Anduin dok je lagani džez u pozadini pržio svom svojom virtuoznošću.

U Budimpeštu su hobiti stigli par sati pre koncerta, a Gandalf sivi im reče. „Ostaviću vas ovde kod mosta, a vi možete ka centru ili u brdo da vidite zamak“. Nebo je počelo da se crni kao da je predosećalo šta će se desiti, a hobitu broj jedan u glavi je samo odzvanjalo „Run you fools“.

Sad, kako biste videli da vas nisam lagao, kreću muke malih hobita. Pošto su hteli da vide dvorac u brdu, krenuše da se penju i ubrzo shvatiše kako se iz lagane kiše stvara pljusak i kako brza hrana nije saučesnik penjanju. Dobrano pokisli, iznervirani, ali vedri duhom, hobiti se vratiše sa planine na most i krenuše u centar grada da se okrepe i osuše. Ovde dolazimo do tragičnog dela i gubljenja bogatstva. Nakon što krčag piva i kafe platiše deset zlatnika (10 evra za dva pića ej!), hobiti krenuše u poznati deo starog sveta, MekDonalds. Obzirom da jezik nisu poznavali, prstima pokazaše na bilbord, gde je stajala slika lepog hamburgera, potom na svoje stomake, a potom na otvorena usta, simbolizujući gladne ptiće u gnezdu. Nakon što platiše dva hamburgera sa džigericom (novo na meniju) i dva pomfrita 20 evra, odoše putem Barba Negre da se suoče sa zveri, dok je u pozadini odjekivao smeh Šmauga koji se nagnjezdio na njihovo izgubljeno bogatstvo, a u ustima im ostade gorak ukus poraza pomešan sa džigericom.

U Barba Negri, raspoloženje je počelo da raste već na samom ulazu. Polu prazna sala je malo po malo počela da se pretvara u prosečni autobus u Beogradu. Znoj, mađarski jezik i lajtšou bio je svuda oko nas, a tačno u 20h na binu je izašao „Myrath“. Poreklom iz Tunisa, Myrath je bend koji je stvorio svoj stil kombinujući metal i orijentalne melodije, heavy vriske i turska pevanja. I zaista, pokazali su zavidan nivo svirke promovišući svoj poslednji album „Shehili“. Da bi ste stekli utisak o ovom bendu, obratite pažnju na pesmu „Dance“, koja je najavila album, najbolje će vam reći da li je ovaj bend za vas. Takođe, odlično odsvirana „Believer“, jedan od vodećih singlova pre novog albuma. Popularnost ovog benda je u porastu, što govori najavljena samostalna turneja sledeće godine. Voleli ga ili ne, ali svakako primer benda koji je trudom i radom stigao tu gde jeste.

A onda... ono što smo čekali. Svetla su se pogasila, lobanje upalile i krenulo je. Beast in Black su napali punom snagom i bez milosti otvorili sa „Cry out for a hero“ sa poslednjeg, drugog albuma. Više stvari kod ovog benda je fascinantno, a pogotovo činjenica da Anton Kabanen, gitarista i glavni autor pesama od kad je izbačen/izašao iz matičnog benda Battle Beast, mrtav ’ladan je napravio novi. koji je za dve godine dostigao popularnost prvog benda. Čovek je jednostavno mašina za pravljenje hit pesama. Uz sve hvalospeve njemu, jednostavno mora se naglasiti da glavna nagrada ide pevaču Janisu. Čovek je udaljen od realnosti koliko sebe daje na bini. Ovo je drugi put da ih gledam uživo, a on ne posustaje. Od ženskih intonacija i falseta, do krvničkog vrištanja, Janis daje i preko onoga što „mora“ da odradi. Sad, da l' je to dobro ili loše na duže staze, ostaje da se vidi, ali ako je nešto najbliže savršenoj svirci, onda je ovo bilo to, jer ja ni jednu grešku nisam uočio ni čuo. Momci su raspalili masu, ređajući hitove i odsviravši skoro u celosti drugi album, kao i najbolje sa prvog. „Unlimited sin“, „Beast in Black“, „Blood of a lion“, „Die by the blade“, „Crazy, mad, insane“ (sa sve koreografijom), „Sweet true lies“, i naravno „Blind and frozen“, koja je dobrim delom učinila ovaj bend time što jeste. Jedina zamerka (lično moja) je što nisu odsvirali i „Zodd the immortal“ iz prostog razloga što se preterano palim na Berserk. No, biće prilike.

Zaista šou koji ukoliko imate prilike, nemojte propustiti. Iako nemaju vatre, pirotehniku, glomazne bine i maskote, imaju svirku i imaju Janisa.


Dobrano oznojeni, preumorni, hobiti izađoše na svež vazduh, a jedan od njih se već pretvorio u Smigela, držeći potpisanu ploču uz grudi dok je mumlao nerazumljive reči. Mitrandir vozač nas dočeka u svoj topli folcvagen, a avantura je mogla da se završi. Hobiti klonuše na zadnjem sedištu njegovog auta dok je lagani džez pržio u svojoj virtuoznosti.

I svi su živeli srećno do kraja života... ili bar do Novog Sada, gde su od dva ujutro do pet sedeli u jedinoj otvorenoj pekari i čekali da krene prvi autobus za Beograd. A Bugarska se tek sprema krajem meseca...

Milan Simić

Pesmu ‘Bez lica’ snimila je obnovljena postava banda nastavivši na mestu gde su stali kad su realizovali poslednju studijski snimak, pesmu ‘Metalci’ namenjenu istoimenom dokumentarnom filmu.


U međuvremenu je Paraf prestao s delovanjem (1987.), no nikada se nije raspao. Originalna postava u devedesetima se okupila na festivalima Ri Rock u Rijeci i Fiju briju u Zagrebu, dok je kombinovana postava, s Vim Colom i Valterom Kocijančićem nastupila 2008. godine u oba grada na promociji box-seta neobjavljenih snimaka riječkih bandova Riječki novi val. Sporadično, band je nastupio još nekoliko puta u neformalnijim prilikama, održavajući vatru legende da tinja.

Velika tribina Proljeće s Parafima održana je 22. marta 2018., na dan kad je pre 40 godina bend održao prvi nastup i to na istom mestu – u prostorijama zajednice Talijana u Rijeci – Circolo. Pritom je ad-hoc oformljeni band Perspektiva s Valterom Kocijančićem izveo set pjesama iz inicijalnog razdoblja banda. Perspektiva je nastupila još u nekoliko navrata, a objavila je i singl Goli otok, prvu studijsku verziju kultne pesme Parafa zaživele u narodu uglavnom usmenom predajom.

Krajem prošle godine Dallas Records objavio je bogati CD box-set Sabrana djela 1976.-1987. koji uključuje sva tri studijska albuma, dva singla, ali i neobjavljeni live album te mnogobrojne neobjavljene, demo i alternativne snimke, kao i zapise uživo. Na promociji tog box-seta 7. marta ove godine u Rijeci nastupila je Perspektiva, ali i Paraf s Vim Colom za mikrofonom. Na kraju je i Valter Kocijančić zasvirao s tom postavom Parafa.

Upravo takva, kombinovana postava Parafa kreće u decembru na turneju, a zasad su potvrđeni nastupi u Novom Sadu i Beogradu u decembru te u Ljubljani i Zagrebu u februaru, u sklopu manifestacije AntiValentinovo.

Istovremeno, objavljeno je i specijalno vinilno izdanje zaključnog im studijskog albuma Zastave s originalnim miksom i dodatnom pesmom Metalci. I tu je mesto gdje su Parafi pre 33 i po godine stali, a u autorskom smislu danas idu dalje.

Pesma “Bez lica” ima prepoznatljiv sound druge postave Parafa, no produkcijski je prilagođena današnjim standardima. Pesma govori o ljudima koji odluče govoriti istinu, a društvo ih odbacuje i izoluje, niko ih više ne vidi niti čuje.

Snimili su je Vim Cola, Zdravko Čabrijan, Raoul Varlen, Iva Močibob, Vlado Simcich Vava i Alen Tibljaš, a u stvaranju pesme sudelovao je još jedan originalni član Parafa – Dušan Ladavac Pjer. Singl je snimljen u G.I.S. studiju u Kastvu, a producent je Matej Zec.

Singl “Bez lica” ima i svoju web-stranicu bezlica.com, čime je postao prvi singl u Hrvatskoj i regiji sa svojim websiteom.

Pročitajte i:

Hay Deer je kratak animirani film o simpatičnom jelenu koji svakoga jutra mora da čisti sneg ispred svoje kuće koji nastaje nakon zemljotresa svake večeri. Kada mu napokon čišćenje dosadi otkriće istinu koja će mu promeniti život. Kako, pogledajte u nastavku...

Standardni subotički petak, znači nema žive duše, a dešavanja postoje i stoje na vetrometini. Skoro. Novosadski dreDDup je dobro poznat ovdašnjoj publici, dolaze svake godine već deceniju. Nisam siguran da li je moguće zasititi se ovog benda, jer stalno ima promena u žanrovskom i logističkom smislu, no ovaj put je bio dosta slab odziv, sudeći po onome što sam čuo ranije. Istina, ja ih prvi put slušam u Subotici, a 2010. godine sam zbog njih doveslao biciklom do Sombora, u vreme dok sam bio student.

Muzički gledano, i pored specifičnih naznaka šta se može očekivati od njih, vrlo teško ih je staviti u neki koš i to prepustiti standardnom slušaocu. Takav pristup svakako zahteva sklapanje po kog delića slagalice, da se ne lažemo, ali plesna komponenta većine pesama u set listi i živa svirka u postavi koja priliči više nekom metal/HC bendu je i više nego dovoljna za mlaćenje glavom i mahniti ples.

Zašto sam odabrao ovakav naslov, i to uz blagoslov Inkvizitora je iz prostog razloga što su pesme dreDDupa mračne, prepune dark synthova, semplova, uz tutnjanje ritam-mašine i ritam sekcije istovremeno, metalski prizvuk gitare koji tera na headbangovanje, nesumnjivo je da je u pitanju bacanje na slatke muke, barem za ljubitelje tvrđeg zvuka. Zbog Inkvizitora sam otkrio dosta bendova, to gledam isključivo na ličnom planu, i zato mi prija eklektika koju on isporučuje sa bine zajedno sa njegovim drugarima sa scene, bez obzira na prostor i broj ljudi u publici, potpuno sam siguran da će bend dati sve od sebe, što se i desilo. Na bini je bilo i meni poznato lice iz benda Lednik i njegovog projekta Dichotomy Engine. Bilo je dosta i mladih ljudi na koncertu, da ne grešim dušu, koje sam počeo da viđam po svirkama i drago mi je zbog toga.

Ono što bih još istakao pored sjajne svirke i energije, jeste vizuelizacija, ko poznaje Mihajla ili prati njegov rad, treba da očekuje podjednako ludačke segmente trash, B-production horrora, kao i ranog SciFi-ja. Veliki plus za segmente iz Star Treka!

Običan petak, malo sutra. Sa dreDDupom nema greške.

Desya Lovorov

Prošla nabavka knjiga poprilično je bila berićetna što se Asimova tiče, pogotovo njegovog opusa o "Zadužbini". Ekstremno mi je drago da je neko konačno uzeo da se ozbiljno pozabavi genijalnošću-prebukiranim mozgom Isaka Asimova i obraduje nas njegovim izdanjima, koja u celosti nismo imali još od davnog "Polarisa". Dakle... ne mogu dovoljno da preporučim genijalnost samog ciklusa o Zadužbini i svih knjiga koje se oko nje vrte (sedam). Iako nije preterano bitno poznavati svih sedam, bilo bi dobro da se u nekom momentu to pročita u celosti. Evo zbog čega. Asimov je, poput Tolkina, stvorio svet. Njegov svet je u budućnosti. Stvorio je galaktičko carstvo, napisao zakone robotike (i sam termin robotika), uništio matičnu planetu, doneo razaranje i stvaranje i dodelio nam čuvara u obliku kom najmanje očekujemo. E sad... kroz sve cikluse koje je "Čarobna knjiga" objavila, "Roboti", "Zadužbina" i "Carstvo" se prepliću vremenski periodi, gradovi, ljudi i generalno istorija svega se shvata na samom kraju. Takođe je činjenica da je Asimov sve pisao iz različitih vremenskih perioda, što samo dobija na mistici i tome da kada sklopite deliće slagalice, dobijate veliku celinu. Imamo "Zvezde, prah nebeski" koja je razdoblje davno pre carstva, zatim "Svemirske struje", koje nas uvode u razvoj republike Trantor i na kraju "Kamičak na nebu" ili ran period Galaktičkog carstva.


"Bogovi lično" su zasebna priča i to ni manje ni više nosilac nagrada "Hugo" i "Nebula" za najbolji roman. Ukratko. Radnja je smeštena između našeg univerzuma i paralelnog univerzuma. Zemlja je u problemu. Ostala je bez energetskih izvora, a razmena energije dolazi iz daleka. U para-univerzumu žive bića koja se dele na Racionalce, Emocionalce i Parentale koji kad se spoje u trojstvo ili triadu, postaju jedno. E sad. Zamislite sedamdesetih godina da je neko pisao o seksu vanzemaljaca koji se dobija spajanjem, trenjem i preklapanjem. If your fragile little mind is not blown... onda ne znam šta nije u redu sa vama. U međuvremenu jedan čovek otkriva da to deljenje energije može pogubno uticati na budućnost zemlje i odlučuje da to obelodani. Ukratko, jedna od najboljih SF priča ikad napisanih.

Milan Simić

I ptice na grani znaju o ovom bendu. Posljednjih desetak godina su toliko bili prisutni u medijima da su dosadili i bogu i narodu. Ali, ovo je Lynyrd Skynyrd iz 1975. Daleko da je današnja postava loša, ali ova stara postava, kada su bili mladi i nesputani ogromnim publicitetom i gladni uspjeha, gladni dobre svirke, gladni žena, pića i zabave, to je bilo vrijeme najboljih Lynyrd Skynyrd, a ovaj živi snimak je odličan pečat tog vremena.

Snimak je jako dobro prošao digitalizaciju i češljanje, te album zvuči odlično, čisto i precizno. To su bile godine uspona za bend i svaki zvuk je na mjestu, energija je visoka i bend je bio u punoj snazi. Tehnika nije bila na nivou današnje pa se to pomalo osjeća, ali uho koje je naviklo neće ovo naći kao nedostatak. Današnja reinkarnacija benda je furioznija. I pored godina, sviraju brže i glasnije. Lynyrd Skynyrd sa ovog snimka iz 1975 je opušteniji, razigraniji i ležerniji, per se Južnjački Rokenrol jedan kroz jedan, potpuno u duhu opuštenog vremena. Allman Brothers Band pa onda Lynyrd Skynyrd su ga patentirali.

Znači, uzmeš štap na rijeci, ili karolu na moru, zabaciš i pustiš mozak na pašu. Želim dobar ulov, dobru večeru i prijatne trenutke uz ovaj album i malo vina.

Nikola Franquelli