LOVE, DEATH & ROBOTS (2019)

Tim „Deadpool“ Milner i Dejvid Finčer producentski su upriličili ovu antologijsku animiranu seriju koja na, kroz različite stilove i tematska ishodišta predstavlja neke arhiteme naučne-fantastike, fantazije i horora, čineći to kroz neinhibirani pristup solidnim količinama nasilja, humora i krvi.

Predstavljajući svojevrsni odgovor 21. veka na kultnu animiranu kompilaciju „Heavy metal“, Finčer i Milner predstavljaju obilje motiva, tema i koncepata koji na različite načine tretiraju savremenе probleme (kao što je identitet, diskriminacija, ekologija), ali na momente sasvim besramno eksploatišu tipične trope iz pop kulture. Iako je nemoguće od 18 različitih epizoda očekivati ujednačen kvalitet, ipak u ovoj antologiji ima dovoljno ideja i više nego impresivne izvedbe (koja se posebno ogleda u kvalitetu animacije) da je možete posmatrati kao jedinstveno i samosvojno delo.

SEX EDUCATION (2019)

Coming of age tinejdžerske sapunjare nisu ništa novo ni revolucionarno, ali britanski „Sex education“ donekle revitalizuje ustaljenu formulu tako što nam daje zanimljive i dinamične likove koji se ponašaju i izgledaju u skladu sa svojim godinama, i pritome ih smešta u skoro zabačeno ruralno područje kojim kuljaju svi oni isti problemi kao i u velikom mestu.

Pratimo klinca (neuobičajeno ovde neiritantni Asa Baterfild) sa čijim se dečačkim seksualnim neiskustvom razni mogu poistovetiti, ali koji inteligencijom nadoknađuje društvenu čudnjikavost i manjak iskustva. Njegov način da se snađe u srednjoj školi punoj seksualnih pritisaka počinje da biva deljenje seksualnih saveta zbunjenim srednješkolcima koji se suočavaju sa najrazličitijim problemima koje najčeše rešavaju tako što idu glavom kroz zid ili kao vo u kupus. A ako biste pomislili odakle Asi bilo koji savet, recimo da ih je sve maznuo od majke – iskusnog seksualnog terapeta. Na taj način serija postaje kvazipametna, vrcava, na momente lasciva tinejdžerska dramedija koja se ne stidi da bude i banalno sirova i plastična u tretiranju svoje teme, ali koja pokazuje izvesnu toplinu u tretiranju likova koji prolaze kroz čitav niz tipično tinejdžerskih problema i kušnji. Stil ove serije vuče na 80-e godine i Ameriku iako se dešava u savremenom trenutku i u Britaniji, a duhovito je uporediti je s jednom sličnom serijom – The Inbetweeners. Dve serije ne mogu stilski i scenaristički biti drugačije iako se suštinski bave sličnim periodom, temama i problemima.

AFTER LIFE (2019)

Nova serija Rikija Džervejza predstavlja ga kao emotivnu olupinu, čoveka koji skrhan smrću žene ne može da iznađe motiv da bi nastavio dalje, te tone u ogorčenost, mizantropiju i malodušnost prema ljudima i poslu, koju leči otrovnim i zajedljivim komentarima.

Destruktivni samoprezir polako popušta interakcijama sa rodbinom i ljudima s posla koji ga nekako, mic po mic, lišavaju okorelih ljuštura depresije. Iako pomalo opterećena kvazifilozofiranjima, ovo je ipak pitka crna komedija o tome kako se nositi s gubitkom i gde naći odgovor kada izneveri svaka nada.

RUSSIAN DOLL (2018)

Pomislio bi čovek da su tropom iz „Dana mrmota“ već svi prekrdašili i da je koncept ponavljanja dana u beskonačnom krugu već iznošen do besvesti, a onda se pojavi jedna serija od 8 epizoda po pola sata koja uspe da tom konceptu nametne neočekivani obrt.

„Russian doll“ prati drčnu, ciničnu i otresitu Njujorčaniku Nadiju koja biva primorana da, nakon nesrećene smrti, stalno proživljava isti dan (ili isti vremenski period), koji je konstantno, posle svake smrti koja je očigledno neumitna i jedino sigurna, vraća u isti toalet ispred istog ogledala za vreme rođendanske žurke priređene njoj u čast (simbolično na 36. rođendan, isti koji je bio poslednji njenoj majci). Pokušavajući da shvati zašto joj se događa to što joj se događa, Nadija koristi svoju oporu, crnohumornu narav i teorije koje se kreću od religije, misticiza do astrofizike, međutim najveći proboj u razumevanju svoje situacije ostvaruje upoznajući osobu sa kojom očigledno deli prokletstvo ponavljanja dana. Da li su dve jedinke povezane ne nekom dubljem sudbinskom nivou i ima li li smisla u njihovom susretu, ostaje do kraja da se vidi. „Russian doll“ funkcioniše i kao drska i cinična komedija, i kao misterija, i kao psihološka drama, zavisno iz kog ugla se gleda, ali može delimično, kroz zabavan i neubačajan tretman „ponavljanja dana“, da se sagleda i kao jedna vrla studija o krizi srednjih godina, depresiji, mentalnom zdravlju, promašenosti života i predodređenosti sudbine.

THE KOMINSKY METHOD (2018)

Štoni bi rekli Ameri „nothing to write home about“, ali lepo je videti vremešne Daglasa i Arkina u jednom nepretencioznom serijskom angažmanu koji nema ni plot ni preterano razrađen razvoj karaktera, nego je donekle samo svakodnevica starenja, neumitna every day svaštoteka događaja koji tematizuju starost u Holivudu, prijateljstvo, porodične odnose i pomalo se obračunava sa životnim razočaranjima.

Ništa revolucionarno, niti će pomeriti bilo kakave granice humora na televiziji, ali u tradiciji već etabliranih grumpy old men (Matau i Lemon) ovo je pitka, lepo i sadržajno odglumljena i simpatična serija o omatorelom glumačkom „treneru“ koji je uvek bio blizu holivudskom glamuru, ali nikad zaista baš u njemu, i njegovom agentu, friška udovcu. Glumačka igra Daglasa i Arkina, koji se sjajno drži u 85. godini, jedini je razlog da se ovome da šansa.

THE BODYGUARD (2018)

Taman se ponadate da će odnekle da zapoje Vitni Hjuston, kad ono ne… hladni i uštogljeni Britnaci sočinili su seriju od 6 epizoda (šta će vam više) o visokotajnim međuvladinim operacijama i zaštitarima, da ne kažem hraniteljima tela visokih britanskih čuvara javnog reda, mira i zakona.

Pratimo sposobnog iako istraumatizovanog bivšeg vojnika, koji se nekad odazivao na ime Rob Stark, kako u novom zadatku čuva državnu sekretarku za bezbednost, koju, sasvim slučajno, odjednom svi žele mrtvom, pa možda čak i on. Intrige, zamešateljstva, preokreti, čak i akcije, svega toga ne manjka u ovoj hit seriji koja nije dorasla svojoj reputaciji, pre svega zbog izvesnog praznog hoda i promeni dinaminke u određenim epizodama, ali koja je sasvim solidan uradak britanskog akcionog trilera. Inače, zahvaljujući ovoj ulozi počelo je da se sve glasnije navija za Ričarda Madena da postane novi Bond. Iskreno, možda je za Bonda malo baby face, ali videćemo.

KIDDING (2018)

Posle godina glumačke apstinencije i lutanja, Džim Keri se vraća verovatno i ponajboljom svojom ulogom u poslednjih desetak godina, i to pod producentskom palicom Mišela Gontrija, divnog čudaka koji je podario „Eternal Sunshine“ njegovoj filmografiji.

Dvojac kreativnih ekscentrika sada nam predstavlja neobičnu mešavinu gondrijevske šarenolike neobičnosti sa tragikomedijom „Kidding“ – seriju o dečjem voditelju tipa Branko Kockica koji mora da balansira porodičnu tragediju sa vođenjem najpopularnije dečje emisije u zemlji. Keri apsolutno zaokuplja ulogu naizgled dobroćudnog, ali duboko uznemirenog pasivno-agresivnog glumca/voditelja koji biva pod pritiskom da održava fasadu dečjeg zabavljača dok mu se emotivni svet urušava mutirajući u različite bizarne situacije i odnose. Prava poslastica za sve one koji su sahranili Kerija glumca i u poslednje vreme viđali samo Kerija čudaka.

LOST IN SPACE (2018)

Nisam mislio da se oglašavam ovim povodom, ali me je dijareični efekat poslednje epizode naterao na mrčenje artije, tj. ekrana. „Lost in space“ je mogla da bude umereno zabavna porodična (dakle PG 13) naučno-fantastična eskapistička avantura u svemiru koja insistira na nauci pre nego fantaziji, osedlana uverljivim likovima i napetim situacijama, da se nije previše udavila u bljuzgi sentimentalne baruštine i očekivanih političko-korektnih gluposti koje diktiraju diversifikaciju gde za njom iskonski nema potrebe, kao na primer u okviru jedne porodice koja, izgleda, više ne sme da bude jedne narodnosti, koja god to bila, već mora malo da izmiksuje stvar zarad mira u kući.

Međutim, ako i progutate to, kao i činjenicu da sada majka (za razliku od originala gde je otac bio kolovođa) biva nadnaučnik i alfavođa porodice (što opet jeste dobrodošla promena koja ženskim likovima daje više slobode i kreativnosti na ekranu, ali se doima iznuđenom zbog aktuelne političke klime, pogotovo što je otac skoro pa satanizovan vojničkim zanimanjem i nekim lakonskim odnosom prema porodici), pitanje je da li ćete moći da svarite razne „povrać“ momente koji sevaju munjama na vaše nežno emotivno jezgro negde usred srca, a kao efekat dobijaju „suza mi suzu stiže“ (bukavlno) nivo dramaturgije iz TV sapunice meksičkog ranga. Dakle, sa manje koncentracije na tipičnu američku propagandu o porodičnim vrednostima praćenu lažnim emotivnim katarzama, i sa manje „young adult“ petparačkih pokušaja da se u akciju uvedu nesposobni tinejdžeri, ovo bi mogla da bude relativno zabavna SF igrarija koja je svetlosnim godinama udaljena od užasnog rimejka iz 1998. godine, međutim imajući pregršt svojih problema videćemo da li će biti goriva za drugu sezonu.

Slobodan Novokmet

Robot android AAI-101 (Advanced Artificial Intelligence) već dulje vremena slutio je kako s njim nije sve u redu. Kompozicija ugljika, silicija, plastike i još koječega, bila je jedan od primjeraka ostvarenja umjetne inteligencije, skoro ravne – a u nekim segmentima i nadmoćne – čovjeku. Misaono, logički, pa i s ugrađenim etičkim načelima (kojima se čovječanstvo ravnalo u vrijeme njegove konstrukcije), bio mu je praktički ravan, pa i premoćan; skoro jedina stvar koja mu je manjkala bile su emocije, tek sasvim rudimentarno razvijene, i reprodukcijsko načelo, s obzirom da se gomila inteligentnog silicija, metala i ugljičnih vlakana nije mogla razmnožavati na način primjeren ljudima i nižim animalnim vrstama. Jasno, imao je on sposobnosti da konstruira po volji veliki broj svojih replika, ali nedostajući mu nagon reprodukcije nikada nije to zahtijevao od njega. Bio je „sklepan“, izraz na koji bi se ma koje ljudsko biće, čak i ispod njegovih moralnih i intelektualnih kapaciteta, uvrijedilo do srži, u hongkongškoj fabrici za produkciju visokokapacitetnih uređaja umjetne inteligencije, uključujući i androide njegove vrste. Kako je imao samosvijest ograničenog tipa, limitiranu sviješću o sebi samom (postojanju i individualnosti), vlastitoj zaštiti u skladu s četiri Asimovljeva zakona robotike, mogao je - s obzirom na široku bazu podataka u svojoj memoriji, koju je tijekom bivanja (zovimo nadalje to životom), stalno dopunjavao - promišljati, pa čak i s ljudima razglabati o problemima ma koje vrste, koji tište pojedinca i cijeli mu rod. Sve je mogao relevantno, u skladu s prikupljenim znanjima ljudske vrste, čemu je i sam davao doprinos, shvatiti i postaviti na svoje mjesto, jedino što ga je zbunjivalo bijaše pitanje o Tvorcu čovječanstva, dizajneru Adama i Eve kao prototipova koji su se potom, spontano i samoinicijativno, razmnožavali do milijardi jedinki, nastanjujući zemaljsku oblu. S tim problemom, baš kao ni cijeli rod njegovih stvoritelja, nije mogao izaći na kraj, na logički jasan i besprijekoran način. Mada je sve ljudima sugeriralo da tvor(a)ca nema, ili da je njihovo postojanje sasvim nedokazivo, još uvijek se prevladavajuća bulumenta ljudskih vjernika upinjala u svom nastojanju štovanja, bolje reći obožavanja, hipotetskog bića.

Rekoh već kako se AAI-101 u zadnje vrijeme prilično loše osjećao, u smislu slutnji o ispravnosti vlastitog funkcioniranja, nešto što je njemu govorila isključivo logika, a ljudima (koji u sličnom slučaju to nazivahu bolešću) emocije, koje on nije u potpunosti posjedovao, u ljudskom smislu. Moguće je na to utjecalo i njegovo sve obimnije i duže bavljenje zagonetkom nerješivom čovječanstvu, što se odražavalo na brzinu prosudbe o problemima za koje bijaše dizajniran. Bio je, naime, asistent na fakultetu za antropološka istraživanja hongkonškog sveučilišta. Primijetili su to i ljudi s kojima je surađivao, te su ga sve manje opterećivali sudjelovanjem u nastavi, ostavljajući mu da izvršava tek jednostavne i sve još jednostavnije zadatke. Za to vrijeme um mu se sve više usredotočavao s pitanja o čovjekovom, na pitanje o vlastitom tvorcu. Sve je dublje „sanjao“, „žudio“ – ukoliko su to ispravne riječi za jednog androida njegove klase – da, poput ljudskih vjernika (mada to on ni u kojem pogledu nije bio), upozna svog tvorca. I tako, kao konačno beskoristan u obrazovnom procesu, bješe odložen u skladište isluženih androida, no zaboraviše mu isključiti sve module baterija, što ga još kako-tako održavahu na životu. Ubrzanim pražnjenjem sunčanih baterija njegova egzistencija sve je više podsjećala na opijenost, pretapajuću se u duboki san, dok na kraju nije – sve razmatrajući problem svog stvoritelja - utonuo u konačno mrtvilo, predstavljajući tek gomilu naizgled smisleno povezanih, mrtvih anorganskih komponenti. Kad su ga neko jutro pronašli u tom stanju, otpremiše ga u tvornicu koja je koristila još iskoristive robotske komponente za sklapanje novih androida. Radnik kojem su ga predali u ruke na rastavljanje i izdvajanje upotrebljivih dijelova, ugledavši njegovu oznaku, iznenađeno reče drugu do sebe: „Vidi, ovog sam droida ja sastavio, a sad mi se vratio kao gomila mrtvih dijelova!“. Robot andriod AAI-101 moguće je poslijednjm mikrovatima svijesti, nemajući snage to glasno izreći, u sebi prošaptao „Tata!“, misleći da se susreo sa svojim tvorcem. Ne znam bi li, ili ne bi bio zadovoljan; no bilo kako bilo, pogriješio bi, jer njegov idejni tvorac sjedio je u konstrukcionom birou hongkonškog sveučilišta, radeći na naprednijoj vrsti androida, ponekad krateći vrijeme ispijanjem crne kave, ni za čas ne pomislivši na svog umirućeg „sina“ kojeg su, ne tako daleko od njega, rastavljali na dijelove.

Tko se u to vrijeme nalazio u blizini grobova nekih osoba, od antičkih izumitelja, preko da Vinčija, do još bližih opisanom zbivanju, mogao je prisustvovati rijetko viđenoj (bolje reći, slušanoj) pojavi – škljocanju i kloparanju kostiju pokojnika koji se preokreću u grobu. Da li je - čovjeku nedokučivim putevima - poslijednji vapaj umirućeg androida nekako došao do njih, odnosno onoga u što su se (ako su se), pretvorili nakon vlastitog iščeznuća, zaista ne znam. Istovremeno, negdje u dubinama svemira, moguće se Svevišnjemu - koji taj čas (točnije, otkad mu „sina“ protjerasmo s planete), nije obraćao pažnju na ovaj zametnuti dio vasione - počelo snažno štucati, što se na Zemlji doživjelo kao nepojmljivo nevrijeme, praćeno intenzivnim udarima gromova. Spomenuti konstruktor androida AAI-101, uplašen nenadanom kanonadom s nebesa, prolio je kavu po tastaturi, poprativši to spominjanjem svih svetaca kojih se dosjetio, ni ne pomislivši na moguće uzroke nevremena kakvo još nikad nije doživio. Nije mu ni padalo na um, a teško da bi i njegovom netom svisnulom, nesavršenom projektu (kako od nesavršenog bića očekivati savršeno djelo?) da, ukoliko grmljavina zaista bješe „štucanje“ nekog tipa onkraj svemira, njemu pripadaju i sva autorska prava na ma što postojeće, stvoreno ili zamišljeno u univerzumu. Kakvu je nesreću imao preminuli (nazovimo to tako) AAI-101? Ne to što su mu otkazali ugrađeni procesori ili se nepovratno ugasilo srce – baterija koja ga je održavala živim – već u tome što su ljudi u njega i sklop njegove logike, ugradili vlastite sumnje i iracionalnosti. Da li je to android mogao spoznati? Teško, čime idem na ruku tvrdnjama vjernika svih fela, da ni mi ne možemo spoznati majstora čijih ruku smo djelo. U osnovi cijele muke našeg, ili dokazivanja naših proizvoda (poput umjetne inteligencije iz priče), moguće leži najsavršenija i na neki način najobuhvatnija – po opsegu primjenljivosti - od sviju znanosti i njen zloduh imenom Gedel, sa svoje dve dokazane „teoreme nepotpunosti“ s područja matematičke logike. Pojednostavljeno rečeno, stvar je u tome da u okviru neke konzistentne (doslijedne u izvođenjima tvrdnji iz svojih aksioma) matematičke teorije, postoje točne tvrdnje koje se ne mogu izvesti, odnosno dokazati u toj teoriji. To ne znači da su one u osnovi nedokazive, ali tek u nekoj „metateoriji“, koja obuhvaća onu, unutar koje izričemo nedokazive tvrdnje, što ustvari govori da ni jedna matematičko-logička teorija ne može istovremeno biti potpuna i konzistentna, odnosno – ne može se dokazati konzistentnost cijele aritmetike, već samo vjerovati u nju. Sad, generaliziramo li to (barem u ovoj priči), na cjelokupni opći ljudski svjetonazor, nemoguće je dokazati njegovu konzistentnost sadrži li on tvrdnju o postojanju Tvorca, ili pak o njegovom odsustvu. Možemo tek vjerovati u jedno od toga, a vjeru (bolje rečeno, uvjerenje) – sa naučnog, a ne iracionalnog gledišta – temeljiti na nizu pojedinačnih pojava i teorija iz kojih izvodimo objašnjenja za njih. Kako u teologiji, za razliku od znanosti, takvi dokazi ne postoje, to u racionalnih ljudi (sjetimo se, čovjek se „definira“ kao Homo sapiens), jača povjerenje u potonju. O takvim stvarima teolozi odvajkada vode besplodne rasprave, s čime evolucionisti problema nemaju. Spavaju mirno, čvrsto, a ukoliko već ne mogu zaspati, ne broje „anđele na vrhu igle“, već ovčice koje preskaču plotove.

Ladislav Babić

Toliko je tema i raspoloženja koje obrađuje popularna muzika, da gotovo nema životne situacije za koju ne možete pronaći adekvatnu pesmu. No i pored toga, nekada je nemoguće ne iznenaditi se koliko se muzika u vašim ušima podudara sa događajima koji se dešavaju oko vas. Upravo tako nešto mi se desilo 5. oktobra 2000. godine.

Ne ulazeći u političko tumačenje onoga šta se (nije) desilo toga dana, pokušaću da vam prenesem audio vizuelni doživljaj. Odlazeći u grad tog 5. oktobra, stavio sam u džep vokmen (koji je odbrojavao poslednje dane) i u njega kasetu na kojoj je bio snimljen prvi album benda iz Los Anđelesa “Rage Against the Machine”.

Oko mene su prolazile reke ljudi. U njihovim očima se mogao očitati bes, očaj, umor od nepravde i želja za promenama. Njihovi pogledi kao da su govorili “Dosta je bilo više, ne želimo da radimo ono što oni traže od nas”. Hodajući tako među tim svetom gladnim promena, sa slušalica mi je treštala distorzirana gitara i glas Zaka De La Roče, koji je do besvesti ponavljao rečenicu “Fuck you I won’t do what you tell me”, začinivši je krikom “motherfuckers” na kraju pesme .

Sirova energija i bunt u mojim slušalicama, a možda još veće količina besa oko mene. Kada pomešate ono što sam u tom trenutku čuo i video, biće vam jasno zašto su mi žmarci prolazili čitavim telom. Iako sam svesno birao muziku za odlazak u grad tog dana, bio sam zapanjen koliko su “Rage Against the Machine” potpuno nesvesno prodrli u srž onoga što se tada dešavalo na ulicama Beograda.

Taj njihov debi album je tog 5. oktobra bio star 8 godina, a 3. novembra ove godine navršile su se tačno 27.godina od kada je objavljen. Iako je situacija u našoj zemlji donekle drugačija nego što je bila početkom ovog veka, činjenica je da prvenac grupe “Rage Against the Machine” nimalo nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Uostalom, kakve veze uopšte ima ova ploča sa politikom, buntom i “ispravljanjem krivih Drina”?

Čvrst stav

Pričati o grupi “Rage Against the Machine” a ne pomenuti politiku, praktično je nemoguće. Bez obzira da li ih mediji nazivali levičarima ili komunistima, onu su bend sa stavom koji je od početka karijere na strani onih koji trpe nepravde raznih vrsta. To nam je jasno čim pogledamo omot njihovog debi albuma, na kome se nalazi fotografija budističkog sveštenika koji se 1963. godine samozapalio u Sajgonu, u znak protesta protiv načina na koji je tadašnji predsednik Vijetnama tretirao budističku religiju (iako nikada nije potvrđeno, neki izvori kažu da je ovaj događaj uticao na mladog češkog revolucionara Jana Palaha na sličan potez 6 godina kasnije).

To što većina zapadnog sveta nikada nije čula za pomenuti događaj u Sajgonu 1963, jeste svojevrsna nepravda, ali “Rage Against the Machine” su se potrudili da je sačuvaju od zaborva tako što su fotografiju stavili na omot svog albuma.

Tokom karijere, imali su mnogo sličnih poteza, a jedan od najupečatljivijih je kada su 2008. godine održali koncert obučeni u narandžaste zatovrske uniforme, sa crnim vrećema preko glava, a sve u znak protesta na surov i neljudski način kojim se američka vlast obračunava sa političkim zatvorenicima u bazi Gvantanamo na Kubi.

U suštini, sve ono čega bi svaki normalni čovek trebao da se gnuša, “Rage Against the Machine” su kritikovali: bilo da je to nacionalizam, materijalizam ili zabrana slobodnog govora i mišljenja.

Prvi album

Zbog pomenutih direktnih stavova, ali i zbog beskopromisne muzike, kada je u novembru 1992. godine objavljen njihov debi album, vrlo brzo je privukao pažnju javnosti. Zašto ovaj bend zvuči kako zvuči, najzaslužniji su gitarista Tom Morelo i pevač Zak De La Roča. Ovaj prvi je “sipao” teške, gitarske rifove u hevi metal maniru, a oni su savršeno podupirali oštre stihove koje je repovao De Le Roča.

Neki će reći da se pomenuta pesma “Killing in the Name”, ujedno i najveći hit ovog benda, na brutalan način obračunava sa konzervativnom Amerikom, ali s obzirom na brutalnost koja se dešavala u stvarnom životu, koji nimalo nije pesma, biće da su “Rage” samo skretali pažnju.

Naime, javna je tajna da su u ruralnim delovima Amerike neki članovi policije podržavali, a neki čak i bili članovi rasističke organizacije Kju Kluks Klan. Otud i stih u pesmi “Some of those that wear forces / Are the same that burns crosses”. U originalnoj verziji se reč “fuck” čuje čak 17 puta, te ne treba da čudi zašto je ova pesma bila cenzurisna na američkom MTV kanalu.

Pored toga što se “Killing in the Name” bavi prevashodno unutrašnjim američkim pitanjima, njen tekst je toliko univerzalan da se može primeniti na mnoge nepravde širom sveta. Otud oni petooktobarski žmarci, otud milioni prodatih primeraka ovog albuma širom sveta. Ipak, jednu od najvećih pobeda, “Killing in the Name” je odnela 17 godina nakon nastanka.

Božićni hit

Svedoci smo poplave raznoraznih besmislenih rijaliti programa. Kao protest tom načinu da velike medijske kompanije pod maskom “biramo talente, od đubretara pravimo zvezde, a od domaćica muzičke ikone” zarađuju veliki novac od TV prava, SMS poruka i raznoraznih glasanja, 2009. godine je na Fejsbuku pokrenuta zanimljiva kampanja.

Pobednik jednog takve besmislene britanske TV emisije “X Factor” objavio je božićni singl, ušećerenu pesmu bez imalo duha, čija je jedina svrha bila da velike kompanije zarade brzu lovu na osnovu božićne kupovne groznice, kao što su radile poslednjih 5 Božića. Džon i Trajesi Morter, ljubitelji grupe “Rage Against the Machine”, na Fejsbuku su pokrenuli akciju koja je glasila: “sprečimo da još jedna ljigava pesma bude hit i umesto nje kupimo singl “Killing in the Name”, a sav novac će otići u humantirane svrhe”.

Nakon što je osnivač emisije “X Factor”, kako ga neki nazivaju “grobar popularne muzike”, Sajmon Kauel ocenio ovu kampanju kao ciničnu i glupu, tako je prodaja singla “Killing in the Name” rasla. Kampanju su podržali Pol Mekartni, članovi grupa “Prodigy”, “Foo Fighters” i mnogi drugi. Na kraju, “Killing in the Name” je zaista potukao bezličnu “X Factor” pesmu i postala najprodavanija pesma tog Božića u Velikoj Britaniji.

Premda je etiketa “Sony” izdavač obe pesme, i premda je diskutabilno koliko je ovaj potez oštetio one glavešine gladne profita, nema sumnje da je pokazao da “mali čovek” može dobiti bitku, ako već ne može rat.

Kakav je ovo presedan, oslikaće vam sledeća činjenica. Zamislite da u nekim našim dnevnim novinama, u rubrici “zabava”, umesto natpisa “Sinoć je u tom-i-tom rijaliti programu ispao Marko/Janko/Darko”, pročitate da je najprodavaniji album u Srbiji snimila na primer grupa iz Bora “Goribor”. Kakve su šanse da se tako nešto desi?

Uvek aktuelni

Šezdesetih godina je bilo mnogo muzičara koji su se borili protiv nametnutog političkog sistema. Kako vreme odmiče, sve je manje onih koji razmišljaju o suštini na spram sve većem broju onih “X Factor” spodoba koji samo misle kako na najlakši način zaraditi novac. “Rage Against the Machine” se bore protiv vetrenjača već gotovo 30 godina (sa nekoliko pauza tokom karijere kada nisu svirali, mada su i onda to radili, samo svako na svoj način, i nedavno smo dobili dobre vesti su da je bend ponovo zajedno).

Na našu žalost, kako godine prolaze svet ne postaje lepše mesto za život. Pohlepa i nepravda su sve izraženiji. Međutim, ako nam je za neku utehu, to je samo znak da muzika grupe “Rage Against the Machine” nikada neće prestati da bude aktuelna. Najbolji primer za to imamo u njihovom debi albumu, koji i nakon gotovo tri decenije nije izgubio ni trunku svežine koju je imao u novembru 1992.

Vladimir Skočajić (FatHipster)

"Now you see me“ je bio pristojan filmski hit u celom svetu, što je za neke predstavljalo pravo malo iznenađenje, pošto iza filma nije stajala gigantska holivudska studijska mašinerija (više osrednja), nije jahao na grbači izvikane globalne zvezde, nije imao u svom rezimeu ni ime poznatog ili makar priznatog reditelja, a za temu je imao magiju i mađioničere, što je koncept koji kod publike češće omane nego što donese veliku dobit i popularnost. Zato ćemo pristupiti ovom ostvarenju iz ugla pokušaja da se objasni njegova popularnost i to iz aspekata aktera i radnje.

AKTERI: Da, „Now you see me“ nije mogao da se uzda u to jedno veliko, zlatnim slovima popločano holivudsko ime na čiju samu pomen blagajne u bioskopima počinju da se otvaraju i novac da zvecka. Ali je zato uradio nešto što je gotovo jednako dobro. Ispunio je film poluzvezdama, prepoznatljivim i pouzdanim imenima sa dovoljno iskustva u različitim projektima, a ispostavilo se da kada uzmete 5-6 solidno prepoznatljivih glumačkih imena umesto jednog ili dva „mega“, rezultat može da bude dobar, ako ne i odličan (očigledan primer za to je novi „The Avengers“).

Dakle, ovde imamo za svakoga po nešto, iz svake bašte po jedan cvet, svaka etno demografija zadovoljena, sve polne, rasne i ankete po godištima popunjene do granica nišanske preciznosti (osim što su Azijati malo oštećeni). Tu je Džesi Ajzenberg („Društvena mreža), brzogovorljiva i manje duhovita verzija Vudija Alena, da zadovolji tinejdžerke i štrebre, a kao njegov antipod javlja se mlađi brat Džejmsa Franka – Dejv, da pokrije adolescentsku grupaciju koja Džastina Bibera uzdiže na pijedestal neprikosnovene zvezde popa. Tu je Isla Fišer da pokrije žensku populaciju i muškarce preko dvadeset i trideset godina koji nalaze da je ova bivša „Kupoholičarka“ predmet neobuzdane privlačnosti. Tu su Vudi Harleson i Mark Rufalo kao predstavnici srednje generacije, uvek pouzdani i zahvalni epizodisti sa dovoljno radnog iskustva u mnogim žanrovima da ovu „gažu“ mogu da odrade kao u snu. I naravno, za seniore, igrače lota i binga, kao i neumorne potrošače hodalica i šetalica, tu su prekaljeni veterani iz Krimskog rata – Majkl Kejn i Morgan Friman, čije pojavljivanje može da zbuni gledaoca da gleda neki film Kristofera Nolana, međutim ta zabuna će trajati samo do prve replike scenarija.

Na posletku, tu je i reditelj, Francuz na pečalbi u Holivudu pravo iz „Transporter“ radionice Luka Besona – zanatlija Luis Letijer koji je, osim kod Džejsona Statama, kalio holivudske zube na „Incredible Hulk“ i „Clash of the titans“ projektima.

Anagažovanje ove ekipe govorilo je samo jednu stvar – želimo moderan, atraktivan, brz, vizuelno raskošan film, koji će imati dovoljno težine i kredibiliteta da Majkl Kejn i Morgan Friman ne crvene od srama na premijeri. I u tome su koliko-toliko i uspeli.

RADNJA: Filmovi o mađioničarima nisu retkost, setimo se samo „Prestiža“ Kristofera Nolana ili „Iluzioniste“ sa Edvardom Nortonom, a ove godine bili smo počastvovani i slabašnim pokušajem komedije na tu temu „The incredible Burt Wonderstone“. I dok su „Prestiž“ i „Iluzionista“ bili ozbiljne triler-drame, a „Burt Wonderstone“ bleskasta komedija koja se jednim svojim delom mađioničarima čak i podsmevala, „Now you se me“ pokušava da udari balans između te dve struje, pa da od filma koji je mogao da bude čistokrvni „šta se do dođavola desilo“ triler napravi jednu brzu mešavinu „ozbiljne“ misterije i neozbilje, lakomislene polukomedije sa pamentnim doskočicama. Naravno, ubačen je i treći alkohol u koktel, i to onaj eksplozivan – akcija, potpomognuta raskošnim pokretima kamerom, hitrom montažom, masovnim scenama u kojima akteri deluju lažno kao u video-igrici iz 80-ih, a sve sa ciljem da se dobije film koji je sve samo ne statičan i predvidljiv.

Međutim, radnja koja se vrti oko četiri mađioničara (svaki sa svojim setom sposobnosti), koji su tajanstveno okupljeni od stane neke misteriozne persone da zajedno izvode visoko elaborirane, atraktivne i komplikovane trikove pred razularenom masom, dobija na intenzitetu i gubi na realističnosti onog momenta kada se ti nastupi pretvore u pljačkanje banaka, sefova i tajkunskih bankovnih računa. Da papazjanija bude potpuna, tu su prekaljeni FBI agent udružen sa zgodnjikavom službenicom Interpola (seksualna tenzija na pomolu) koji proganjaju našu četvoročlanu družinu, a tu je i stari lisac (ne Lušius Foks) Morgan Friman u ulozi bivšeg mađioniara čiji je zadatak da raskrinkava trikove i zgrće lovu na cinkarenju tajni zanata.

Naravno, od samog starta smo svesni da film ne daje sve karte na sto, već da, kao i mađioničar, krije pokoju u rukavu, kao i da će u jednom momentu isukati zeca iz šešira. Film se odvija kao jedna džinovska, dvočasovna priprema za finalni trik koji treba da objasni ko stoji iza svega što smo na platnu videli, a reditelj će uraditi sve što je u njegovoj moći, dosta toga usput nelogičnog, da vas od tog zaključka odvuče. Iako balansira velikim brojem likova, film se trudi da koliko-toliko svakom od njih da makar jedan momenat da zasija, naravno pritom ne uspevši da dočara svačiju životnu priču niti valjano objasni motivaciju svakoga od njih. Tako, Džesi Ajzenberg, iako na papiru skoro pa glavni glumac u filmu, ostaje donekle neosenčen i nedorečen, dok su, što se mađioničara tiče, svojom harizmom i nonšalantnošću realan život likovima udahnuli samo Vudi Harleson i Morgan Friman. Dejv Franko je druga priča, iako je akter jedne od najzabavnijih scena u celom filmu, njegov lik ostaje bled i do te mere neupadljiv da sam se jedva setio da ga napomenem kod nabrajanja glumaca.

„Now you see me“ pati od svih mogućih stereotipa akcionih-trilera, trudi se da bude jedan korak ispred gledalaca dok ih odvlači u pogrešnu stranu, time samo bivajući sve više demaskiraniji (ako vam u filmu nekoliko puta pomenu reč „obmana“, „iluzija“ i „prevara“ više je nego očekivano da ono što vam se odvija pred očima nije zapravo jedina moguća istina). Takođe, radnja je previše zakomplikovana, trikovi previše neverovatni da bi mogli da se zamisle u stvarnom svetu, veliki master plan koji lebdi nad celim filmom previše kompleksan tako da u njega može da poveruje samo 4-godišnjak, previše stvari u filmu se „zgodno“ dešava baš onda kada likovima to odgovara, a skloni smo da poverujemo i da su organi reda i zakona zapravo gomila šupljoglavih lezilebovića. Apsolutno je nepotrebno i uvođenje neke sektaške organizacije „Oko“ kao čuvara prave magije, koja, ispostaviće se, i nema neke blage veze sa konačnim ishodom radnje, ali, kao što rekosmo, lažni tragovi su svuda oko vas.

Nakon filma imaćete utisak da ste odgledali jedno kompletno ostvarenje, puno akcije, misterije, vrcavih dijaloga, nadmudrivanja, juranjava, ljubavi i romanse, razotkrivanja i obta, ali kad se utisci slegnu setićete se da ste slične filmove verovatno već gledali, a da o magiji niste bogzna šta saznali. Ako tražite dobar film o mađioničarima, tu je uvek „Prestiž“.

A ko želi da odgleda šta je sve krenulo po zlu u ovom filmu, preporučujemo sledeći klip.


Slobodan Novokmet

Sonic Youth su objavili dvanaest koncerata iz različitih faza karijere, između ostalih i nastupe u klubovima poput slavnog njujorškog CBGB iz 1988., The Warfield u San Franciscu 1993. te Metro u Čikagu iz 2002. godine. Tu su i “Daydream Nation” koncerti iz Glazgova 2007. te s poslednjeg američkog nastupa benda u Bruklinu 2011. godine. Svih 12 koncerata dostupno je za striming na njihovoj Bandcamp stranici.

“Koncerte smo snimali godinama, kada god smo bili u prilici, na sve dostupne načine, na kasate, CD-ove i višekanalne snimače,” kaže Steve Shelley iz benda. “Skupili smo snimke obožavatelja, butlege i sve čega smo se mogli dokopati. Sad posedujemo arhiv od stotina sati koncerata Sonic Youtha, pa koristimo priliku da sa vama podelimo neke od favorita.”

Početak godine u Americi obično biva rezervisan za lako svarljive horore sa rokom upotrebe „dve nedelje“ koji se ubajate već negde posle pola sata i „Escape room“ nije daleko do tog koncepta. Predstavljajući svojevrsni hibrid već oprobanih recepata kao što su „Kocka“ i „Saw“ i kapitalizujući uvećanu popularnost takozvanih „escape room“ igara, ovaj kvazifilm se predočava kao jedan naizgled dinamični triler koji prati grupicu odabranika koja pokušava da pobegne iz niza smrtonosnih soba koje su spojene u jednu džinovsku slagalicu koja se igra na život i smrt.

Ima „Escape room“ neke solidne momente zbog kojih ga nije fer odbaciveti kao instant smeće kratkog daha i dometa, sobe su interesantno dizajnirane i pružaju neka kreativna rešenja u maltretiranju ove grupice naizgled rendom likova, ima tu određene dinamike i solidne napetosti, međutim film potpuno pada u poslednjoj trećini kada klupko počinje da se odmotava i kada se pribegava nekim jeftinim konkluzijama i antklimatičnim rešenjima, da ne spominjemo kraj koji kao da su snimili sasvim drugi ljudi i to samo s ciljem da udare temelj još jednom nepotrebnom nastavku, ili nedajbože franšizi. Filmu odmažu i protagnisti koji su redom mahom nezanimljivi, providni i dosadni, bez harizme i karaktera. Šteta što film nije zadržao nivo kreativne ludosti sa kojom je i započeo, te se na kraju pretvorio u samo još jedan proizvod jačine instant kafe bez šećera koja se eksira na prazan stomak i zaboravlja do večeri.

Slobodan Novokmet

U prethodna dva teksta (za 1998. i 1999. godinu) sam se osvrnuo na po deset meni dragih i bitnih izdanja iz tog perioda. Nisu u pitanju bili najbolji albumi objavljeni tih godina, te zato nisam navodio neke (po kvalitetu ili uticaju) mnogo bitnije za širi spektar auditorijuma. Nikada mi top-liste i trendovi nisu bili bitni već samo ono što bi mi svidelo. Zato se nisam libio da na disku ili kaseti imam izmešano sve i svašta.

Elem, pošto ove redove pišem u jeku vanrednog stanja, lista albuma će biti proširena u odnosu na dosadašnjih deset pošto sam neke od njih ponovo skinuo sa neta zarad nostalgije.

Borknagar: Quintessence

Ovaj norveški bend nikada nije razočarao kvalitetom svojih izdanja. Iako mi nisu top 20 omiljenih, moram priznati da nećete pogrešiti u izboru bilo kog za koji se odlučite da ga preslušate. Što se samog Quintessence tiče, da samo The Presence is Ominuos i Colossus vrede, opet bi to bio vrhunski album.

Guano Apes: Don't Give Me Names

Proud Like A God je, kao debi izdanje, bila lestvica previsoko postavljena. Ispravka, za neke bi to bila, ali ne i za ovaj kvarter. Činjenica je da ovde nema hitova kao što su Open Your Eyes ili Lords of the Boards, ali je sam album kao celina umnogome konkretniji, nivelisaniji i pesme se odlično vezuju jedna na drugu. Favoriti: Innocent Greed i Mine All Mine.

Havayoth: His Creation Reversed

Svojevremeno je Rock Express distribuirao ovaj album za koji mi je neverovatno krivo što ga nikada nisam nabavio na disku. Zaintrigirao me je ponajviše zbog toga što je Andreas iz Vintersorga vokal na njemu. Ljubitelji melanholičnog gothic i dark metala koji do sada nisu čuli His Creation Reversed bi to obavezno morali da učine. Favoriti: Mirrors i Wounds.

HIM: Razorblade Romance

Razorblade Romance je bilo nemoguće ne voleti (onako, izdaleka). Iako je bio označavan svakakvim epitetima (album, ne pevač Vile – to je posebna priča), to nije moglo da promeni činjenicu da je bio catchy i da su curice otkidale na njega (više na Vilea, ali je gotivljenje albuma/benda bio plus prilikom upoznavanja, hehe). Helsinški sindrom, šta ćete… Favoriti: Join Me in Bed…. ovaj, in Death i Right Here in My Arms.

Hypocrisy: Into the Abyss

Jebeno remek delo! Album koji se odvaja od ostatka opusa ovog legendarnog benda, kako prethodnog, tako i potonjeg. Niti je čist (melo)death, niti je direktni blekerski derivat iz The Abyss projekta. Upoređivati ga sa bilo kojom fazom benda je nemoguće, a uz to je i traćenje vremena, jerbo je Into the Abyss priča za sebe, unikat. Favorit? Ceo album, ali izdvajam ove dve numere: Blinded i Unleash the Beast.

In Flames: Clayman

Prvi album koji sam čuo od njih, te i dalje najdraži. Posle njega je bend otišao u nekom drugom smeru, ali je to potpuno nebitno. Idejno konzistentan, kvalitetan, prepun hitičnih numera. Favoriti: Pinball Map i ...As the Future Repeats Today.

Iron Maiden: Brave New World

Nikada nisam bio preveliki fan Mejdena, ali sam ih voleo čuti s vremena na vreme). Iskren da budem, pre bih celog dana slušao poslednja tri Dikinsonova solo izdanja nego bilo šta što nisu Brave New World, The X Factor i Killers. Fun fact: ni jednu jedinu pesmu koju su objavili posle ovog perfetknog albuma nisam čuo, niti imam želje. Mada, ako vanredno stanje potraje… Favoriti: The Mercenary i Out of the Silent Planet.

May Result: Gorgeous Symphonies of Evil

Ako bi neko izdanje trebalo ponovo snimiti, onda je ovo jedno od njih i to sa naznakom „pod obavezno!” Nije ono loše onakvo kakvo je, da se razumemo. Ali, bilo bi zanimljivo spojiti polet i kreativnost koja ga je oblikovala i sadašnje iskustvo. Favoriti: Marionette i Black Betrothal.

Nevermore: Dead Heart in a Dead World

Šta napisati o ovom albumu, a da nije već do sada napisano? Nikada nisam bio preterano veliki fan benda, ali Dead Heart in a Dead World i Enemies of Reality su mi veoma dragi. Favoriti: Inside Four Walls i Dead Heart in a Dead World.

Pantera: Reinventing the Steel

Poslednje što je teksaška četvorka objavila. Negde sam pročitao (možda i pogrešnu informaciju) da je atmsofera još tokom snimanja albuma bila veoma naelektrisana, na ivici teških ekscesa, te da je njegovo kompletiranje uspeh sam po sebi. Možda je upravo to bio glavni sastojak koji je Reinventing the Stell učinio opako dobrim. Favoriti: Yesterday Don't Mean Shit i Revolution is My Name.

Ritam nereda: 999

Jednom rečju – perfekcija. I posle 20 godina zvuči sveže, a tematika tekstova u potpunosti opisuje kako stanje u tadašnjem društvu, tako i u današnjem. Favoriti: Crno je sve i Red, rad.

Sentenced: Crimson

Ovo je jedan od meni najdražih deset albuma ikada. Teško da postoji neko izdanje koje može tako lako da vas cele prožme, da u isto vreme dok slušate pesmu po pesmu osećate neku nelagodu, jezu kao kada vam u toku noći ćebe padne sa kreveta pa vam je hladno, ali i čudnovati, mrčani spokoj. Favoriti: Broken i Dead Moon Rising.

Stone to Flesh: Some Wounds Bleed Forever

Sećam se kada sam prvi put čuo Unveiled Evil – malo je reći da je oduševljenje bilo ogromno. Nabaviti potom ceo album na disku tada je bilo malo teže (za originalni disk sam nekoliko godina kasnije trampio tridesetak DVD-a sa muzikom, koncertima i spotovima), ali je vredelo svake par čak i za pirat bez omota i sa ručno ispisanim spiskom pesama. Favoriti: Za korak paklu bliže i My Demonic Face.

The Crown: Deathrace King

Bend nekada poznat kao Crown of Thorns je od svog nastanka imao više puta uspone i padove, ali ih to nije omelo da objave solidan broj dobrih albuma. Jedan od njih je i Deathrace King, energični deathrash na kome ima solidnog koketiranja sa melodeathom. Favoriti: Devil Gate Ride i Dead Man‘s Song.

Vintersorg: Cosmic Genesis

Vintersorg sam već pominjao u tekstu za omiljena izdanja iz 1999. godine. Svaki njihov album sam očekivao sa nestrpljenjem i nikada me ni jedan od njih nije razočarao. Cosmic Genesis je odlično entry izdanje u opus benda koji bih najtoplije preporučio svakome ko voli mešavinu različitih metal podžanrova. Favoriti: A Dialogue With the Stars i The Enigmatic Spirit.

Antonio Jovanović

Na rekreativnoj nastavi u Jugoslaviji 1989. godine pod supervizijom učitelja održavaju se izbori za predsednika odeljenske zajednice đaka, starosti deset godina. Film istražuje odnos političke i ljubavne (ne)moći.