Iako je novi Stripburger izašao krajem septembra/početkom oktobra, potrajalo je više nego inače dok novi broj nije završio u našim rukama. Toliko, da je čuveni miris koji je meni neodvojivi deo ovog glasila i daje mu dodatnu dimenziju - izvetreo (dobro Nenade, znamo da si booksniffer - prim. Redakcija). No dobro, šta je tu je, pogledajmo šta se krije između korica po 74. put.


Sećam se da sam u nekoliko navrata pominjao kako bi bilo lepo da ekipa uradi neko specijalno izdanje, nešto drugačije od regularnih. U ovom broju, na neki način, to su i učinili. Najnovije izdanje posvećeno je biografskom stripu.

Uvodnik u novi broj napisao je holandski strip autor Marcel Ruijters koji čini mi se na pravi način otvara ovo izdanje. Marcel u svom tekstu govori o biografskom stripu, nekim svojim iskustvima, što je najvažnije, postavlja i prava pitanja. Da li biografski strip može i kako predstaviti nečiji život i u kojoj meri se pristup u stripu razlikuje od tradicionalnijih biografskih pristupa u filmu i/ili književnosti. U dobroj meri se slažem sa autorom da strip svakako ima (ili može imati) svoje značajno mesto u prikazu nečijeg života i da ga može prikazati iz svog ugla na jedan drugačiji način od onih na koje smo već navikli. Prosto, biografski strip može dati neku novu dimenziju nečijem životu.

Koliko ovi pristupi mogu biti različiti, koliko nečije biografije mogu biti različito prikazane videćemo kroz ceo broj. Iz priče u priču, pratićemo različite sudbine, isečke iz života, ponekad i bizarne epizode poznatih ili nepoznatih, izmišljenih ili stvarnih ljudi ("Limbo" mi je odličan, kao i "Gogolj" i "J.D. Salinger" Andreja Štulara).

Videli smo da ove teme u svakom smislu mogu biti prilično inspirativne, pogotovu na primer u slučaju belgijskog autora Oliviera Schrauwena, u njegovom stripu "Cartoonify". Istina je da sam se ne samo kod ovog, već i kod par drugih autora vraćao da još koji put pročitam strip ne bih li sebi razjasnio neke stvari oko priče (priznajem da Javierov još nisam provalio).

Olivier je i jedan od dvojice intervjuisanih autora u ovom broju. Zanimljiv je njegov pristup stripu. Jedan od njegovih likova je i O. Schrauwen, dakle sam autor tj njegov alter ego. Ovaj lik živi neki svoj život u stripu i pomaže samom autoru da otkrije i upozna sebe.

Ipak, daleko zanimljiviji mi je bio razgovor sa slovenačkim autorom Martinom Ramovešom. Za razliku od Oliviera koji voli da radi u boji, Martin više voli crno-beli strip. No Martin se pored stripa bavi muzikom. Iako na prvi pogled deluje neobično, ako samo malo zagrebemo, videćemo koliko su strip i muzika povezani. Evo na prvu mi padaju na pamet Leo iz Goblina, Wostok, Well-Bee, Filip Kelava. Svi su ostavili nekakav trag u obe umetnosti a ovaj intervju mi je bio zanimljiv po tome što sve vreme provlači njihova povezanost, koliko se razlikuju radovi na muzici i stripu, koji je stresniji, kako Martin povezuje muziku i strip. Ovo nisu bile jedine teme u ovom iscrpnom razgovoru ali za kraj i sam autor otkriva svoj pristup biografskom stripu koji je priložio za ovaj broj.

Od prošlog broja, dodatak se zove "Čitanka", koja nam na 24 strana donosi recenzije strip izdanja i osvrt na jednu izložbu. Sa standardnih 96, to je ukupno 120 strana novog Burgera biografskog stripa "u teoriji i praksi" kako sami rekoše.

Zavirite u novi broj na ovoj stranici i pogledajte kompletan sadržaj i učesnike. A mi, mi čekamo naredno izdanje.

Polar je britanski hardkor bend koji će kroz desetak dana, tačnije 4. februara posetiti Beograd i prvi put zasvirati pred ovdašnjom publikom. Nastali su 2009. godine u gradiću Gilfordu nadomak Londona i do sada izbacili četiri izdanja od kojih je poslednji album Nova ugledao svetlost dana prošle kalendarske godine. Zahvaljujući organizatorima koncerta iz MTA ekipe, uspeli smo da obavimo ovaj interesantan razgovor u kome smo se dotakli mnogih zanimljivih tema. Odgovore na pitanja davao je Adam Vudford, frontmen sastava i ako je suditi po odgovorima, veoma je uzbuđen zbog susreta koji će sa fanovima imati uskoro u prestonici Srbije. Do tog koncerta, prionimo na čitanje!

foto: Ashlea Bea; izvor: Polar facebook

HC: Nastali ste 2009. godine. Gde se Polar kao bend nalazi danas, deset godina kasnije?

Vudford: Bila je to jedna paklena vožnja. Posle deset godina bend je dostigao svoje najveće razmere. Konstantno smo rasli i neverovatan je bilo gledati i osećati taj rast. Ipak, bilo je i uspona i padova. Neke članove smo menjali, a i sam zvuk je evoluirao, ali kao što rekoh Polar je najsnažniji do sada, kako muzički, tako i kao grupa.

HC: Da li bi mogao da napraviš paralelu između scene u Ujedinjenom Kraljevstvu tada, na početku vaše karijere, i danas?

Vudford: Kada smo počeli sa turnejama 2009. godine, bilo je mnogo više malih nezavisnih koncertnih prostora širom naše domovine. Ovi prostori su veoma važni za male bendove koji bi da idu na turneje i na taj način oblikuju svoju umetnost. Nažalost, takvi prostori su pozatvarani velikom brzinom, što je uzrokovalo manji broj turneja neafirmisanih bendova. Međutim, sa sve većim brojem grupa koje trenutno nastaju u Britaniji, scena je sveukupno gledano najzdravija do sada. Prosto je neverovatan osećaj biti deo tog neprekidnog procvata muzičke scene u Britaniji.

HC: Ko je napravio najveći uticaj na vašu muziku, stav i bend kao takav?

Vudford: Naša muzika i tekstovi su nastali pod uticajem situacija kroz koje smo prošli. U muzičkom smislu trudimo se da budemo što bolji. Gladni smo i odlučni da stalno rastemo i utičemo pozitivno da bi Polar doveli na idući nivo.

HC: Da li ste zadovoljni vašim novim albumom iz prošle godine naziva Nova? Ima li kakvih reakcija od strane publike do sada?

Vudford: Reakcije na album Nova su prevazišle naša očekivanja. Najlepši je osećaj na svetu kada vidiš i čuješ da se toliko mnogo ljudi emotivno vezalo za tu ploču. Zaista izgleda da je Nova pogodila srca slušalaca i to je najveća nagrada za svu krv, znoj i suze koje smo uneli u ovaj album.

HC: Album ste izdali za izdavačku kuću Arising Empire. Kako je došlo do te saradnje i koliko ste njom zadovoljni?

Vudford: Isticao nam je ugovor kod tadašnje izdavačke kuće, pa smo sa vizijom Nove zakucali na vrata Arising Empire-u. Podelili su sa nama tu viziju i strast, pa smo se dogovorili da započnemo saradnju. Bili su stvarno neverovatni i jednako se saživeli sa bendom kao i mi. U potpunosti su se predali Polaru i albumu Nova, tako da je prava čast nazvati Arising Empire domom.

HC: Na vašem albumu No Cure No Saviour gostuje Endrju Nojfeld, pevač grupe Comeback Kid. Kako ste uspostavili tu saradnju?

Vudford: Sa Endru Nojfeldom na Deus Ex Machina san je postao java jer smo svi ogromni fanovi Comeback Kid-a. Bili smo im podrška u Budimpešti 2015. godine, a nakon svirke malo proćaskali i od tada smo dobri prijatelji. Tokom pisanja te pesme zaključili smo da želimo nekoga za gosta i složili se da pitamo Endrjua, na šta je on odgovorio potvrdno. Ispalo je bolje nego što smo mogli da zamislimo. Jednostavno mu se ne možemo dovoljno zahvaliti na gostovanju na toj ploči.

HC: Koji vam je omiljeni bend sa kojim ste delili binu?

Vudford: Previše ih je da bismo jedan imenovali. Imali smo zajedničke turneje sa velikim brojem sastava i neviđenu sreću da delimo stejdž sa pregršt neverovatnih i talentovanih bendova koje možemo nazvati prijateljima. Izdvojiti samo jedan ne bi bilo fer jer sa mnogima od njih imamo toliko lepih sećanja za sva vremena.

HC: Ko vam je izradio logotip i šta on uopšte znači?

Vudford: Dizajnirao ga je naš prijatelj Endi Gilan iz benda Palm Reader. Logotip za mene predstavlja snagu, odlučnost i opstanak.

HC: Za desetak dana stižete na Balkan. Da li ste ranije imali prilike da posetiti ovaj deo Evrope i da li znate nešto o Srbiji, zemlji gde ćete održati jedan od koncerata?

Vudford: Kao bend nikada nismo posetili taj deo Evrope i s tim u vezi ne možemo sakriti naše uzbuđenje! Biće to jedno potpuno novo iskustvo i to je jedan od glavnih razloga zašto uopšte sviramo. Jedva čekamo da vidimo šta nam to Srbija nudi.

HC: Kakva očekivanja imaš od beogradskog koncerta?

Vudford: Da bude maksimalno uzbudljiv, energičan i strastven. Želimo da se ljudi potpuno oslobode i da zajedno kreiramo tu uspomenu.

HC: Šta misliš o floskuli da je muzika sredstvo za prenošenje poruka? I u tom kontekstu, šta ona zapravo predstavlja za Polar?

Vudford: Muzika i njena zajednica su veoma važne i daju ljudima glas i pomažu im. Ja stvarno ne mogu da zamislim život u svetu bez muzike. Muziku je tu za svako naše raspoloženje, veoma je moćna i daje nadu ljudima. Uvek je tu za njih i hrli im u zagrljaj u kakvom god raspoloženju da su.

HC: Jedno političko pitanje. Kakvo je vaše mišljenje o Bregzitu i činjenici da Velika Britanija više neće biti deo Evropske unije u trenutku dok vi budete svirali po Balkanu?

Vudford: Mrzim sve što ima veze sa Bregzitom. Živimo u svetu gde se nacije i zajednice konstantno razdvajaju i rastavljaju, a Bregzit je egzemplar toga. Trebalo bi da spajamo ljude, a ne da proivodimo nove podele.

HC: Snimili ste spotove za veliki broj pesama. Možeš li nam reći malo više o tome – o procesu snimanja, kako pravite selekciju, da li imate kreativog udela i slično?

Vudford: Uvek imamo velikog udela u planiranju i izradi naših muzičkih spotova. Oni su vizuelna prezentacija naših pesama i želja nam je da uvek napravimo upečatljiv spot i onaj koji te tera na razmišljanje. Obično znamo unapred koji će to singlovi biti ekranizovani, te shodno tome i samom konceptu pesme razrađujemo ideju spota.

HC: Hvala ti puno na ovom razgovoru. Na kraju da li možeš da pošalješ neku poruku našim čitaocima i čitateljkama, kao i ljudima koji će posetiti vaš beogradski koncert?

Vudford: Hvala vama na ovom intervjuu i svima koji ga čitaju, kao i onima koji će doći na koncert. Hvala vam i na strpljenju. Ne možemo vam opisati koliko smo uzbuđeni što ćemo se uskoro sresti i napraviti potpuni haos zajedno.

Intervju pripremio Nemanja Mitrović Timočanin

Tindersticks su objavili novi album No Treasure But Hope koji je kritika pohvalila, 15. novembra za izdavačku kuću City Slang. Ovih dana su objavili i EP See My Girls, na kome se nalaze dve verzije pesme "See My Girls" sa novog albuma i dve nove pesme "A Street Walker's Carol" i "Blood and Bone" Takođe, su podelili video za pesmu "See My Girls".


Frontmen benda Stuart A. Staples izjavio je o pesmu "See My Girls" da je to pesma o izolaciji, turizmu, migraciji, o lepotama i teroru našeg sveta. Napisana je na grčkom ostrvu Itaka, i gleda na svet iz perspektive osobe na malom ostrvu, koji glada ka čudesima sveta koja postoje preko mora i dalje.

Video je deo kratkog filma koji je snimljen na pomenutom ostrvu i koji je rezultat saradnje Staplesa i njegove ćerke Sidonie Osborn Staples. Napravljen od njenih kontinuiranih ilustracija koje prate tok pesme. Sidoni je takođe napravila omot za EP i koautorka je na pesmi ‘Blood And Bone’ na kojoj je bila glavni vokal, saopštili su Tindersticks.

Za razliku od većine njihovih prethodnih LP-jeva, No Treasure But Hope je snimljen prilično brzo. "Pet nedelja od prvih snimljenih nota do masteringa", izjavio je frontmen Stuart A. Staples.


Tindersticks su nastali u Londonu 1992. godine, a trojici osnivača Stjuartu Ej Stejplsu (Stuart A. Staples), Dejvidu Bolteru (David Boulter) i Nilu Frejzeru (Neil Fraser) pridružili su se i osvežili bend u poznim dvehiljaditim godinama Den Mekina (Dan McKinna) i Erl (Earl) Harvin Džunior (Jr). Na svom muzičkom putovanju Tindersticks su se ustoličili kao majstori suzdržanosti i pesničke osećajnosti, i kao bend koji sada samouvereno stvara najbolje pesme svoje karijere.

Thy Kill Be Done (2010) je kratkometražna, 16-minutna grindhouse akciona komedija rediteljsko scenarističkog dvojica Grega Hansona i Casey Regana.

U gradu u kome je zavladao kriminal, lokalna crkva predstavlja poslednji bastion dobrog. Ali kada ozloglašeni vođa bande ubije starešinu manastira, časne sestre će se zakleti na osvetu. I one nisu tek obične sestre.

Mala nezavisna knjižara Petersfild iz Hempšira u Engleskoj u utorak nije prodala nijednu knjigu, prvi put u sto godina poslovanja.

Oni su na zvaničnom Tviter profilu knjižare objavili fotografiju praznih hodnika s porukom da je to prvi dan u njihovoj istoriji da niko nije ušao u knjižaru.


Kako Danas javlja, sve se promenilo kada je nakon nekoliko sati, Nil Gejmen, autor romana „Sendmen“, „Koraline“ i „Američki bogovi“, retvitovao ovu objavu milionima svojih pratilaca. Prilično bedan utorak pretvorio se u dan s odličnom zaradom.

Džon Vestvud, vlasnik knjižare, kaže da je primio 95 narudžbina i više od 300 zahteva za knjige čim se tvit proširio. Zaradili su više od 1.000 funti, zapratilo ih je više od 1.100 korisnika Tvitera i stiglo više od 300 poruka samo zbog jednog retvita.

„To je zaista neverovatno i divno. Ljubitelji knjiga su zaista posebni i svi su bili puni podrške“, kazao je Vestvud. On je knjižaru nasledio od oca, a težak udarac poslovanju zadalo je poručivanje putem interneta, zbog čega je čak morao da proda i stan kako bi nastavio da radi.

„Knjige su nešto posebno i ništa ne može da nadmaši odlazak u knjižaru. Da ih razgledate, dodirujete, mirišete – to je posebno mesto“, kaže Vestvud, koji se zahvalio Gejmenu na podršci.

Postoje, doduše retki, filmski i serijski biseri, dela koja sijaju isto s koje god strane da ih sagledate i koji nemaju nijednu pukotinu. A postoje i naravno filmski i serijski novčići koji imaju dva lica i koji se drugačije mogu tumačiti u zavisnosti od toga koje lice u tom trenutku gledate. Netfliksov i BBC-jev Drakula iz pera Stivena Mofata i Marka Gatisa može se upravo tako sagledati. S jedne strane u pitanju je interesantan pokušaj revitalizacije tradicionalnog literarnog i filmskog negativca kroz posvetu šarmu i atmosferi Hamerovih horor filmovima 70-ih godina i Kristoferu Liju, a s druge strane ceo projekt se delimično može sagledati kao slab i naivan pokušaj da se anahroni Drakula importuje na silu u 21. vek milenijalaca gde je njegovo mesto svakako izlišno i teško može da iskomunicira sa (ne)vrednostima koje baštini ova epoha.


S ove primarne strane, prve dve epizode ove serije su gledljivo i zahvalno iskustvo, išlo je na oštre devijacije od dela Brema Stokera, ali do te mere da se zadrži kontura osnovne motivacije i sprega sa šlok vrednostima koje su se nametnule 70-ih godine i koje su interpretaciju Drakule doživljavale kroz crni plašt i ekspresivnu pojavu. U ovom slučaju Drakula postaje čak i donekle zabavan lik, nešto kao Fredi Kruger, volšebnik koji u svom zlu nalazi crnohumornu iskru ironije. Iako odstupa od literarnog klasika, Drakula se atmosferom i bizarnim smislom za humor i misteriju drži na okupu do treće epizode kada se cela stvar raspada brže od karijere Kevina Spejsija. Uvodeći Drakulu u 21. vek ne bi li se umilili mlađoj publici, scenaristi izneveravaju lik pretvarajući ga u noćnog plejboja koji visi na Tinderu i trenažeru, ponašajući se kao ocvali zavodnik koji kapira šta je Wi-Fi. Tematski pretvarajući priču o Drakuli o priču o narcisoidnom kompleksašu koji ima problem sa nasleđem porodične žrtve, scenaristi promašuju glavne atribute ovog lika koje je tako lepo oslikao Kopola u filmu iz 1992, a to je žeđ za večnom ljubavlju. Mina je u ovoj interpretaciji potpuno skrajnuta, a veći naglasak dat je Lusi koja simbolizuje šuplju taštinu Instagram generacije. Lišavajući Drakulu tog romantično-žrtveničkog aspekta prema Mini, scenaristi ga pretvaraju u jednog ispraznog negativca koji nije ništa bolji od nekog onlajn predatora. Ako je za utehu, s onim što mu je dato da igra, danski glumac Klaes Bang je pravo otkrovenje kao šarmantni, ironični i crnohumorni Drakula.

Slobodan Novokmet

Skupština Grada Niša usvojila je 20. januara predlog Nišville jazz festivala da jedna ulica u gradu ponese ima istaknutog umetnika – kontrabasiste, kompozitora, pedagoga i publiciste Mihajla Miše Blama. Odluka je ozvaničena danas u Službenom listu grada Niša

foto: Ivan Grlić

Ime Miše Blama poneće nekadašnja Skopljanska ulica koja se nalazi u blizini Simfonijsklog orkestra i Sinagoge.

U obrazloženju koje je Nišville podneo Komisiji za imenovanje ulica i trgova Grada Niša, navedeno je da je Miša Blam dao nemerljiv doprinos razvoju džeza u Srbiji ali i u Nišu – još od prvih izdanja džez festivala u Nišu osamdesetih godina prošlog veka pa sve do smrti 2015 godine. Mihailo Blam je na Nišvilu bio i učesnik – muzičar, kompozitor, voditelj tribina i programa, predavač na radionicama, a 2010. godine je dobio nagradu za životno delo koju Nišville dodeljuje najistaknutijim džezerima sa ovih prostora.

Miša Blam koji je stalno ponavljao da „kultura jeste skupa, ali je nekultura najskuplja“ – bio je čovek velike intelektualne širine i kosmopolita koji je, s obzirom na svoje umetničke kvalitete, mogao da živi bilo gde u svetu. On i jeste živeo i radio na različitim meridijanima i bio najbolji ambasador svoje domovine, ali je uvek osećao potrebu da se vrati u Srbiju i uradi još nešto za promociju pravih kulturnih vrednosti. Višedecenisjki rad na prikupljanju predmeta i dokumentacije, Miša Blam je par godina pre smrti krunisao prvom postavkom „Muzeja Džeza u Srbiji“, a autor je i knjige „Džez u Srbiji 1927 - 1944“ u kojoj je objedinio istorigrafske podatke vezane za početke džeza na ovim prostorima. Dobitnik je mnogih priznanja, a uredbom Vlade Srbije dobitnik je posebnog priznanja za doprinos nacionalnoj kulturi Srbije. Njegova sestra, istaknuta glumica Nada Blam, nedavno je poverila na čuvanje Nišville jazz muzeju deo eksponata vezanih za džez u Srbiji, koje je Miša Blam decenijama prikupljao.

Nišville se nada da će se i Mišin rodni Beograd na sličan način odužiti velikom umetniku, tako što će jednu ulicu na njegovom voljenom Dorćolu nazvati njegovim imenom, kada je već propušteno da bude sahranjen u aleji velikana.

Iako su Stranglerse uvek trpali u koš sa ostalim pankerima, oni nikad nisu bili pank bend. Pojavili su se sredinom sedamdesetih, kada je pank pokret bio u povoju, pa su ih razni kvazi-muzički kritičari i časopisi koji su se bavili subkulturom, nazivali pank bendom, ali je moje mišljenje da su oni bili post-punk pre nego što je pank uopšte uobličio svoju formu. Psihodelični prizvuk za koji su bile zaslužne sveprisutne klavijature, pravile su otklon od karakterističnog minimalističkog pank zvuka sedamdesetih. Tekstovi su takođe, prilično različiti od tadašnjih opšte prihvaćenih, buntovnih pank himni i u njima nalazimo tragove karakterističnog uvrnutog britanskog humora, pomešane sa inteligentnim pogledima na svet. Namerno su u nekim pesmama smišljeno zgražavali javnost, ne bi li dobili još malo publiciteta (Peaches recimo ima prilično seksistički tekst ).


Za razliku od ostalih tadašnjih novih bendova, razlikovali su se i po tome što članovi Stranglersa nisu bili tinejdžeri, naprotiv. Bubnjar Jet Black je rođen 1939. i u vreme izdavanja prvog albuma “Rattus Norvegicus“ imao je čak 38 godina. Pevač Hju Kornvel je imao 28 a isto toliko i klavijaturista Dejv Grinfild. Već iz tih podataka proizilazi da su teško mogli deliti iste stavove i emocije sa ostatkom tadašnje britanske scene. Ipak, neke od pesama iz perioda od 77-80 (kada su izdali četiri albuma) kao što su “Peaches”, “No More Heroes” i “Nice N Sleazy” su postale pravi hitovi i spadaju u pank klasike.

Početkom osamdesetih, ubacuju više klavijatura i češće eksperimentišu sa zvukom i gotovo da potpuno menjaju stil muziciranja. To se moglo osetiti na konceptualnom albumu iz 1980. godine “The Gospel According to The Meninblack” koji je bio prilično ezoteričan, inspirisan biblijskim tekstovima i u muzičkom smislu dosta tiši i mirniji. Pravi uspeh dolazi samo nekoliko meseci kasnije kada album “La Folie” ulazi na top liste i na njoj se zadržava nekoliko meseci. Jedanaesto mesto je bilo najviše na kom je album bio.

“Let me introduce you to the family”, “Pin Up”,”La Folie” i posebno “Golden Brown” (No. 2 na UK top listi) postaju veliki hitovi i radio stanice se prosto utrkuju koja će pre puštati Stranglerse. Tu uspešnu fazu zaokružuju kompilacijom “The Collection 1977-1982” sa koje skidaju singl “Strange Little Girl”, koji se penje do sedmog mesta, a ustvari je prvobitno snimljena još na prvom demu grupe izdatom čak 1974. godine.

Komercijalni uspeh privlači veće kompanije i bend potpisuje za “Epic Records” i već prvim albumom za novu izdavačku kuću menjaju zvuk i ubacuju više akustičnih instrumenata i zvuk sintisajzera postaje još dominantniji. Tri singla sa albuma ostavljaju trag, a verovatno najveću popularnost i u kasnijim vremenima doživljava pesma “Midnight Summer Dream” koja je napisana gotovo u tada vrlo popularnom “new romantism” stilu.


Sledeća ploča “Aural Sculpture” donosi novinu – duvačku sekciju (trubu, trombon i saksofon). Ploča donosi priličan uspeh i odlukom da na kasetnoj verziji albuma bude igrica za tadašnje ZX Spectrum kompjutere nazvana “The Quill” dovlače još veći publicitet i odjek u javnosti.

Uspeh se nastavlja i odličnim singlom ”Always The Sun” i albumom koji je inspirisan narodom Aboridžina – “Dreamtime” izdatim 1986. godine.

Posle par godina neaktivnosti 1990. godine izlazi deseti album grupe nazvan, gle čuda, “10” na kojem bend eksperimentiše sa “big band” zvukom, jer još više pažnje daje duvačima. Pravi hit je bio omot albuma, na kojem su bili predstavljeni tada vodeći svetski političari postavljeni pred mikrofon u polukrugu. To je bio i poslednji album na kojem je učestvovao pevač i gitarista Hju Kornvel.

Suprotno očekivanjima, bend se vrlo brzo oporavio od gubitka Kornvela i doveo dva nova člana – Pola Robertsa kao pevača i Džoe Elisa kao gitaristu.Već 1992. godine izdaju “Stranglers In The Night” na kojem manje “peglaju” zvuk i nekako se vraćaju izvornom soundu. Tri godine kasnije CD “About time” dovodi Najdžela Kenedija kao gosta i gudački kvartet kao preovlađujući zvuk na ploči koja i nije baš oduševila fanove.

I tako, da ne bih pisao još detaljnije, Stranglersi postoje i dan-danas, izdaju povremeno albume, sviraju gotovo konstantno i skoro su napunili četrdeset godina postojanja. Jedan veliki-mali bend, koji je vredan poštovanja i pažnje jer je ceo svoj vek donosio nešto novo, eksperimentisao, napisao puno hitova i dobrih pesama, a prisvajali su ga i pankeri i rokeri i oni okrenuti mekšem zvuku. Ukratko, Stranglersi su postali institucija koja traje!

Zoran Popnovakov (Dotkom)