Izdavač: Variety, 1979.

Režija: Lucio Fulci
Scenarij: Elisa Briganti
Gl. uloge: Tisa Farrow, Ian McCulloch, Richard Johnson
Tagline: When the earth spits out the dead, they will rise to suck the blood of the living!
 

Napuštena jahta dopluta u njujoršku luku. Pripadnici Obalne straže na jahti pronalaze zombija, koji ugrize i ubije jednog od policajaca... Ali, dok policajac leži na obdukcijskom stolu i čeka obradu, njegova ruka ispod plahte se lagano pomiče...
Jahta sa zombijem pripada liječniku koji radi na otoku Matul u Antilima. Njegova kćer u društvu jednog novinara kreće na otok u potragu za njim. U međuvremenu, stanovnici Matula umiru pokošeni misterioznom bolešću, ali samo da bi opet oživjeli i napali naše junake.

Prije svega, dopustite da bacim malo svjetla na okolnosti u kojima je nastao ovaj film. Godine 1978, film "Dawn of the Dead" je objavljen u Italiji pod nazivom "Zombi". Nakon uspjeha Romerovog filma, Lucio Fulci dobija nalog da snimi ovaj film koji je izdan pod imenom "Zombi 2" ("Zombie" u USA, a "Zombie Flesh Eaters" u UK). Zahvaljujući ovoj zbrci s naslovima, gledatelji i kritika su očekivali film u Romerovom stilu. Vjerujem da su se iznenadili, jer dobili su nešto sasvim suprotno. Za razliku od Romerove trilogije, u Fulcijevim filmovima nema ni trunke humora. Dalje, zombiji nisu simpatične kreature plavo-zelenkaste kože, nego hrpe raspadajućeg mesa i truleži u pokretu. U neku ruku, to je i logično, jer Romerovi "zombiji" i nisu zombiji, nego ljudi koji su se pretvorili u monstrume pod utjecajem kemikalija. A svi znamo da su PRAVI zombiji mrtvi ljudi koji su oživljeni uz pomoć voodoo magije, i da kemikalije sa zombijima nemaju veze.

Osim kriminalno loše sinhronizacije na engleski, jedina zamjerka ovom filmu je neujednačen ritam događanja. Naime, nakon početnog zapleta, radnja polako uspori, i slijedi više od pola sata doslovno ničega, a sve zanimljivo što se može vidjeti koncentrirano je u završnih 30-tak minuta. Ali, kakvih 30-tak minuta...

Efekti, make-up i kostimografija su izvrsni. Borba morskog psa i zombija u podmorju izuzetno je kvalitetno realizirana, a scena s očnom jabučicom... yuk!! Općenito, film je pun eksplicitnih scena, truleži i crva, krvi i mesa... Drugim riječima, ako ste slabijeg želuca, preskočite ovaj film.

Glazba je odlična, kao i u svim Fulcijevim filmovima. Posebno mi se svidjela uvodna tema koja se ponavlja kroz cijeli film u kojoj bas udara neznatni djelić sekunde kasnije nego što bi trebao, što je vrlo uznemirujuće. Naravno, radi se o repetitivnoj synth melodiji, koja više podsjeća na neki hit iz 80-tih a la "Circle in the Sand" nego na soundtrack horror-filma... Ali, to ne znači da nije totalno creepy...

Iako "Zombi 2" pati od stanovitih žanrovskih klišea (npr. žena gleda kako zombie ustaje iz groba dobrih 20 sekundi i umjesto da pobjegne, počne vrištati i zabaci glavu, da mu osigura lakši pristup vratu), to ne umanjuje njegovu vrijednost. Ovo je jedan od najboljih zombie-filmova i svakako ga treba pogledati....

Odličan film, a sutra me čeka nastavak. Život je lijep... :)
 

Borba zombija i morskog psa
Zombie. Djevojka. Oko.
Scene zgodne djevojke koja roni odjevena samo u sićušne bijele tangice (znam, znam, tipično muški...)
Završetak.

Oleg Berić

 

Danica Dedić je rođena 1999. godine u Leskovcu. Od malih pokazala je sklonost ka stripu i crtanju generalno. Sa 10-11 godina otac joj je predstavio strip Alan Ford i od tad aktivno čita stripove. 

Sa strip autorom Ilijom Jakovljevićem i drugim autorima izdala je fanzin “Septička jama” koji je prepun "devijantnih " i alternativnih stripova. U tom periodu uzor joj je bio Robert Kramb.

Kasnije je postala član Leskovačke škole stripa gde je definisala svoj stil i počela da crta svoj novi strip Milanka Pinapka koji objavljuje na fejsbuk stranici. 

Završila je gimnaziju i sada studira na Medicinskom fakultetu u Nišu.

Negde 80-ih bio je jedan neuspeli pokušaj da se u svetu uvede neki univerzalni jezik koji bi svi razumeli i taj jezik su nazvali Esperanto. Kako rekoh, pokušaj je bio neuspešan jer jezik je živa stvar i putuje, evoluira, transformiše se i silom ga nametati je uzalud. Ali ono što je Esperanto zaista, oduvek i danas, to je nezadovoljstvo tim istim svetom i verbalna, materijalizovana i umetnička pobuna protiv njega.

Nedavno sam na Youtube kanalu RTS-a gledala dramu iz 70 i neke „Odbrana Sokratova i smrt“, tekst prastar, tema večna i tako aktuelna. Ljudi su oduvek bili nezadovoljni svetom u kojem žive i pokušavali su da pronađu način da ga učine boljim. Da li je do sveta ili do ljudi, ne znam. I ne samo ja. Ne zna niko tačan odgovor. I možda je odgovor i nebitan, možda je sama ta Pobuna suština svega.

Činjenica da je „Borghesia“ za svoj novi album odlučila da otpeva tekstove avangardnog slovenačkog pesnika sa početka ovog veka govori vam dovoljno u prilog tome. Da vam neko to nije rekao, mislili bi da su friški, novi. Aktuelni. Napisani upravo u studiju gde je album sniman, izašli iz grudi nezadovoljnog čoveka nowdays. Ali avaj. Srečko Kosovel se danas smatra jednim od najuticajnijih modernističkih pesnika, glas internacionalnog socijalizma, bundžija protiv italijanskog uticaja i očuvanja slovenačkog nacionalnog bića. Naravno, neprihvaćen u svoje vreme, tek kasnije je vrednost njegovog rada i uopšte tematika „evropske laži“ poprimila svoj pravi oblik. Znate, kad posmatrate sa strane neku društvenu pojavu, nikada ne možete da imate pravi utisak. Morate živeti taj trenutak, prepustiti mu se. Radovati mu se i tek onda imate ga pravo kritikovati. Izgleda da umetnici imaju neku posebnu nadarenost da vide dalje od običnih smrtnika. Tako i dolazi do ovog dugo očekivanog dugosvirajućeg koncepta „Proti kapitulaciji“ grupe Borghesia. 

 

Nije novo ni strano da nam iz Slovenije dolaze ovakve anti-globalističke i anti-evropske poruke. Nije ni neobično što su izabrali ovu sinesteziju modernizma sa početka prošlog veka i upakovali je u savremeni koncept muzike. Ovaj pank savremenog doba je nažalost posvećen i uperen u one koji su ga već svesni i razumeju ga. Do te mere da ga i sami proživljavaju. Mlađe genracije imaju svoje brige i snalaze se na svoj način. Ove svojevrsne opomene neće dopreti do njih, kao što i Kosovel nije uspeo u svoje vreme. Zato se valjda i kaže da se istorija uvek ponavlja.

Zašto je uopšte važna ta stalno ponavljana tematika weltschmertza? Zato što je to pokretačka snaga onog malog broja ljudi o kojima gore napisah da možda imaju neku posebnu nadarenost da vide dalje i bolje. I da ta neprestana pobuna i kritika društva nisu samo način da se eto tek na čas pronađe inspiracija da napišeš pesmu ili filozofski traktat. Borghesia je na ovom albumu ponovila sve to i uz pomoć poesie poduprla ovu tezu.

Album otvara cinična „Odprite muzeje“ koja baš tako treba da nas podseti da se istorija ponavlja i da nacionalizam, mrtve ideje i grobnice već dugo haraju svetom i Evropom i ovaj će se duh nastaviti tokom celog albuma. Na momente plesan, razigran, na momente dramski, pozorišni. Kao raspoloženje, kao vreme, kao život. Kao zastrašujući glas koji karikira smrt iz te pesme koji peva: otvorite grobnice. Pa sve do poslednje pesme „Blizu ponoći“ koja treba i simbolično da predstavi kraj albuma (ili kraj svega) gde uz zlokobno graktanje ptica zloslutnica pesnik kaže da je ponoć blizu, umrle su muve u čaši, vatra je ugasla i srce Trsta. „Bol cveta u lepoti“. I čuje se glas italijanskog diktatora koji kaže da se politika separacionalizma neće tolerisati. Jednom rečju, „Svi vi koji ulazite, ostavite svaku nadu!” Možda i s namerom izabrana za drugu “Kons” je prava himna savremenog čoveka, umornog i iscrpljenog. Isto u Krasu i širom sveta. “Civilizacija brez srca, srce je brez civilizacije”. Literarno “Smrt Evrope”. Industrijalna “Na piramidi” predstavlja mašineriju koja melje sve pred sobom, “u srcu ljudi su zlatni dolari” kaže pesnik. Što je dovelo do kraja čoveka. Srce se pretvorilo u zlato i imperijalizam simbolizovan u obliku piramide. Prvi singl koji nam je predstavio ovaj izuzetan konceptualni album “Ljubljana spi” je plesna distopijska slika jedne prestonice sa pokidanim vezama (telefonskim linijama) među ljudima. Otuđenje i beznađe, oči mrtve kao na slikama, kao iz noir filmova. Ono što proživljavamo i sada. Poetski prikaz jedne alijenacije, samih ljudi i ljudi od sveta. Zatim dolazi opsena i dramska “Razočaranje” gde je egzaktna grobna slika, gde čujemo i simuliranje pucnjeva, “streljajte!” Zlokobna i preteća. Želja da se možda i pre vremena okonča agonija za koju ne znamo da li je san ili stvarnost. I sam je pesnik tragično i prerano završio svoj život. U buntovničkoj “Jaz protestiram” u duhu post-panka izuzetno kolažne muzičke podloge, pesnik se buni protiv svih onih sitnih zadovoljstava, sebe doživljava kao nekog ko diže glas i pokušava da osvesti ljude oko sebe. Još jedna dramska i egzaktna “Evropa umire” započinje resitalom i gugutanjem male bebe koja bi trebalo da nam probudi svest o tome kakvu Evropu ostavljamo potomstvu, jesen je i sve je sivo. Kritička i atmosferična kao iz dna tamnice “Razočaranja I” donose: “Za malo sonca bi živeli. Za malo vetra, ki v dolino veje, za malo sonca, ki srce ogreje” Razigrana dadaistička “Moj črni tintnik” predstavlja nam nadrealnu sliku iskrivljene stvarnosti kao karikiranje. Gde i čujemo sempl sa starog “Casio” sintisajzera iz osamdesetih iz popularne pesme benda Trio i hita banalnog i popularnog i danas “Da Da Da”. Paradoks koji su Borghesia sjajno ukomponovali u svoju pesmu. Nakon nje dolazi otrežnjujuća “Destrukcije” koja me možda i najviše podseća na staru Borghesiu, mada im ni malo ne zameram što nisu ostali retro. Pesma koja možda pred kraj nudi i rešenje: Rušiti, rušiti! vse te muzeje faraonov.. Milijoni umirajo, a Evropa laže. Rušiti. Rušiti. Rušiti. “Rodovnik” kao da najavljuje neizbežan kraj malog čoveka crkvenim zvonima i orguljama, ponavljajući da je čovek ponizan rob i završava ovaj psalm-album već opisanom “Blizu ponoći”.

Borghesia je ostala dosledna svom stilu i tematici i svaka pohvala za hrabrost i smislenost u ovom besmislu. Završiću samo napomenom da nažalost ovaj performans dopire samo do onih koji su već svesni, dok za uspavane nema nade a njih je nažalost mnogo više.

 

Olja Wagner

Najnoviji roman K. S. Robinsona nudi detaljnije obrise jedne vrlo moguće budućnosti koja nam je donekle već predstavljena u Mars trilogiji: Swan Er Hong je rođena u koloniji na Merkuru a Fitz Wahram je rođen na koloniji na Titanu i na jednom nivou ovo je priča o njima, ispričana onako kako se već pričaju priče o čovekovom traženju i nalaženju srodnih duša. Ali na mnogo drugih nivoa ovog provokativnog romana, ta ljubavna priča je samo šećerasta glazura na jednoj poprilično gorkoj piluli: Swan Er Hong ima 135 godina i nije žena, baš kao što ni Fitz Wahram nije muškarac. Odnosno, da budem preciznija, Swan jeste žena, ali je ujedno i muškarac, baš kao što je i Fitz Wahram muškarac sa maternicom. I ne, ne radi se ni o kakvoj anomaliji danas nam poznatoj kao hermafroditizam, nego o zdravoj i funkcionalnoj ginandromorfiji kao rezultatu genetske manipulacije u svrhu produžavanja životnog veka. U 2312, najstarije ljudsko biće ima 210 zemaljskih godina i ne pokazuje nikakve očigledne znake dotrajalosti, a upravo to i jeste nivo na kom 2312 najbolje funkcioniše i na kom ima najviše uticaja.

Swan i Fitz su odlično ponuđeni kao predstavnici različitosti: Swan rođena na koloniji ekstremno blizu Suncu, Fitz na koloniji maksimalno udaljenoj od Sunca; Swan je umetnica koja u industrijsko teraformiranje unosi estetske kanone, Fitz je diplomata i krajnje trezven političar; Swan je nesposobna (ili možda samo nevoljna) da održi intimni odnos čak i sa jedinim biološkim detetom, dok je Fitz deo petočlanog braka i roditelj u obe varijante; Swan je ekstremno kiborgizovana (kvantum kompjuter implant, sijaset bioloških, pa čak i jedan ksenomorf), Fitz je prirodno ružan u doba ekstremno pristupačne bio-kozmetike; Swan je temperamentna i ishitrena do granice brzopletosti, Fitz je introspektivan do granice autizma… u nekom krajnje pojednostavljenom gledanju na bračne veze, Fitza zamišljam kao konzervativnu protivtežu ponekad preteranom samopouzdanju sa kojim Swan kreira i suočava izazove. U tom smislu, Swan i Fitz predstavljaju i dve osnovne čovekove težnje i strepnje: progresivna Swan i konzervativni Fitz se nadopunjuju makar utoliko što Swan mora da isproba i pokuša sve što je u njenoj moći, dok Fitz, naoružan beskrajnim strpljenjem i iskrenom ljubavlju, sanira posledice tog ponekad poprilično bezobzirnog entuzijazma.

Čovekova dijaspora koja se u 2312 proteže čitavim sunčevim sistemom nudi bizaran sklop krajnosti naših filozofija i mentaliteta, to od krajnjeg defetizma pa sve do jednako neopravdanog optimizma. Naravno, defetistički kraj te duge je na samoj Zemlji, koju 2312 nudi baš u onakvom stanju kakvog ga već danas predviđaju analize rasta pregrevanja i otapanja polarne ledene mase. S druge strane, kolonisti Dijaspore svojim mentalitetom i filozofijom uvelike odražavaju sopstvenu okolinu: rođeni u klaustrofobičnim, samodovoljnim gradovima-kolonijama, oni naprosto ne žele da budu deo bilo kakvog velikog kolektiva, a možda čak ni neke krajnje labave političke alijanse kakvu u romanu predstavlja Mondragon. U 2312, “balkanizacija” predstavlja mentalitet samodovoljnih enklava rasutih u ogromnosti dijaspore, enklava koje insistiranje na sopstvenim specifičnostima u velikoj meri opravdavaju (ili bolje, kamufliraju) nekim vidom kvazi-patriotizma za sopstvene gradove-kolonije. U takvom kontekstu, jedino je pouzdana čovekova nepouzdanost koja i dalje izvire iz njegove suštinske nesposobnosti da održi skladan korak sa sopstvenim tehnološkim napretkom.

U neku ruku, pretpostavka ekspanzije kakvu nudi 2312 nije ni malo nerealna sa tehnološke tačke gledišta, ali svejedno se na momente doima vrlo smelom i teško prihvatljivom u svojoj radikalnosti. Jedna od najbolnijih tačaka ogleda se u Robinsonovom naizgled hladnom razmatranju sumraka Zemlje, dok insistira kako će čoveku biti znatno lakše teraformirati asteroide i mesece negoli opraviti uništenu rodnu planetu. U tehnološki izuzetno potkovanom kontekstu kojeg 2312 nudi, ta dilema je ekspertno predstavljena i obrazložena, ali opet, teško je ne biti ranjen lakoćom kojom 2312 pretpostavlja da ćemo tako lako odustati i od rodne planete i od tradicionalnog ljudskog tela. Ne kažem da to izgleda neverovatno samo po sebi, ali ipak, po pitanju skale i radikalnosti transhumanističke platforme, pomalo šokira činjenica da KSR sve to smatra ostvarivim u kontekstu tako bliske budućnosti.

2312 je smeo i provokativan roman koji je rešio da svoje najkontroverznije transhumanističke dileme sračunato ponudi kroz prizmu jedne naizgled tradicionalne ljubavne priče, i time im je donekle zamaglio fokus i otupio oštricu, ali sečivo je tu svejedno prisutno, sve i ako je vešto obloženo književnim baršunom.  

 

Lidija Beatović

Dana 10. decembra 2018. godine navršilo se 45 godina od otvaranja legendarnog kluba CBGB u Njujorku.

CBGB (skraćenica od Country, BlueGrass, and Blues) je bio noćni klub, smešten u južnom delu Menhetna. Osnovao ga je u decembru 1973. godine Hilly Kristal s namerom da pruži pozornicu izvođačima kantrija, blugrasa i bluza. Međutim, CBGB je postao omiljeno mesto bendova pank zvuka i novog talasa, kao što su: Ramones, Misfits, Television, Patti Smith Group, The B-52's, Blondie, Joan Jett & The Blackhearts, Mink DeVille, The Dead Boys, The Dictators, The Fleshtones, The Voidoids, The Cramps, The Shirts i Talking Heads. Od ranih 1980-ih godina klub je postao poznat po promociji hardkor pank bendova kao što su: Agnostic Front, Murphy's Law, U.S. Chaos, Cro-Mags, Warzone, Gorilla Biscuits, Sick of It All i Youth of Today. Godine 2006. klub je zatvoren.

Uticaj ovog kluba na svetsku muzičku scenu je neporeciv. Mnogi veliki, gore pomenuti, bendovi su prvi put nastupali u CBGB-u i započeli svoje karijere baš u njemu, da bi kasnije stekli veliku slavu i popularnost. Zato se slobodno može reći da je CBGB iznedrio mnoga velika imena koja su ostavila uticaj na svetsku muzičku scenu, imena koja se i dan danas slušaju i dalje utiču na mnoge umetnike i muzičare.

Koga zanima kako je sve to počelo i kako se odvijalo može da pogleda film CBGB iz 2013. godine.

Za kraj samo mogu da kažem srećan rođendan CBGB!

Miljan Ristić a.k.a eXperiment

The Strange – Dime a Dozen; Drugi album super grupe The Strange „Echo Chamber“ ponajbolji je ovogodišnji album na području Hrvatske, a i na regionalnoj razini spada u sam vrh. Chris Eckamn i ekipa koju čine članovi Bambi Molestersa, My Buddy Moose i puhačke sekcije oduševili su me singlovima „Killing Time“ i „Last Summer Song“, a evo i trećeg koji bend predstavlja u dosta življem i rasplesanijem izdanju uz raspojasanu puhačku sekciju. Hitčina kao stvorena za podizanje atmosfere na koncertima benda.

Zli Hadžo