Alfred Džozef Hičkok ime je koje je sinonim filmskim slikama. U pitanju je reditelj koji je snimio toliko kultnih i ikoničnih ne samo filmova, nego i scena, da kada razmišljamo o filmu kao takvom, često ga merimo, sagledavamo i vrednujemo kadrovima i scenama poteklim iz njegove vizure. Nabrajati sve šta je uradio za film bilo bi nesuvislo i jalovo, ali osvrnimo se samo na nekoliko očiglednih dokaza koji govore u prilog njegovoj filmskog genijalnosti koja, i pored nesumnjivog napretka filmske tehnike i marketinga, nastavlja da pleni i prkosi.

„Psiho“ je bio genijalan u mnogo čemu, a Hič je toliko barijera srušio ovim filmom da ih je teško sve i pobrojati. Pre svega, stilski i tematski ovo je jedan od prvih „ozbiljnih“ psihotrilera sa tematikom serijskog ubice. Takođe, ovo je jedan od prvih filmova kojima je Hičkok svesno manipulisao publikom, ubijajući glavnu glumicu nakon pola sata filma. Takođe, ovo je jedan od prvih filmova koji je, ako ne računamo B filmove maga propagande Vilijama Kasla, vodio jaku i kreativnu marketinšku kampanju, i to u vreme kada je internet bio 35 godina udaljen u vremenu. Hič je oštro zabranio da se na projekciju ulazi posle početka filma, što je kod publike samo dizalo tenziju i očekivanja, a ovo je bio jedan od prvih filmova koji je javno nastupao sa kampanjom „zavere ćutanja“ da se tobože ne bi pročuo veliki preokret u filmu. Takođe, osim nekih inovacija u vezi sa samom tehnikom snimanja, prikazivanjem krvi na platnu i marketinga, ovo je prvi film u kome se vidi kako se u klozetskoj šolji pušta voda.

Kameo pojavljivanja što glumaca što reditelja u svojim i u tuđim filmovima predstavljaju jednu od onih skoro neprimetnih filmskih zezalica koja intrigira fanove i koji nalaze u tome posebnu draž i zanimaciju. Kameo pojavljivanje je često interna šala, svojevrsni potpis ili komentar reditelja, namigivanje vernoj publici ili probijanje „četvrtog zida“. U poslednje vreme postalo je popularno da stari glumci budu prisutni u rimejkovima svojih poznatih filmova na ovaj način, a pokojni Sten Li je već bio dosadio bogu i narodu insistiranjem da gvirne u svaki Marvelov film. Mnogi zaboravljaju da je upravo Hičkok jedan od rodonačelnika kameo pojavljivanja, i da je bucmasti reditelj nalazio najkreativnije načine da se u nekom od svojih filmova pojavi, time pokazujući da film, pre svega, doživljava kao zabavu i poligon kreativnih ekscesa. Hiča možemo spaziti kako u svojim filmovima izlazi iz prodavnice kućnih ljubimaca, nonšalantno sedi u gradskom prevozu ili se pojavljuje u novinskim člancima kao deo reklame za mršavljenje. Pojavio se u ukupno 40 od svoja 54 filma.

Pre nekoliko godina film „Birdman“ Alehandra Gonzalesa Inaritua, a prošle godine film 1917, dobili su dosta pohvala (i Oskara), između ostalog i zbog načina na koji su snimljeni, a u pitanju su filmvi koji se doimaju kao da su urađeni iz jednog neprekidnog kadra. Naravno, filmski svet je i pre balavio nad takvim stilskim eksperimentima, prvenstveno kada im je pristupao Alfonso Kuaron u „Gravitaciji“ ili „Children of men“, a i „Ruska arka“ Aleksandra Sokurova urađena je na isti način (jedan od najboljih takvih kadrova delo je ipak Orsona Velsa u filmu „Touch of evil“). Međutim, mnogi zaboravljaju da je upravo Alfred Hičkok prvi probio led filmom „Konopac“ koji deluje kao da je snimljen iz jednog neprekidnog kadra. Naravno, lukavi Hič je nalazio način gde da napravi rez, pa se kamerom zavlačio čak i u šešir ne bi li sakrio svoju nameru da tu prekida, pa nastavlja snimanje, međutim radio je to toliko suptilno i elegantno da su prelazi gotovo neprimetni, a nije imao na raspolaganju razvijenu tehnologiju kao danas. Otuda je „Konopac“ i danas jedan superioran triler koji se odvija u realnom vremenu i koji deluje kao pozorišna predstava sa koje se cedi znoj neizvesnosti.

Hičkok je bio vrsni poznavalac ljudske psihe i ljudskih strahova. Uspeo je od naizgled bezazlenih i simpatičnih ptica da napravi jednu od najvećih pretnji čovečanstvu u filmu „Ptice“ odjednom pretvarajući ljudsku svakodnevicu u njenog najvećeg neprijatelja. Filmom „Prozor u dvorište“ savršeno je aludirao na voajersku kulturu čitave zapadne civilizacije i uopšte filma kao umetnosti, praveći od života pozornicu, i bukvalno na setu, i na samom filmu. A film „Vrtoglavica“ možda je i najsavršenije Hičkokovo delo, potpuno zaokruženi psihološki triler prepun simbolike, suptilnih preokreta, mistike i nervno obremenjen do krajnjih granica. Pažljivi gledalac primetiće da se kroz taj film stalno pojavljuju spirale kao simboli junakove vrtoglavice.

Slobodan Novokmet

Proglašena „svojevrsnom rok biblijom”, kultna knjiga Ivana Ivačkovića „Umetnost pobune – The Rolling Stones“ stiže u novom, proširenom i dopunjenom izdanju Lagune.

Potvrđeni autoritet u svetu rok kritike, Ivačković je prvo izdanje ove knjige objavio pre više od dvadeset godina. „Umetnost pobune” stekla je izuzetnu popularnost kod čitalaca, a mediji su je ocenili kao „revoluciju u našem rok izdavaštvu“ i „autorski potez najvišeg nivoa“.

Foto: Zoran Jovanović

„Najnovije izdanje, koje je upravo objavila Laguna, ima neke nove tekstove, pošto su The Rolling Stones neumorna grupa, pa stalno nude sveže razloge za pisanje”, kaže Ivačković. „Knjiga ima i novi dizajn, a tu su i neke nove fotografije. Izdvojio bih fotografiju Mika Džegera, koju je snimio moj dragi prijatelj, beogradsko-vašingtonski fotograf Kamenko Pajić. To je možda najbolja Džegerova fotografija koju sam ikada video, a video sam ih zaista bezbroj. Inače, srećan sam zbog toga što knjiga tako dugo živi i što interesovanje za nju ne jenjava. Svaki autor priželjkuje svojim knjigama takvu sudbinu.“

Ivačković kaže da je dug život koji ima „Umetnost pobune” velikim delom rezultat dugovečnosti samih Stounsa, kao i da je ta grupa tokom višedecenijske karijere prolazila kroz razne faze: „Tokom šezdesetih smatrali su ih bendom koji je venčao raj i pakao. Tokom sedamdesetih pretvorili su se u decu kapitalizma. Tokom osamdesetih pokazali su da riznica nije ispražnjena, i odbili svrstavanje u kategoriju ’starih dobrih’ gde su, pod uslovom da su imali sreće, završili njihovi vršnjaci. Najzad, tokom devedesetih, a i u novom milenijumu, praćeni milionima obožavalaca, popularniji nego ikad, pokazali su kako se može prkositi zakonima prirode.“

Osim što je napisao knjigu o Stounsima, koji su mu, kako kaže, obeležili život, Ivan Ivačković je vodio kampanju za njihov beogradski koncert, održan 2007. godine na Ušću. Kasnije je bio njihov VIP gost u Nemačkoj i Austriji. Ivačković ubraja lične susrete sa Džegerom, Ričardsom i ostalima među svoje najlepše uspomene i o tim susretima govori kao o „ostvarenju dečačkih snova“.

Black je web-serija autora, reditelja i scenariste Franka T. Ziededa nastala po uzoru na film Act of Valor te serijal video-igara Call of Duty: Modern Warfare i popularnu Tv seriju 24. Prva sezona se sastoji od 6 epizoda u trajanju između 3-5 minuta, a kompletna serija je snimljena sa budžetom od nekih 10.000 dolara. Radnja serije prati specijalni black-ops tim koji ima zadatak suprotstaviti se teroristima.

Pošto su u prethodnoj epizodi uspeli da spale javnu kuću, Ibrahim Kojl i Džamal dobijaju ponudu od direktora firme za uterivanje dugova. Šarena banda, koja je zbog požara ostala bez posla i doma, odlazi da se obrati jedinom čoveku koji im može pomoći...

Muzička plejlista za ovu epizodu.

"Another World" nova je pesma francuskog metal benda Gojira koja najavljuje njihov novi studijski album.

foto: Travis Shinn

Nakon četiri godine autorske pauze, Gojira je objavila novu pesmu. Radi se o prvom materijalu od izlaska albuma "Magma" 2016. godine koji je nominovan za dve Grammy nagrade, najbolje metal izvođenje i najbolji rock album. Pesmu prati i animirani spot koji su radili Maksim Tibergijen i Silvajn Favre. Pesmu je producirao Džo Duplanije iz Gojire, a miksovao legendarni Endi Volas.

– S velikim uzbuđenjem predstavljamo vam našu novu pesmu. Fernando Magelan je jednom rekao: “Čeličnom voljom ćemo se upustiti u najhrabrije od svih nastojanja, bez bojazni susresti senovitu budućnost i osvojiti nepoznato”. Da li je čovečanstvo osuđeno ili ćemo preživeti gnev prirode? Bacite pogled u našu senovitu budućnost gledajući kako se igramo na Planetu majmuna 1968. godine… Drugi svet! – rekao je Duplanije.

Autore ove serije nije bilo blam da se okoriste o 30 različitih uticaja i pop fenomena koji su se nametnuli u poslednje vreme ne bi li sočinili serijski program koji se, ruku na srce, lako, brzo i protočno gleda ne ostavljajući utisak bljutavosti i „većviđenosti“. Međutim, oseća se potreba da se od ovoga napravi neki surogat „Strendžer tingsa“ koji će biti namenjen nešto starijoj tinejdž publici s obzirom da nema libljenja od psovki i otvorenih seksualnih konotacija.

Dakle, umešajmo u miks pre svega sentiment te serije, dodajmo malo kingovskih motiva u vidu apatije učmalog američkog mestašceta, pozajmimo ponešto od kultnog filma „Keri“ (da ne kažem otovoreno ukradimo), upletimo glumce iz popularnog horora „It“ i začinimo sve nekom tinejdžerskom melodramom ala „13 reason why“ ili „My so called life“ i u suštini dobili smo dosada neviđeni žanr „tinejdž superhero oridžin stori“.

U suštini, ovo je priča o tinejdžerki Sidni koja, usred borbe sa tipičnim sazrevalačkim buntom i zbunjenošću, kao i porodičnom tragedijom, mora da se suoči i sa postepenim otkrivanjem kakvih supermoći koje poseduje, a koje je probližavaju nekom liku iz Kronenbergovih „Kontrolora“. Uz sve to ide tipična bljuzga otkrivanja svoje seksualne orijentacije, emotivno i fizičko sazrevanje koje je, tipično, u koliziji sa učmalom sredinom i sl.

Sve je to lepo snimljeno, solidno odglumljeno, pre svega od mlađahne Sofie Lilis, ne diči se originalnošću, ali poznatost motiva čini da se kroz ceo ovaj proces lakše sklizne.

Slobodan Novokmet

Jedan od najpopularnijih pisaca današnjice, majstor strave Stiven King, najavio je svoj sledeći roman koji bi trebalo da bude objavljen u martu sledeće godine. Knjiga se zove “Later”, a govori o dečaku s natrprirodnim moćima koje mu omogućavaju da vidi i uči stvari koje drugima nisu dostupne. Korišćenje tih moći ima visoku cenu što će Džejmi naučiti kada ga detektiv uplete u potragu za ubicom koji preti s one strane groba.

Retro naslovna strana vuče na četrdesete i pedesete godine prošlog veka, a objaviće će je Hard Case Crime, kuća specijazovana za “šund” romane koja je obavila već dve Kingove knjige, “The Colorado Kid” i “Joyland”.

Poslednja knjiga Stivena Kinga je zbirka priča “If It Bleeds” objavljena u aprilu ove godine, a poslednji roman bio mu je prošlogodišnjji horor-triler “The Institute” o grupi nadarene dece koju otimaju kako bi izvršavala zle ciljeve.

Tokom poslednjih (skoro pa) četvrt veka, od kako sam otkrio metal muziku, ne tako mali broj albuma sam sa nestrpljenjem iščekivao. Jedni su me, blago rečeno, jebeno oduševili, dok su drugi bili razočaravajući. Nimalo nije bilo prijatno čuti ceo St. Anger, dok je The Cold White Light s druge strane bio apsolutno ekstatičan. Nija, poslednje ostvarenje švedskog death/groove metal benda Orbit Culture je takođe jedno od takvih izdanja, ono koje ulazi u sve pore bića i tera slušaoca da ga iznova i iznova pušta…

Ovaj mladi, ujedno prekaljen i produktivan bend, sam otkrio pre par meseci sasvim slučajno. Dok sam na jednom blogu listao narodske verzije albuma za skidanje, na Jutjubu sam preslušavao ono što bi mi delovalo zanimljivo. Posle jednog od klipova sam video sa strane, kao jedan od predloga, link sa naslovom Orbit Culture – Saw. OK, rekoh sebi, ništa ne košta da kliknem. Bum!!! Rezak rif od samog početka, besna faca frontmena sa frizuricom kao u nekog kvoterbeka iz Smolvila i njegov grovl. Čoveče!

Ni trećina pesme nije prošla, pauzirao sam pesmu, skinuo sam slušalice, uključio zvučnike, pozvao suprugu i pustio pesmu ispočetka. Razvaljivanje bez pardona. Čak i čisti, skoro pa NU vokali ne da nisu pokvarili dojam, već su napravili jasan kontrast između dva načina pevanja, dok je sama muzika bila neverovatan spoj death, melodeath i groove metala sa industrial semplovima koji su naglašavali ono najbitnije.

Atmosfera koju sam u pesmi Saw čuo je ne samo istovetna, već mnogostruko obogaćena na ovom, poslednjem albumu. Orbit Culture su prošle godine objavili jedan singl (Nensha) kao prvi iz mini trilogije (pratili su ga ovogodišnji Rebirth i The Shadowing). Već tu se dalo primetiti da je muzika neverovatno slojevita, da sem metala ima upliva i mnogih drugih žanrova. Sam frontmen Nikas Karlson je to naglasio u promotivnim pamfletima. Navedenu trilogiju su pratili veoma zanimljivi spotovi sa scenama kojih se ni jedan jedini horor film ne bi postideo.

No, na tome se nije završilo: kao poslednji poduži trejler za novi album je odabrana pesma Open Eye sa klasičnijom vizuelnom tematikom u kojoj je bend bio u prvom planu. Teška, vrtložno brza pesma koja je mnoge video reaction Jutjubdžije ostavljala i oduševljenim i u neverici. Gotovo da nije bilo hvalospeva, što i ne bi trebalo da čudi: svako njihovo dosadašnje izdanje je bilo bez mane.

Ipak, koliko je samo bendova u istoriji metal i rok muzike imalo odličnih singlova na prosečnim albumima… Stoga nisam želeo da mi očekivanja i lažno boostovanje kreiraju recenzije ljudi koji su svoje primerke dobili osetno ranije od drugih. Na sam dan izlaska (petak, 07.08.2020) sam na Bandcampu pustio At the Front i isključio se iz ovog sveta…

Machine Head, Gojira? Liči, ali… Liči malo i na Neaeru, ima tu i Metallice i Testamenta. Pesma nosi; njena ritmičnost sa sve grovlom podiže slušaoca do refrena gde ga čist vokal pušta niz ludački tobogan. Pet minuta prolazi tako brzo, kao da ste puknuli prstima. Posle Day of the Cloud je ruka sama išla na link za kupovinu. Izdavač Seek & Strike je bio umeren, pa je za digitalnu verziju tražio samo 5 USD, što je sasvim korektno po mojim standardima.

9 plus jedna pesma (poslednja je instrumental) ukupnog trajanja od malo jače od 45 minuta čine da vreme prođe veoma, veoma brzo. Kao i na dosadašnjim izdanjima, Orbit Culture znaju kako da budu temeljni, da svaki zvučni pasus razviju toliko da ne postane niti dosadan, niti ponvaljajuć. Svaka deonica je skrojena sa merom, odnos čistih i ekstremnih vokala je savršen, te se ne može reći da je ovde moralo ovako, a onde onako. Produkcijska rešenja (ona u kojima industrial semplovi dolaze u prvi plan) su me podsetila na norveški Zyklon, mojoj malenkosti veoma drag bend, tako da nije teško zamisliti blaženstvo koje sam osećao frenetično puštajući Niju iznova i iznova…

5/5

Antonio Jovanović