Vesti o novom albumu i koncertu povodom jubileja dvadesetogodišnjice postojanja zrenjaninskog sastava Trash Union pristigle su u redakciju, pa smo tim povodom razgovarali sa Goranom Radakovićem, gitaristom i glavnokomandujućim sastava Trash Union. 

Poslednjih dana domaću strip javnost uzburkala je dalja sudbina Dilana Doga kao lika. Najpre je počelo najavama SBE-a da će se u serijalu desiti veliko venčanje. Kada je oktriveno da je "mlada" zapravo Gručo,... pa pretpostavljate kako je već domaća strip javnost mogla da reaguje. Bilo je i komentara onih koji su imali uvid i/ili više informacija o "kontroverznoj epizodi" koji su malo smirivali strasti.

Ubrzo se na ovu vest nadovezala i potencijalna naslovna ili scena 401. epizode na kojoj vidimo Dilana u nešto drugačijem izdanju, sa bradom i pomoćnikom koji više podseća na Gnaghija iz filma Dellamorte Dellamore. Sajt Fumetto Logica potrudio se da da odgovore na neka od ovih pitanja.

Naslovne stranice brojeva 399, 400 i novi izgled Dilana od broja 401

Najpre da vidimo ko se venčava u 399. a ko umire u 400. broju

Roberto Rekioni, urednik serijala je otkrio da je osoba sa kojom će se Dilan venčati upravo Gručo: "Nije šala, nije geg ili bilo šta slično - to je brak iz ljubavi. Zaista sam želeo da napišem ovakvu priču", rekao je Rekioni, koji je takođe i scenarista ove epizode.

O epizodi pod brojem 400 koju je napisao takođe Rekioni a nacrtali Anđelo Stano i Korado Roi, rečeno je da će napraviti potpuni preokret u serijalu. Naime, epizoda će se završiti time što će Dilan Dog ubiti svog tvorca, Ticiana Sklavija.

Jasno je da je ovaj potez prilično kontroverzan i očigledna provokacija ali po rečima Rekonija: "Sam Sklavi je vrlo dobro reagovao jer sam konačno i uradio ono što sam najavio kada sam razgovarao sa njim i preuzeo serijal."

Šta će se dogoditi sa Dilanom Dogom nakon broja 400

Brojevi od 401 do 406 činiće svojevrsnu mini seriju u novom serijalu, sa jedinstvenom pričom. Prva epizoda nosi naziv "Novi početak" a nacrtao je Korado Roi. Ove epizode uzeće samo osnovu Dilana kao lika na koju će se nadovezati niz značajnih promena u osnovnim karakteristikama lika. Najvidljivije su trenutno promene u fizičkom smislu i Dilanov novi pomoćnik.

Rekioni je naveo da se do sada držao Dilana kakvog ga svi znamo.

— Bio sam prilično suzdržan u ovih pet godina, ali će Dilan koga budete nadalje sretali biti drugačiji, moj Dilan u svakom pogledu, rekao je Rekioni.

Izgleda da je dugo najavljivana Rekionijeva revoulcija konačno i ZAISTA počela...

U sklopu narasle popularnosti ka muzičkim biopicima i generalno filmovima o muzičarima, nastala je i ova britanska komedija iz pera Ričarda Kertisa čije se režije prihvatio pomalo za ovaj materijal neobični Deni Bojl.


„Yesterday“ je moderna muzička bajka-fantazija o neuspelom i istrošenom muzičaru koji je na rubu da odustane od svoje ionako kljakave muzičke karijere kada jedan globalni fenomen, naravno neobjašnjiv i sasvim u skladu sa logikom bajke, ostavi ceo svet bez različitih nasleđa pop i konzumentske kulture, između ostalog i bez Bitlsa, čije se muzike, ispostaviće se, samo naš junak seća. Ovo je fora koja je ranije korišćena i u „Povratku u budućnost“, ali i u jednoj epizodi serije „Kvantni skok“, međutim tada je putovanje kroz vreme bilo ključno. Naravno, šta uraditi u trenutku kada su vam u glavi pothranjene neke od najboljih numera ikada iskomponovane, da li ih eksploatisati za dobro sopstvene posustale karijere ili, pak, pokloniti svetu besplatno? Naš posrnuli muzičar odlučiće se isprva za ovo prvo i to je izvor nekih duhovitosti u ovom simpatičnom filmu koji je imao da bude što tribjut Bitlsima što pitka muzička komedija koja delom potkačinje i aktuelno stanje u muzici u kome moćne korporacije izrabljuju talentovane umetnike.

Osim što je Bitlse digao na pijedestal najznačajnijeg muzičkog događa u istoriji čovečanstva, film je izgubio satiričnu notu onog momenta kada je negde od polovine skliznuo u nepotrebnu sapunjavu ljubavnu melodramu, kažem nepotrebnu jer ovom filmu nije trebala milion puta obrađivana tema dvoje dobrih drugara koji su nakon 200 godina druženja shvatili da su zaljubljeni jedno u drugo, jer je imao sasvim potentnu premisu na drugoj strani. I pored toga ovo je gledljiv filmić kome je inače frenetični Deni Bojl dao određenu dinamiku i brzinu tako da se ne vuče i ne razvlači, ali traži od nas da poverujemo da bi čak i poneke arhaične pesme Bitlsa danas bile instant globalni hitovi koji bi prokrčili sebi put do večnosti pored smeća koje se inače izdaje za muziku ovih dana. Plašim se da bi njihov put do slave bio mnogo duži i mukotrpniji, bez obzira na kvalitet, i da je razlog njihove kultnosti ipak jedan specifičan trenutak u vremenu u kom su nastale kao i distanca koja je uslovila bezbroj ponavljanja i imitiranja.

Slobodan Novokmet

Pročitajte i...

Pročitajte strip "Yesterday" po kome je i snimljen ovaj film

Hali Gali festival, sa sve ovogodišnjim podimenom - Galop, drugi put je zavrteo svoju vrtešku u subotu 9. novembra na betonu i pločicama beogradskog kluba Drugstore. Na čak tri žanrovski različita stejdža okupio se veliki broj ljudi što je za rezultat imalo uspeh i ove edicije. Dvadesetak bendova i izvođača je nastupilo, a maraton je krenuo već u 22.30 i trajao do prvih jutarnjih polazaka gradskog prevoza. No, da pre galopa krenemo redom sa laganim kasom.


Sastav koji je otvorio ovogodišnji Hali Gali bio je zrenjaninsko-novosadski Plamen večnosti. Au, bog te mazo, šta je ono bilo i kakav je ono čudo? Kapiram da bi neki blek metalac bio u fazonu da ne vidi zašto sam toliko oduševljen, ali pošto blekera nije bilo, mi koje se pojavismo pred ovim prvim bendom stejdža ,,Noćne more“ ostali smo nemi, iznenađeni i naposletku oduševljeni. Mislim, blek metal se tu samo na trenutke pojavljuje, celokupni muzički sadržaj je mnogo bogatiji. U pitanju je spoj nekih liturgijskih pravoslavno-vizantijskih ambijentalnih nota, mahom uspemplovanih, dok su krici, povici, udarci u tarabuke i indijaner, zvečke i zvončići te nekakvo gudanje po, ’ajmo reći, violončelu dobrim delom metalska forma i potpuni, što bi rekao Džej, mrak-mrak. Inače u grupi ih je troje i svi su obučeni u crne odore sa maskama na licu. Predstava se međutim ne završava na muzici i kostimima. Tu je i scenografija – pet sveća na pultu, kandila, mirisi tamjana i još kojekakvi verski simboli i pomagala, a u pozadini, sa projektora bubašvabe i goleti. Pred kraj i kurjaci krenuše da zavijaju, što je nagnalo nekog pobratima iz publike da mu ga da po nacionalnom sa sve tri prsta u zraku. Posle nekih četrdesetak minuta svirke obaviše se nekim crnim velom i tako okončaše ovu svirku po kojoj ću definitivno zauvek pamtiti ovo veče.

Sa ,,Noćnih mora“ u epicentar zbivanja, u tzv. ,,Duplu sobu“, mesto gde su gitare dominantne. Tamo je prvi bend – Johanbrauer uveliko svirao. Stigao sam negde na polovinu nastupa. Sala je bila solidno popunjena i ono što mi je izuzetno drago, a što će postati manir večeri, većinski su to bili mladi ljudi i još važnije, odnos žena i muškaraca je bio skoro pa u ravni. Retkost, ali ovde realnost. No, da se vratim na svirače. Ovaj relativno mladi sastav jaše na talasu svih tih novih garažnih, nojz, post-pank grupa čija scena proživljava svojih pet minuta sada i čiji se kraj ne nazire. I upravo je ovaj stejdž mahom zadužen za svu tu klinčadiju i njihove starije kolege, uz po koji izuzetak, ali o tom potom. Uhvatio sam četiri pesme ovog tročlanog ansambla, čiji su se članovi za ovu priliku kreativno ogrnuli ćebićima. Poslednja je bila Tundra koja je i najveće oduševljenje izazvala, prvu šutku na Hali Galiju #2 donela i gitaristu među okupljene sa bine spustila. Iskren da budem, sonični derivat kao i sama izvedba me nisu preterano oduševili. Videćemo kako će se to u budućnosti odvijati.

Comeback to ,,Noćne more“ gde su Ljubavnici muku mučili da se nameste i zvuk podese. Nekih dobrih pola sata se čekalo na početak i kad se dogodio i dalje razglas nije dozvolio harmonije maksimum. Vokali su se čuli prejako, ostatak orkestra (gitara, sintisajzer i bas) izuzetno tiho, tako da je proizvod u pojedinim trenucima bio težak za poslušati. Mimo toga grupa je vrlo zanimljiva, baš kao i samo njihovo autorsko delo. Radi se o miksu sint-popa, alternative i elektronike kao takve, a pojedine pesme imaju i post-pank obrise. Ono što posebnu draž priči daje jeste vokal Aleksandra Maričića. Da se razumemo, nije to baš najsrećnija glasovna izvedba, čak se i neretko ispada iz koloseka, ali baš to i takvo čini njihovu muziku prijemčivom i autentičnom. Na repertoaru su se našle uglavnom trake sa poslednjeg izdanja ,,Skrpljeno / Spašeno“, ali i pokoja nova gde su pevaču u pomoć pritekle papirne puškice. Nisam do kraja stigao da ispratim nastup jer je kucnuo čas da se vratim u ,,Duplu sobu“, ali svakako izuzetno interesantan sastav i prava je šteta što im tehnika i loše namešten zvuk nisu dozvolili da se prikažu na najbolji način.

Nazad u grotlo, a tamo bend o kome se ovih dana mnogo priča – Larska iz Kragujevca. Letos su izbacili album ,,Can’t Steal It“ koji je pokupio brojne pohvale, a po komentarima na socijalnim mrežama je nezvanično proglašen za nešto najbolje što je srpska rokenrol scena iznedrila 2019. godine. Stvari sa tog albuma su se i našle na pripremljenom setu koji je trajao oko pedesetak minuta. Grupu čine dvojica basista i bubnjar i zvuk koji proizvode je kombinacija grandža i stonera. Za moj ukus je previše ovog prvog i to onog na tragu Alice In Chains. Bilo je naroda koji se specijalno zbog njih našao ispred stejdža, ali to nije doprinelo atmosferi koja je bila poprilično mrtva. Kvalitet u izvedbi je evidentan i definitivno je to nešto najbolje iz te branše što Srbija trenutno nudi, međutim specifične melodije koje odašiljaju više su za neku laundž varijantu uz ,,granje“, sudeći po reakciji okupljenih. U suštini na bini, sem bubnjareve majice, sve je bilo na mestu i išlo kako treba do samog kraja kada je ,,crklo“ jedno bas pojačalo. To ih nije sprečilo da publiku neposredno pre odlaska nagrade sa dva diska svog novog albuma. Lep gest.

Došlo je vreme da se poseti i treći stejdž - ,,Katakombe“. Tamo je svoj kutak za veseli trenutak imao Azza. Simpatični mladić sa gitarom oko vrata, kontrolerima, laptopom i projektorom ispred sebe i brčićima i frizuricom, za koju nisam uspeo da izvalim da li je deo kostima ili prirodno njegova, ala Boris Lajner (Vještica/Azre) od pre dvadesetak godina. Na parti sam dospeo tačno onda kada je zasvirao svoju lo-fi verziju pesme Kafana je moja sudbina Tome Zdravkovića, koju je nešto docnije prošarao sa Istina je da te lažem Ace Lukasa. Ono što je prikazao ovaj momak se meni jako dopalo. Numere su u potpunosti aranžmanski promenjene, odnosno moglo bi se reći da je samo tekst tuđih ruku delo. Azza pevuši (ko Masimo Savić), igra, svira, a auditorijum, koji je u potpunosti okupirao sobičak gde je nastupao kao i njegove bočne delove, sve to prati i aminuje. Nažalost tek 10, 15 minuta seta sam uspeo da uhvatim, ali zapamtio sam, pa ću ponoviti.

Nakratko sam opet gvirnuo u ,,Duplu sobu“ da vidim šta se dešava na svirci Proto tipa. Ovaj sastav sam jednom gledao sa Repetitorom na Beer Gardenu i nimalo se nisam oduševio onim što sam čuo. Vođen idejom ,,druge šanse“ skoknuo sam da vidim hoće li mi se sada mišljenje promeniti i uprkos tome što su ubacili još jednu gitaru, ništa drugo novo se nije dogodilo što bi me nagnalo na pozitivnu promenu pozicije. Ne može sve da ti se dopadne.

S obzirom na to da sam odustao, našao sam malo vremena za predah i ujedno da popričam sa drugarima i drugaricama koji su se u Drugstore-u te subotnje večeri našli. Taman ću ovde iskoristiti priliku da prozborim koju o samom festivalu. Prvi Hali Gali sam propustio, pa je iskustvo time za mene potpuno novo i moram priznati veoma, veoma pozitivno. U pravom trenutku je naišla ovakva jedna manifestacija koja je svojom, pre svega dovitljivošću, okupila svu beogradsku alternativu. Program koji sa jedne strane uključuje sve ono aktuelno sa ovdašnje gitarske scene, tj. ceo taj novi garaž/nojz/post pank talas, a sa druge strane dark vejv/indastrijal/got tonove i na koncu alternativnu elektroniku i druge elektro opskurnosti može isključivo doneti podvig na polju zabave i broja prisutnih. Zaista odličan potez organizacije. Čak je i prostor uprkos ultimatumu u vezi sa nejeftinim ostavljanjem jakne, betončine koja ne dozvoljava potpuni sonični užitak, namrgođenog obezbeđenja i ne toliko bajne usluge na šanku, prikladan i odgovarajaći za ovakav tip festivala. Od mene čestitke za ideju i sprovođenje iste u delo. Još kad bi ubacili i jedan nekomercijalni trep stejdž definitivno bi okupili celokupnu beogradsku (i širu) andergraund scenu pod jedan kišobran.

Raspisah se, a na red dolaze moji miljenici (uz Sitzpinker) te najnovije gitarske generacije, koje neki zli jezici nazvaše kopijama Repetitora. Ima par njih koji zaista to jesu, ali ima i onih koji nisu. Pojedini govore da je jedan od njih Šajzerbiterlemon. Ne slažem se. Onaj njihov EP od pre dve godine mi je bio u top 5 izdanja koja su obeležila 2017, a ovogodišnji LP zasigurno ide u top 5 albuma koji su obeležili ovu godinu. Na prvu pesmu, gde su imali goste iz Crva i meni dragog Sitzpinkera, sam nažalost zakasnio. No, već kod druge - Opet on sam uspeo da nađem dobar punkt odakle sam imao odličan pregled prostora i na miru mogao da uživam u prikazanom. Čini mi se da nisam bio jedini koji se nauživao, ako je suditi po angažmanu fanova i šutkama koje nisu jenjavale od prve do poslednje stvari. Takođe, delovalo mi je kao da su upravo oni najviše naroda za čitavo veče okupili u ,,Duploj sobi“, pod maketom razapetog čoveka. Aktuelni, novi album ,,Iza naših zidova“ je okupirao set listu pa su nizali Jači, Mrak – gde se pojavio još jedan gost, Aleksa Nedić iz Vizelja, Sneg i slično. Onda je došao red na, aražmanski izmenjenu do neprepoznatljivosti, prvu obradu. Radilo se o kompoziciji Ogledalo grupe Petar i zli vuci. Ono čime me su me Ana Đurović (bubnjarka), Jovan Sibinović (gitarista i pevač) i Mario Marković (basista) isprva kupili je taj jasni i neporecivi respekt prema bendovima sa ,,Artističke radne akcije“, jedne od naših najznačajnijih rokenrol kompilacija. Pravo je blago ovdašnje gitarske scene što još uvek ima omladine koja baštini tekovine ovog novotalasnog remek dela. Za zlim vucima naiđoše Čudni ljudi, jedna nova i potom numera O idolima. Za doviđenja su ostavili još jednu tuđu, zaboravljenu hitčinu sa ,,Artističke radne akcije“, kultnih Defektno Efektnih, u originalu naslovljenu samoglasnikom A. Perfektno!

Iduća stanica ,,Noćne more“ i svirka legendarne Psihokratije. Ovaj bend je nastao još krajem 80-ih u Beogradu i nije dugo potrajao, međutim pre nekoliko godina Gorjan Krstić, mastermajnd sastava je rešio da ga reinkarnira ovoga puta uz pomoć Nenada Cvetičanina. Upravo se ovaj dvojac ovaplotio u subotu pred fanove i u nekih četrdesetak minuta podsetio na staru školu dark vejva. Gorjan je u ovoj konstelaciji zadužen za sintisajzerske deonice i udaranje po pedovima, dok je Nenad na gitari i vokalima. Okupljeni su se lepo zabavili i svirka je sveukupno bila dobra, ipak ono što bi bila jedina i glavna zamerka jeste plejbek, odnosno vokalno-instrumentalno preklapanje na već postojeće matrice-pesme sa sve vokalima. To je nekako i pomalo pokvarilo utisak, ali s obzirom na to da nisu imali ni tonsku probu, nije smak sveta.

Slušajući Psihokratiju propustio sam 2/3 seta beogradskog benda Crvi. Stigao sam da čujem tri pesme među kojima su se našle Istinepostoje i Šta si to uradio sa istoimenog svežeg, ove godine objavljenog albuma. Masa se razredila što je značilo da su samo pravi poštovaoci i poštovateljke grupe ostali ispred stejdža. Inače, ,,Dupla soba“, najveća sala kluba Drugstore, je imala zapravo dve bine pa kako se na jednoj okonča nastup, tako na drugoj počne. Dobar i praktičan koncept. Malo sam vremena proveo na svirci Crva pa se neću udubljivati u analizu, no rećiću da ono što sam ranije, a i tada čuo nije moja šolja muzičkog čaja. Previše alternativnog roka na uštrb meni milih garažnih i nojz rok melodija.

Lagano, ali sigurno smo se približavali kraju. Poslednji sastav koji sam pogledao na ,,Noćnoj mori“ bio je Biker Bonton Soundsystem. U suštini ovo je sajd projekat Nikole i Milice iz Konvoja Bonton Bajkera, gde im se na gitari sa sve masnim rokerskim rifovima pridružio Ivan Novaković. Mislim da su oni jedini bend večeri kojeg je publika uspela da natera da odsvira bis, tako da možete otprilike zamisliti kakvu su žurku napravili. Inače muzika koju stvaraju je neki diskoteka pank iliti miks rokerskih rifova, disko/fank/sint matrica i pankerskog arlaukanja. Sve kako treba i taman koliko treba da na primer probaš, kao jedna pripita obožavateljka, da im se popneš na astal i zaigraš. E i ovo. Imali su svojevrsne kostime, negde na liniji ,,hipici nadiru“ i ,,ima li ga bdsm“. Ponoviću, odličan parti napraviše!

Za laku noć i razlaz sa Hali Gali galopom – Koikoi. Interesantan naziv za bend. Da su dodali po dva H između K i O bili bi Hotentoti, a ovako je ipak japanska kartaška igra po sredi. Muzika koju proizvode nema veze sa Japanom, ali ima veze sa pitkim rokenrolom kroz koji prožimaju svakakve druge melodije, pa se da primetiti i uticaj psihodelije, krautroka, nojza, panka i još koječega. Meni se dopao takav koktel, a dopala mi se i rotacija muzičarki na liniji gitara-bas. Pevač sastava, takođe i glumac, Marko Grabež mi je u jednom trenutku malo besposleno delovao sa gitarom oko vrata pa me podsetio, recimo na Bajagu. Međutim, aranžmanski nema tu lufta nikakvog. Gitaru nadomesti kontroler, kontroler podupru pedovi, pedova nema kada se začuju daire i tako u krug. Pesma koju su ostavili za rastanak mi se posebno dopala i ona ponajviše odskače od onoga što sam prethodno od njih čuo. Zove se Krinolina i ako vas zanima ima neka lajv verzija iz Kvake 22 na youtube platformi. Bilo je oko pola 5 kada su nas pozdravili i zahvalili nam se.

Žurka se dalje nastavila na ,,Katakombe“ i ,,Noćne more“ stejdževima, ukoliko sam dobro razumeo organizatora, do negde 6 sati ujutru kada je krenulo raspremanje prostora za afterparti No Sleep festivala, hehe.

Pa da zaključimo, a u zaključku da se mnogo ne ponavljam. Odličan festival, nastao u pravom trenutku, fenomenalnog muzičkog programa i pre svega super organizovan. Neke bendove i izvođače zbog preklapanja programa nisam stigao da čekiram, ali one koje jesam, oni su mahom bili dobri i na visini zadatka. Oni koji nisu, a valjda su se i oni nekome drugom dopali. Suma sumarum ludilo, na kojem se vidimo i iduće godine, a do tada kas, pa galop.

Nemanja Mitrović Timočanin

Songs Of Armor And Devotion kalifornijskih pank rokera donosi dobar stari prepoznatljivi zvuk po kojem je bend postao poznat sredinom 90-ih. U pitanju je deveti je longplej album ovog punk rock kvinteta iz Simi doline koji neodoljivo podseća na starije albume po kojima je ovaj fenomenalni bend postao poznat u underground muzičkim krugovima.
Negujući zvuk između Bad Religiona i Propagandhi, Megadeth i Motorhead, Lifetime i Iron Maiden, bend dominira svojim spojem melodičnog punk rocka i heavy metal muzike. Bend je i dalje inovativan, pa pored klasičnih agresivnih melodičnih rifova, fenomenalnih gitarskih skala, pametno implementiranih oktava i kul arpeđa, po kojima su Strung Out stekli svetsku popularnost, bend i dalje izvlači vrlo impresivne trikove iz rukava. Zanimljive bas linije upotpunjuju sveukupnu atmosferu svojom masivnošću i melodijama koje se po nekim aranžmanima preklapaju sa gitarskim deonicama. Novi bubnjar je na visini zadatka, verodostojno prati sve što je Jordan Burns godinama radio u ovom bendu i definitivno pokazuje profesionalnost i sjajne sviračke sposobnosti.
Tehnički gledano, ovaj materijal donosi mnogo više dinamike i mudrijih aranžmana od svog prethodnika Transmission.Alpha.Delta, a emocije koje prenose odlične vokalne sposobnosti Jason Cruz-a dovode Songs Of Armor And Devotion u top tri ovogodišnjih punk rock izdanja. Bend je uložio puno truda u vizuelni izgled ovog albuma, a za omot je lično zasluzan Jason Cruz. Album je objavio Fat Wreck Chords, više nego poznat lejbl iz San Franciska, koji je inače njihova izdavačka platforma od postanka benda. Album je dostupan na ploči, disku i digitalno putem svih mogućih streaming servisa.

Đorđe Miladinović

Post-punk energični trio Punčke objavio je novi singl i video za “CHK CHK” s nadolazećeg, poslednjeg EP-a “Vidimo se”.

foto: Matija Tomić

Jedan od najznačajnijih bendova koji je svojim radom obeležio Hrvatsku i regiju u protekloj deceniji, ovog su leta objavili prestanak djelovanja. Novi singl “CHK CHK” nastao je pre odlaska pevačice i gitaristkinje Lucije u Australiju, kada su se Punčke okupile u malom i izolovanom studiju u slovenskom selu Bistrica ob Sutli, i u potpunosti se posvetio stvaranju novih pesama. U samo pet dana, bend je napisao, snimio i producirao celi novi, ujedno i poslednji EP “Vidimo se” koji će biti objavljen na etiketi Cereal Records do kraja godine.

— Pjesma i video pričaju priču o razočaranju, perspektivi, volji, odlasku na drugi kraj, ponovnom početku, ali i kraju - poručuju Lucija, Anja i Goran iz Punčki.


— Ovaj video je nastajao tiho i vjerojatno će isto tako i proći (ispod radara), ali je zapravo glasan u svoj toj podmorskoj tišini - poručio je John Kardum, dio rediteljskog dvojca.


Nakon više od 12 godina postojanja, jednog od najdužeg popisa svirki sa 400 koncerata diljem celog sveta, uključujući Japan, Tajvan, Maleziju, Filipine i gotovo celu Evropu, pet DIY izdanja koja su redovno završavala na listama najboljih albuma u Hrvatskoj i regiji, nastupa na EXIT-u, Szigetu, pre Queens Of The Stone Age, bend je u leto 2019. objavio prestanak delovanja na području regije i Evrope. Punčke planiraju turneju po Australiji i Okeaniji u oktobru 2020.

Novi EP “Vidimo se” snimljen je pod producentskom palicom Damjana Dobrine, dok je za mix i master zaslužan Dimitrij Petrović, prijatelj Punčki i bubnjar benda Seine. Objava EP-a planirana je za kraj 2019.

Film je o dečaku koji sreće lisicu koja želi da sakupi vodu po kišnom danu. Dečak se odlučuje da pomogne lisici i tako otkriva svet iz koga lisica dolazi.

Prvo izdanje stoner/sludge rock festivala, simbolično nazvanog Panonia Dry Sea Festival, održano je sinoć (8.11) u MKC Petefi Šandor u Novom Sadu. Headlineri ove večeri bili su pioniri stoner zvuka, grčki sastav Nightstalker, a priliku da nastupaju dobila su i četiri benda sa domaće scene.


Program je otvorio novosadski sastav Tentacle Wizard. Iako u osnovi stoner/sludge, ovaj sastav koketira sa, između ostalih žanrova, psihodeličnim rockom, doomom i noise-om. Pesmama dominraju instrumentali, te sirove vokalne deonice dolaze kao osveženje koje slušaoca trza iz prepuštenosti dubokim tonovima dva basa i jedne gitare. Kako je ovaj bend za nastup imao vremenski prostor od pola sata, a njihove pesme su petnaestominutne apokaliptične rupe bez dna u kojima se slušalac potpuno izgubi, ove večeri odsvirali su dve pesme - "Tentacle Wizard", kao i novu pesmu pod nazivom "Armadillo". Bend na bini ima posebnu energiju, primetno je da svi članovi funkcionišu kao jedan organizam, a to doprinosi da uživo ostavljaju još bolji utisak nego na studijskim snimcima. Upravo njihova uigranost dovodi do toga da maksimalno profesionalno reaguju na sve što ih zadesi te, iako su imali tehničkih problema sa gitarom, bend ni u jednom momentu nije prestao sa sviranjem, te je publika i dalje slušala koncert dok su se oni bavili tehnikalijama. Nažalost, ovaj bend je zadesio sindrom prvog benda večeri, te publika nije bila mnogobrojna, ali to neka ide na dušu upravo publici. Propustili su odličan nastup.


Tentacle Wizard je na bini odmenio beogradski dvojac Hill, koji karakteriše sludge/doom zvuk, sa snažnim uticajima psihodeličnog stonera. Da ovaj tandem ne viri između stranica kutije striktno jednog tipa zvuka dokazao je i ovaj nastup tokom kojeg je publika tokom jedne pesme padala u trans izazvan sporim tempom stonera, da bi već gledećeg skakala uz dinamičniju pesmu. Njihova muzika raj je za uši ljubitelja teške distorzije, a toliko dobro funkcionišu kao instrumentalni sastav, da bi svaki pokušaj dodavanja vokala u njihove pesme bio suvišan. Ove večeri izveli su i svoj nedavno objavljeni prvi singl "Jighead", koji je izazvao odlične reakcije publike.


Novosadski Northern Revival na binu je izašao sa novim pevačem, koji je u bend stupio pre oko mesec dana. Iako u sličnim žanrovskim vodama kao prethodni bendovi koji su nastupili, njihov koncert doneo je nešto više heavy zvuka. Novi vokalista koji, kako zvukom tako i ponašanjem, (mene) neodoljivo podseća na mladog Fila Anselma, doneo je osveženje u zvuk benda. Bend je zvučao uvežbano, surovo i beskompromisno. Njhov zvuk je besan i sirov, što je publika odlično prihvatila, iskoristivši njihov nastup da izbaci višak energije. Band je najavio ulazak u studio sa novim pevačem Slobodanom, a novi vokali znače i promenu u zvuku benda. Ako je suditi po reakcijama publike na sinoćnji nastup ovog sastava, ta promena biće dočekana pozitivno.


Poslednji domaći bend koji je nastupio u okviru ovog festivala bio je Madvro iz Smedereva. Iako je prva asocijacija na žanrove izvođene ove večeri dubok muški vokal, ženski vokal koji ima ovaj sastav zvuči kao stvoren za simbiozu sa oldschool doom stoner instrumental podlogom. Glavni problem kod nastupa ovog benda bio je to što se dobar deo nastupa vokal, koji je njihov najjači adut, nije čuo dovoljno glasno, te ga je distorzija gitara pojela. Međutim, kasnije je ovaj problem rešen i bend je mogao da izvede ostatak nastupa u punom sjaju.

Pioniri grčke stoner scene vratili su se u Srbiju dve godine nakon koncerta u Domu omladine Beograda. Stoner verzija Roberta Planta izašla je na binu uz pratnju instrumentalnog dela benda. Pri samom startu koncerta bilo je primetno da je publika ovog puta daleko bolja nego što je bila 2017. godine u Beogradu, a naročito Novom Sadu. Kao i do sada, Argy nije imao preteranu verbalnu komunikaciju sa publikom, ali su ljudi, kao hipnotisani, pratili svaki njegov pokret i kompletan koncert ispraćen je ovacijama. Prvi redovi publike bili su posebno posvećeni koncertu - igranje i horsko pevanje nije prestajalo.


Bend je publiku proveo kroz svoje dosadašnje albume, odsviravši svima dobro poznate pesme poput "Baby, God is Dead", "Zombie Hour" i svojevrsne himne benda "Children of the Sun", ali i niz pesama sa poslednjeg albuma pod nazivom "Great Hallucinations", koji je odlično prihvaćen od strane srpske publike.

Opijajući stoner sa čistim rokenrol zvukom dobitna je kombinacija ovog sastava. Njihov nastup jednostavno vuče ljude da se prepuste muzici, pevaju na sav glas i igraju sa ljudima oko sebe. Muzika ovog benda osvaja, njeni melidočni rifovi i ritam koji pokreće uvlače se u glavu slušaoca i nikada je ne napuštaju.

Lajnap ovog festivala bio je dobro odabran. Stoner/sludge tema je bila održana time što su svirali bendovi koji su čist stoner, ali i oni koji samo koketiraju sa istim. Zamisao da slušaoci ovih žanrova imaju tematski festival je odlična i bilo bi sjajno da ideja zaživi.

Jelena Ostojić