Dešavanja pre albuma

Period koji je prethodio snimanju Souvlaki-a je za bend bio uglavnom turbulentan. Na makronivou, šugejz kao žanr u prvoj polovini 90-ih godina jeste doživeo kratak uzlet popularnosti, ali naglom ekspanzijom grandža, alternativnog roka i britopopa bio je gotovo skrajnut u medijima i izdavačkim kućama. Međutim, prva tri EP-ja grupe Slowdive pod nazivima Slowdive, Morningrise i Holding Our Breath u izdanju Creation Records-a Alana Megija, hrama indi muzike, su imala topao prijem kod kritičara i na red je došlo objavljivanje prvog studijskog albuma. Debi album pod imenom Just For A Day je objavljen 2.9.1991. godine, ali kritičari nisu bili toliko oduševljeni onim što su čuli. Tu dolazimo do mikronivoa: Zamerano im je da je album isuviše repetitivan u odnosu na prošla izdanja, da zvuči identično kao muzika Cocteau Twins-a, da sadrži neujednačen kvalitet pesama, da je, po rečima poznatog engleskog rok novinara Pola Lestera: “Najveće jebeno razočarenje” ili u najboljem slučaju “pristojan” album, kako ga je ocenio časopis NME. Pokojni (ili ne?) Riči Edvards, gitarista grupe Manic Street Preachers je te 1991. godine izjavio da će zauvek da mrzi Slowdive više od Hitlera.

U studiju i van njega

Iako album Just For A Day nije imao odjek kakav je bend očekivao, obožavaoci ga uopšte nisu loše prihvatili i krajem 1991. i početkom 1992. godine prvo su otišali na američku turneju sa britpop senzacijom Blur, a zatim su nastupali širom Evrope. Njujuorški fanovi su, izrevoltirani zanemarivanjem njihove muzike od strane medija masovno ispisivali ime benda ispred predstavništva MTV-ja i svih lokalnih radio-stanica.

Poljuljanog samopouzdanja nakon žestokih kritika prvog albuma, Nil Halsted, Rejčel Gosvel, Nik Čaplin, Kristijan Savil i Sajmon Skot su krenuli da rade na novoj muzici odmah po povratku sa turneje. Koliko su bili stvaralački plodni u tom periodu govori činjenica da su za kratko vreme su napravili četrdeset demo snimaka. Opsesivan kakav jesam kada su u pitanju moji omiljeni bendovi, ove snimke preslušavam isto koliko i zvanične albume i preporučujem ih svima kojima se sviđa ili kojima će, nadam se, tek da se svidi Souvlaki. Alan Megi je nakon preslušane dvadeset i pete pesme prvo izjavio da su “sranje” a onda se predomislio i predložio snimanje novog albuma i dao bendu potpunu stvaralačku slobodu. Umesto da prate tadašnje trendove i prilagođaju se aktuelnom zvuku Nirvane, Oasis-a ili The Smashing Pumkins-a, grupa Slowdive je inspiraciju pronašla u muzici uz koju su odrastali sa prevashodnim uticajem albuma Unkown Pleasures i Closer grupe Joy Division i tzv. Berlinske trilogije Dejvida Bouvija koju čine albumi Heroes, Low i Lodger. Kada se ovim albumima doda i njihovo odrastanje uz muziku sastava kao što su pomenuti Cocteau Twins, zatim The Cure, Siouxsie And The Banshees, The Mission, The Sisters Of Mercy, The Velvet Underground, Talk Talk, The Smiths, My Bloody Valentine, Sonic Youth, Jesus And Mary Chain, Pink Floyd, The Rolling Stones i The Byrds, jasno je da mešavina muzike svih ovih imena uz njihov osobeni zvuk bila radikalno drugačija od aktulenih stilova i da nije mogla da se nada velikom broju pristalica u tom periodu.

Paralelno sa snimanjem albuma, atmosfera unutar benda je počela da se menja raskidom frontmena Nila Halsteda i gitaristkinje i vokala Rejčel Gosvel. Iako se članovi benda druže uglavnom od srednje škole, Nil i Rejčel se poznaju od šeste godine svojih života i pre formiranja benda i emotivne veze su bili dobri prijatelji. U jednom trenutku Nil je otišao na par dana u neku zabit severnog Velsa ponevši sa sobom gitaru i mini-miksetu za snimanje muzike kako bi pobegao od nezdrave atmosfere nakon raskida. Dve nedelje kasnije se vratio sa mnoštvom novog materijala koji je pretočen u Dagger, prvu akustičnu pesmu koju su ikada snimili i pesme Machine Gun i 40 Days.

Baš u tom trenutku su razmatrali opcije potencijalnih producenata i kolektivna odluka je bila da se obrate Brajanu Enou koji je u njihovim (a i našim) očima bio i ostao heroj indi muzike. Eno je ne samo jedan od rodonačelnika ambijentalne muzike i autor albumskih remek-dela kada je taj žanr u pitanju, već je producirao, svirao i komponovao muziku sa Dejvidom Bouvijem na njegovim albumima Heroes, Low i Lodger, producirao je albume The Unforgettable Fire, Joshua Tree i Achtung Baby grupe U2, albume More Songs About Buildings And Food, Fear Of Music i Remain In Light benda Talking Heads, album Songs Of Faith And Devotion sastava Depeche Mode, a sarađivao je i sa bendovima Roxy Music, Ultravox, Television, Genesis, Devo, Cluster, Piterom Gebrielom, Robertom Fripom i Dejvidom Birnom.

Eno nije bio zainteresovan da bude producent na albumu ali je predložio da zajednički prave muziku na par dana. Jedini član benda koji se našao sa njim u studiju je bio Nil koji je, prema sopstvenim rečima, iskusio totalno nov proces i koncept pravljenja muzike. Eno je najpre poskidao sve zidne satove i zamolio Nila da proizvoljno svira gitaru na po deset minuta, i tako satima. Onda su od tako snimljenog materijala sklapali pesme. Produkti njihove kolaboracije su bile pesme Sing i Here She Comes. Obe ove pesme, pored elemenata smirujuće ambijentalne muzike po kojoj je Eno poznat sadrže i prototip žanra koji je kasnije nazvan trip-hopom. Štaviše, Halsted je nakon ovog iskustva počeo sve više da se interesuje za ambijentalnu i drum n bass muziku, prvenstveno za rad Aphex Twin-a kog mu je Eno preporučio. Uopšte, njegov uticaj na ceo bend u tom trenutku se pokazao kao delotvoran jer su pored gitarskog zvuka sa mnoštvom pedala krenuli da dodaju uticaje ambijentalne i sint muzike u svoju koji će na narednom albumu skoro u potpunosti da potisnu njihov „izvorni“ gitarski zvuk. Takav podstrek da slobodno eksperimentišu i da se bukvalno igraju u studiju ne samo automobilčićima na struju koje su zatekli je toliko bio iznenađujuć za ljude izvan benda da je Alan Megi nakon preslušavanja najoptimističnije pesme benda, When The Sun Hits, pozvao Nila i pitao ga da li je počeo da koristi heroin. Sećam se da je When The Sun Hits bila prva pesma grupe Slowdive koju sam čuo i da sam je hipnotisano puštao ispočetka jedno dvadeset puta svestan činjenice da sam otkrio bend koji će da mi promeni poimanje muzike i muzički ukus iz alternativnog i gotik roka i metala u nešto sasvim novo.

Nik i Rejčel 1992., foto: Greg Neate

Pesma Souvlaki Space Station je nastala angažmanom svih članova, iako govori o Rejčelinim osećanjima o Nilu. Kao što sam njen naziv kaže, zaista imate osećaj bouvijevskog lebdenja kroz svemir u pesmi Space Oddity usled besumučnog eksperimentisanja sa gitarskim pedalama i semplovima. Za potrebe ove pesme su pozvali Krisa Haforda koji se uvek navari pre nego što počne da radi na snimcima i u dvorištu studija su svi zajedno smanjivali i pojačavali kanale na mikseti dok nisu dobili finalni produkt.

Produkciju albuma potpisuje ceo bend, ali su miksovanje ostalih pesama poverili Edu Bjuleru, tada poznatom po radu na debi albumu benda Suede iste godine. Ed je najpre „očistio“ pesme od nepotrebnih preklapanja različitih instrumenata i uspeo je da sačuva pop elemente u njima.

Pored navedenih, album sačinjavaju i pesme Altogether i Mellon Yellow koje takođe govore o Nilovom emotivnom stanju u tom trenutku. Poslednja pesma koja je nastala je bila Allison, najklasičnija šugejz/dream pop pesma i najveći hit sa albuma uz pesmu When The Sun Hits.

Ime albuma nema direktne veze sa muzikom, već je naslov skeča dvojice komičara The Jerky Boys i svetlost dana je ugledao 1.6.1993. godine.

Album žanrovski može da se okarakteriše kao šugejz. Ne bismo pogrešili ni ako bismo rekli da je ambijentalan, ili dream pop. Ustvari je sve to u jednom i više od toga. Ima i elemente krautroka, spejs roka, trip-hopa, čak i akustičnog folka. Ovo je jedan od retkih albuma koje slušam bukvalno svakog dana i svakog dana sam iznova oduševljen kao kada sam ga slušao po prvi put. Ovo je album koji slušam dok pijem kafu, čitam, šetam, učim, putujem, pišem, igram igrice ili prosto gledam u nebo iz kreveta u trenucima odmora. Tematika albuma i uopšte muzike Slowdive-a jeste u najboljem slučaju melanholična, ali uglavnom uopšte i ne obraćam pažnju na tekstove, već prosto uživam u tom ambijentalnom, transcedentalnom, levitirajućem i meditativnom osećaju. Preporučio bih slušanje verzije namenjene američkom tržistu koja sadrži dodatne četiri pesme, to su obrada pesme Some Velvet Morning Lija Hazelvuda i Nensi Sinatre, dva instrumentala pod nazivima Good Day Sunshine i Missing You i vokalno-instrumentalnu Country Rain. Dodajte im i pesme sa EP-ja koje su najavljivale album, prevashodno vokalno-instrumentalni minimalizam In Mind koji mi je jedna od najomiljenijih pesama uopšte u originalu, a postoji još dva psihodelična tehno remiksa, zatim Moussaka Chaos i So Tired i imaćete savršenih devetnaest umesto deset pesama ne računajući sačuvanih 27 od više od 40 demo snimaka koje su uradili samo za potrebe ovog albuma.

Relativno skoro sam postao svestan činjenice da su prvo izdanje snimili sa po devetnaest, a poslednje sa po dvadeset i četiri godine. U odnosu na ostale šugejz bendove kao što su My Bloody Valentine, Ride, Chapterhouse ili Lush, Slowdive je isuviše bio ispred vremena i zrelijeg opusa, iako muzička kritika Loveless grupe My Bloody Valentine najčešće ističe kao reprezentativan i kultan album ovog žanra. Smatram ih i prekretnicom za dalje upoznavanje sa drugim sjajnim kreatorima i izvođačima ambijentalne muzike, prevashodno sa radom Brajana Enoa kao solo muzičara i saradnika drugih muzičara ove orijentacije, zatim Aphex Twin-a, Tycho-a, Moby-ja, Bonobo-a i muzikom bendova Cocteau Twins, Tangerine Dream, Kraftwerk, Cluster, Dead Can Dance, Boards Of Canada i za suptilno uplivavanje u nikada istraženi post rok.

Prijem kod kritike

Nije nepoznata pojava da mnoga umetnička dela i filozofska dela ne budu isprva shvaćena na pravi način ili makar dobro prihvaćena. Prosto, aktuelni trendovi i težnja za maksimizacijom profita umnogome diktiraju komercijalnu umetnost, a naročito muziku. Dejv Simpson, novinar Melody Maker-a je napisao: “Radije biһ se udavio gušeći se u kadi punoj kaše nego da ikada više slušam ovaj Souvlaki.”. Moglo se pročitati i da je album “bezdušna praznina izvan trendova”.

Rejčel je pre nekoliko godina evocirala svoje utiske i izjavila: “Nije se činilo da postoji veliko interesovanje unutar izdavačke kuće za ploču, i to je šteta jer je to zaista dobra ploča. Mislim da i danas zvuči jako dobro. Pretpostavljam da smo do tog trenutka ionako bili tako van mode. Primal Scream je u tom trenutku bio veoma dobar, kao i Teenage Fanclub, a onda i se pojavio i britpop nešto kasnije. A onda je tu bio i grunge, iako naša izdavačka kuća nije izdavala grandž albume.”.

Godinama kasnije, album je dobio zaslužena priznanja i pozitivne ocene. Novinar Allmusic-a, Džek Rebid je album opisao kao istovremeno tih, emotivan i agresivan sa izvanrednim gitarskim zvukom, a Nicuh Adebe iz redakcije Pičforka je naglasio da je Souvlaki esencija grupe Slowdive. Pičfork je 2015. godine objavio i dokumentarni mini-film o ovom albumu i stavio ga je na drugo mesto liste najboljih šugejz albuma svih vremena, odmah iza Loveless-a.

Grupa Slowdive je nastavila da postoji još dve godine. Ambijentalno-elektronsko-gitarski album Pygmalion iz 1995. godine je objavljen, ali izdavačka kuća Creation records je prekinula formalnu saradnju sa bendom ubrzo nakon toga, što je rezultiralo da se bend zvanično raspadne. Članovi benda, osim basiste Nika Čaplina su nastavili da se bave muzikom. Ponovo su se okupili i krenuli sa nastupima 2014. godine na radost svih a 2017. godine su objavili album koji je poneo ime benda. Zvanično su završili sa snimanjem novog albuma čije objavljivanje nas očekuje ove godine, i sa punim pravom kažem da ne sumnjam da će da bude izvanredan kao i svako izdanje pre njega.