Laibach, koji ove godine završava četvrto desetljeće djelovanja, objavio je specijalno izdanje svog debitantskog albuma 'Laibach', prvobitno objavljenog 1985. (Škuc / R.o.p.o.t.), u to vrijeme u cenzuriranom formatu i bez imena grupe.


Novo izdanje objavljeno je kao vinil i CD kutija, a vlasnici jednog ili drugog kompleta također imaju pristup digitalnoj verziji svih pjesama na webu. CD izdanje sadrži 3 nosača zvuka, a vinilna kutija dva dvostruka i jedan vinilni album. Dakle, ovo je prošireno izdanje koje zapravo kombinira tri albuma, LAIBACH, REVISITED i UNDERGROUND.

Album LAIBACH sadrži 15 izvornih pjesama benda od 1982. do 1985. Album REVISITED sadrži 12 pjesama, od kojih je deset prerada Laibach pjesma iz prve polovice 80-ih, a od kojih su dvije live numere, u suradnji sa Simfonijskim orkestrom RTV Slovenija i Lvovskom filharmonijom. Treći album, pod nazivom UNDERGROUND, sadrži jedan od tri koncerta, koje je Laibach izveo 2012. u rudniku Velenje, dvjesto metara pod zemljom. Taj materijal predstavljaju rane pjesme s početka rada benda, a koncerte je snimio nažalost pokojni legendarni tonski majstor Boško Bursać, kojem je Laibach i posvetio ovaj album. Još pet pjesama iz tog ranog razdoblja dostupno je na internet stranicama benda.

LAIBACH REVISITED projekt objavljen je u ograničenoj nakladi, a u kutiji se može naći i posebna numerirana metalna značka s originalnim Laibach simbolom s početka 80-ih. Dio izdanja je i popratna knjižica sa svim informacijama i uvodnim tekstom urednika prvog izdanja albuma Igora Vidmara te knjiga s opsežnim esejem Marcela Stefančića Jr., kao i kratki zaključni tekst prvog slovenskog predsjednika Milana Kučana. Vinilna kutija također sadrži dvostruki plakat s portretima članova Laibacha i njihovih mnogobrojnih suradnika koji su na ovaj ili onaj način sudjelovali u tom izdanju ili na koncertima grupe. Izdavač broja je Društvo za retroavantgardu. .

Grupa Laibach ove je godine već odsvirala nekoliko zanimljivih koncerata. U Australiji je održala turneju od pet koncerata. Metro Theatre u Sydneyu ugostio ih je 16. siječnja, nakon čega su nastupili četiri puta s različitim programima na čuvenom Mona Foma festivalu u Tasmaniji gdje su bili jedni od glavnih zvijezda. Na povratku u Europu, grupa se zaustavila u Hong Kongu gdje je 22. siječnja održala već drugi koncert u toj azijskoj metropoli. Od 8. do 10. veljače Laibach je imao tri nastupa u njemačkoj prijestolnici, gdje je na poziv Heiner Müller Gesellschafta koproducirao kazališno-glazbeni projekt „Wir sind das Volk“, nadahnut tekstovima pokojnog kontroverznog njemačkog dramatičara Heinera Müllera. Sve tri predstave u legendarnom kazalištu HAU1 (Hebbel am Ufer) arhitekta Oscara Kaufmanna bile su rasprodane, pa se zbog velikog interesa pripremaju dodatne četiri predstave na jesen.

Danger 5 je avanturistička, komična, explotation (trash) SF web serija rediteljsko-autorskog dvojica Daria Russoa i Davida Ashbya koji inače igra i jednu od glavnih uloga u seriji. Serija je snimljena u maniru kultne serije Allo ‘Allo! u kombinaciji sa Austinom Powersom, te obiluje blesavim situacijama i likovima. Tako imamo Hitlera sa zlatnim šmajserima, mutante ljudi i dinosaurusa,  perverzni Antarktički cirkus smrti Josefa Mengelea, Japanske robote ubice i štošta drugo.

Radnja se dešava 60-ih godina prošlog veka u svetu u kome je Hitler još uvek živ. Serija prati avanture petoro međunarodnih špijuna koji imaju za cilj da ubiju Hitlera, spreče ga u osvajanju sveta i okončaju Drugi svetski rat. 

Gledamo prvu epizodu druge sezone...

Sve epizode gledajte ovde.

Terror Couple pa nastanku jeste mlad bend, formiran u decembru 2018. godine, ali je po muzičkom delovanju i iskustvu članova i više nego iskusan i muzički potkovan. Bračni par Živanović, Kaća i Peđa u celu priču uključuju i svog sinčića Vasilija i ovom prilikom predstavljaju nam svoj drugi album Reality Not Found > Error 404, koji je isto kao i njegov prethodnik, njihov prvenac, zapravo jedna distopija iznesena elektronskom muzikom. U pitanju je jedan DIY porodični projekat na koji su Terror Couple ponosi i koji su stvorili sa velikim uživanjem ali iz zbog potrebe koja daje smisao njihovom kreativnom umetinčkom biću.

Ovaj intervju je urađen povodom objavljivanja njihovog novog albuma.


HC: Za početak, iako imam svoju teoriju zašto je baš Terror Couple uzet kao naziv za bend, hoćete li objasniti zašto ste se odlučili za pesmu Bauhausa koja se odnosi na militantnu urbanu gerilu RAF - Frakciju crvene armije za ime vašeg muzičkog izraza?

TC: Terror Couple je nastao spontano, bez striktne namere da se vežemo za Bauhaus pesmu, koju inače volimo, više kao način na koji nas ljudi sa strane vide, a to je kao par koji, još iz vremena Figurative theatre, izvodi gerilske, subkulturne akcije u domenu muzike i performansa. Naš terror je isključivo umetničkog karaktera, ali je to terror koji izvodimo porodično, kao par, za razliku od modernog forsiranja individue kao stožera svih akcija. Kod nas je porodica ono što namerno želimo da forsiramo, pojedinac postoji samo kao dualnost, odnosno pojedinac je sastavljen od ženskog i muškog entiteta. Samo zajedno Terror Couple ima dovoljnu moć da menja subkulturni univerzum u kome živi. Osnovna ćelija našeg bivstva na ovom svetu je porodica i par, nikako jedinka.

HC: Vaš album prvenac „Reality Faded“ objavljen je pre godinu dana. Na njegovu godišnjicu objavljen je i vaš drugi album „Reality Not Found > Error 404“ koji je zapravo samo nastavak priče i vaše muzičke distopije. Realnost koje je najpre bila samo zamagljena i nejasna sada nije pronađena. Da li to znači da je vir sve veći i da nas sve više guta?

TC: Vir je nepovratno otvoren, priča koju pričamo na našem novom albumu, poput reke, neumitno teče dalje. Ceo koncept je više književni nego muzički, i trudili smo se da svako ko sluša, može da isprati priču od početka do samog kraja. Svet lagano nestaje u viru kompjuterske ralnosti, i više niko od nas nije sposoban da razluči šta je realno, a šta virtuelno, šta je java, a šta je san, izvesno je da se naše postojanje može binarno iskodirati. U okviru albuma, notama smo predstavili svoja imena i sakrili u okviru loopova samih pesama. Pristup, albumu bio je totalno matematičko-književni. Od binarnog sveta, više ne možemo pobeći, već samo preuzeti ulogu sajber punkera i nastaviti život na novoj instanci.

HC: Faithless je pevao „God is DJ“ a ko je boginja otuđene dece? Da li muzika može biti ta boginja, da li ona može pružiti makar to neko duhovno utočište otuđenim, drugačijim i neuklopljenima?

TC: Postoji zanimljiva anegdota vezana za tu pesmu. Naime, posle našeg koncerta u Dragstoru u Beogradu, na Hali Gali događaju, Kati su prišle neke alternativne devojčice i nazvale je boginjom. Od tada je iz zezanja zovemo Boginjom otuđene dece. A Terror couple uvek traga za novim svetovima i utočištima, tako da se sve idealno uklapa u priču koju sama pesma donosi.

HC: U pesmi „Moja bankarka“ govori se o tom modernom vidu robovanja, ekonomskom ropstu u kojem većina nas grca i tavori. A naša „bankarka je divna devojka“ jer nam iznova i iznova izdaje kreditne kartice. Nema veze što nas na taj način u sve većoj meri potčinjava surovim zakonima kapitalizma koji nas sve više porobljavaju i osiromašuju dovodeći nas na samu ivicu egzistencije. To je samo još jedan od virova koji nas sve više gutaju, zar ne?

TC: Erik Kantona, uz Maradonu, moj fudbalski, rock and roll Bog, bez obzira što sam ja više basket, odbojka tip, jednom je pozvao na bojkot bankarskog sistema, povlačenjem novca iz banaka. Novac je neophodno zlo koje vlada svetom, uz osmehe bankarki sa bilborda i reklama, mi neumitno bivamo uvučeni u sistem koji svakako ne želimo, ali za koji nam se gotovo ne nudi alternativa. Sistem novca je glavni distopijski koncept na kome počiva svet i koji pojedinca gura u novu vrstu ropstva. Lance više nije neophodno imati fizički, lanci su svuda oko nas i mi smo duboko okovani. Kao što si i sam primetio, još jedan otvoreni vir je odlično opisan ovom pesmom. Vir iz koga nema povratka, već ronimo duboko ispod površine nabujale reke, koja nas odnosi sv dalje i dalje od naše suštine i postojanja.

HC: Ekv je pevao „Samo par godina za nas“ i „Ovo je zemlja za nas“. GoriBor: „Ne računajte na nas“ a vi „Ovaj grad ne zaslužuje nas“. Izgleda da je u tom nekom prošlom vremenu kada su EKV bili i aktivni bilo alternative i mogućnosti izbora da li treba otići ili ostati. Postojala je neka nada. Da li ovom vašom pesmom poručujete da danas više nema izbora u tom traganju za mestom pod suncem, već da je jedino rešenje pobeći što dalje?

TC: Pobeći je figurativni koncept, nije bukvalno bekstvo. Mi uspostavljamo, mi ne bežimo. A grad ne zaslužuje ljude poput nas, ili mi ne zaslužujemo grad, večito pitanje. Nade na žalost nema jer je nestalo realnosti, u izmišljenoj realnosti nada više nije ni opcija ni potreba.

HC: Šta znači 4891?

TC: 1984, od nazad. Danas je sve okrenuto naopačke, pa i sama utopija. Svet o kome pričamo okrenut je sam protiv sebe u ogledalu postojanja.

HC: Kao što kažete svet je postao deponija. I fizička i duhovna. Izgleda da je Planeta Zemlja stvarno postala kloaka svemira. Da li je to početak našeg kraja? Da li će nam đubre doći glave?

TC: Svet je zaista postao deponija svega i svačega, a pre svega duhovnog nasleđa i duhovnih vrednosti koje ostavljamo budućim generacijama, koje su loše po samo postojanje i egzistenciju. Plastika nas je prekrila, i sve, pa i mi sami, postajemo plastični. Kontaminirani i oslabljenog imuniteta, više nismo sposobni da recikliramo loše i pretvorimo ga u ono što će doneti benefit nekim budućim generacijama. Pevali smo nekada, na jednom od Figurative theatre albuma, da će svet opet biti savršen, i dalje verujemo u to, kada se jednom u dalekoj budućnosti svet uspeti da se oslobodi raznoraznih stega i otrova i prestati da bude deponija čovečanstva.

HC: I ovaj album kao i njegov prethodnik je zapravo jedan DIY projekat, koja porodica Živanović sprovodi u delo. Ovog puta ste u priču uključili i sinčića Vasilija. Da li je zapravo to pravi recept za stvaranje i plasman muzike koja nije namenjena širokim narodnim masama?

TC: Sve što radi Terror Couple, i sve što smo radili ranije u domenu umetnosti, ili bilo kog vida kulture je uvek i isključivo bilo D.I.Y. Oduvek smo, među uzorima, imali bendove koji su nastali n ovom postulatu. Prvi put u priču se, spontan, umešao i naš sin Vasilije, koji je učestvovao u radu na pojedinim ritmovima i linijama, i raznim loopovima. Njemu je to kao igra, zatražio je da mu instaliramo pojedine loop base programe, kako bi mogao da ređa semplove, i na kraju se tu izrodilo što šta zanimljivo, što smo upotrebili na albumu. Naročito je značajan njegov rad na pesmi Boginja otuđene dece, na kojoj je dobar deo ritma i efekata njegova kreacija. Njegova interesovanja su trenutno usmerena na programiranje vezano za video igrice, ali je još uvek mali, i ne možemo da tvrdimo da neće i dalje biti kreativna snaga naših bendova i projekata u budućnosti. U svakom slučaju, sa razlogom je potpisan na ovom albumu.

Omot drugog albuma

HC: Imajući u vidu da ste prilično aktivni u tom underground svetu na Niškoj muzičkoj sceni, šta možete reći o sadašnjosti i budućnosti te takve drugačije muzike ne samo u Nišu već u čitavoj našoj državi? Ima li nade i perspektive za tu neku „čudnu i bučnu“ muziku u svom ovom mraku i đubrištu koje je svuda oko nas?

TC: Za svaku umetnost uvek ima nade, pa samim tim ima nade i za čudnu konceptualnu muziku sa plesnim elementima koju mi radimo. Da ne verujemo u ono što radimo, i da to nema poente, verovatno bi odustali od svega, posle toliko godina. Nada i nije neophodna za postojanje nečeg što je pretežno kreacija i odraz jedne zatvorene celine, kao što je TC. Sve što radimo, radimo samo da bi neki svoj unutrašnji dijalog, i lični svemir doneli na ovaj svet. Ako se to svidi nekom to je samo veći motiv i satisfakcija, ali bi zbog svoje mentalne ravnoteže to svakako radili samo radi sebe. Generalno TC, nije deo bilo koje scene, i sve te priče o sceni su suvišne, jer svaki bend je organizam za sebe, i funkcioniše odovojeno od drugih bendova. Svi mi možemo da se poštujemo i sarađujemo, ovako ili onako, ali za nedefinisanim pojmom kao što je scena nema više potrebe. TC je entitet koji egzistira u svojoj ličnoj realnosti, to nije samo filosofija, već pojavni oblik našeg postojanja. TC je i nastao kao pojednostavljenje rada i kreacije, jer je mnogo lakše da funkcionišemo u okviru porodice, nego benda, zbog obaveza i svega onog što donosi uobičajena svakodnevnica života u Srbiji.

HC: U novembru 2019. godine učestvovali ste na Hali Gali festivalu. Mogu samo reći težak underground. Šta mi možete reći o tome?

TC: Kakav doživljaj. Klub Dragstor sa svim tim katakombama i prostorijama koje okružuju glavni koncertni prostor. Osećaj kao da ste u filmu Vima Vendersa, klub kao Berlin kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, svirka kao iz snova za sve ono što mi predstavljamo. 1000 ljudi u celom klubu posetilo je ovaj festival, nekoliko bina, publika nas je sjajno prihvatila, a Kata na kraju postala boginja otuđene dece. Svirali smo i Influensera na bis, i reklo bi se, da Terror Couple ima više publike u Beogradu nego u gradu iz koga dolazimo. Velika ljubav za ekipu iz Noćnih mora i Kišobrana od strane našeg benda.

HC: Za kraj: Muzika za preporuku, film za preporuku, knjiga za preporuku.

TC: Ovih dana sam čitao Murakamijevo Ubistvo komtura, odlična knjiga, veoma slična nekim konceptima koje propagiramo u sopstvenoj muzici. I jako kompatabilna sa našim novim albumom Reality not found, naročito zbog filosofije o ideji koja se materijalizuje i dobija oblik fizičkog bića i reke postojanja i virova o kojima i mi govorimo. Što se tiče muzike Billie Eilish je aktuelna, ili novi album Swans-a Leaving Meaning. Kada je film u pitanju, Bilo jednom u Holivudu od Tarantina, ili Gentlemen novi film Gaj Ričija. Bacite pogled i na Parazita ako niste, ima tu jako diskutabilnih stavova o kapitalizmu koji mogu da budu predmet svakojakih diskusija.

Za kraj: Borba za autorski pečat i isključivo muziku koju sami kreirate se nastavlja. Voli Vas Terror Couple.

Intervju vodio Miljan Ristić a.k.a eXperiment

Roza je vagon u kome su se srela tri čoveka. Dule, Nebojša i Steva su predhodnih par decenija putovali paralelnim kolosecima hardcorea, punka, post-punka, noisea, eksperimentalne i ponekad jazz muzike, a trase su su počele da im se ukrštaju zajedničkim turnejama Mnjenja i VVhile-a. Kada je prvopomenuti bend prestao sa radom, a potonji prešao u novu fazu "rada na daljinu", bila je to stanica koja je prelomila da se zajedno ukrcaju u isti voz.

Muk na mestu Stoletove režuće poezije i Andrijinih bravuroznih falseta zamenjen je instrumentalima u kojima se ovaj trio prvi put kreće kroz već hiljadu puta pređene i opustošene predele... afrobeat, jazz, post-punk, tropicalia, krautrock, bossanova, synth pop... i zgrožen onim što zatiče, stvara svoju viziju postapokaliptičnog naselja koje bi na tom mestu moglo da nikne i da stvori novi život po njihovoj meri.

Roza je zamišljeno putovanje obalama Mediterana dok se vučete na posao raskopanim, blatnjavim beogradskim ulicama, lift muzika u sumornim bolničkim čekaonicama, vino iz tetrapaka presuto u sjajne kristalne bokale, dokumentarni filmovi o radikalnim političkim komunama u posleratnoj Nemačkoj i tajnim vladinim projektima o vanzemaljcima.

Prvo izdanje snimljeno je u junu 2019. od strane Relje Svilara koji je radio i mastering i miks zajedno sa Rozom, a februara 2020. objavljeno je za beogradsku Pop Depresiju i skopski Balkan Veliki. Omot je radio Sven Sorić iz zagrebačke udruge This Town Needs Posters i sestrinskog benda ###, a vinilno izdanje se očekuje za nekoliko meseci.

foto: Wood

Koncertima u Kruševcu, Šapcu, Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Nišu, Požarevcu, Subotici, Zaječaru i Smederevskoj Palanci, jedan od najznačajnijih i najdugovečnijih rok bendova sa ovih prostora, legendarni Električni orgazam, proslaviće 40 godina postojanja. Kako saznajemo, ovo je tek početak turneje, jer će bend nastupati tokom cele godine, i pokušaće da dođe svugde gde ih budu zvali.

"Turneja počinje 13. marta koncertom u Kruševcu. Cele ove godine bićemo na turneji, koja obeležava 40 godina rada benda. Planiramo da obiđemo što više gradova i obeležimo taj jubilej na koncertima, u direktnom kontaktu sa našim fanovima", kaže Gile pred početak turneje.

Urbana legenda kaže da je bend nastao 13.januara 1980. godine nakon koncerta grupe "Leb i sol" u Domu sindikata, kada su Srđan Gojković Gile, Ljubomir Jovanović Jovec i Ljubomir Đukić Ljuba otišli u boemsku kafanu "Mornar" (pošto u to vreme nije bilo kafića) i odlučili da naprave pank bend. Ime "Električni orgazam" predložio je Gile, pošto mu je to prvo palo na pamet, želeći da na taj način namerno provocira i šokira tadašnji establišment.

"Tog dana bili smo na koncertu grupe "Leb i sol". Koncert je bio super, ali to nama, koji smo slušali to što smo slušali, s nabujalom tinejdžerskom energijom, jednostavno nije bilo dovoljno. Hteli smo nešto drugo i posle koncerta smo otišli u kafanu "Mornar". Bila je, za to vreme jedna uobičajena situacija – nema konobara. Tako je i nastala jedna od naših prvih pesama, "Konobar" a te iste večeri nastao je i "Električni orgazam"", sećaju se članovi ovog kultnog sastava.

"Električni orgazam" je u stvari bio napravljen samo za jedan koncert, kako bi nastupio kao predgrupa "Hipnotisanom piletu", bendu u kojem je Gile svirao bubanj, a Jovec gitaru (dakle sami sebi), jer nisu znali ko da im bude predgrupa, a u to vreme je bilo uobičajeno da svaki koncert ima neku predgrupu.

Već na ovom prvom koncertu koji su sredinom juna 1980. godine održali u maloj sali SKC-a izazvali su totalni delirijum i euforiju u publici, i nakon koncerta svima je bilo jasno da od tog trenutka "Hipnostisano pile" više ne postoji, a da je "Električni orgazam" postao glavni i jedini bend.

"Čim smo odsvirali taj poznati prvi koncert "Električnog orgazma" kao predgrupa "Hipnotisanom piletu", odmah su svi u Beogradu saznali za nas i postali smo bar tu zvezde. Za dva meseca su svi u Jugoslaviji znali za bend", seća se Gile.

Kako saznajemo, interesovanje za sve rođendanske koncerte benda je veliko, a publika u Srbiji i Makedoniji će tokom marta i aprila moći da vidi legendarni bend u sledećim gradovima:

13. mart – Basement Bar, Kruševac
14. mart – Pivnica Floyd, Šabac
19. mart – Kombank dvorana, Beograd
20. mart – Dom kulture, Novi Sad
26. mart - MKC, Skoplje
27. mart – Feedback, Niš
03. april - Klub Kb, Požarevac
04. april – Klub Mladost, Subotica
10. april – Omladinski centar, Zaječar
11. april – Punk Rock Cafe, Smederevska Palanka

Kurt Cobain je uradio pravu stvar kada je na koncertu Nirvane u New Yorku, 1993. god. otpevao bezvremenu pesmu majstora bluesa i folka - Leada Bellyja (Huddie Ledbetter), koji ju je otpevao davne 1939.


Harizmatični pevač je imao unikatan, dubok glas kojim je nadjačavao zvuke svoje gitare od dvanaest žica. Tu gitaru je, jednom prilikom, hteo da kupi upravo Kurt, nudeći Bellyjevom rođaku 50.000 dolara. Kurt je često isticao da mu je Lead omiljen pevač.

Stvaralaštvo sjajnog muzičara imalo je ogroman uticaj na umetnike poput Franka Sinatre, Toma Waitsa, Jacka Whitea i Georga Harisona, koji je jednom rekao: "No Lead Belly, no Beatles!"

Inače, ovo je tradicionalna, američka folk pesma, čiji je originalan naziv "In the Pines", a nikad se nije saznalo ko je njen autor, osim da je najranije izvođenje ovog bisera bilo 1870. Poreklo pesme nas vodi sve od Južne Apalacian oblasti u SAD, pa do Tenesija i Kentakija...

Kada je Cobain otpevao ovu prekrasnu pesmu o muškarcu koji saznaje da ga žena vara, te izmučen ljubavlju koju i dalje oseća prema njoj, izlazi u noć i gine u saobraćajnoj nesreci, ostavio je snažan utisak na Neila Younga. Rekao je da je glas Kurta Cobaina, u završnici pesme, zvučao "nezemaljski, poput vukodlaka, neverovatno."

Sam Kurt je bio uveren da je obrada zvučala užasno jer je publika bila jako tiha. Nije shvatao da ju je, bukvalno, zapanjio načinom na koji je otpevao tu blues - baladu.


Tatjana Smiljanić

Kraj serijala! Sve dosadašnje epizode možete čitati ovde.

Sve na filmu potiče od nečeg drugog. Pisanje je, naravno, pisanje, gluma dolazi iz pozorišta, a snimanje potiče od fotografije. Montaža je jedinstvena za film. Nešto možete videti iz raznih uglova gledanja gotovo u isto vreme što stvara novo iskustvo. Umesto traženja intelektualne kičme filma u scenariju pre početka rada Kjubrik je smatrao kako je njegov način kretanja prema konačnoj verziji filma snimanje svake scene iz različitih uglova i zahtevanje ponavljanja svake rečenice. 


Nakon kosmičke Odiseje (2001: Odiseja u svemiru), epskog remek dela maestralnog američkog reditelja Stenlija Kjubrika iz 1968. godine, čovekovog kreativnog susreta sa kosmosom i naprednom izvanzemaljskom vrstom, Kjubrik se okreće novom, trećem u nizu kontroverznih SF ostvarenja. Njegova umetnička vizija, ideja da dotadašnje ustaljeno predstavljanje filma kao pozorišne predstave u tri čina preusmeri u autentičan vizuelni doživljaj - pročišćen od naslaga nepotrebnog i pogrešnog, a potom transponovan filmskim jezikom u jedinstven umetnički izraz, nastavlja se i kroz Paklenu pomorandžu (1971.), mračnu filmsku viziju budućnosti čovečanstva potonulog u nasilje, viziju romanopisca Entonija Bardžisa iz 1962. godine.

Čovek nije uglađeni varvarin, objašnjavao je Kjubrik, on je primitivni varvarin. On je iracionalan, okrutan, slab, glup, nesposoban da bude objekat nečega što se ne dotiče njegovog interesa. Zanima me okrutna i nasilna čovekova priroda jer je to njegova istinska slika.

Film je predstavio fantaziju u vidu noćne more koja govori o Engleskoj u ne tako dalekoj budućnosti. Priča se bavi mladim delikventom Aleksom i njegovom bandom (sjajni Malkolm Mekdauel), nasilnikom čija je jedina pozitivna osobina naklonost muzici Ludviga van Betovena. Nakon niza brutalnih zločina on biva uhapšen, a potom i kažnjen od strane države oduzimanjem slobodne volje brutalnom metodom ispiranja mozga, postajući na taj način još jedna "paklena pomorandža". Aleks postaje samo nešto što podseća na ljudsko biće - u osnovi mehaničko u svim svojim reakcijama. Nakon "milosrdne" terapije od strane države, vezane za stopu smanjena delikvencije i nasilja, Aleks postaje stvorenje bez slobodne volje, neka vrsta nezaštićene biljne vrste koja još samo vegetira na vetrometini uzavrelog sveta licemerja i brutalnosti. Izraz clockwork orange oslikava njegovo jadno, nehumano postterapijsko stanje stvorenja na navijanje – prazne ljušture, tj. nečega što samo spolja izgleda privlačno i sočno poput pomorandže, a iznutra je isprazna marioneta sistema...


...Dobrota dolazi iznutra. Dobrota je izbor. Čovek koji ne može da bira, više nije čovek...

Kjubrik na taj način otvara još jedno bolno društveno pitanje - o suštinskim uzrocima i posledicama nasilja u društvu, odnosu prema pojedincu, postavljajući vanvremensku muziku Betovena kao kontrast društvenoj konfuziji bez pravih odgovora, licemerju i brutalnim scenama nasilja. U zloslutnoj atmosferi (koja na momente veštim pokretima Kjubrikove kamere i usporavanjem kadrova podseća na apokaliptičnu viziju još jednog briljantnog, vizionarskog ostvarenja zlatnih sedamdesetih – Fosijev Kabare) koja kombinuje tamu anarhije, mračnih vizija čovečanstva, vizuelnu napadnost i svetlost lepote klasične muzike, unutar koje se odigravaju brutalne scene igre smrti bezosećajnog i bezbožnog sveta, Kjubrik se bavi nekim od ključnih pitanja sveta u rasulu hipokrizije, laži i nasilja, pitanjem granice između dobra i zla, pitanjem pojedinca unutar društva dvostrukog morala... Manipulisanje masama i poigravanje sistema temeljnim ljudskim vrednostima poput slobode – od potrebe do potrebe društva, potmulo odjekuje unutar ovog brutalno ogoljenog filma uz čudesni kontrast razigranosti teme Singing in the rain – pakleno kjubrikovski ...

Kao što se film Odiseja u svemiru završava krupnim planom zvezdanog deteta koje gleda u kameru dok putuje prema Zemlji, nagoveštavajući sledeći, uznapredovali korak ljudske civilizacije, film Paklena pomorandža počinje krupnim planom mladića Aleksa koji zuri u kameru zlokobno se smeškajući, dok se sprema da započne noć punu seksualnih ludorija i ultra-nasilja sa svojom bandom. Pošto je surovi Aleks daleko od evolutivnog napretka koji predstavlja zvezdano dete, može se zaključiti da Kjubrik ovim vanvremenskim filmom otvoreno progovara o tome da će na svetu biti mnogo gore, pre nego što jednog lepog dana postane mnogo, mnogo bolje...

Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije. Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom.

Dragan Uzelac

Pročitajte i:

5 omiljenih distopijskih romana Entonija Bardžisa
Paklena pomorandža - Šta je čovek bez slobodne volje