Poslednji put smo sa bendom Quasarborn razgovarali marta prošle godine. Tada je prvi album bio u pripremi a u međuvremenu bend je izbacio nekoliko spotova i na koncu, album je izašao kao kruna dugogodišnjeg rada. Čini se da se rad isplatio obzirom da je bend do sada nailazio na pozitivne kritike i da ih u andergraund medijima ima dosta.  

Iskoristili smo priliku i sa Lukom Matkovićem popričali malo o tome šta se sve izdešavalo od prošlog intervjua. Fokus je, očekivano, bio na albumu, njegovom nastajanju i konceptu. Nismo ni zaobišli uzore, stvaralački proces i spotove.

Imam utisak da ste svakom detalju na albumu prišli vrlo studiozno. Koliko vremena je prošlo od ideje do realizacije albuma? Prvi spot je izašao još početkom prošle godine, zato pitam.
Odlično pitanje, i veliki problem za nas. Od kako smo Tihi i ja počeli da sviramo zajedno imamo situaciju u kojoj se stare ideje prekasno realizuju. Prve ideje koje su završile na ovom albumu su začete još 2008. godine, a poslednja pesma je sasvim završena 2014. Onda to treba navežbati, pa i snimiti. Već vam postaje jasno da postoji gomila novih ideja za sledeći album!

Album je konceptualan i tekstualno povezan što je tipično za prog bendove. Koliko ste vi zapravo progressive band ?
U odnosu na čiste treš bendove smo prilično progresivni, ali u odnosu na progresivne bendove, prilično smo „cigla-malter“. Može se reći da smo „ničija deca“ po tom pitanju.

Da li je Orvelova ili Hakslijeva distopija naša realna budućnost? Kako to sprečiti?
Ja bih pre rekao da je to naša sadašnjost. Samim tim se nameće odgovor na drugo pitanje – nemoguće je. Istorija se konstantno menja po želji moćnika, oni koji imaju nešto da kažu bivaju ućutkani, a industrija zabave jača svakim danom. Neko je lepo rekao: te knjige je trebalo da budu upozorenja, a ne uputstva...

Spotovi su vam takođe, vrlo profesionalno urađeni. Može li se uopšte danas jedan bend održati bez (kvalitetnih) spotova?
Danas je ljudima sposobnost pažnje jako opala. Moraš im čačnuti sva čula kako bi ih uopšte zainteresovao. Zato je svakako potrebno da svako muzičko delo propratiš nečim vizuelnim. To ne mora uvek biti visokokvalitetni spot, može biti i jednostavna animacija, poput vizualizacije za naš singl „Blood Honey“.

Za sviranje vaše muzike treba prilično dobro vladati instrumentima. Obično kad neka grupa dobije epitet „technical“ to znači da su u pitanju odlični muzičari. Da li je neko od vas završio muzičku školu? 

Đorđe i ja smo započeli nižu muzičku školu, ali smo izbačeni... Ja sam bio previše nemiran, trčao po učionici i skakao, a on je svirao „Master of Puppets“ od Metallice na ispitu i time šokirao veće.

Koliko često vežbate?
Tihi i ja vežbamo kad god nam vreme to dozvoli. Tomas, pošto je „najmlađi“ na svom instrumentu, trenutno vežba non-stop, a za Đoleta bih rekao da ni ne vežba, samo svira, i komponuje. Nije lako uskladiti ovaj aspekt bivanja u bendu sa poslovima i svakodnevnim obavezama.

Imate li neke „uzore“? Ko je najviše uticao da „Odyssey To Room 101“ dobije baš ovakav oblik?
Uzora je jako mnogo, i svima su oni jako različiti... Pogotovo u poslednje vreme se to raširilo do granica besmisla. Ali u vreme nastajanja Odiseje, na mene su najveći uticaj imali treš metal bendovi poput Anthraxa, Kreatora, Forbiddena, Slayera, zatim je veliki uticaj imao The Stone,  pa Iron Maiden, Decapitated, a i komercijalniji bendovi poput Avenged Sevenfold.

Normalno je da svako od vas u bendu sluša različitu muziku (ili nije?), ali koji je vaš Najmanji Zajednički Sadržalac? U kojoj tački se spajaju vaši muzički ukusi?
Uh, ovo je baš teško pitanje. Kako je vreme odmicalo, postajali smo sve različitiji. Mislim da ne postoji nijedan bend koji baš volimo sva četvorica. Možda eventualno,... Metallica?

Da li planirate da dođete u NS da održite samostalan koncert? Ima li ideje i planova o promotivnoj turneji?
Promotivnu turneju smo počeli da organizujemo, a zakazana su već četiri koncerta, tri u Nemačkoj i jedan u Holandiji. Što se tiče dolaska u Novi Sad, on nije isključen, ali još uvek nemamo ništa konkretno u planu. Svakako će biti još dosta koncerata, a uskoro ćemo objaviti i datum nastupa u Beogradu.

Interesujete me na koji način komponujete pesme? Imate li neki određeni „ritual“, način ili „ rutinu“ ili pesme nastaju kako vam dođe inspiracija?
Što se prvog albuma tiče, to je uglavnom bilo na meni. Ja bih kod kuće snimio nekakav demo snimak pesme, pa bih prosledio ostalima koji bi nakitili koliko mogu. Međutim, sada smo malo promenili način stvaranja, te smo baš nedavno Tihi i ja napisali pesmu prosto džemujući na probi. Svakako, stvar je od slučaja do slučaja.

Šta imate da poručite mlađim bendovima? Šta nikako ne smeju, a šta bi trebalo obavezno da urade da bi postali ozbiljan bend kao što ste vi?
Rekao bih da bi trebalo da batale iluzije o „rokenrol načinu života“. To je možda pošlo za rukom dva, ili tri benda, ostali lažu! Za bend je potrebno da budeš vredan, radiš naporno i ulažeš dosta vremena i novca. Kao i za bilo šta drugo u životu u čemu želiš da budeš uspešan.

Želim vam svu sreću u daljem radu i hoću na kraju da vam kažem da ste pomerili granice srpskog metala i opasno se približili, ako ne i pridružili vrhu svetskog. Svaka vam čast na ovako kvalitetnom albumu...
Hvala veliko! Dajemo sve od sebe, a najbolje tek dolazi!

Intervju vodio Zoran Popnovakov

Autogeni Trening je jedan od najznačajnijih Crnogorskih Rok bendova. Svi se oko toga slažemo. Svaki put kada se spomene ime benda, samo se čuju hvalospjevi i pohvale. Slažemo se i sa time, jel? Pa ima li neko da može da mi objasni zašto se bend i dalje ne tretira kako zaslužuje, od strane držve, od strane medija, ali i od strane same publike.

1. Državi je u interesu da joj se ime spominje u nekom dobrom kontekstu. Autogeni Trening su Crnogorski bend. Valjda ne trebam da objašnjavam značaj muzike i bendova kao ambasadori jedne države? Pobogu, Dinu Kapetanoviću osporavaju državljanstvo dok ga daju tajkunima! Dinu ne može, tajkunu može! Znam, znam da je hroničan nedostatak morala i bilo kojih vrlina sem kriminalnih među domaćim političarima, ali od kukanja nema ama baš ništa, nego delajte da se ime AUTOGENI TRENING čuje što više, i taj zadatak pada na vama, na nama.

2. U svim, ali baš svim medijima, se busaju da su okrenuti alternativi, da su okrenuti undergroundu da su ovako, da su onako naklonjeni mladoj publici i kritičnom umu. Koji su to mediji? Gdje se to Autogeni Trening pojavljuju ili čuju sem na par pisanih/online medija i par radio stanica koje se najviše slušaju po Podgorici, i to više onako usput. Sram vas sve bilo! Ovom bendu je potrebna sveobuhvatna podrška, ne busanje tamo nekih kvazi poznavaoca, DJ-ejeva ili nazovi novinara. Svaka čast pojedincima (znate koji ste) ali samo jedinstvo i glas svih će uroditi plodom - promjenama. Naučite više!

3. A i publika ... jad i nevolja. Sve se nešto busaju, laprdaju... Gdje su majice?... u domaćoj izradi gospodo! Uzmeš marker i debelo na bijeloj majici napišeš AUTOGENI TRENING! To je sasvim dovoljno. Ili, auto lakom napišeš AUTOGENI TRENING! Ili na rancu drečavom bojom napišeš AUTOGENI TRENING! Napiši djevojci na kupaći AUTOGENI TRENING i ima pola Crne Gore i Srbije da govori o bendu! To je patriotizam! Zovite lokalne radio stanice i recite da želite da slušate AUTOGENI TRENING! Zovite lokalne TV stanice i tražite da gledate spotove AUTOGENOG TRENINGA! Dobili ste jedan i zadržaćete jedan dok ne počnete da mislite i delate, za dobro vas i benda.

Lijepo Dino Kapetanović kaže „... jer vreme je duhovnog potopa...“, a i pjesme su za takvo vrijeme. Jeza me prožima slušajući ove pjesme i prisjećajući se spota za pjesmu „Koliko ljudi još treba da umre“ i upečatljivog Dinovog pogleda u kome se miješaju gordost, ljubav, žal, bijes. Pjesme su životno iskustvo, siva svakodnevica pretočena u bolno iskrene pjesme. Bolno je slušati ovaj album. Bolno je slušati „Pesma za tvoj rođendan“, „Naplata“, „Nemoj da se daš“ ... Bolno jer ove pjesme su odraz generacije uhvaćene između nakovnja i čekića, između života koji neumitno prolazi sa jedne strane i smrdljivih političara sa druge (svih usmjerenja koji samo misle na svoje dupe i koče, koče, koče sve progresivne ljude). Bolno je slušati ove pjesme jer je to naša realnost. Bolno ih je slušati jer znam da samo mali broj ljudi i razumije ove pjesme. Bolno je slušati ove pjesme jer me boli gledati ovu mladost koja propada. Bolno je slušati ove pjesme jer ove današnje generacije, jednom dobrom većinom, ne vide što se događa, niti ih interesuje, niti žele išta da promjene. Bolno je slušati Dinove riječi i glas pun gorčine. Bolno je sve to, ali kada boli, onda se tijelo i um bude, uče i bore, i tu leži ogromna snaga ovog albuma – može da bude mnogo loše, ali ne predaj se. Bolan je album „Spasi se sam“, najviše za bend, za Dina, za Bojana, za Veljka, ali je upravo zbog toga i velik album, mnogo značajniji nego što trenutno može da izgleda. „Spasi se sam“ je vrlo simboličan naziv, ali vam ga ne mogu objasniti. Morate shvatiti sami.

„... jedva čekam da se probudiš...“ opet Dino Kapetanović sa besmrtnim optimizmom kaže i daje nam još jednu lekciju u humilnosti.

Nikola Franquelli

I dan-danas, naslovnica epizode Demonska lepota, kojom je tada novi strip-serijal bio reklamiran u drugim Dnevnikovim izdanjima, meni je najveća prevara s kojom sam se u životu susreo. Kao klinac opčinjen stripom i knjigom, ta scena mračnog demona koji u oblaku dima izlazi iz stranica raskriljene drevne knjige tada mi je stravično rezonovala u mašti, savršeno se uklapajući u stripove koje sam tada čitao u magazinima „Eks“ i „Horror“, tačnije Tomb od Dracula i Kull the Conquerer, sve to začinjeno Bratom Vuduom, Simonom Zombijem, Blejdom, tada Čudovištem iz Močvare i jedinom epizodom Satane koju sam u životu pročitao, ali koja je ostavila veoma jak utisak na mene. 

Nažalost, meni i dalje omiljena naslovnica Dilana, čak i nakon svih ovih godina, blage veze nije imala sa sadržajem te epizode. Doduše, možda to i nije toliko loše, pošto mi i dalje služi kao neukaljana idejna sinteza stripovske druge polovine osamdesetih godina prošlog veka u tadašnjoj našoj zemlji, ali i u mojoj maloj biblioteci. 

Drugi tom kolekcionarske edicije „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka pokriva priče 4-6 iz nekadašnjeg Dnevnikovog serijala, odnosno originalne italijanske hronologije.

Knjigu otvara epizoda „Duh Ane Never“, koja je kod nas izvorno objavljena kao „Priviđenje Ane Never“. Čitajući verziju Veselog četvrtka, moram priznati da mi je novi naslov sve vreme smetao. Moglo bi se reći da je novi naslov verniji izvorniku, premda ima osnova i za prevod „priviđenje“, ali „duh“ u naslovu mi je delovalo kao najmanje kreativno rešenje problema. Bio bih daleko zadovoljniji da je upotrebljena reč „avet“, recimo, ili „utvara“ – čime bi se postigla vernost izvorniku, ako se već na tome insistiralo, ali i zadržala nostalgična nit koja povezuje ovo kolekcionarsko izdanje sa nekadašnjim Dnevnikovim, a ne sme se zaboraviti da je nostalgija možda i glavni razlog za kupovinu ovih kolekcionarskih tomova.

Bilo kako bilo, „Ana Never“ je jedna od epizoda „Dilana Doga“ koje – po mom mišljenju – najbolje predstavljaju ovaj strip. Crtež je više nego dobar, naročito za svoje vreme, ali meni manje bitan od priče, koja vrlo vešto vodi čitaoca tragom manje-više standardnog detektivskog romana, poigravajući se sa Dilanovim ljubavnim dogodovštinama u bezmalo holivudskom mizanscenu, ali se i na izvestan način rugajući sebi i čitavom konceptu loših horora, koji u današnje vreme na IMDB-u imaju ocenu 4/10 ili nižu.

Rečena priča je za „Dilana Doga“ bezmalo lepršava i vrca od Gručovog humora, koji je ipak jedna od ključnih odlika serijala. Detektivska storija se završava očekivanom horor kulminacijom, što joj u neku ruku pomalo umanjuje sjaj. Naravno, ovo je primedba upućena iz današnje perspektive, kada tržište stripova i knjiga obiluje fantastikom, pa se čini da je poslednjih nekoliko stranica „Ane Never“ usiljeno i možda čak nepotrebno. U vreme kada je ta epizoda prvobitno objavljena, pomenuta završnica je zacelo bila veoma efektivna i više nego zadovoljavajuća.
Međutim, iako odlično osmišljena i nacrtana – a i ispripovedana – „Ana Never“ nikada nije bila među mojim omiljenim epizodama. Za moj ukus suviše je ni tamo ni ovamo i sa stanovišta zrelog čitaoca taj utisak bih nadasve formulisao kao moju nesklonost ka srednjim rešenjima – a „Ana Never“ vrlo vešto i dosledno sve do samog kraja prati srednju liniju između krimi noara i horora – nego kao realni nedostatak i objektivnu zamerku priči.
Bilo kako bilo, „Duh Ane Never“ 4/5

„Ubice“ su druga epizoda u drugom kolekcionarskom trobroju i veoma prikladna za čitanje u vrelim letnjim mesecima, pošto se – u neku ruku – bavi masovnom nervozom i histerijom koje prate život u gusto naseljenim sredinama kada vrelina postane nepodnošljiva. Cela epizoda je, zapravo, komentar na savremeno društvo – od neljudskih uslova života u velikim gradovima, pa preko ugrađene iskvarenosti političkog sistema do manjkavosti ne samo liberalnog već konkretno korporativnog kapitalizma. Nažalost, danas mnogo bolje razumem šta je pisac hteo da kaže nego što sam to razumeo u vreme kada sam prvi put čitao „Ubice“, pošto sam u međuvremenu osetio sve blagodeti tranzicije i neokapitalizma. Pored ovog aspekta društvene angažovanosti, „Ubice“ se dotiču sprege između tehnologije i okultnog, što je povremeno tema i „Dilanovog“ starijeg bratskog serijala, „Martija Misterije“. Naravno, ovo će biti stalna tema kod „Dilana“, koju smo – uostalom – imali prilike da vidimo već u prvoj epizodi. Sve ovo na stranu, „Ubice“ su osrednja epizoda mereno prosekom „Dilanovih“ početaka, ali zaslužuju da se istaknu po većoj razradi očinskog lika inspektora Bloka i njegovog pokroviteljskog odnosa sa Dilanom, kao i po uvođenju jednog od meni najdražih likova u serijalu, ekscentričnog lorda Velsa.

Na nesreću, „Ubice“ pate od propusta u scenarističkoj pripremi. Odnosno, polazne pretpostavke o načinu na koji britansko visoko političko i korporativno društvo funkcioniše jednostavno ne stoje, a na tim pretpostavkama previše toga počiva, tako da epizoda završava na staklenim nogama. No, pored ovih zamerki, „Ubice“ su sasvim zadovoljavajuće štivo.
Ocena: 3/5

„Demonska lepota“ je epizoda koju sam svojevremeno najviše priželjkivao da čitam, nadasve zbog naslovnice koja je verovatno najbolja naslovnica Dnevnikove edicije „Dilana Doga“. Nažalost, naslovnica čitaoca vodi na pogrešne pretpostavke o epizodi, pa je možda i to delimično razlog mog razočaranja ovom storijom. Priča je prikladno sablasna i u njoj se nastavlja sa razvojem Dilanovog lika, kao i njegovog odnosa sa ljudima u njegovom životu – pre svega sa Blokom – ali čitava epizoda vrlo brzo devalvira u može biti zasluženu kritiku žene u ulogama ljubavnice i majke. Fantazijski, odnosno horor element u „Demonskoj lepoti“ prisutniji je nego u prethodne dve epizode i možda bih se usudio da iznesem stav kako se bliži lavkraftijanskom hororu – pri čemu mislim na suptilnu jezu, a ne na mnogo pipaka – ali otužna kritika ženskog roda u globalu i naivnih i slabih muškaraca konkretno prilično otežava inače solidno osmišljenu i napisanu priču.
Preporučeni soundtrack uz čitanje „Demonske lepote“: Mother by Pink Floyd. 

Ocena: 3/5

Ivan Jovanović Najtflajer

Odmah da priznam, meni su romani poput The Fold stvarno guilty pleasure materijal, a to dalje znači da su mi takvi romani apsolutno savršeni za svaku božju priliku, to od plaže pa sve tamo do doktorske čekaonice. To vam je ona vrsta knjiga kakve stvarno treba uvek imati pri ruci, i to u oblinim zalihama, jer su najdragocene upravo kad treba anulisati razočarenje ili barem sitnu iritaciju koju za sobom ostave neki pretenciozniji naslovi. ;)

Dakle, The Fold: Leland “Mike” Erickson je zamoljen od strane starog drugara (koji je ništa manje nego glavešina Defense Advanced Research Projects Agency) da suptilno ispita šta se to tačno dešava sa ekipom naučnika koje DARPA finansira, a koji su - po svemu sudeći, u preko stotinu dobro dokumentovanih eksperimenata - uspeli da proizvedu funkcionalnu mašinu za teleportaciju. I mada je svima jasno da tako kapitalan tehnološki pronalazak podrazumeva slavu, pare i opet pare pa uz to još i ogromne, sama ekipa pronalazača kao da ne deli to mišljenje, i iz nekog čudnog razloga stalno odlaže famozni trenutak objave fenomenalnog otkrića. Mike se tu našao kao neka vrsta posrednika, prihvaćenog od obaju strana, to uglavnom zato jer je Mike skromni učitelj u jednoj još skromnijoj srednjoj školi.

Ali, naravno, Mike je sve samo ne običan: Mike ima eidetsko pamćenje, što dalje znači da sve, ali zaista sve što on ikada okrzne pogledom ostaje zauvek sačuvano u njegovoj memoriji, lako dostupno za kasnija proučavanja u najsitnijem detalju. Vrlo brzo nakon dolaska, Mike zaključuje da nešto ipak nije sasvim u redu sa teleport kapijama od milošte nazvanim “The Albuquerque Door”, iako su svi članovi ekipe pronalazača na desetine puta uspešno prošli kroz njih, preksačući tako razdaljinu sa jednog na drugi kraj kampusa. Jedan član ekipe (zapravo, Mikeov prethodnik, dakle nezavisni promatrač, a ne sam pronalazač) doživeo je krajnje traumatično iskustvo, mada se ono ipak nije moglo direktno povezati sa njegovim učešćem u eksperimentu: naime, po povratku iz kampusa, Ben Miles je doživeo nervni slom tvrdeći da je neko kidnapovao njegovu suprugu i zamenio je skoro savršenim klonom.

U naporu da otkloni sve nedoumice i ućutka sve glasine, DARPA od Eriksona očekuje nepristrasan i detaljan izveštaj po pitanju da li je teletransport kroz Albukerki vrata pouzdan i nadasve siguran eksperiment koji će iz temelja promeniti konvencionalni način putovanja.

Dakle, žanrovska premisa kakva se samo poželeti može, uparena sa odlično profilisanim likovima i ingeniozno smišljenim zapletom. Šta reći nego – fenomenalno osmišljen i izveden saj-faj triler, a ujedno i hibrid sa odlično doziranim kingovskim elementima horora.

Poređenja radi, asocira me donekle na Kingovu “Maglu”, ali to samo na one zaista najbolje delove. Ne krijem da je film jedan od mojih favorita (to kad je reč o ekranizacijama Kingovih romana, naravno), tako da je ta asocijacija ipak moguće samo do mene. No bilo kako bilo, to ovde pominjem kao nesumnjiv kompliment.

Roman je zaista odlična razbibriga, i to od one vrste zbog koje čitav dan jedva čekate da poobavljate sve mundano smaračke obaveze i da se najzad dokopate slobodnog vremena za opuštanje uz dobru knjigu.

Lidija Beatović

Exit Freedom 2018, Petrovaradinska tvrđava – Novi Sad, IV dan – 15.7.2018.

Završen je Exit Freedom 2018 . Poslednje večeri, u nedelju, 15. jula, na Petrovaradinskoj tvrđavi našu pažnju poklonismo Explosive i Fusion bini, koje su publici podarile zvuke death, heavy i thrash metala, odnosno elektronskog popa i (t)repa. Na Main Stage-u zvezde večeri su bili David Guetta i Martin Garrix.

 

Prvi bend koji sam ispratio poslednje festivalske večeri bio je Nemesis. Pre neki dan sam imao prvu priliku da uživo gledam ovaj ženski (melodic) death metal sastav u Beogradu sa Thy Art Is Murder. Devojke su pokidale koncert, a o mom oduševljenju svedoči i izveštaj koji sam napisao. Imale su nekih pola sata fore, od 20.15, da publici prikažu svoje umeće koje je nedvosmisleno. Pakao na zemlji su pružile numerama ‘’Pandemonium’’, ‘’Wake Up’’, ‘’Uprising’’ i na kraju ‘’Living Dead People’. Dosta ljudi se pojavilo ispred bine ne bi li uživali u njihovoj svirci. Devojke su takav gest znale da cene, te u to ime darivale potpuni užitak okupljenom narodu.

Sledeći se na binu penju Pančevci (i Beograđanin) – Terrörhammer. Prvi put ih slušam uživo i veoma su mi se dopali. Trojica ih je u bendu, a dvojica su na licu imala crne ratničke boje. Per exelans metalčina. Mene su podsetili najviše na Venom, mada ima i Motörhead-a i nekih crust/d-beat uticaja, recimo Discharge. Oni su takođe imali pola sata fore da pokažu ono što znaju. Neke od pesama koje su se našle na repertoaru bejahu ‘’Riding on a Devil’s Storm’’, ‘’Necro Speed Megalomania’’ i ‘’Graveyard Witch’’, koja se meni najviše dopala, pogotovu onaj rif sa početka koji se ponavlja u nekoliko krugova. Malo ljudi je ispratilo njihov set, među kojima su se našli i mlađani momci iz prvog reda, po svoj prilici drugari bubnjara, koji su između pesama jasno i glasno pružali vikom podršku.

Evil Invaders su naredni nastupali, ali sam ja odlepršao do Addiko Fusion Stage-a ne bi li prisustvovao koncertu Bojane Vunturišević. Stigao sam tačno na vreme, u 21.55. Na binu su se prvo popeli basista Bambi i za plejerima MKDSL koji ovoj elektro-pop umetnici pružaju intumentalno-‘’instrumentalnu’’ podršku. Nakon uvodnih tonova, eto i nje. Krenula je sa pesmom svoje nekadašnje grupe Svi na pod! - ‘’Ušće’’. Meni je njen prethodni sastav bio najsimpatičniji u tom talasu bendova koji su se pojavili na muzičkoj sceni Srbije, te sam kasnije usled toga i nju nastavio da pratim. Ostale numere su bile sa njenog albuma prvenca ‘’Daljine’’ koji je prošle godine ugledao svetlost dana.

Zahvalila se nama štreberima što smo došli na vreme i krenula da roka ‘’Sada žurim’’, ‘’Amy & Blake’’, ‘’Suzana’’, ‘’Noćni program’’ itd. Pohvalu za angažovanje Bojana je dala prvom redu koji je zaista sve njene pesme horski pevao, a nastup skoncentrisano pratio. Osim prvog reda, oni iza nisu bili nešto aktivni, što je i ona sama primetila. Na najbolju reakciju naišle su ‘’Daljine’’ i ‘’Kese etikete’’. Za kraj je ostavila ‘’E70’’ pre koje je Hrvatskoj čestitala drugo osvojeno mesto na Mundijalu uz naznaku da je ona uvek za to da susedima krava bude živa i zdrava. Na bini su joj se pridružile najbolje drugarice Maša i Minja, te zajedno sa Bojanom otpevale poslednju stvar. ‘’Nije staromodno, već je pristojno’’ apropo poklona publici, izgovorila je Bojana i sa ostalom družinom napustila stejdž.

 

Došlo je vreme da se vratim na Explosive. Holandski death metal ratnici Asphyx su taman zauzeli startne pozicije i krenuli u soničnu odmazdu. Intro sa razglasa ‘’The Quest of Absurdity’’ i onda klizeći u ‘’Vermin’’ sa ‘’The Rack’’ izdanja iz 1991. godine. Zastava iza njih se lelujala, a pevač Martin i drugari rokali na najjače. Publike je bilo veoma malo, što je bio slučaj i kasnije sa nastupom Grave Digger-a, pa sam na taj način izveo zaključak da je definitivno najposećeniji koncert na Explosive-u bio onaj Madball-a. Ove godine su metalci izgleda zakazali, čim su ih hardkoraši i pankeri pretekli u brojnosti.

Set listu su između ostalih još ispunile numere ‘’Death of Brutal Way’’, ‘’Der Landser’’ i ‘’Death: The Only Imortal’’. Kod ove pretposlednje u nizu Martin je naznačio da je rat prokleti biznis, a kod ove poslednje da je jedino smrt siguran posao, te da se u tom smisu treba radovati životu. Za kraj su ostavili ‘’Last One on Earth’’ sa istoimenog albuma iz 1992. godine. Kada su oni izbacili to izdanje na prostoru bivše Jugoslavije u najveće je besneo krvavi građanski rat. Martin je u vezi sa tim pozdravio čoveka kome se ne seća imena, a koji je sa njim radio intervju negde u Nemačkoj i koji mu je poverio životnu priču o preživljavanju rata i bekstva iz domovine. Pozdrav je dobio i Milan Rakić, jedan od čelnih ljudi ovog stejdža, koji, kako je Martin naglasio, je zaslužan za sva jaka metal imena koja imamo prilike gledati u Srbiji. Publika je bila poprilično statična za vreme nastupa ovih death metalaca i ni jedna šutka se nije desila. Završili su tačno u ponoć.

Idući nastup koji sam ispratio bio je onaj pravo dobre ragga jaranice iz Tuzle imena Sanela Halilović, a narodu poznatija kao Sassja. Ona je uz pomoć svog DJ-ja u nekih skoro sat vremena uveselila fino popunjeni Fusion. Numere koje su u najvećoj meri auditorijum pokrenule na ples bile su ‘’Njemica’’, ‘’MC’’, najpoznatija ‘’Clash’’ i ‘’Mahale. Nije uopšte časala časa, niti istog uzalud trošila već je rokala pesmu za pesmom uz po neko hvala i još po koju doskočicu. Vrlo simpatična predstava ove harizmatične bosanske rep artistkinje.

‘’Premasivan zvuk’’ u originalu sa Frenkie-jem i ‘’Etikete’’ sa Remi su takođe na lep odaziv naiše. Tu je negde na kratko stala sa numerama koje se nalaze na albumima ‘’Taktički Praktično’’ iz 2015. i ‘’No Problemo’’ iz 2017. te nas odvela na singlove ‘’Klimam’’ i ‘’Pull Up’’. Ona je, kao što rekoh iz Tuzle, grada soli, Fukara i repa, i vrlo je jasno zašto je upravo Tuzla prestonica ovog muzičkog žanra u BiH, a posebno je ona jedan od tih argumenata. Za kraj, oko 1.15, je ostavila ‘’Jemen’’. Taman kad smo mislili da je gotovo eto nje opet nazad, ali samo da bi roknula selfie. Šteta, ali i bez bisa jako kvalitetan nastup.

Nešto veću pauzu u programu Fusion-a sam iskorstio da odem da odmorim u pabu Explosive stejdža. Uspeo sam malo i nastup Grave Digger-a da uhvatim. Za jedan sastav svetskog renomea, nedovoljno dobra izvedba. Pevača lagano izdaju vokalne sposobnosti, a ni bend se nije pokazao nešto preterano uvežbano. Najinteresantniji momenat koji sam video tokom kratkog boravka jeste izlazak na binu lika obučenog u smrt svirajući gajde. Ne bih da grešim dušu, možda je pre toga bilo zanimljivih momenata, ali ono što sam ja na kratko video nije me ni malo oduševilo.

 

Nazad na Fusion do kraja večeri. Tamo je solidan broj ljudi čekao da se mala kazaljka na časovniku približi dvojci ne bi li na binu izašle legende elektro-dub-ragga-punk-core salate Asian Dub Foundation. Londonski sastav predvođen basistom Dr Das-om (u majici fudbalskog kluba St.Pauli iz Nemačke čiji navijači važe za notorne levičare), jedinim originalnim članom posade, i gitaristom Steve Savale-om, koji se relativno brzo nakon osnivanja priključio grupi, je u svojih sat i deset minuta pružio jako dobru i energičnu predstavu. Ghetto Priest na jednom mikrofonu, Aktarvata na drugom, bili su odlični i isto tako su dizali atmosferu i hajpovali masu. Međutim, šou je definitivno od ostalih ukrao Nathan Lee ‘’Flutebox’’ koji je svojim umećem na flauti, ali još više kombinacijom njega i beatbox-a zanemeo publiku

Krenuli su sa ‘’Mind Lock ‘’ na koju su nadovezali ‘’Zig Zag Nation’’. Prva šutka se dogodila za ‘’Flyover’’ kojoj je prethodila hitčina ‘’La Haine’’. Onda je Flutebox krenuo da vozi svoju solo tačku i tu kupio publiku, o čemu sam malopre pisao. Čovek je doslovno svirao flautu i beatbox-ovao u isto vreme. Preterani talenat koji je materijalizovao. Išli su dalje sa nešto novijom ‘’Stand Up’’, pa nas onda odveli na album iz 2005. ‘’Tank’’ pesmom ‘’Oil’’ i na posletku bacili na ‘’Enemy of the Enemy’’ iz 2003. mojom omiljenom njihovom trakom ‘’Fortress Europe’’. Aktarvata je naznačio da je ova stvar i dalje aktuelna, a ja bih dodao verovatno i više od vremena kada su je tvoji saborci iz benda stvorili. Na kraju su zasvirali ‘’Rebel Warrior’’ i tako se slatko oprostili od publike na Exit-u. Oni su inače prvoborci festivala, tj. svirali su još 2002. godine kada je Exit bio daleko manji festival i kada su oni bili možda i najveće ime koje je nastupalo. Lepo je što su nam to saopštili i što pamte.

A onda, tvrdo zatvaranje Fusion-a, sa dva barda splitske (t)rep scene, prvo Krešo Bengalka, a nakon njega, oko 4.30 i Vojko V.

Krešo Bengalka je momak koji potiče iz oi punk supkulture i njegove životne sredine. Pre negoli se posvetio svojoj solo rep karijeri pamtimo ga i kao deo kultne Kiše Metaka, u kojoj mu je saborac momak koji će posle njega nastupati. Prošle i ove godine Krešo je izbacio dva jako, jako kvalitetna trep albuma i tako je rezervisao sebi dobru poziciju pod trep nebom bivše Jugoslavije. Dj Brka mu je puštao muziku, a on solo, u majici Ziggy Marley-a, rokao na najjače. Nemilosrdno su leteli hitovi ‘’Pobjeda’’, ‘’El Comandante’’ i ‘’Kalashnikov’’ sa albuma ‘’Finale’’ od prošle godine, pa onda Kiše Metaka ‘’Pljačkam turiste’’, pa ‘’Supersport’’ sa ‘’Split zoo’’ iz ove godine i tako dalje, i tako bliže.

Kod pesme ‘’Šta ćeš?’’ je zaboravio tekst, pa je istu počinjao tri puta i konačno iz trećeg uspeo da je privede kraju. Publika mu je dizala moral skandiranjem ‘’Krešo, Krešo’’, a boga mi je i pored toga bila jako aktivna. Kad god je DJ stišao bit, a Krešo zaćutao, publika mu je bacala bekove. Novi Sad je (pored panka) i trep grad, pa je vrlo jasno odakle tolika popularnost. Mada mi se čini da je generalno u celoj Srbiji među tom felom izuzetno cenjen i slušan.

Do kraja je bacio još par stvari Kiše Metaka poput ‘’Komune’’ i ‘’Mejaša’’, ali i svoje solo numere. kao na primer ‘’Balzamiko’’, ‘’100%’’ i  nešto drugačija ‘’Mrma drma’’. Za kraj je ostavio hitčinu ‘’Nokturno’’, zatim ‘’Jim Morrison’’ i Kiše Metaka ‘’Namazan u kocki’’. Skočio je sa bine, pozdravio se sa prvim redom i završio nastup u 4.25.

 

Pet minuta posle na pozornicu se penje drugi Splićanin Vojko V(rućina). Split Splitu preda štafetu. On je nedavno izbacio jako dobar trep album koji je po sebi jednostavno i kratko nazvao – ‘’Vojko’’. Nastup je započeo pesmom ‘’Ne može’’, a onda nastavio sa ‘’Cilit Beng’’ i još jednim hitom sa albuma za koju postoji i spot ‘’Zovi čovika’’. DJ je i ovde bio Brka, koji je kako kaže Krešo obrijao iste. Vojko bejaše izuzetno agilan, te je sve vreme skakutao po bini, kretao se unaokolo i pipkao neki midi-kontroler koji je poneo sa sobom, a koji umalo da razbije na kraju. Mora da ga je ponela atmosfera, hehe.

Išlo se dalje sa ‘’Kako to’’, ‘’Rođendan’’ i ‘’Kuje i laseri’’, nakon koje je bacio jedan interesantan freestyle sa temom Exit-a. Ni on set listom nije izbegao bendove u kojima muzicira, konkretno pesmom ‘’Swaguša’’ Kišu Metaka i ‘’Lovrinacem’’, pa ‘’Narodnom’’ Dječake. Kako je naznačio, Dječaci su imali prvu trep stvar u Hrvata još davne 2006. imena ‘’Svodičin’’, a prisetio se i tih nekih vremena kada su prvi put nastupali na Exit-u. Na binu se potom popeo Sky Wikler da sa Vojkom izvede njihovu kolaboraciju ‘’Ceca u Parizu’’. Ovakav potez je publika pozdravila apaluzom.

Poslednji minuti Fusion-a i ujedno posednji minuti ovogodišnjeg Exit Freedom 2018. bili su rezervirani za pesme ‘’Popaj’’, ‘’Bach’’ i na posletku ‘’Pasta Italiana’’. Dok je Krešo repovao svoj vers, Vojko je animirao publiku da ruke pomera levo desno, što je, istini za volju, lepo izgledalo. Antišou, reče Vojko za svoj šou, pozdravi se sa publikom i pozva istu na after na Dance Areni. Bilo je tačno 5.30 kada je zavesa navučena na Fusion čime je zvanično završen poslednji festivalski dan.

Kraj ovogodišnjeg Exit-a. Četiri dana, mnogo koncerata i puno energije. Explosive Stage je najveću posetu imao za vreme nastupa Madball-a, dok je na Fusion-u po meni najzanimljiviji bend koji sam gledao bio Idles. Main Stage će mi ostati u pamećenju po Grace Jones. Sledeće godine se nadam da će se gitara vratiti u velikom stilu na glavnu binu, a što se Explosive-a i Fusion-a tiče, mogu da ponove manir od ove, a on je bio definitivno dobar.

Nemanja Mitrović Timočanin

Exit Freedom 2018, Petrovaradinska tvrđava – Novi Sad, III dan – 14.7.2018.

Treće veče Exit festivala 2018. bilo je rezervisano za brojne poznate i zvuku kome pripadaju relevatne izvođače. Na Main Stage-u glavna zvezda ove subotnje večeri bila je notorna svetska diva Grace Jones, dok je Explosive za temu izabrao metal tonove ovaploćene u Brujeria-ji i Bombers-ima. Fusion su obeležili nastupi Slaves-a, Nikole Vranjkovića i Sunshine-a.

Glavnu binu Exit-a otvorio je od 20 časova beogradski dvojac - Multietnička Atrakcija. Tek sam se nedavno zainteresovao za ovaj sastav, a postoje već skoro 10 godina. Ovo je svakako po mene bila idealna prilika da ih na miru čekiram, koji je bio skoro pa potpun jer je njihov set ispratilo nas tridesetak. S obzirom na to da ih ima dvojica makar jedan mora biti originalni član, a on je Osman Ahmed na bubnjevima, vokalu i pošalicama, a drugi, Nemanja Aćimović, nije originalni član, ali svira bas (iako u mnogim drugim domaćim poznatim alternativnim bendovima sviraše bubanj). Imali su sat vremena da nas zabave i u tome su uspeli. Uigrana sprdačina oslikana u najavama njihovih pesama, pa još i ad hoc u sred pesme, a i kroz tekst. Na taj način možete otprilike videti da je ovo zapravo jedna predstava žanra komedija, više no svirka. A što se svirke tiče na repertoaru su se između ostalih  našle ’’Sado mazo mud’’, ’’Nuklearni masturbator’’ i ’’Izazov za mlade’’. Na posletku su odsvirali ’’Masovnog ubicu’’, koji je zapravio bio bis na koji su se samopozvali. Zamenili su instrumentalne uloge, te su pored multietničke, postali i multiinstrumentalna atrakcija. Vrlo dopadljiv i vickast nastup.

Veći deo treće festivalske večeri Exit-a nije bio u skladu sa mojim muzičkim afinitetima, pa sam se uglavnom trudio da pokrijem širi dijapazon izvođača uprkos tome što nisu moja šolja čaja (ili nisu to u potpunosti). Moram dodati još i da sam primetio znatno manji broj ljudi u odnosu na protekle godine Exit-a. Ovu razliku od pre i sada sam uočio na binama na kojima dominira gitara. Ne znam kakva je situacija bila na stejdževima sa elektronikom koji svakako imaju drugačiju publiku od onih koji su u mojoj sferi muzičkog interesovanja. Na Main-u sam se recimo probijao kroz svet bez ikakvih problema, a na putu ka istom, od Fusion-a ili Explosive-a, u nijednom trenutku me nije uhvatio onaj čuveni ’’voz’’ gde se samo prepustiš masi da te vozi. Možda bi trebalo za iduću godinu razmisliti o povratku nekih većih imena čvršćih rifova na Main Stage.

 

A kad sam već pomenuo voz, Bajaga & Instruktori se sledeći, od 21.15, pojaviše na Main-u. Kada sam video zvaničnu objavu da će svirati na ovogodišnjem Exit-u, malo sam se iznenadio. Da se razumemo, ja gotivim Bajagu i mislim da je mnogo toga bitnog učinio za ovdašnju gitarsku scenu. Neki misle da je on i prvi upotrebio rep formu na našim prostorima, a ja smatram da je njegov album prvenac ’’Pozitivna geografija’’ jedno od najvećih muzičkih blaga koje bivša Jugoslavija imade. Međutim, nekako mi se čini da njihov sadržaj ipak više pripada nekim drugim muzičkim festivalima. Lično sam u jednom trenutku njihovog seta upravo takav utisak stekao. Osećaj je bio kad da sam na ’’tim’’ i tog tipa festivalima. Ovaj moj subjektivni osećaj se ne poklapa sa mišljenjem ljudi koji su se našli ispred bine tokom njegove i Instuktora izvedbe. Ljudi su pevali sve pesme u glas, na ramenima drugara ih slušali i bili veseli. U tom smislu Bajaga je zaista učinio ono što se od njega očekivalo, da zabavi publiku. Ali...

Ja sam nastup ispratio negde do 22 časa. Do tada su deo repertoara činile numere ’’Sa druge strane jastuka’’, ’’Godine prolaze’’, sa novog albuma ’’U sali lom’’, ’’Verujem, ne verujem’’ itd. Žile Milenković je uglavnom vodio priču između pesama, malo na srpskom, malo na engleskom i solidno se u tome snalazio. Pesma koja je mene ispratila sa Main-a beše ’’Kad hodaš’’, tako da nisam stigao čuti svoje dve omiljene njihove stvari - ’’Berlin’’ i ’’Samo nam je ljubav potrebna’’, a čini mi se da ni ostali u publici nisu imali tu čast.

 

Explosive Stage je trećeg festivalskog dana bio rezervisan za metalčinu. Od 22.10 su se na binu popeli letonski pagan mjetalci Skyforger, po prvi put u Srbiji. Odeveni kao druidi, sa jasnim paganskim porukama koje su u koliziji sa hrišćanstvom, pružili su solidnu predstavu koju su predstavili neznatnom broju ljudi. Neke od stvari koje su odsvirali bejahu ’’Sešas Ārprāta Dienas’’, ’’Noburtais Mežs’’ i ’’Melnās Buras’’. Pevač se svojski trudio da objasni na engleskom svaku pesmu i to smo potpuno razumeli. Meni samo nije jasno, da li oni kao Letonci i kao pripadnici baltičke grupe naroda prate svoj paganizam ili slovenski. Učinilo mi se da sam čuo da se pominju drevni Rusi u nekom momentu, ali ne bih da tvrdim. Ono što mi se nije dopalo jesu usemplovani zvuci frule, gajde i ostalih instrumenata koji oplemenjuju njihov zvuk. Na kraju nastupa im se pojavila i neka trupa u odorama vitezova, vila i vilenjaka. Ne znam da li je bilo namenski, ali je bilo interesantno za videti.

Posle pola sata nameštanja bine i opreme, hedlajneri – Brujeria. Ovaj bend je u mom rodnom gradu izuzetno popularan, a moglo bi se reći i kod većine metalaca koji su odrastali devedesetih. Međutim, ni oni nisu privukli veći broj ljudi na svoj šou. Ono po čemu je ovaj sastav poznat, pored originalnosti u zvuku, jeste i skrivanje identiteta. Svi nose bandane preko lica i na taj način daju do znanja da im je anonimnost, pored kvalitetnog zvuka i svirke, bitna.

 

Svirku su otvorili numerom ’’Cuiden a los niños’’ sa albuma ’’Brujerizmo’’ iz 2000. godine, dok su rokačinu nastavili sa ’’La ley de plomo’’ i ’’El desmadre’’. Ono što se meni posebno dopalo jeste momenat da su skoro sve vreme pričali na španskom. Drugi vokal El Sangrón je još i prozborio koju na engleskom, ali glavni, onaj koji je i osnovao bend davne 1989, Juan Brujo, ništa. Kad smo već kod govora, pesmi ’’Hechando chingasos’’ prehtodio je El Sangrón-a o tome kako su srpsku granicu prelazili kao da je ona između Tihuane i Kalifornije. Kod sledeće, ’’¡Viva Presidente Trump!’’ nisu štedeli ni sadašnjeg predsednika Amerike, a nije ni publika koja mu je zdušno i srdačno pokazala srednji prst.

’’Ángel de la frontera’’, ’’Satongo’’ tokom koje su izveli mini plesnu koreografiju i ’’Desperado’’ su naišle potom, a najveću šutku je zavredila ’’Marcha De Odio’’. Moja malenkost je lagano napuštala stejdž kada su na binu pozvali nekoliko devojaka ne bi li im se pridružile kod scenskog nastupa tokom izvođenja pesme ’’Marijuana’’. Nosile su natpis na kome je pisalo ’’Si’’ i ’’No’’.

 

Nastup Brujeria-e se poklapao sa nastupom jednog od najvećih imena ovogodišnjeg Exit-a. Na Main Stage-u je uveliko performans izvodila Grace Jones. Stigao sam tačno na ’’I’ve Seen That Face Before’’. Brzo sam zauzeo zavidnu poziciju i na miru gledao predstavu. Da, predstavu. Ono što je ona pokazala i pružila sinoć, samo bih tako mogao okarakterisati. Ova žena-lavica ima sedamdeset godina, a na bini se ponašala kao da je u cvetu mladosti. Svaka nova numera darivala je novi njen kostim, a isto tako je i scena menjala oblik i vizuelni sadržaj. Rasveta kao na Brodveju, a muzička podrška kao na Vudstoku. Fenomenalno zaista.

Prateći bend su činila dva sinta, gitara, bas, bubanj, udaraljke i dve fenomenalne bek vokalistkinje. Takođe, deo predstave bio je i neki mlađani nabildovani pol denser koji je svojih pet minuta slave imao tokom ’’Pull Up To The Bumper’’. Tada je vremešna i harizmatična Grace sišla sa bine do prvih redova. U pomoć joj je pritekao momak iz obezbeđenja koji ju je dobrih nekoliko minuta nosio na ramenima ispred stejdža, napred-nazad. Na kraju je dobio i poljubac i zagrljaj kao zahvalnicu.

Poslednju stvar koju su odsvirali, a koja je trajala sigurno pola sata, bila je ’’Slave to the Rhythm’’. Žena, kraljica, legenda se pojavila sa hula hopom na binu i isti je vrtela oko svog stuka preko 15 minuta. Publika se doslovno zabezeknula od prizora. Dakle, govorimo o sedamdesetogodišnjoj ženi koja 15 minuta bez prestanka vrti obruč oko svog vitkog struka. Energije ko u nuklearnoj elektrani. Nije joj se odlazilo nikako. Toliko se dobro zabaljala da je doslovno pola sata pesmu izvodila i naglasila da joj se ne ide kući. Ipak, oko 01.40, nakon probijanja svih mogućih termina i granica, Grace je otišla, a za sobom ostavila možda čak i najbolji nastup na Main Stage-u ove godine. Hvala joj na tome!

 

Fusion Stage je ove godine ugostio dva interesantna pank imena. Veče pre su nastupali Idles, koji su moji favoriti definitivno, a subota je bila rezervisana za njihove sunarodnike takođe pank sentimenta – Slaves. Joj, kakva svirka. Malo sam kasnio, ali sam stigao tačno onda kada je atmosfera krenula da se vozdiže do tačke ključanja. Prvu pesmu koju sam čuo bila je ’’Where’s Your Car Debbie’’ i već mi je tu bilo jasno u kom pravcu će se kretati priča.

Ovaj bend je jedan od onih koje forsirate nakon Exit-a, jer su jednostavno tako dobar utisak ostavili da je to najmanje što zaslužuju. Ima ih dvojica u bendu, goli su do pojasa i nose pantalone. Bubnjar bez bas bubnja, koji ujedno peva i to stojeći - Isaac Holman i gitarista Laurence ’’Laurie’’ Vincent. Duo de la muerte, što bi možda Brujeria rekla. Erupcija energije na bini, u masi i kroz razglas. Doslovno si mogao osetiti svaki ton i šum koji je dopirao do tebe. Šutke su bile jako brutalne, a publike je bilo itekako. Videlo se da su neki isključivo zbog njih posetili ovo veče Exit-a.

Kao i kolege od sinoć iz Idles-a, i Isaac se spustio među narod, ali samo sa mikrofonom i tako hodao unaokolo pričajući nam priču koja je zapravo bila sastavni deo pesme ’’Photo Opportunity’’. Nakon nje su odsvirali ’’Sugar Coated Bitter Truth’’ i onda moj favorit ’’Beauty Quest’’. Poslednja ’’The Hunter’’, obaranje bubnja i ende u 2.45. Pola sata svirke sam uspeo da uhvatim i oduševio se. Fanovi su tražili još, ali bisa nije bilo. Možda i bolje, ovako smo svi na vrhuncu oduševljenja otišli dalje ili ostali tu, ko je kako hteo.

Ja sam hteo pogledati malo nastupa hrvatskih trepera High 5. Prošle godine sam na Cockta Beats & Bass-u, koji se nalazio iznad press centra, gledao Kuku$, a ove njihovu bratiju, na istom stejdžu, ali sa drugim mestom. Uhvatio sam samo poslednjih dvadesetak minuta što je značilo četiri trake – ’’Otrova u čaj’’, ’’Cheez’’, ’’Vanzemaljci’’ i ’’Mama napokon sam uspio’’. Njih petorica na bini, a ona tesna. Publike dovoljno za dobru žurku, a koliko su popularni u Novom Sadu govori i činjenica da su recimo refren poslednje pesme horski otpevali. Riđi Riđ nam se stigo pohvaliti da su prošli put na Exit kasnili jer je pošao sa ličnom kartom (pasošem?) koja je istekla. Poručio je da će opet doći, a ja se nadam da će iduće godine doći sa Kuku$ kao triestri banda.

Ušlo se lagano u tri sata iza ponoći, a lineup me je ponovo odveo na Addiko Fusion Stage. Tamo je Nikola Vranjković imao svojih sat vremena na raspolaganju. Pre nekoliko meseci sam ispratio njegov nastup u Subbeernom Centru u okviru Kontakt konferencije. Sećam se da se žalio na vreme koje je ograničeno u Cetinjskoj, a svirka je trajala oko dva sata i trideset minuta. Baš sam se pitao kako će se sa ekipom snaći tih, za njih nedovoljnih, sat vremena, ali su super izneli koncert. Mislim, drugačija očekivanja ni ne postoje kad su oni u pitanju.

Meni drage pesme koje su se našle na set listi, a koje su ježile narod koji ih je slušao bile su ’’Zadrži svoj dah’’, ’’Večernja zvona’’, posebno ’’Dve hiljade i kusur godina’’ i ’’Moraćeš da naučiš da živiš sa tim’’. Nije bilo nikakve priče između pesama jer je cilj po svoj prilici bio odsvirati što više. Za sam kraj su ostavili ’’SDSS’’. Uobičajna stvar jeste da su njihovi koncerti kvalitetni, puni emocija i katarze. Tako je i ovog puta bilo, ali je trebalo još toga. Idući put se nadam da će dobiti nešto više vremena na dar, da bi i publika dobila benda ceo dar.

 

Bilo je oko 4.30 kada je Kojot izašao na binu da se štimuje. Jeste, Kojot iz Remedy-ja i nekadašnjeg Eyesburn-a. Vratio se čovek u grupu i sa njom krenuo u novi početak. Sunshine - bubnjem, gitarom i Banetom. Nije ih bilo neko vreme. Sada su se vratili skoro pa kao supergrupa gde je gorepomenuti Kojot na gitari, Vuk na basu, Mićkeš na sintu, u Suicidal Tendencies majici Škora na bubnjevima i kao ispomoć Banetu, direktno iz Blokova MC Cvika i Toša iz Flip Out-a.

Krenuli su žustro sa ’’Zig Zigi’’ sa albuma ’’Neću da se predam’’ iz 1998. godine, pa dalje izrokali ’’Priđi mi ti’’ i ’’Žaklina traži sponzora’’. Pevalo se horski, u jedan glas. Jasno je bilo da smo svi tamo fanovi i da će ovo biti jedna dobra vremeplovna ekskurzija u dane osnovne i srednje škole. Bilo je i dosta mlađarije, što bi značilo da Sunshine nisu passe, već da su i dalje u muzičkoj igri. Potom je išla jedna od meni dražih stvari grupe - ’’Troops of Sunshine’’. U originalu The Vibrators, najpoznatija obrada The Exploited, a Bane je sve to prepoznao pokličom ’’Punk’s not dead’’ u sred pesme. Ovu numeru sam prvi put čuo na njihovom albumu ’’Live!’’, a momenat gde on kaže ’’Punk i rap, bunt i revolt’’ mi je bio vodilja kod verbalne propagande kohezije ova dva pravca kroz celu srednju školu.

’’Ombre’’, ’’Pretty Boy’’, ’’Miss J’’ i ’’Gudra’’, pa za kraj ’’Kokane’’ gde su svi poskakali, zapevali i zaigrali. Bilo je vremena za bis, a na njemu prvo par linija iz Azrine ’’Gracije’’, a onda ’’Iza Horizonta’’. Potajno sam se nadao pesmi ’’Preview 91’’, ali je nisam dobio. Ne žalim se ni kod ovog izbora, ne bi se žalio ni za ’’Mislim mene gone’’, ali ova mi je omiljena. Tu  je još jednom u praksi prikazana ona simbioza panka i repa, pa mi je zbog toga #1. Kraj na nekih deset minuta do 6.

Kao što sam rekao na početku, jednim delom ovo veče zaista nije bilo po mom ukusu. Do Brujeria-e i Grace Jones, sam bio u nedoumici šta pogledati. Izbor je bio težak, ali na posletku dobar. Brujeria surova, Grace je žena zmaj, Slaves su pokidali, Vranjković bio kao i uvek dobar, a Sunshine me je vratio u dan, tako da ću ovaj izveštaj završiti kao što sam ga naslovio - Diva na Main-u, brutala Explosive-u, haos na Fusion-u.

 

Galeriju ispratite na našoj fejsbuk stranici.

Nemanja Mitrović Timočanin

Bože koliko me oduševio prethodni album, „Legacy“ iz 2015 godine. Kakva je to albumčina modernog metala. Kakav je to uspjeh bio. Zvijezde su se poklopile idealno i bend je uradio jedan od najboljih metal albuma ne samo u toj godini, već unazad deset godina, u najmanju ruku. Velika očekivanja su bila i od ovog novog jer je ova postava pokazala koliko može. Nažalost ... ah, sa teškim srcem ovo pišem, „Gravity“, iako na prvu loptu može da zadovolji, ima nedostataka koji vremenom se sve lakše primjećuju i narušavaju kompletnu sliku. Prvo, produkcija. Osjetno je slabija. Poslušajte razliku između svih pjesama i remixa pjesme „The Last Summer“ na kojoj je zvuk mnogo prirodniji. Kome je potrebna tolika kompresija zvuka? Zašto kvariti nešto što odlično zvuči? Nije produkcija krdžava kao da je neki demo snimak, ali mi nije jasno zašto je npr. vokal toliko izdvojen od instrumenata. Bode uši neprijatno, a i čuje se da je glas John „Jaycee“ Cuijpers bio umoran tokom snimanja. Drugo, aranžmani. Nisu ni blizu toliko bogati kao nekada. Pjesme jesu dobre, ali njihov potencijal nije iskorišten u potpunosti. Treće, imam osjećaj da su htjeli da ponove „Legacy“. Ako sam u pravu, to nikako nije dobar potez.

No, i pored sve ove moje litanije i zavirivanja u svaki ćošak, uporan i privrženi slušalac će naći dovoljno razloga da sluša album. Iako sam ga podosta „ocrnio“, na „Graviti“ ima vrlo dobrih pjesama. Iako ne mogu da dosegnu prethodni uspjeh, ipak stavljaju Praying Mantis na mapu svjetske metal scene blizu samog vrha.

Nikola Franquelli

Exit Freedom 2018, Petrovaradinska tvrđava – Novi Sad, II dan – 13.7.2018.

Petak, 13. jul i drugo veče Exit festivala po ljubitelje čvrste gitarske buke proteklo je u znaku bendova na Explosive bini. Kumovi oi zvuka Cockney Rejects, legende Njujorka Madball i u usponu francuski Lion’s Law obeležili su drugo veče. Na Main Stage-u su hedlajneri bili Ziggy Marley i French Montana, dok su na Fusion-u dobre partije pružili engleski Idles, hrvatski duo Nipplepeople i beogradski reperi Bad Copy.

Sa poslednjim zvucima grčkog Wish Upon A Star-a, moja malenkost je ušetala na Explosive Stage i tamo provela skoro celo veče. Nisam uspeo u potpunosti da ispratim svirku jer je bila na samom kraju prilikom mog dolaska, a znam da su Grci česti posetioci Srbije, tako da će prilike sigurno biti. 

 

Nakon njih je usledio Mašinko. Najavljeni za 21.05, ali su koncert započeli 10 minuta kasnije što je mene konkretno koštalo par omiljenih njihovih stvari. Momci inače dolaze iz Zagreba i imaju tri gitare, uz redovne bubnjeve, bas i majk. Pank haiku ‘’Glečeri’’ je otvorio nastup, a onda se krenulo dalje u brzu, ekspeditivnu i energičnu svirku. Dosta se ljudi našlo u publici, daleko više u odnosu na isti tajminga veče pre, što je znak da Mašinko ima jaku fan bazu u Srbiji i da je kvalitet benda neosporan u tom smislu. Uglavnom su se fokusirali na album ‘’Svugdje je doma, ali lijepo je najljepše’’ iz 2014. godine, pa su u tom maniru izrokali odmah ‘’Oči pune suzavca’’. Nakon nje su skoknuli na split sa Frakturom Mozda imena ‘’Frakturko’’, pesmom ‘’Erupcija sreće’’, a kasnije nas numerom ‘’Veća lopata’’ obavestili o maxi singlu na svetlosti dana izašlom ove godine. Moju omiljenu traku sa splita sa Debelim Precjednikom nisu zaboravili – ‘’Srkijev san 21’’, dok je pubika za ‘’Odzvanjala je pjesma’’ dala svoj maksimum. S obzirom da je zbog kašnjenja set lista ispaštala zbrzali su sa na kraju sa ‘’Kako je Potjeh tražio rakiju’’ i ‘’Kada vjetar kaže stani’’. Ušne školjke moje i ostale ekipe ne dobiše ‘’Dolje na dnu’’ i Mikrofonijinu ‘’Gotovu stvar’’. Pozdravili su Fiskalni Račun i Pogonbgd, pa i nas, i otišli sa bine u 21.45. Odlična svirka. Uvek se radujem kad vidim da će Mašinko u ove krajeve jer su stvarno preteran sastav.

Tačno u 23h na binu se penju zvezde u usponu Lion’s Law iz Pariza. Ova petočlana ekipa piči oi punk sa dosta rokenrol začina i to radi ultra dobro. Zvuče veoma uvežbano, zvuk im je potpun jer imaju dve gitare, vladaju i stejdžom i instrumentima. Iskreno sam stekao dojam kao da sviraju pred petocifrenom brojkom i najmanje na Main Stage-u. Doduše, ljudi je zaista i bilo, ponoviću, daleko više od prethodne noći, što će se pokazati kao pravilo kako veče odmiče. 

 

 

Francuska oi škola je oduvek imala jake reprezente, od Camera Silens preko Komintern Sect, pa do Brigada Flores Magon. Pariska škola koju predvode Maraboots i Lion’s Law, odnosno njihov pevač Wattie, angažovan u još nekoliko značajnih bendova (Bromure, Rixe), jesu okosnosnica čitave nove francuske škole oi zvuka. U tom smislu ovakav potez organizacije, da dovedu grupu koja je u usponu i koja jede sve pred sobom, jeste za svaku pohvalu. Uvek je lepo videti legendarne matorce na bini, no bitno je i mlađim perspektivnim sastavima pružiti priliku, što je u ovom slu;aju kod Explosive-a prepoznato. 

U publici su se našli skinhedi i pankeri sa različitih strana regiona, a dominirala je makedonska ekipa. Pesme kojima je posvećena najveća pažnja auditorijuma bile su ’’Lafayette’’, ’’Trapped’’ i ’’I Don’t Give A Damn’’. Mi smo u sred nastupa morali da odemo da radimo intervju sa Madball-om, koji su kasnili. Ja sam se potom vratio i ipak, preskočivši par pesama, odgledao set do kraja. Za sam kraj su ostavili neke od najvećih svojih hitova poput ’’Watch’em Die’’, ’’A Thousand Eyes’’ i sa kultnim Stomper 98 iz Nemačke - ’’For My Clan’’. Wattie je u par momenata na srpskom izgovarao ’’hvala’’ i ostale uobičajne reči, dok se bubnjar nakon koncerta najiskrenije i najsrdačnije zahvalio za prijem kakav su doživeli. Tek je drugi dan, ali sam nekako siguran da će svirka Francuza ući u top 5 ovogodišnjeg Exit-a.

Bilo je dosta novinara koji su hteli intervju sa Freddy-jem iz Madball-a, te se to odužilo i upalo u termin Cockney Rejects-a. S obzirom na činjenicu da je Njujorku oi zvuk prijemčiv, dogovorili smo se da intervju odradimo nakon Londonaca. Iz bekstejdža sam odslušao ’’Flares’n’Slippers’’, ali sam iz istog izašao tačno na drugi refren ’’We Are The Firm’’. Nastup sam gledao tik pored bine i pored jasne slike benda, video sam i da je Explosive bio skoro u potpunosti pun. Cockney Rejects imaju status kultnog sastava u Novom Sadu. Navijači FK Vojvodine su sebi ime nadenuli po Inter City Firm grupi koja prati West Ham United - čiji su Rejects-i fanovi (ne svi doduše, ali o tome u intervjuu, koji smo uradili u toku večeri). U tom smislu vrlo je jasno koliko je Novi Sad povezan njima ili barem onaj supkulturni deo Neoplante. 

 

Braća Jeff i Mick Geggus, Vince i Andrew nisu štedeli na vremenu i pažnji, rokanje se nastavilo sa ’’The Power & The Glory’’ sa istoimenog albuma iz 1981. godine, potom onom koja otvara prvi album ’’Greatest Hits Vol.1’’ imena ’’I’m Not A Fool’’, pa dalje hit za hitom: ’’Headbanger’’, ’’On The Run’’, ’’East End’’ i ’’The Rocker’’. Potonjoj je Jeff, koji je inače do te mere pun energije da je tokom celog nastupa skakutao po bini i radio shadow box, posvetio par reči rekavši da je neupitan respekt prema bendovima Black Sabbath i Motorhead, ali da je i njihov rokenrol izražaj za sebe. Nakon toga je usledio deo repertoara sa mojim omiljenim stvarima Rejects-a u nizu - ’’The Greatest Cockney Rip Off’’, najmilija ’’Bad Man’’ i ’’War on the Terraces’’, za koju je rekao da je prava fudbalska pesma, a ne kao ’’Football’s coming home’’. 

 

U publici je bilo nekolicine njih koji su nosili dresove i šalove West Ham-a. Jedan brat je skoro ceo nastup proveo u stojećem položaju na zaštitnoj ogradi. On je Jeff-u bacio šal omiljenog kluba u trenutku kada su krenuli da sviraju ’’I’m Forever Blowing Bubbles’’, kojoj je prethodila ’’Police Car’’. Tokom himne WHU nastao je totalni haos. Neki momak je zapalio i baklju, a i ceo šou je u navijačkom maniru ispraćen. Definitivno jedna od najlepših slika večeri, a verovatno i celokupnog festivala. Za kraj su ostavili pesmu ’’Oi, Oi, Oi’’ jer realno, što ne bi oni koji su krstili pravac takvu hitčinu za oprošaj ostavili. Basista Vince je fanove iz prvih redova počastio i trzalicama, pa zajedno sa ostatkom ekipe napustio stejdž u jedan sat iza ponoći, nakon jednog sata brutalne svirke. Drugi put sam ih sada gledao uživo i toplo se nadam da ću još koji, jer ih stvarno valja videti i live slušati.

Konačno intevju sa Freddy-jem i onda lagano zagrevanje za njihov nastup. Pozornicu su tehničari sredili, veliku zastavu sa Monster znakom okačili, po stejdžu pripremili dve manje sa logotipom benda i start se mogao očekivati ubrzo. Kao što rekoh, gradaciono punjenje prostora ispred bine ljudsvom je bio manir večeri, a ovde je dosegao zenit. Sati je 1.20 i kreće Madball. Prva pesma koju su izveli jeste ona koja se u vidu hit-singla u startu na novom ’’For The Cause’’ albumu izdvojila, a ime joj je ’’Rev Up’’. Činjenica da Freddy roka refren u stilu vokalnih asova Kariba ovu traku dovodi u polje interesovanja instant. Nemilosrdno su nastavili sa ’’Heavenhell’’, ’’Can’t Stop, Won’t Stop’’ i mojim adutom sa istoimenog albuma iz 2014. ’’Hardcore Lives’’.

Masa nije stala od prve sekunde nastupa. Pogo je delovao kao da će trajati večno, a stagediving i ostale bravure su se smenjivale same od sebe i što je još bitnije bile vrlo česte. Još jedan singl sa novog albuma na kome gostuje Tim Armstrong iz Rancid-a, ’’The Fog’’, našao se na repertoaru i naišao na dobar prijem publike. Nešto bolji su doživele starije numere poput ’’Look My Way’’ sa albuma identičnog naziva od pre dvadeset godina i hitčina ’’Lockdown’’ sa prvog, ’’Set It Off’’, iz 1994. Freddy je u par navrata pozdravio Cockney-e za koje je rekao da su bend koji su rado slušali u Njujorku ’’onomad’’. Takođe je naznačio da bez old school-a nema new school-a što jeste u njihovom stilu. Sećam se da je to i 2013. godine govorio na koncertu u Novom Sadu.

 

Moja omiljena numera Madball-a došla je negde pri kraju – ’’Pride’’. Ona to te mere ima moćnu rifčinu i paljevinski refren, da je jednostvano ne možeš, ako ne voleti, onda ignorisati. Freddy se spustio i do publike ne bi li singalong-ovao malo sa istom. Povratak na stejdž ga je dočekao sa ’’Infiltrate the System’’, nakon koje su izrokali ’’Get Out’’ iz davne 1989. godine i EP-ja ’’Ball of Destruction’’. Za sam kraj ostavili su nam ’’Doc Marten Stomp’’, novu himnu DMS Crew-a. U 2.10 Freddy, Hoya, Mike i Dominik (live gitarista originalno iz Born From Pain-a) uz zvuke s kraja pesme ’’Rev Up’’ napustiše binu.

Mene je put dalje odveo na Addiko Fusion Stage. Tamo su uveliko svirali Englezi Idles. Dobar deo nastupa sam uspeo da propratim i bez pardona mogu reći, iako je tek kraj druge večeri bio, da je najbolji koji sam gledao na Exit festivalu 2018. Za bend sam čuo tek kada su ih je Exit zvanično najavio. Nisam se libio da ih čekiram i ono što sam čuo, a na youtube-u i gledao, navelo me je da ih zatefterim kao nešto što bih obavezno trebalo ispratiti. Nisu se u potpunosti poklopili sa Madball-om pa sam stigao da nekih četrdeset minuta njihove garage-post-punk-noise svirke odgledam. Naroda nije bilo mnogo, pa sam komotno zauzeo centralnu poziciju nedaleko od zaštitne ograde. Stigao sam tačno na numeru ’’I’m Scum’’ i odmah mi je bilo jasno kakvo ću ludilo gledati. Basista je svoj mikrofon za bekove držao negde blizu bubnjara da bi dvojica gitarista mogli nesmetano da se kreću, skaču, bacaju po bini. Pevač u majici sa ružicama, a na video bimu iza njega Idles logo utisnut na pozadinu sa ovim cvećem, te očigledna mimikrija.

’’Benzocaine’’ i ’’Love Song’’ su prethodile najjačem momentu na koncertu i ujedno onom koji me je kupio u potpunosti. Dogodio se tokom pesme ’’Exeter’’. Prvo je jedan gitarista sišao među masu, da bi mu se nakon par sekundi pridružio i drugi. Sve se to odigralo na samo metar od mene. Sledeće što se desilo jeste da je dugačkokosi gitarista, sa roze gitarom istu tu gitaru obesio o vrat prvom liku u publici koji mu se našao ispred nosa, dok je drugi, brkati gitarista, svoju dao dugačkokosom. Konfuzno, znam, ali tako je bilo. Na kraju je Brka obuhvatio lika iz publike i tako prislonjen krenuo da svira roze gitaru dugačkokosog. Sve je to trajalo bogami nekoliko minuta, odnosno do kraja numere. Ovaj potez i ova slika će mi večno ostati urezani u sećanje i stvarno, ko je bio na njihovom nastupu, a nije nas bilo mnogo, računam da će se složiti sa mnom u potpunosti.

Moja omiljena od njih ’’Well Done’’ je bila preposlednja, dok su za sam kraj ostavili novu stvar ’’Rottweiler’’. Pevač je pri kraju uz veliko hvala na srpskom napustio stejdž, dok je ostatak benda ostao još pet, šest minuta na bini sa svim svojim nirvanama i vratolomijama koje su izveli. Brkati gitarista je čak i vukao gitaru po podu, a na posleku mu je poslužila i kao vijača. Malo su se još i jurili, gurali, skakali i onda i oni otišli. Ponavljam, ko je bio, znaće o čemu pričam, ko nije, znajte da ste propustili verovatno najbolji šou ovogodišnjeg Exit-a.

Nakon njih na binu se popeo zagrebački elektro pop duo Nipplepeople. Prvi deo nastupa nisam stigao da ispratim jer je umor polako počeo da preuzima primat. Pojavio sam se na drugom delu i uživao. Fusion je sada već fino bio popunjen, pa je karakter žurke bio definisan. Pesma koja me je dočekala bila je ’’Sanjam’’. Ovaj dvočlani sastav nema ni jedan album iza sebe, ali ima singlova dovoljno za jedan kvalitetan LP. Muzički izraz koji oni baštine u suštini ne zahteva takvu materijalnu formu, te su singlovi zapravo pravi izbor. Trebalo bi za one koji ne znaju naznačiti da je identitet pevačice i DJ-a, koji čine grupu, nepoznat. Na licima nose maske koje nalikuju delu aluminijumske žice, a često imaju i kostim, što je sinoć bio slučaj.

Narod se lepo zabavio, to je bilo evidentno. Igrali su ljudi, nije bilo mrkih pogleda, te je sve bilo u skladu sa vibracijama koje su odašiljali momak i devojka sa bine. DJ se razgoropadio nekim miksom gde je uspeo da umuva i Daft Punk, a zajedno sa pevačicom je izveo i kratkotrajni ples koji je po svoj prilici imao koreografa. Pretposlednja pesma beše ’’Bolji’’, a za sam kraj poslastica, numera ’’Sutra’’. Ona ih je i lansirala pre izvesnog vremena širem auditorijumu, pa je jasno zašto je notorna i zašto je ostavljena za sam kraj. Žao mi je što nisam stigao da čujem njihovu verziju ’’Frke’’, ali ostaviću to kao razlog da ih idući put pojurim kada budu došli u Srbiju, a relativno često gostuju ovde.

Poslednji bend koji sam ispratio i koji je zatvorio drugi dan Exit-a početkom nastupa u 4.30, bio je Bad Copy. Vođe srpskog comedy repa u sastavu Ajs Nigrutin, Wikluh Sky i Timbe. Nikada nešto preterano nisam gotivio taj šaljivi rep koji uglavnom temama obrađuje ono čega nisam pristalica, pa u tom smislu neku preteranu pažnju nisam ni posvetio Bad Copy-ju, ali smatram da su zaista bitna grupa za srpski, a bogami i balkanski hip hop. To pokazuje i broj posetilaca i posetiteljki koji su ih gledali jutros.

’’Uno, Due, Tre’’ je otvorila set, po tradiciji kako rekoše. Odmah u startu saplitanje Timbeta o kablove, rezultiralo je Ajzakovom šalom da će morati novog DJ-ja da traže. Inače, ako moram da biram, meni je Timbe najveći gotivac u Bad Copy-ju. Onako iz prikrajka kidiše, a opet, za nesrećni srpski rep što ga pomenuh, vrlo, vrlo bitan faktor. No, ajmo nazad na temu. Moja omiljena stvar od njih ’’Jedna buksna’’ je ubrzo stigla, a za njom i ’’Sranje u cevovodu’’, ’’Vinjau’’ i ’’Posle 10’’. Kako se nastup bližio kraju tako je Ajzak pustio još po koju šalu. Rekao je da su bolji neko Migos-i, ili pak Dubioza Kolektiv, na šta je Vikler dodao Sars, što nije Ajzaka preterano zadivilo. Narod je nabolje odreagovao na pesme koje su izvodili kako smo se bližili kraju poput ’’Džastin Biber’’, pre koje se i Sergej Trifunović pojavio na bini, ’’Esi mi dobar’’, ’’Idemo odma’’ i ’’Ljubav ili pivo’’. Kao poslednju ostaviše mladoga ’’Metalca’’, te u 5.40 zatvoriše stejdž i nama koji nismo nastavili na Dance Arenu pružiše priliku da odemo kućama.

Prvo veče je bilo dobro, ovo je još bolje. Meni kao primarno ljubitelju hardcore i punk muzike, su četvrtak i petak bili najinteresantniji još dok su samo kao najava živeli. Sada kada su zaista oživeli i dobro se pokazali nastavljamo dalje sa gitarom, ali i zvucima drugog tipa u dva naredna dana. Idles i Lion’s Law su mi definitivno obeležili drugo veče, a ko će to učiniti u subotu, videćemo.

 

Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

Nemanja Mitrović Timočanin