Helly Cherry Web Magazine

Najnovije

Svakako, može se i bez filma- kobasica ili Šekspir? Pa važniji je hleb ako su ljudi gladni. Nažalost, u ovoj sredini oduvek postoji tragično omalovažavanje značaja i uloge kulture, i sve što nam se ružno desilo deo je naše velike nekulture.

Glupo je da krivim narod, nemam nikakve argumente osim ozbiljnog osećanja da smo svi zajedno veoma krivi, da smo saučestvovali u svojoj propasti. Obeshrabrili smo sva osećanja koja su pristojna, meka i pomirljiva. Ako ste skloni kompromisu, to se tretira kao slabost, ako ste vaspitani, onda ste peder. Kad nekom kažete: Dobar dan, kako ste?- već izazivate podozrenje. Postoji srednji prst i mogućnost da kad god izađete iz kuće izgubite život. Niko ne popušta, do te mere je to postala impertinentna sredina, zagađena- svi smo izbezumljeni. To je glavni razlog zbog koga sam pet godina ćutao, zgađen sobom i drugima. Kad sam sedamdesetih pravio filmove sa tezom da u životu ima mnogo više abnormalnog nego normalnog, to je smatrano umetničkom proizvoljnošću. Danas je to realnost, istina. Znate, toliko je đubreta pred nama, čovek ne može da smogne snagu da počne da raščišćava. Zato se divim ljudima koji pokušavaju da izmene stanje. To je hrabrost.

Miloš Radivojević, intervju za časopis NIN, jul 2002.

foto: Listal

Miloš Miša Radivojević televizijski je i filmski reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Svojim angažovanim umetničkim radom, dugim preko pola veka, stekao je kultni status kao umetnički beskompromisni filmski autor.

Rođen je 3.novembra 1939. godine u Čačku. Započeo je studije filozofije, no na kraju diplomira na Fakultetu dramskih umetnosti 1966. u Beogradu, kao prvi student filmske režije u klasi legendarnog reditelja i profesora Aleksandra Saše Petrovića sa srednjemetražnim filmom Adam i Eva. Karijeru započinje kao asistent reditelja Puriše Đorđevića, još jednog klasika srpskog filma i crnog talasa ( pripadao je grupi zabranjivanih autora od strane komunističkih vlasti zbog nepodobnosti i subverzivnosti s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka), s kojim je radio od 1961. do 1969.

Uticaj studija filozofije na Radivojevićev budući autorski rad i formiranje stila pokazao se vremenom veoma bitnim. Sam autor se priseća : Filozofija me je naučila pristupu stvarima, na neki način pročistila moje konfuzno i nedovoljno znanje i obrazovanje, koje čovek uvek nosi iz gimnazije. Mi smo imali izvesne odlične profesore koje smo voleli i koje smo sledili, ali inače naša je škola uvek bila katastrofalna u suštini, nama su lagali, o svemu, o istoriji... I to je posledica, moji filmovi su posledica obmana kojima sam bio izložen u mladosti. Znači, svi su nam lagali, ne radi se o tome da su naši profesori bili lažovi, nego su jednostavno bili zaposleni pod uslovom da predaju po programima koji su bili lažljivi.

Radivojevićev debitantski igrani film bio je Bube u glavi(1970.) u kojem su glavne uloge igrali Milja Vujanović, Dragan Nikolić i Slobodan Aligrudić. Rađen pod uticajem tada veoma moćnog francuskog filmskog novog talasa (Godar, Trifo, Šabrol...), film uverljivo prikazuje duh sedamdesetih godina, kroz priču o devojci sa egzistencijalnom teskobom i njenom dečku, sa kojim ne može pronaći ni sreću ni mir. O svojim filmskim uzorima Radivojević priča : Prva infekcija, najozbiljnija pored žanr-filma, bile su nekakve dve doze filmova, jedna je bila američka film-noir, i druga francuski novi-talas. Nešto stvarno stimulativno i ohrabrujuće, jer je do tada, ako je čovek gledao samo istoriju filma, recimo pedesetih godina, ta slika bila strašno zamučena. Naravno, pri tom ne pominjem neorealiste, koji su bili u nama. To sam držao kao nešto svoje. Pogotovo tu staru gardu, Felinija, Roselinija...

Prelomna pokretačka motivacija u psihologiji Radivojevićevih likova je njihova neprilagođenost, izolovanost, odbačenost...Istinoljubiv, slobodouman i talentovan pojedinac nikome nije potreban, a ponajmanje čuvarima reda. Na pitanje treba li se čovek povinovati sistemu, Radivojević odgovara : Nemam razloga da se utrpavam u svet, koji je već promašio svoj smisao. To je moj stav.

Naredna dva filma : Bez(1972.) i Testament(1975.)nove su bačene rukavice u lice licemerju i prst u oko sistemu koji zabranjuje i satire. U izvrsnom filmu Testament dominira legendarni Danilo Bata Stojković otkačenom, za njega gotovo nezamislivom ulogom. Opet se susrećemo s neprilagođenim junakom, koji i doslovno ustaje iz mrtvih, nakon što je neko nepoznat na njega pucao. On voajerski viri u živote drugih likova, pokušava se među orijentisati i uspostaviti kontakt, ali bezuspešno. Na kraju odlazi u divljinu, ali ni tamo ne nalazi mir...i ne može izraziti sebe.

Nakon Testamenta Radivojević ulazi u možda najkreativniju i provokativniju umetničku fazu, gde njegova lucidnost, pobuna i nepristajanje na bilo kakve režimske i malograđanske klišee dolazi do punog izražaja. Sa naredna četiri filma doseže vlastiti, ali može se reći i vrhunac tadašnje YU kinematografije, umetnošću pobune i autorskog pristupa filmu.

Paklena tetralogija – dečko koji obećava otklanja kvar

Radivojevićev film Kvar (1978.) u pozadini ima studentsku pobunu protiv komunističkog režima iz 1968., a njegov glavni lik je novinar Saša ( tumači ga neponovljivi, tih godina ubedljivivo najbolji i provokativniji Aleksandar Berček) koji je oženjen i smešten u finu (malo)građansku porodicu, koja je i komunistička, naravno, isključivo zbog privilegija. Neda Arnerić izvrsno igra mladu suprugu Nadu, koja se nikako ne može odlepiti od očevog autoriteta. U svojim TV prilozima Saša fino i delikatno razobličava sistem, njegovo licemerje, laži, zablude i ostale negativnosti, što ga dovodi u sve veći problem sa šefom( Ljuba Tadić). Na kraju, Saša biva suspendovan i odbačen na prećutno-perfidan način kao nepoželjan remetilački faktor unutar samoupravnog raja. Na kraju filma Berček, napustivši sve, odlazi nekud praćen vlastitom neodlučnošću i neodređenošću. Kamera ga prati usamljenog unutar gradskog prevoza- u momentu vlastite konfuzije saginje glavu i kamera beleži taj momenat dugim kadrom kao obezglavljenog čoveka...sva simbolika je tu, na kraju, bez novog početka...

Sam Radivojević je tvrdio da mu je to jedan od najomiljenijih filmova koje je uradio. Jedan od najubojitijih, jedan od najistinitijih. Ipak, ta je činjenica i istina imala svoju cenu unutar tadašnjeg ( a ništa boljeg i sadašnjeg) trulog sistema licemera, glavoklimavaca, mutavih urlatora i dušebrižnika, zaštitnika svega i svačega od svih, ali ne i od sebe samih. Naime, nakon TV projekcije filma Kvar, u udarnom terminu za odmor i relaksaciju prosečnog samoupravljača i bezbrižne radničke klase, desio se šok za sistem i veoma burna, protestna reakcija, u stilu blaženog poziva na linč dotičnog reditelja. Radivojević se dosta loše proveo, kako zbog političke subverzivnosti filma (kritičkih tonova na tabu temu zadaha truleži sistema u raspadu), a tako i zbog pornografskog trenutka u kojem se Berčekov penis ( u udarnom terminu) pojavljuje u krupnom planu- jer glavni junak svoju iritaciju sistemom i bližom okolinom ( porodica i dušebrižnici) proživljava i simbolićki, tako što izjavljuje da su mu se svi popeli na kurac, a zapravo je dobio genitalni herpes ( desio mu se manji kvar ). Miloš Radivojević se priseća i komentariše : Morao sam da noćim u parku, da bežim od svoje adrese povremeno, takve sam pretnje dobijao, neverovatno je šta se desilo zbog TV prikazivanja filma. To je bilo vreme kada je još porodica imala zajednički TV, filmove su gledale dve-tri generacije. Stidela su se deca roditelja, roditelji dece, i to je vrlo dobro što je taj film izazvao. Naravno, on je u sebi imao polni organ u krupnom planu, najstrašnije sam na filmu doživljavao licemerje kada junak vidi nešto, a nas gledaoce reditelji i producenti smatraju nezrelim da vidimo tu istu stvar. To je bila moja subverzivnost, moja pobuna, bacanje rukavice u lice licemernom, malograđanskom gledaocu, kojih je Jugoslavija bila puna.

Kultni film Miše Radivojevića ( u stilu Formanovog Leta iznad kukavičjeg gnezda)- Dečko koji obećava (1981.) na neki je način prirodan nastavak Kvara- u njemu pratimo samo još jači, radikalniji i glasniji izlazak iz malograđanskih okova i društvenih okvira svih vrsta – porodičnih, ljubavnih, karijernih...

Priča prati mladog studenta medicine, Slobodana Miloševića ( Aleksandra Berčeka)...ah, ta ironija zle sudbe... dečka iz fine i uspešne porodice, u kojoj je sve na svom mestu i unapred određenom hijerarhijskom, idiličnom redu. U vezi je sa devojkom iz istog miljea, bogate i uticajne porodice. Sve se kreće u savršenom, naizgled nepromenjivom svetu, do trenutka Slobodanove kratke ljubavne afere s jednom Švajcarkinjom( slučajni susret s strankinjom sa plavi eyes). U napadu ljubomore i besa devojka Maša ( igra je Dara Džokić) udara junaka priče veslom po glavi( još jedna filmska metafora- udarac u glavu, poput kvara na penisu). Slobodanov svet okreće se u momentu naglavačke- on naprasno odlučuje da se radikalno promeni, zauvek, i da postane slobodan. Napušta idilični roditeljski dom, okreće se svetu tada dominantne punk-rock i new wave muzičke scene, nekonvencionalnom ponašanju, avanturama s devojkama, svetu slobode- bez ikakvih normi koje guše i obaveza. Što se same muzike unutar filma tiče i duha tadašnjeg vremena ( nakon smrti Velikog Brata Broza) Dečko koji obećava preslikana je stvarnost, neverovatno jasno prikazano vreme s početka osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji ( Beogradu, konkretno). Bilo je to vreme kada je na površinu isplivalo sve ono smeće i istina o kojima se samo šaputalo ili pak mudro ćutalo, do tada. Pored autorskog pečata Dušana Kojića- Koje ( Šarlo akrobata, Disciplina kičme), film donosi muziku novog talasa Yu rock scene, uhvaćenu u punom naletu, sjaju i zanosu, donosi duh jednog vremena čudesne kreacije i sloboda, po mnogo čemu jedinstvenog i veoma, veoma retkog na ovim našim sjebanim prostorima. Ređaju se numere Idola, Azre, Pekinške patke, Električnog orgazma, Šarla akrobate...dok Koja tumači muzičara koji sarađuje sa Berčekom tj. Slobodanom u bendu Dobri dečki, jer je Slobodan napokon odlučio da postane slobodan i da mu se piša na sve...Ipak, Slobodanova pobuna, kako to obično u životu biva, kratkog je daha- nakon saobraćajne nesreće( posle jedne od mnogih žurki i koncerata koji su masovno, između ostalog, obeležili to vreme euforije nakon popuštanja stega sistema) i osvete zle sredine koja ne prihvata ništa osim klišea, gluposti, podaništva i večne žabokrečine, on se vraća u okrilje bivšeg, savršenog života – tamo gde se sve zna eonima unapred, gde su svi i gde je sve uvek kako treba, ulazi u brak sa Mašom...i, na kraju, lupa glavom o zid od užasa spoznaje, doslovno. Zid užasa tupe i mrtve svakodnevnice, bolna metafora o spoznaji da se nikad, niko i ništa neće moći trajno i valjano promeniti u zadatom svetu shema i trilema, da će ostati samo licemerna mimikrija, simulacija stvarnog života, da smo svi samo marionete i robovi u službi sistema i večnoistestarezlecivilizacije, svetu opšte zaglupljujuće malograđanštine, moralnih svetonazora, okoštalih normi i formi, svetu tzv. savršenih ljudi koji uvek znaju šta nam treba i kako da se ponašamo, deprimirajuća je spoznaja lutajućeg Slobodana, kao i svakog ko je u životu pomislio da misli svojom glavom i radi kako mu se prohte... Depresija, depresija, depresija, ta slatka reč presija... odjavna je tema u filmu, koja prati Slobodanov samoubilački lik okrvavljene glave zakucane i užasom naslikane na ogledalu spoznaje i života...Okrvavljena glava i krik užasa, spoznaja o očaju nepromenjive stvarnosti i uzaludnosti bilo kakve pobune...

Sledeći Milošev film Živeti kao sav normalan svet (1982.), ironičan u samom svom nazivu( kao i prethodnici, naravno) zapravo ide još korak dalje- bez obzira što glavni junak Radoš ( Svetislav Bule Goncić) studira klasičnu muziku, i ne bavi se subverzivnim rock and rollom.

Radoš je nonkomformist, dečak iz provincije, pun ideala i želje da menja ustajali svet- a na beogradskoj akademiji susreće se kako sa snobovima, neplodnim autorima i okoštalim formalistima koji ga ne žele razumeti ni prihvatiti. Bila je to još jedna mračna slika društva u rasulu, okoštalog u vlastitoj gluposti i nemoći, demagogiji podobnih i samoizolaciji. Bila je to samo još jedna u nizu najava onoga što nam se u protekle tri decenije dešava, onako, kao slučajno, nepravedno i ničim izazvano. Sponu s narednim filmom Una(1984.)pored kritičkih tonova i svojeglave, prefinjene i umetnički rafinirane Radivojevićeve subverzivnosti, predstavlja sjajna glumica- sada već pokojna Sonja Savić, tada čudo u naletu, usponu, vihoru energije i lucidnosti. Bilo je to mnogo više od glume, filma i glumatanja- bile su to surove slike depresivne stvarnosti, zamaskirane šarenilom boja tzv. standarda i materijalnog blagostanja koji zaglupljuju i zamagljuju, nudeći mrtvilo, laž i dugo odlaganu propast.

Ekranizacija romana Mome Kapora donosi priču o neprilagođenom univerzitetskom profesoru masovnih medija Mišelu Babiću( igra ga lucidni i uvek provokativni Rade Šerbedžija), njegovim buntovnim antisistemskim predavanjima, borbi sa utvarama dekadencije i hipokrizije. Sonja Savić ulazi u njegov život kao studentkinja, ucenjena od režima da mora da ga tajno snima i kompromituje u očima sveprisutne socrealističke javnosti kao opasnog elementa i rušitelja narodnookupirajućih svetinja. Vremenom, ona se sve više zbližava s njim i drama otpočinje, sve do profesorovog tragičnog kraja. On naime strada u požaru izazvanom vlastitim opuškom od cigarete, sam i odbačen, izolovan u hladnoj hotelskoj sobi, odstranjen od društva kao mogući državni neprijatelj i uzor mladima.

Una je na neki način poslednji u nizu( po snazi, hrabrosti i kvalitetu) filmova Miše Radivojevića u punom usponu. Ona je završni čin subverzivne tetralogije i jednog čudesnog proleća buđenja, bunta i tihog nestanka- s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Ona se uklapa u mračnu, apokaliptičnu i vizionarsku sliku tadašnje stvarnosti, jednog vremena i društva u haosu nestanka, čvrsto tematski povezana sa kritičkim tonovima filmova: Gorana Markovića- Tajvanska kanasta, Srđana Karanovića- Jagode u grlu i Bore Draškovića- Život je lep.Uprkos viziji, poletu i ogromnoj energiji, ispostavilo se do kraja te decenije da niko zapravo nema suštinske snage i volje da odagna višedecenijsko propadanje...

Ne mogu da se ulagujem, niti da se pretvaram. Meni je važna moja usamljenička sloboda... Mislim da čovek mora da smogne snage da sve dovede u pitanje radi svoje slobode. Ljubav i sloboda, to su dve stvari na kojima počiva ljudska vrsta...

... Veoma verujem da umetnost utiče i menja svet. Zato što ne znam nijednu ozbiljnu ličnost koja nije inficirana nečim što se zove sjajan film ili sjajan roman. To nam ne daje snagu da izdržimo život kakav jeste, ali od nas čini neku novu vrstu ljudi koja je u stanju da razume gotovo nerazumljive stvari...

Uvod u devedesete,uvod u drugi život

Nakon filma Una usledio je niz solidnih, ali mnogo manje zapaženih ostvarenja Miše Radivojevića : Čavka(1988.), Uvod u drugi život (1992.) i napokon, Ni na nebu, ni na zemlji(1994.), nakon kojih je usledilo decenijsko ćutanje, nemoć i zgražavanje nad svim onim zlom koje se u međunevremenu desilo.

Radnja filma Ni na nebu, ni na zemlji usmerena je na trojicu tridesetogodišnjih prijatelja koji žive u Beogradu devedesetih. Svaki od njih, pokušavajući osmisliti svoj život i budućnost, snalazi se na svoj način : nezaposleni arhitekt radi na crno, drugi je švercer, a treći, magistar književnosti, živi od kocke. Svakog čeka jednako nepredvidiva sudbina. Pored ostalog, film obeležava sjajna gluma Svetozara Cvetkovića, glumca koji će postati Miloševa spona sa prošlošću i budućom trilogijom, nakon decenije ćutanja.

Naime, tek 2004. godine pojavljuje se naredni Radivojevićev film( simboličnog naziva) Buđenje iz mrtvih, s glumačkom ekipom na čelu sa Ljubom Tadićem i, ponovo Svetozarom Cvetkovićem- koji je ne samo glumac- zaštitni znak drugog dela Radivojevićevog opusa, već i najbliži saradnik, koji i producira njegove filmove, jer veruje u njega i njegovu autorsku viziju sveta.

Film je progovorio o ranama koje izjedaju srpsko društvo, o sukobu očeva i sinova koji se prenosi kroz generacije. Priča nema koherentan zaplet- zbiva se na početku NATO bombardovanja, istovremeno u Beogradu i jednom manjem gradu, na kraju marta 1999. Četrdesetogodišnji Miki ( Cvetković), neostvareni pisac, profesor bez iluzija, obeshrabren demokrata i kolumnista, koji je dobio otkaz u slavnim dnevnim novinama- izlazi iz groba i vraća se u vlastiti život. Kroz 48 sati pokušava ostvariti sve ono što nije mogao dok je bio živ, kako privatno, tako i za zajednicu u kojoj živi...

Usledio je film Odbačen(2007.) u kojem su depresija i beznađe okvir radnje, u kojoj se glavni junak bez uspeha i utehe koprca. Izlaza, naravno, baš i nema na vidiku- ali borba se svejedno nastavlja. Ponovo je tu Svetozar Cvetković, kao glavni junak i, Radivojević kao scenarista. O saradnji sa Cvetkovićem Radivojević kaže : Moje autorstvo parazitira na sjajnim glumcima i glumačkim ličnostima. Cvetković je veoma disciplinovan kao glumac i zaista kad je potrebno glumački radi i protiv sebe, da bi odgovorio mojim zahtevima. Zna se od koga možete da tražite najviše, do kraja. U tom smislu, Cvetković je deo tog poslednjeg ciklusa od 4 filma, u kojima on postaje deo mog alter ega. Igra najgoru kosku u tim filmovima, igra depresivnog, izgubljenog, često ne naročito šarmantnog i magnetičnog junaka, koji priča uglavnom nevolje, s gubitničkim oreolom, izgubljen i u svom vremenu, i u kosmosu. To je vrlo nezahvalna uloga. Dakle, prosto imamo jednog mrzovoljnog tipa, jednu vrstu mizantropa, jednog malo isfrustriranog, nesrećnog čoveka.

Osećajnost...empatija...i prokockana šansa

Dok je Odbačen središnji deo trilogije, u kojoj Cvetković igra razne verzije samog autora, direktno to čini u trećem delu, filmu Kako su me ukrali Nemci(2011.).

Film priča priču detinjstva Miše Radivojevića, odnosno dečaka Aleksa, kojeg Cvetković glumi kao odrasloga pisca i scenaristu. Aleks se povukao u malo, pusto mesto, i ne želi više komunikaciju sa svetom. Svoje detinjstvo on prepričava devojčici- koja je možda i njegova kćer- a koju vozi u prihvatilište, jer se ne želi brinuti o njoj. No, tokom vlastite priče, Aleks zapravo odlučuje usvojiti devojčicu, jer ga reminiscencije na vlastito detinjstvo i slike s televizije početka rata u Sloveniji, potaknu na živo sećanje na vlastitu dečju osamljenost. U flešbekovima- koji su ispresecani ozbiljnim i odraslim Aleksovim govorom, teško razumljivim bilo kom detetu, govori o tome kako se tokom okupacije rodilo prijateljstvo između petogodišnjeg dečaka i oficira Trećeg Rajha, nastanjenog u kući dečakove porodice. Dečak Aleks oseća se napuštenim, jer je majka zauzeta učestvovanjem u komunističkom pokretu otpora, a otac je u partizanima. I tako je nemački oficir i sam bačen u rat koji nije želeo- jedino biće koje je dečaku pružilo ljubav i pažnju. ,, Radeći na ovom filmu, ni ja ni moji scenaristi nismo dozvolili ni na koji način da istorijska logika uplovi u ovaj film. Taj istorijski sled stvari i tzv. istorijska svedočenja puna su laži, a ja sam se oslonio na emocije. Dete ne može da laže. Ostaje da mi verujete da nisam manipulisao sećanjima, dakle to su moja sećanja, a onda postoje velike greške u objašnjenjima tih sećanja“, komentariše Radivojević.

U Kako su me ukrali Nemci autor se u potpunosti uhvatio u koštac sa suodnosom s dve najvžnije teme svojeg opusa : ljubavlju i slobodom. Radivojević to objašnjava na sledeći način : Ljubav je zarobljavanje, ljubav je strast, ljubav je umnožavanje u kome se čine kompromisi, kad volite, ne odlučujete samo po svojoj volji. Sloboda podrazumeva nešto drugačije. Sloboda je nešto što je u vama, što je najličnije. Opredeljujući se za slobodu, vaš univerzum je ispunjen i, konačno, zašto bi dođavola bilo važno, da li ste srećan ili nesrećan čovek, ako ste slobodni. Ako ste u ljubavi, vi ste srećni. Pri kraju životnog i stvaralačkog puta on skromno rezimira : Meni je kasno za bilo kakvu veliku slavu. Ja sam se iskazao kroz jednu subverzivnu umetnost, ja sam se provukao, za mene je najveći uspeh da sam ostao živ i da sam napravio šesnaest filmova i da mislim da će to biti čestiti svedoci.

Bio je i ostao dovoljno smeo da malo ko pre i posle njega jasno i glasno progovori o egzistencijalnim nemirima, licemerju, lažima, predrasudama i kvaru jednog društva koje je u međunevremenu nestalo u ropcu vlastitih gadosti, nastranosti i iluzija, sa nesagledivim posledicama po one koji tek dolaze za nama. Britko, elokventno, bez lažnog moralisanja i uvijanja Miša Radivojević je ostavio snažnu umetničku i životnu poruku budućim generacijama, transponujući jezu izopačene stvarnosti u jetku i autentičnu subverzivnu umetnost- do poslednjeg daha. Ostavio je za sobom originalna umetnička dela da svedoče i govore o istini, ljubavi, stvaralaštvu i nečemu sasvim mogućem i različitom od podmuklog licemerja kojem je još davno bacio rukavicu u lice. Ostala je moćna poruka o smelosti, istini i slobodi, kao i veri svih onih koji istrajavaju na jednom jedinom pravom putu koji nam je dat- samo za nas i jedinstveni duh slobode, saosećanja, ljubavi, istine i pravde koji nas povezuju, uprkos svemu. Lepotu slobode i stvaralaštva ništa ne može nadomestiti ni poništiti.

Čovek je svoju šansu prokockao. Samo je pitanje koliko će moći da produži svoj mandat pokušavajući da se spase, ne samo na nivou zagađenja, mnogo je strašnije jedno unutrašnje zagađenje koje smo doživeli. Mi smo postavili potpuno pogrešne ideale, uništili smo sve te referentne tačke koje sačinjavaju bitnu osobinu čoveka kao jednog dobronamernog, toplog, istinoljubivog bića, jednu osobu koja pokušava da unapredi život pravim argumentima, pravim metodima. Mi smo se odrekli osećajnosti, više je osećajnosti u životinjskom svetu danas, nego u ljudskom! Osećajnost i empatija su svakako osobine slabih, čitav svet se odriče te mekoće, te sentimentalno-ljigave potrebe čoveka da bude istinit, da bude otvoren, da se zaplače, da se pokaje, da kaže nekome izvini, žao mi je, jesam te povredio?. Ta vrsta ljudi, sa tim rekvizitarijem, tretira se kao invaliditetna, ti ljudi ne trebaju nikome, a to su glavni ljudi. Tih ljudi nigde nema, ti ljudi su emigrirali, mislim da su negde otišli iz života, na neki način, ako su i živi, oni su odavno mrtvi.

Bila je ovo više nego skromna posveta jednom od umetnika i hrabrih ljudi uz čije sam delo i duh odrastao i sazrevao. Bio je ovo više nego skroman omaž, napisan s velikim uživanjem, poštovanjem i zahvalnošću, posvećen jednom velikom čoveku, borcu i stvaraocu, jednom od retkih doslednih i dovoljno smelih da opstanu na ovim našim nesretnim prostorima. Bila je ovo skromna posveta lepoti, alternativi, andergraundu, rock and rollu i hrabrosti, koju bih na kraju mogao jednostavno nasloviti Kako me je ukrao Miša Radivojević...

Dragan Uzelac

Zemunac Aleksa Gajić je jedan od nekoliko najpoznatijih i najpopularnijih srpskih stripara koji objavljuju u svetu, ponajviše premijerno u Francuskoj, pa se onda to prevodi dalje na engleski, japanski, nemački, španski... Njegove serije, počevši od "Biča Božjeg", na srpskom smo videli preko izdavača "Moro/System Comics", zahvaljujući kojem, uostalom, i čitamo ovde dela srpskih stripskih autora iz inostranstva. Ostale kuće su manje-više nezainteresovane za ovakve patriotske poslove. Valjda nam zato tako i ide.

Elem, pored svima znanih serija i albuma, kao i prvog srpskog dugometražnog animiranog filma kojeg je kreirao ("Tehnotajz: Edit i ja"), a o kojima je Blic često pisao (videti na sajtu!), Gajić, kao i većina majstora stripa i ilustracije - crta i za svoju dušu. Usput rečeno, laici prostodušno smatraju da se umetnici umore od crtanja. Ne kapiraju! Umetnici, pa dakle i stripari umore se od JEDNOG projekta, pa se odmaraju tako što crtaju nešto DRUGO, što sa njim nema veze; nešto za svoju dušu!

Striparima je većinom "preko glave" profesionalnih scenarista, koji vode čvrste i kozistentne, široj publici razumljive priče, pa od crtača zahtevaju striktne crteže zgrada, likova, enterijera, poštovanje epoha... Zbog toga je, na primer, Novosađanin Zoran Janjetov među kolegama znan po neverovatnim živuljkama i kričersima koje kreira na obodima "ozbiljnih" tabli i papirićima, upisujući im dijaloge i tekstove koji nikakve veze ni sa čim nemaju, osim sa njegovim "brejnstorming" improvizacijama...

Aleksi je, opet, bilo žao da baci trake, ostatke crtaćeg papira koji su ostajali pošto bi ga obrezivao na format stranice, pa je na njima, od jednog do mnoštva kadrova na jednom kaišu, crtao štagod mu je tog trena bilo drago: filozofske dileme, fiktivne rasprave sa čitaocima, snoviđenja... Sve što se nalazi na ove 64 tvrdo ukoričene, ali nenumerisane stranice sa 61 kaišem - ne da se prepričati! Još neviđeno! Kao ni format 12 cm sa 42,5 cm! Kada mu "pukne film", pa se nekako dočepa plaže i mora - ni tamo ne miruje. Tako je 2011. sa svojim detetom (pa i onim koje ima u sebi) skupljao pljosnate kamenčiće, svaki iskoristio kao crtaći prostor za jedan prizor, pa ih ređao i pravio stripove, za koje je na beogradskom Salonu stripa dobio i nagradu za originalnost... No, to je jedna druga priča. Crtana, naravno!

Slobodan Ivkov

Novi Sad je prema broju bendova, koncerata, fanova i muzičkom istorijskom nasleđu definitivno prestonica panka u Srbiji. Jedan od najzaslužnijih za promociju ovog žanra jeste Igor Todorović Zgro. Zahvaljujući Zgrou Novi Sad ima veliki dvodnevni festival, (minimum) dve večeri Explosive bine Exit festivala i dostupnu SKCNS ’’Fabriku’’ u Kineskoj četvrti za promociju i uživanje vokalno-instrumentalnih izvedbi svetskih i domaćih hardcore/punk izvođača i grupa. Pored profesionalnog angažmana u SKC-u Novog Sada, Zgro je koautor knjige ’’Novosadska Punk Verzija’’, nekadašnji vokal u bendovima Buka za Decu i legendarnog No Speed Limit-a i veliki fan fudbalskog kluba ’’Partizan’’ iz Beograda. Pred vama su odgovori na pitanja šta ga učinilo onim što jeste danas i čemu je najzahvaliniji u kreaciji njegove ličnosti, karaktera i stava.

Bendovi, muzičari i albumi

Ovo mi je verovatno najteže pitanje pošto muziku slušam dobrih 30 godina i sve se vrti oko panka. Kad sam počeo da slušam pank na prelazu iz 1986. u 1987. GBH „City Baby Attacked By Rats“ mi je bio sve u životu, vrlo brzo potom navukao sam se opasno na prvi i drugi Suicidal Tendencies pa Cockney Rejects, Dead Kennedys, Bad Brains, PTTB, Snuff, RKL, Descendents, Heresy, Stupids, Youth Of Today, Gorilla Biscuits, Token Entry, Judge...
Mogao bih po fazama, ili žanrovima da nabrajam bitne i drage bendove, albume i pesme do preksutra... Kad podvučem crtu, nikad nisam recimo prestao da slušam s jedne strane Dag Nasty, Cro Mags, Sick Of It All, s druge Specials, Madness, Cock Sparrer... Od relativno novijih imena volim Argy Bargy, Red Dons, Night Birds, Night Fever, Bishops Green, Crown Court, Gimp Fist... Nedavno sam nabavio „Up In Arms“ od Bloodclot – au, kakva albumčina, davno me neki hardcore nije ovako oduvao!

Reditelji i filmovi

Nikad nisam bio preteran filmofil, nisam pamtio niti patio od imena glumaca i reditelja... Tokom 90-ih pogledao sam bukvalno sve što je dolazilo u bioskope. Odlasci u bioskop mi imaju smisla i danas... Retko kad sam iznajmljivao video kasete ili dvdijeve, ne pamtim kad sam pogledao neki film kod kuće, osim muzičkih dokumentaraca. Kad me neko pita zašto punk kažem mu da pogleda film „Good Vibrations“ – tu je sve objašnjeno. Pošto sam zaražen generalno engleskom kulturom, pre muzike navukao sam se na fudbal... ID sam gledao deset puta minimum. Sećam se, prikazivao se u letnjem bioskopu Tribine mladih, tri dana za redom... Išao sam sva tri dana, kiša je pljuštala poslednje večeri ali je nas četvoro odgledalo film po „stoti“ put do kraja. Ako bih trebalo da izaberem neki film koji nema veze sa muzikom i fudbalom, prvo mi na pamet pada Amelija Pulen, lep film skroz!

Stripovi

Ceo svoj radni vek moja mama je radila u pošti. Dobar deo karijere bila je upravnica u šalter sali pošte 2 kod Limanske pijace, a upravo ta pošta bila je glavna za sve pakete i pošiljke. Dakle, sve što je štampano recimo u Forumu prolazilo je kroz njene ruke. Na dnevnom nivou dobijala je i donosila kući gomilu pisanih romana i stripova. Imao sam sve one ukoričene Princ Valijante, zatim Stripoteke... Voleo sam Teks Vilera, Ken Parkera pa Mister Noa, Dilan Doga... pročitao svakog Dok Holideja, Šejna, Vajat Erpa, ali jednostavno nisam ih skupljao niti se previše ložio na njih. Od kada radim u SKC-u zbližio sam se sa devetom umetnošću s obzirom da, evo baš ovog vikenda, organizujemo 11. novosadski strip vikend i da smo objavili ne mali broj strip albuma... [Zgroov tekst objavljujemo nakon strip vikenda koji pominje - prim.ur.] Sviđaju mi se radovi Ivice Stevanovića. Potom... Neša Gucunja je totalni frik, ubija kako crta, dobar momak, previše skroman...

Pisci i knjige

Nemam omiljenog... izdvojio bih Crnjanskog, Pekića, Mihiza... „Autobiografija o drugima“ – davnih godina pročitao sam ovu knjigu na preporuku kuma, od tada sam je hvatao u ruke sigurno desetak puta. Na prvi deo mislim, mada i u drugom ima opasnih priča.
Devedesetih godina i u prvoj deceniji ovog veka pomno sam pratio sve što se dešava na ostrvu pa sam bukvalno gutao Nika Hornbija, Bila Brajsona, Tonija Parsonsa, Hanifa Kurejšija... Volim „About a boy“, „Pitch fever“, „High Fidelity“, „Priče s malog ostrva“... Lepa knjiga je i „Svila“ Alesandra Barika. Kada je kod nas prvi put objavljena „Pitch Fever“ odnosno „Stadionska groznica“ dvojica drugara i ja smo uradili korekturu za drugo izdanje pošto je u prvom bila masa grešaka.
U poslednje, sad već, dve decenije više sam čitao knjige muzičke i fudbalsko/navijačke tematike. „Steamin In“ ili na našem „Zaletanje“, Kolina Vorda je klasična lektira. Zakon! Takođe i knjiga „Hoolifan“. Rotenova autobiografija „Zabranjeno za Irce, crnce i pse“ je fenomenalna, iako se nikad recimo nisam sekao na Pistolse. Stinkijevu „Cockney Reject“, takođe sam pročitao više puta. John Robb, publicista i frontmen sastava Goldblade objavio je „Punk Rock: An Oral History“, to je najkompletnija i najbolja knjiga o panku koju sam pročitao. S druge strane: „American hardcore history“ potom „NYHC 1980-1990“ i „Radio Silence“ su tri obavezne lektire za sve koji vole američki HC.

Događaji

Naravno, pamtiću zauvek prvu svirku na koju sam otišao, sad već davne 1988. svirali su u Ekonomskoj školi KBO, Kapetan leshi, Vrisak generacije i Fluorel tačkaš. Tada sam znao da nema nazad, da je to to.
Oproštajna svirka Proleća i Mitesersa iz 1993. pamti se večno... Klub koji može da primi recimo 150 ljudi a prodato preko 300 ulaznica... pakao, jedni preko drugih, stage diving non stop, gorelo je bukvalno!
Voleo sam svirke u Linei, to je period kad sam bio tinejdžer 1989-1991. Sjajan dvodnevni festival „Bolje uživo nego na mrtvo“... U Linei sam gledao onaj prvi Overdose. Momci su bukvalno pokidali, zvučali su kao bilo koji ozbiljan strani bend.
Iz Linee izdvajam i prvi dolazak KUD Idijota u Novi Sad, 10. maja 1989. S finala kupa direktno sam s drugarima stigao na sam početak svirke.
Rani koncerti Ateista u gradu... svaki je bio događaj za prepričavanje i dugo pamćenje... Potom Vrisak generacije u Kazinu 1991. Pa Provokacija u Chamelotu 1999.
Sećam se i onog prvog Mad Ball/Ignite/Straight Faced giga u Pešti 1996... uh kakav pakao!
Madness u Brimingemu 2002, kad krcata hala od 15.000 ljudi u transu peva sve, bend se bukvalno nije čuo od horskog pevanja.
Pamtiću zauvek i prvi odlazak na pank festival u Blekpul 2006. Tada sam prvi put gledao Cock Sparrer. Nakon toga u Blekpulu sam bio još osam puta, a Sparere gledao ukupno deset puta...
Najbolji koncert na Exitu ikad – Suicidal Tendencies na Explosive Stageu! Lom na bini a u publici borba za život!
Takođe, odlazak u Bratislavu samo zbog svirke malog benda Red Dons izuzetno mi je drag! Taj bend je nešto posebno!
Mogao bih do ujutru ovako...

____

Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."

Posle tri koncerta sa relativno zvučnim imenima na repertoaru - Daniel Kovač, Kralj Čačka i Lira Vega - minule subote (16.9.) su u Klubu Vikend nastupila dva muzička projekta za koje bismo mogli reći da dolaze iz nešto tamnijih dubina srpskog undergrounda. Radi se o bendovima Tehno Muda i E-P-P. Inače, bio je ovo zapravo trostuki program, a veče je počelo u 21 čas kada je otvorena izložba printova multimedijalne umetnice Katie Woznicki. Ovu umetnicu poreklom iz Klivlenda znate i kao kantautorku Amanitu Dodolu. Dolaskom u Srbiju Katie počinje da crta stripove i ilustracije i da uporedo pravi muziku za nekoliko projekata: Amanita Dodola, E-P-P I MC Kopy Kat. U Kovačicu Katie je donela svoje stripove i ilustracije u kojima predstavlja bizarne i uvrnute situacije iz svakodnevnog života. Katie potražite OVDE.

Oko 22:30 na binu izlaze Vladimir Nikolić i Katie Voznicki, koji čine muzički projekat E-P-P. Ovo je konceptualni muzički duet ali je nekad u bendu bio i Vuk Palibrk koji je radio aranžmane pesama. Pevač Nikolić na binu izlazi u sasvim ekscentričnom izdanju (kišni mantil, naočare) dok je klavijaturistkinja Katie u malo opuštenijoj varijanti. Muzički projekat E-P-P pravi minimalističke elektronske pesme u formi reklama koje ništa ne prodaju. Njihov moto leži u stvaranju savršenog okruženja za turiste, a tvorci su video igrice “Turizam Bez Granica”. Koriste sintisajzer, ritam mašinu i sempler. Bend iza sebe ima samo jedno izdanje - EPP! - IT'S STRICTLY COMMERCIAL! / EPP! - TO JE SAMO REKLAMA! - trinaest pesama iz 2013. godine koje su se pojavile u samizdat pakovanju. U Kovačici su Vladimir i Katie odsvirali sledeće pesme: Intro, Image, Birthday cake, Teeth, Balkanska rapsodija, Eskimo, Hokus-pokus, Zam, Žene, Copy taste!, Worms, Radioaktivisti, Surfer, Fabrika, Krokodokodil, To je samo reklama, Hologram, Tideland i Outro. Projekat E-P-P potražite OVDE.

Konačno, oko pola sata pre ponoći, stejdž zauzima Vojkan Milošev poznatiji kao DJ Zlikovac ali i kao idejni vođa projekta TEHNO MUDA iz Vršca. Radi se o projektu koji je nemoguće opisati u kratkoj najavi. Tvorac ove jedinstvene muzičke avanture Vojkan Milošev je pre par dana izjavio sledeće: "Tehno Muda u subotu u klubu Vikend u Kovačici nastupaju tačno nakon 365 dana pauze. No ovu pauzu sam upotrebio ne bih li razvio novu zvučnu koncepciju. Nastup će biti isto tako nov. Po prvi put TM će nastupiti STVARNO, live bez matrica. Od sada će TM biti stvarno i isključivo LIVE band. Studijskih albuma više neće biti, ...". Na osnovu naziva projekta, rekao bi čovek da se radi o nekoj zezanciji i da će sve ovo biti nešto sasvim neozbiljno, ali pokazalo se da je Vojkan jedan veoma zanimljiv i nadasve ozbiljan autor elektronske muzike. Vojkan je muzičar na tragu onoga što radi i Lenhart Tapes, on u svoju - već sasvim zrelo razvijenu - viziju ambijentalne i tehno muzike ubacuje elemente balkanskog folka i folklora, i malecnu, skoro neprimetnu, dozu harsh noise buke.

U Kovačici se Vojkan Milošev publici predstavio sledećim pesmama, to jest temama: Prestupna godina, Litanija svetog Save kikindskog, (Istarska) Enigma, Ganga i Guslarska tuga. Samo oko pola sata svirke ali zaista odličan nastup, toliko dobar da sam u razgovoru nakon koncerta Vojkanu rekao da bi morao da promeni ime projekta jer ga niko neće shvatati previše ozbiljno ako nastavi pod nazivom Tehno Muda, ili je bar jedan takav naziv zavaravajući, u smislu da zaista očekuješ neku sprdnju i zezanje a dobiješ nešto sasvim intrigantno, ozbiljno, kredibilno i sasvim relevantno. Tehno Muda potražite OVDE.

Bio je ovo još jedan odličan program u Klubu Vikend, malobrojna publika je imala divnu priliku da odluta u one malo tamnije i manje dostupne kutke srpske underground scene. Verujem da su mnogi kući otišli inspirisani za stvaranje ...

Janko Takač

Srećom, ima još pesnika koji izdaju svoje zbirke van akademskih i "matoraćkih" pesničkih udruženja. Još kad je ta poezija uobličena moderno, to je znak da je pesnički organizam živ i konstantno evoluira.
Iznenadio sam se da je u trku ušla i prva privatna diskografska kuća u Srbiji, Take It Or Leave It - prijatno sam iznenađen tom činjenicom.
Elem, pred vama je intervju sa pesnikom koji se najradije predstavlja kao Herman Štern, a povod je zbirka "Supermen je Barbika", čija je će se recenzija pojaviti u skorije vreme. Dotle iskusite iz prve ruke kako je danas biti moderan pesnik u Srbiji, čemu transrodnost pop i anti-pop fenomena i kako se izboriti sa tom silinom informacija uz poeziju.

Helly Cherry: Ko je Herman Štern? Da li on sačinjava ideje ili one sačinjavaju njega?

Herman Štern: Herman Štern je paradigma „Iskušenja slobodnog vremena“ Ratka Božovića, dokolica (u starogrčkom značenju) Srđana Čeperkovića. U nekim pesmama se pojavljuje kao Herman Štajn, u prozi egzistira kao Jovan Džon Furtula. Šalu (Milana Kundere) na stranu, pseudonim mi samo prividno olakšava da pišem, to je moja lična „ajahuaska“, jer i pisci su u neku ruku šamani, a prava književnost je poput šamanizma, „prastara tehnika ekstaze“. Kažem prividno, jer sam pristalica teorije Rolana Barta koji je smatrao „da između autora i njegovog dela ne postoji veza, da bi se pre moglo tvrditi da delo piše autora, a ne obrnuto. Uostalom, zar nije jedan od naših “modernih klasika”, osnivač nedeljnika “NIN” i otac sredovečne glumice (koja se na sreću uvek požudnog plebsa dva puta obnažila pred kamerama, u filmovima “Rođeni sjutra” i “Ledina”, što ujedno i predstavlja jedinu vrednost ovih treš ostvarenja, a vi pogađajte ko je/su) ipak bio pravu kada je izjavio: „Književnost isključivo živi od lepih rečenica, to je jedna nezasita ala koju treba neprestano hraniti.“

U bezimenoj prozaidi iz svoje prve zbirke pesama, „Zaboravljeni grad“, napisao sam da loši pesnici zavise od inspiracije, a pametni od ideje. Srđan Čeperković je komunista, Herman Štern je nihilista. Jednom je idol Vlado Dapčević, drugi se (između ostalog) napaja mislima Turgenjinovog Bazarova, Sergeja Nečajeva, dadaizmom... U biti, sve je to poezija.

HC: Kako bi i da li bi svrstao svoj rad u neku umetničku „fioku“ i da li si „čisti“ poeta ili svoj rad sagledavaš kao nešto interdisciplinarno?

HŠ: Nigde se ne svrstavam. Nemam obzira ni prema kome, nikome ništa ne dugujem. Ne znam da li sam čist poeta… Alehandro Hodorovski, koji nažalost postaje opšteprihvaćeni autoritet hipstera, a znamo da se iza autoriteta kriju slabići, rekao je da se ne izjašnjava o stvarima kao što su ime i prezime, pol, starost, seksualno opredeljenje… U suštini, iza svega treba da stoji umetnost, ona mora biti jedino ishodište. Nebitan je razlog zbog čega se ona stvara, makar iz opklade nastalo još neko izuzetno delo kao što je recimo “Ime ruže” Umberta Eka. Ako pisac uroni u život, u literaturu, muziku, slikarstvo, umetnost, filozofiju, matematiku, politiku… ako ga utisci pokreću i inspirišu, a istovremeno mu stvaraju nelagodu i traume, samo aposloutnim sukobljavanjem sa sobom i okolinom može doći do cilja, “da je sve sem ravnodušnosti patologija” kako tvrdi Emil Sioran.

HC: Kaži nam nešto više o novoj zbirci „Supermen je Barbika“. Koliko ti je vremena trebalo da je pripremiš, da li si imao neke prepreke i zašto, ako jesi?

HŠ: Heman Štern je epigon Voje Despotova, a Sava Damjanov je iz dosade napisao ovu knjigu, često govorim prijateljima, zezajući se na svoj račun. No, da se na trenutak uozbiljim i kažem nešto smisleno o knjizi: ako volite sarkazam, crni humor, isčašeni pogled na svet, ako prihvatite da su najozbiljnije pojave i ličnosti u stvari najneozbiljnije, ako volite “radikalnu umetničku praksu koja nije trajna i univerzalna, već samo neponovljiva”, ako priznajete da se prava poezija piše makazama, ako vam je moral sam po sebi patetičan, ako želite da ugasite žeđ apsurdom, a utolite glad ludizmom, ovo je prava knjiga za vas. Ipak ja se pre svega igram, ne toliko sa junacima ove zbirke kako se svima čini, već pre svega sa čitaocima. Primera radi, već spomenutom Hodorovskom, u knjizi sam namerno pogrešio prezime prekrstivši ga u Žodorvski, sa željom da se vratim u vreme pre desetak godina kada se u Srbiji još spekulisalo kako je pravo ime ovom meksičkom umetniku, i kada smo moj prijatelj Aleksandar Zlatanović, i ja, bukvalno molili ljude da gledaju njegove filmove, a oni su nam odgovarali sa čuđenjem i podsmehom. Danas ti isti ljudi bukvalno kunu u njega jer je konačno ušao u modu zahvaljujući stavovima lažnih veličina, čija se mišljenja prihvataju dogmatski, usled pomanjkanja kriterijuma i želje da se bude kul - što je ozbiljna bolest savremenog društva. Eto, takvim poznavaocima umetnosti se ja obraćam, oni su moja meta: kritikujući veličine ja zapravo kritikujem njihove sledbenike, njihovu ostrašćenost, uskogrudost, tvrdoglavost, primitivizam.

Knjigu sam napisao relativno brzo - za nekoliko meseci. Naravno posle toga sam izbacivao viškove, prekonponovao određene stihove, tražio greške, rvao se sa preprekama, igrao se, što i sada činim, jer smatam da su konačne verzije rezultat ograničene imaginacije.

HC: U pomenutoj zbirci je glavni lajt-motiv pomalo nadrealistična interpretacija pop- i, nazvaćemo ih anti-pop-fenomena (u ogromnim razmerama), od muzike, stripa, do politike i književnosti. Koliko su ti pop-fenomeni važni čitalaštvu i da li imaš predstavu kako će to isto čitalaštvo nazreti ove bogate slojeve u tvom radu?

HŠ: Svi koji su čitali knjigu kažu da “vrvi”od refernci. Nekima se to dopada, nekima ne. Jedni kažu da ništa ne shvataju, drugi su oduševljeni. Iskreno, da bi se neku upustio u avanturu “Supemen je Barbika”, mora biti solidan poznavalac ne samo pop kulture, već kulture uopšte. Ja tražim ozbiljnog čitaoca koji je spreman da istražuje ali i da svojom imagnacijom na osnovu pročitanog nastavi kreiranje ove knjige. Ipak ne očekujem previše: svesno sam igrao na kartu nerazumljivosti, da se makar malo, u skromnom tiražu ove knjige, obračunam sa lažnim intelektualcima i mediokritetima, onim polučitaocima koji izvlače iz knjiga pogrešne zaključke tražeći potvrdu za svoj neukus, komplekse i predrasude, o čemu sam već govorio, pa ne bih da se ponavljam više.

HC: Jedno klasično pitanje: tvoji ne-književni uzori i zašto? Uz njih, naravno, spomeni i pesnike koji su uticali na tvoj opus.

HŠ: Ne znam, mene “Uzor” uvek asocira na konkurenciju, jer tako se u mom gradu zove jedna staklorezačka radnja, a druga nosi naziv “Svetlost” i njen vlasnik je moj otac… Kada bih ti odgovorio kao Srđan Čeperković, rekao bih da se divim Karlu Marksu, piscu trotmnog “Kapitala”, najznačajnije knjige ikada napisane i najvećem filozofu svih vremena. Tu su naravno i Engles, Libkneht, Lenjin… Od naših ličnosti spomenuo bih Koču Popovića ... No, kako je ovo pitanje upućeno Hermanu Šternu, izdvojiću nekoliko naših, jugoslovenskih pesnika, koji me žestoko uznemiravaju, jer poput Milisava Savića ja ne volim knjige koje služe za uspavljivanje, već isključivo one zbog kojih ne može da se spava. To su: Ljubiša Jocić, Franci Zagoričnik, Matjaž Hanžek, Tomaš Šalamun, Judita Šalgo, Vojislav Despotov, Slobodan Tišma...

HC: Ko je Stanoje Ćebić i u koji bi mu bio pandan u Marvelovom multiverzumu?

HŠ: Stanoje Ćebić je autor dve knjige – “Zašto sam postao vo” i “Ima boga i volova”. O njemu su pisali između ostalih Igor Mandić i Bora Ćosić pohvalno, a pesnik Miroslav Maksimović negativno. Pojavljuje se u filmovima Joce Jovanovića, “Mlad i zdrav kao ruža” kao statista i “Kolt 15 GAP” kao glavni protagonista. Odnedavno je i junak moje zbirke pesama “Supermen je Barbika”. Želeo sam da iskoristim njegovu ličnost koja je sinonim za farsu, avanturizam, tvrdoglavost, samoironiju, jer su moji stihovi, barem tamo gde je on spomenut, upravo takvi.

Takođe, odlično mi je poslužio da parodiram meni ogavnog strip junaka Martija Misteriju, tako što sam njegovo ime zamenio Stanojevim, pa zato dva ciklusa u zbirci nose naziv: “Detektiv nemogućeg, Stanoje Ćebić i velike enigme sveta 1/2”.

Na kraju odgovora na ovo pitanje, moraću da te razočaram: S. Ć. nema pandana u Marvelovom superuniverzumu, dovoljno je što sam ga “uprljao” sa stripom Serđa Bonelija.

HC: „Imenik“ u zbirci zahteva poseban tretman, što se tiče analize i samog „čitanja“. Kako si došao na tu ideju?

HŠ: “Transformersi – posvete” podnaslov su ciklusa “Pank je muzika nežnih ljudi” sa kojim započinje knjiga “Supermen je Barbika”. Često je poenta pesme u samom naslovu, a ja sam se trudio da je izmestim u posvetu. Transformacije, metamorfoze, prožimaju celu knjigu i putem gradacije svoju katarzu doživljavaju u “Imeniku”. U ovom ciklusu sam nalik odrednicama u enciklopedijama naizgled kontradiktorno, a u stvari nizom smislenih asocijacija u smehotresnoj igri opevao ličnosti, pojave i događaje koji obogaćuju i truju moj univerzum. Za mene Majkl Džordan nije ništa do karikaturisani Zaratustra, johanbinizirani Petar II Petrović Njegoš, Majka Tereza – “Caca iz metroa”, avantura Borivoja Šurdilovića, a Alister Krouli između ostalog Mič Bjukenon iz “Čuvara plaže”, pevačica grupe Aba, pisac “Lelejske gore” … i tako redom da ne otkrivamo čitaocima ko je sve “obrađen” u “Imeniku”.

Do ideje za ovaj ciklus naravno nije došlo spontano, sve je već bilo unapred isprogramirano. E sada dok pišem, mogu ti reći da obilato koristim moći improvizacije, koja je uvek na generalnoj liniji knjige, jer sam mišljenja da poezija mora biti zaokružena celina, a ne da se nabacivanjem ciklusa isforsira zbirka pesama.

HC: Da li slušaš muziku dok pišeš i koju? Računa se i ona koju „vrtiš“ po glavi u toku stvaranja.

HŠ: U novoj knjizi planiram da zapišem sve izvođače koje slušam i da od tih imena napravim jednu pesmu nalik radovima naših avangardista. Iz ovoga možeš zaključiti koliko je meni muzika bitna. Ipak moram reći i to, da mi živimo u velikim zabludama po pitanju muzike. Po meni ljudi od ukusa su oni koji uopšte ne slušaju jugoslovenski rok, da ne pričam o ostalim žanrovima - bilo bi tragično. Pre osamdesetih godina prošlog veka nismo imali nijedan autentični vokalno-instrumentalni sastav, takva muzika može biti zanimljiva jedino starcima koji danas broje osmu deceniju i to iz čisto sentimentalnih razloga. Podstaknut time, ja sam u knjizi napisao da su rokeri ljudi u pedesetim godinama - malo sam spustio lestvicu računajući na new wave generacije. A tek je naš novi talas posebna priča. Gde su danas Gile i Koja, kakve to oni pesme prave? Električni orgazam posle prva dva albuma nije trebao više da postoji, sve što su posle toga snimili bilo je čisto smeđe, manjim delom što su se komercijalizovali, a većim što nikada nisu imali autorske kvalitete. Koja se od „aletrnativnog muzičara“ pretvorio u maskotu, nije bezveze Disciplina kičme devedesetih godina 20. veka proglašena za najgori underground sastav u Londonu, a čak i takva Disciplina je pojam za ovo kako bend danas zvuči. Ljudi koji se kunu u Azru izazivaju mi grozu: to su svi oni koji su se iz šimika Gorana Bregovića preizuli u starke Džonija Štulića, najuatentičnijeg pesnika pastirskog roka, egomanijaka koji se ni danas ne smiruje već od antičke književnosti pravi sprdnju prevodeći Homera, Tukidida, Ksenofonta, Herodota. Ili čitava fama oko EKV-a kao najartističkijeg benda upakovana kroz priču o mladim, školovanim, finim, kulturnim, urbanim ljudima, kojima je „umetnost“ bila sve i koji nisu mogli da se nose sa blatom svakidašnjice i vremenom koje su prevazilazili, pa su svoje živote tako nezaštićeni, a časni, položili „na braniku muzike“. Naiskrenije, u pitanju je čist šminkeraj - grupa koja svoje autorstvo, svoj imidž, svoje nastupe, duguje engleskim bendovima. To nije nikakva umetnost, to je podražavanje. Pa Darko Rundek, koji snima ultra narodnjake, a posle ih prodaje plebsu kao nekakvu etno-džez muziku, čovek koji po meni nije ništa drugo nego Ljubiša Trgovčević sa manirima. No, da ne budem ni previše strog: sve dok kod ljudi bude postojala potreba za kičom i šundom, postajaće i ovakvi bendovi.

Moram reći i to da jedine grupe koji nešto znače, a dolaze sa ovih prostora su novosadska Luna, riječki Paraf, slovenački sastavi Laibach i Borghesia. Dok su veliki magovi, Nebojša Pajkić i Moma Rajin od sačice talentovanih beogradskih tinejdžera napravili rok zvezde, a posle njihovu slavu dopunjavali kroz film i stalnu prisutnost u medijima, dotle se na periferiji zbivanja u ljubljanskom Studentskom kulturnom centru pravila autentična muzika koja je probila granice tadašnje Jugoslavije. Tamo je Borghesia snimala svoje ploče i producirala dva najbolja new wave albuma u nas: „Izlete“ i „Zastave“ grupe Paraf.

Ne mogu da se setim svega što sam slušao dok sam pisao ovo knjigu, pa ću ti reći šta ovih dana preslušavam… U pitanju su „klasici“: Bauhaus, Magazine, D.A.F., Front 242, Ganf of Four… Takođe i cold wave tipa Clair Obscur, Siglo XX…

HC: Kakav tretman imaju pesnici i ostali umetnici danas u Srbiji? Tvoj lični stav, bez auto-cenzure.

HŠ: Živimo u raljama političke korektnosti. To je poprimilo takve razmere da se ljudi počeli da se autoenzurišu. Da li bi danas neka televizija smela da prikaže nešto poput “Šok koridora”, emisije koja se nije bavila samo fenomenima filma već je bila i “svojevrsni kulturno-obrazovni program” i koja je po meni nešto najbolje što je ikada prikazano na malim ekranima u ovom perifernom kutku planete. Jednostavno gledati televiziju posle “Šok koridora” je besmisleno, apsolutno nemoguće. Šta reći o kinematografiji, ako ona u nas još i postoji… Još pre desetak godina je nastao termin “fondovski film” koji forsira neke patetične, “vanila” priče koje ni najprosečnijem konzumentu ne mogu biti zanimljive. Sa druge strane imamo očiglednu krizu autorstva, Čini mi se da mladji reditelji i scenaristi, žive u paralalenom svetu, duboko začaureni u svojim “toplim kavezima” iz kojih isijavaju pokretne slike i mirišu požuteli listovi knjiga. Sve bi to bilo u redu da oni ne snimaju filmove o društvenoj relanosti, često se baveći subkulturama o kojima pojma nemaju. Primera radi, kada se Miodrag Bulatović odomaćio u podzemlju Pariza, naši pisci su maštali o Evropi. Ova rečenica bi bila i pravi odgovor zašto se snimaju tako površna ostvarenja poput “Šišanja” ili “Vlažnosti”. Ne može neko ko nije popio pivo na ulici, niti video skinsa u životu, bez obzira na erudiciju koju poseduje, da snimi o tome kvalitetan film. Bez dvojbe, u zadnjih dvadeset godina naše kinematografije jedina dobra ostvarenja su: „Srpski film“, „Život i smrt porno bande“, delimično „Klip“ i „Ničije dete“.

Sve ono što važi za film za film, važi i za književnost. Pisci imaju tretman, baš onakav kakav zaslužuju.

HC: Tvoji budući planovi?

HŠ: Trenutno pišem zbirku pesama čiji je naziv “Stanica Mee”. Naziv je parodičan, a pesme su omaž jugoslovenskoj neoavangardi. Ko je čitao “Čekić tautologije”, znaće o čemu pričam.

Intervju pripremio Desya Lovorov

Danas smo pisali o...

Pročitajte i...

Najnovije

Bendovi, muzičari i albumi

Reditelji i filmovi

Stripovi

Pisci i knjige

Događaji

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

Najčitanije

Arhiva