Muzika Jamesa Browna skoro da je žanr po sebi jer nema sumnje da je on bio jedna od najznačajnijih i najuticajnijih muzičkih figura popularne kulture XX veka. Poznat i pod nadimkom „najvredniji čovek šou-biznisa”, Brown je istovremeno bio i veoma problematična, pogrešno shvaćena i kontroverzna ličnost. Zato je James McBride, i sam profesionalni muzičar, krenuo u veliki poduhvat potrage za „pravim” Jamesom Brownom, postepeno razotkrivajući njegovo detinjstvo i priču o propalom imanju na kom je odrastao, kao i skrivenu istoriju njegove mladosti.

Sa slavom stiglo je i pregršt problema, kako privatnih tako i profesionalnih: smrt sina, optužbe za utaju poreza, borba protiv rasne segregacije i, na kraju, čitava saga oko njegovog nasledstva koja će zadobiti razmere tragične TV sapunice. Njegov odnos sa zaposlenima i muzičarima bio je kompleksan jer je Brown znao da bude i pokroviteljska, zaštitnička figura, ali vrlo često i surovi šef koji ne pokazuje slabosti prema svojim najbližim saradnicima. Bio je bolesno uredan i znao je da posle koncerta satima osamljen sređuje frizuru ispod frizerske haube. Nakon smrti organizovana su tri opela, a kovčeg mu je bio od čistog zlata. Ništa se manje nije ni očekivalo od takvog čudaka i muzičkog genija.

Nakon prošlogodišnjeg uspeha singla „Kliziš“, kojim su napravili iskorak u odnosu na svoje reggae korene, Beogradski sastav Irie FM vratio se na scenu sa novim hitom u izdanju izdavačke kuće Lampshade Media. Singl „Putevi“, ispraćen fantastičnim videom, doživeo je svoju MTV premijeru.

U spotu, ili bolje rečeno mini filmu, pojavljuju se Sergej Trifunović i manekenka Sonja Pavlica kao dve suprotstavljene slike u mislima glavnog junaka koga tumači pevač benda Vukašin Marković, koji istovremeno potpisuje i scenario i režiju videa.

„Spot je priča o izboru. Pravom, pogrešnom, napravljenom u datom trenutku, pod pritiskom okolnosti, loših procena, prečica, obilaznica... Atmosferičnim narativom pričamo o lošoj ideji negativca priče koja je odbijena od strane našeg heroja, koji time snosi posledice, prisećajući se poslednje lepe stvari koju je video to jutro i dominantne situacije koja mu je presudila. Da li je to pravi ili pogrešan izbor, svakako najskuplje plaćen, ostaje na gledaocu da oseti“, kaže Vukašin Marković.

O samoj pesmi Vukašin je izjavio: "Pesma "Putevi" je razgovor sa samim sobom. U 4 ujutru na autoputu, doduše na motoru, kad je put ispred dovoljno "siguran" da se "misli" na nešto drugo u tom trenutku. Rasuto i bez mnogo odgovora, ali intenzivno, otvoreno, pomalo i sramno, u vrtlogu mana, briga, želja i očekivanja. Nagonska reakcija na paniku koju nosi savremeni svet i svepristunost prebrzog protoka vremena. Oda ličnim slabostima u varljivoj trci sa sekundama. Koja je to "šaka" pravih izbora koje treba doneti kako bih došao do zrna spokoja, i kako se izboriti sa tonom pogrešnih. Iskrena i nervozna introspekcija, kojoj brzina obrtaja nažalost nikako ne čini uslugu, već samo podiže uzbuđenje i na jedan grozničav način tera čoveka da se suoči sa svojom neizbežnom prolaznošću."

Serđo Leone, sin režisera nemih filmova, 50-e godine 20.veka je proveo radeći kao asistent italijanskih i američkih režisera, snimivši usput nezapaženi gladijatorski ep „Kolos sa Rodosa“. Možda bi vremenom odustao od tog posla da nije u bioskopu video film „Yojimbo“ Akira Kurosave o samuraju bez gospodara koji okreće dve bande jednu protiv druge. Tad je pomislio kako bi bilo zanimljivo preneti taj koncept u ambijent Divljeg Zapada i vreme američkog građanskog rata. Tako je došlo do nastanka filma „Za šaku dolara“ koji će postati prvi deo najpoznatije špageti vestern trilogije, koju neki zovu dolarskom trilogijom a neki The Man With No Name Trilogy.

Leone je da bi film imao željeni komercijalni efekat morao imati američkog glumca za glavnu ulogu. Prvi izbor je bio Henri Fonda čiji je agent odbio ponudu i pre nego što su mu poslali scenario, Čarls Bronson je pročitao scenario i ocenio ga kao nešto najgore što je ikad video, James Coburn je bio preskup pa se Leone na kraju odlučio za relativno nepoznatog Eastwooda koji je tada u tv seriji „Sirova koža“ glumio osećajnog kauboja Rowdy Yatesa. Clint je te 1964. smatrao da će šestonedeljno snimanje vesterna u Evropi biti zanimljivo iskustvo i promena pa je spakovao pončo i krenuo na put.

„Za šaku dolara“ i nastavak „Za dolar više“ postižu veliki uspeh u Italiji ali njihovo prikazivanje u Americi je odloženo zbog tužbe Akira Kurosave. Ipak, direktori studija United Artist su uvideli komercijalni potencijal te su se priključili trećem delu ponudivši tada astronomskih milion dolara za budžet filma.
Leone se sve vreme snimanja filma „The Good, the bad and the ugly“ svađao sa glavnim scenaristom Vincenzonijem, pomoćnim scenaristima Ageom i Scrapellijem(inače poznati italijanski pisci komedija) a Serđa Donatija,pisca iz senke, čak nije ni potpisao na špici.

To nije bio jedini problem. Pročitavši scenario Clint je ispravno procenio da je u filmu glavni lik Tuco i hteo da odustane, Leone ga je jedva ubedio da ostane u projektu uverivši ga koliko je njegov lik važan ali je zato Istvud zatražio povećanje plate na 250.000 dolara i procenat od zarade filma. Lee van Cleef je prvo odustao, uloga ponuđena Charlesu Bronsonu ali se ovaj morao povući jer je ranije ugovorio snimanje „12 žigosanih“.

Eli Wallach nije pozvan zbog „Sedmorice veličanstvenih“ već zato što se Leoneu svidela njegova uloga psihotičnog ubice u filmu „Kako je osvojen Divlji Zapad“. Cenjeni pozorišni glumac prvo nije hteo ni da čuje da igra u još jednom vesternu ali se predomislio nakon što je video film „Za dolar više“. Da je znao da će nekoliko puta umalo izgubiti život, kada se konj otrgao kontroli u sceni vešanja, kada ga je Leone postavio preblizu eksplozije u sceni sa rušenjem mosta, kada ga je naterao da podigne glavu pored zahuktalog voza i kada je tehničar greškom sipao kiselinu u flašu limunade, možda ne bi pristao.

Enterijeri su snimani u rimskom studiju a eksterijeri 13 napornih nedelja u pustarama Španije uz pomoć Frankove vojske koja je izgradila groblje za završnu scenu. Ipak u toj sceni uz inspirativnu muziku Morikonea najvažnije su oči glumaca, čisto zlo Van Cleefovog lika, izbezumljeno oznojeno Walachovo piljenje i ledena odlučnost Clintovog izraza. Tarantino je za tu scenu izjavio da ne može da zamisli da snimi nešto tako savršeno.

Montaža je trajala čak šest meseci. Dizajner titlova je došao na ideju o zamrzavanju slike u uvodnim kadrovima. Pošto je film snimljen na italijanskom kada je trebalo da bude sinhronizovan na engleski angažovan je Mickey Knox, holivudski glumac koji je zbog toga što je bio na Makartijevoj crnoj listi morao da se preseli u Evropu. On je prepravio dijaloge da odgovaraju mimici i pokretima usta i zaslužan je za neke besmrtne fraze iz filma kao što je ona: “ There are two kinds of people in the world, my friend: Those with a rope around the neck, and the people who have the job of doing the cutting.“ Ipak nakon što je snimio dijaloge sa Walachom Leone ga otpušta pre ulaska Eastwooda u zvučni studio. Tom prilikom će se Leone i Eastwood posvađati i neće govoriti sve do 1989.

Američki producenti na Leoneov užas su isekli 34 minuta od 182 italijanske verzije procenivši da film neće dobro proći kod publike zbog toga što je mnogo sporiji nego prva dva dela koja su nekoliko meseci ranije prikazana u američkim bioskopima i koji su više zasnovani na čistoj akciji.

Iako su kritike bile da je film čudna mešavina zahvaljujući agresivnoj reklamnoj kampanji i popularnosti Clina Eastwooda postaje popularan a vremenom i kultno delo. Mada je govorio da je to poslednji vestern u njegovoj karijeri Leone će kasnije snimiti i „Bilo jednom na Divljem Zapadu“ u kom će konačno dobiti za glavnu ulogu Henrija Fondu.

Leone je priznao da su na njegov rad uticali Kurosawa, Samuel Fuller, vesterni Budda Boettichera sa Randolphom Scottom(„Seven men from now“, „The Tall T“), Chaplinova crna komedija „Monsieur Verdoux“ koja prikazuje ubistvo kao posao i svu brutalnost rata, kao i rad na filmu „Quo Vadis“ sa režiserom Raoulom Walshom od kog je naučio mnoge trikove vezane za kaskaderske i masovne scene.

Špageti vesterni Serđa Leonea će uticati na Eastwooda kao režisera („Unforgiven“), Tarantina i na strukturu kasnijih akcionih filmova(pucnjave i duhovite opaske).

Veran Mijatović (Zabavište)

Pushmajkar Records je nakon dužeg vremena rešio da oplemeni svoju listu izdanja nešto drugačijim bendom, odnosno žanrom koji je u muzičkom opisu ’’Bezazlenih Manijaka’’. U pitanju je prvo izdanje ove niške četvorke, a trideset peto izdanje Pushmajkar etikete. Harmless Maniacs je novi bend iz Niša koji čine Srki na gitari, Krpa na bas gitari, Mare za bunjevima i na vokalu Mika. Materijal je sniman u niškom studiju ’’Psychotherapy’’ za producentskom palicom Nenada Pejčića. U pitanju je dvostruki singl, odnosno EP, koji je nabavljiv u fizičkoj formi kao 3″ CD, a za one ekološki svesne postoji opcija besplatnog preuzimanja materijala na PMK Records bandcamp stranici.

Pesma koja otvara ovaj EP nosi naziv ’’Tvoj svet’’. Pevač se u ovoj pesmi obraća nekoj osobi, koja može biti fiktivna, ali i stvarna, i predočava nam njene navike, manire i krajnje životne ciljeve. Pesma koja zatvara EP je na engleskom jeziku i zove se ’’Diary of Pig’’. Za razliku od lirike prve pesme u drugoj pevač govori u prvom licu, međutim, po svoj prilici je u pitanju metafora. Tekstove obe pesme krasi ta realistička surovost sadašnjice namazana nihilističkim pristupom i negativitetom. Esencija instrumentalnog derivata benda Harmless Maniacs jeste hardcore/punk. Međutim, do izražaja dolaze još i razni drugi pravci poput metala, crust core-a i powerviolence-a. Kada bih morao nekakvu komparaciju da pravim, napravio bih je sa hardcore/punk bendovima koji su svoj najveći značaj ostavili u drugoj polovini devete i u poslednjoj dekadi XX veka poput Born Against-a, Rorschach-a i Infest-a. Dakle sinteza brzog, pa sporog, pa pankerskog, pa metalskog, pa prljavog, pa opet prljavog.

Što se samog fizičkog izdanja tiče u pitanju je 3″ CD-R, na kome je nalazi odštampani cover, koji je fino upakovan u plastificirani crno-beli omot izdanja na kome se pak nalaze tekstovi pesama i ostale informacije vezane za bend i snimanje materijala. Na naslovnoj strani je deo lica razjarenog deteta, naziv benda i izdanja i jedini deo omota koji je u boji, žuti logo Harmless Maniacs.

Niš odavno nije imao bend nalik ovom i u tom smislu je ovo svojevrsni muzički endemit sadašnjice grada na Nišavi. Ljubitelji sporog, pa brzog muzičkog izraza, hardcore/punk i metal muzike, sigurno neće pogrešiti u preslušavanju ’’Manijaka’’. Bend postoji nekoliko godina i ovo im je prvo izdanje. Nadamo se većoj produktivnosti u budućnosti jer ako se po (prvencu) jutru dan poznaje, onda se imamo čemu nadati.

Nemanja Mitrović Timočanin

Nešto se ne snalazim sa intervjuima. Primetila sam da se ponašam slično kao ona Rada, novinarka RTS-a poznata svima iz “Beogradske hronike”, – sročim pitanja tako da ispadne da sam sama odgovorila na njih.
Nezgodno je, ponajviše, kad treba da vodiš dijalog o umetničkom delu sa stvaraocem tog dela. Zapravo, možeš da ga pitaš šta god hoćeš, ali sve treba da se suptilno svede na ono ‘’šta je pesnik hteo da kaže’’. A to je isto kao kad iluzionistu pitaš da raskrinka magiju. Ali onda magija prestaje da bude magija i postaje običan trik.
Zašto bi nas interesovali ti mehanizmi stvaralačkog procesa ako i sami nismo stvaraoci?
A najgore što može da se desi (barem meni) jeste da mi daju odgovor: ‘’pa nema tu nikakve filozofije.” Onda ispada da se muzika stvara i sluša da bi se pobeglo od razmišljanja. I čemu onda pitanja? 

‘’Igralom’’ je jedan od najčudnijih bendova koji trenutno postoje na našoj alternativnoj sceni. I kol’ko god se pitali u čemu se sastoji ta njihova čudnovatost, poći će nam za rukom neko objašnjenje, ali konačno razjašnjenje - ni u kom slučaju. A ne bi ni trebalo.
Svojom muzikom izazivaju nesvakidašnji chill koji ne obuzima samo telo već i um. Taj chill se u ovom slučaju precizno zove kontemplacija. Znam zasigurno, proverila sam u rečniku, jer sam prekopavala termine kojima bih mogla da što tačnije opišem svoj osećaj. I, da, baš to - kontemplacija je ono što doživljavam svaki put kad ih slušam. I nije ona samo produkt običnog usaglašavanja oscilatornih kretnji tri instrumenta (Mladen Marjanović – gitara, Marko Tomović – bubnjevi, Dimitrije Simović – bas i glas), već ima i još nešto iznad ili, možda bolje reći, iza toga.
Ono što je meni posebno privuklo pažnju jeste činjenica da su se neke poetike zarobljene u tvrdim povezima konačno oslobodile prašine i preselile u prostore beskrajnog muzičkog poigravanja. 

Pre neki dan, tačnije, 6. maja, vaš prvenac ’’Pogrešna poznanstva’’ proslavio je prvi rođendan. Odmah je bilo jasno da ga čeka svetla budućnost - brojne kritike na svim važnijim muzičkim portalima, održani koncerti u rodnom gradu (Nišu) okolini i regionu dokazuju da nikako nije prošao nezapaženo. Ali kako ti vidiš i komentarišeš period koji je iza vas?

Vidiš, nismo prazničili 6. maja konkretno, mislim da svi preko tebe saznajemo da je rođendan nadošao i prošao - ali je zato mesec maj spontano mesec bogat svirkama, najbogatiji do sada… Zakazali smo svoju prvu turneju, tokom koje ćemo, od 16. do 21., obići Beograd, Rijeku, Ljubljanu, Zagreb i Mursku Sobotu. Po povratku, 24. sviraćemo Niš, a potom 29. i Sofiju. Zapravo, prvi put ćemo svirati u Hrvatskoj i Sloveniji, što znači da nam biljka raste - bolje se koreni, stabilnija je i grana se. Iako grupa ne postoji dugo, od juna 2015., meni se čini da je moglo biti više svirki - no, koliko god bio brz i efikasan u stvaranju, moraš sačekati da se tvoja tvorevina primi. Nije sve do grupe, kao što boljitak nije samo u rukama čoveka koji pomaže nekom, nego je i do onog kome se pomaže. Mi smo od početka bili iskreni u nameri, i u kontekstu nedostatka iskrenosti - dobro smo prošli; ljudi su željni nekog ko je takav, voljni su da pomognu i podrže. Ipak, glupo je tražiti razlog izvan muzike benda, prvenstveno - ljudi su željni dobre, iskrene muzike, a takvu muziku prave posvećeni ljudi, iskreni u nameri. Period iza nas svetli u mojoj memoriji, upravo zbog celokupnog korpusa novih iskustava koje kolektivno procesuiramo i složno uživamo u njima, te ostajemo nasamo s njima i budimo se bolji ljudi. Kao “Igralom”, mi smo i roditelji i deca, i moram priznati - u kući vlada mir.

Vaš muzički “trip” deluje dosta avangardno. Kad sam vas prvi put slušala, prokomentarisala sam sama sa sobom “Ovo mu dođe kao neka alternativa alternative” – igrarija na koju uši nisu navikle, mozgu treba vremena da procesuira doživljaj, dok telo ne postavlja pitanja, jednostavno - ne može a da se ne pokreće. Da li nam se sviđalo ili ne, jednostavno, svi koji se nađemo u publici se pitamo: ‘’Šta je, dođavola ovo’’? Pa, možeš li da odgovoriš na to pitanje?

Kada postavljam sebi to pitanje, dok sviramo ili dok slušam pesme - šta se kog đavola dešava? - uvek se setim da nije važno. Slagao bih kada bih rekao da aposlutno ne znam šta radimo, zato što znam otprilike šta radimo, ali kada dođe do sinteze onoga što svako ponaosob proizvede… Ta novostvorena pojava je uvek nova, uvek drukčija i moj perceptivni kapacitet proganja šta/kako/zašto pitanja - u suprotnom, pobeći će mi pesma. Velika je sreća svirati s jedinstvenim muzičarima koji imaju čist odnos prema muzici i koji imaju šta da ponude. Žanrovi su prošlost - prvo nešto mora da se stvori da bi se kategorizovalo. Mene zanima šta se dešava u trenutku stvaranja, i u neposrednom proživljavanju naše svirke, a ne šta se dešava posle, jer posle ide kategorizacija informacija, klesanje i etiketiranje. Očigledno ne marimo za ustanovljene i normatizovane paterne u muzici i sami sebe iznenađujemo svirajući. Istina je, šaljemo puno informacija, a fokus slušaoca je selektivan - ipak, verujem da želja da se postane deo te neizbežne sile koja se postiže celovitom pesmom, dovodi i dovodiće ljude na naše koncerte.

Kako uspevate da na bini delujete kao da svako svira “svoju pesmu” a da to u stvari zvuči kao skladna, jedinstvena celina iza koje stoji čvrst koncept?

Imate individue koje u zajednici gube sebe kao individuu, upravo definišući sebe unutar te zajednice pomoću pravila i sistema te zajednice. S druge strane, imate individue koje žele da prevaziđu sebe kao individue, sobom, unutar sebe. Mi pružamo muziku na osnovu bivanja sobom, i koliko god svirali različite stvari, vezujemo se za jedno jezgro u nama, isto za sve nas, te pokušavamo da ljudima rasvetlimo to jezgro, tu koncentraciju energije. Komuniciramo na tu temu, trudeći se da neverbalno komuniciramo istinu.

Rekla sam u jednoj recenziji da vaša muzika razmrdava unutrašnjost bića. Prosto rečeno, nagonite slušaoca da se zamisli, da analizira, tumači… Iz zvuka, koji možda deluje nekako rasejano, rasplinuto, rasuto, lomljivo, i te kako isijava (s)misao. Šta je uporište tvoje poetike, s obzirom da si ti autor tekstova?

Hvala ti na tom komentaru! Isijavanje te smislene misli o kojoj govoriš je zapravo to rasvetljavanje koje sam malopre pomenuo - “Igralom” će vazda imati smisla samo za onog kojeg smo rasvetlili i ogolili. Uporište moje poetike su zapostavljeni ćoškovi moga uma - tek tako me dozove neki pauk-omaja i probudi reč u meni, a ona - matična reč - dozove druge upomoć. I tu sam u fazonu - šta se ovde dešava?, ali opet kažem, “drhti duša”, tako da - nema veze.

Koji su tvoji pesnički uzori?

Momčilo Nastasijević, Rajner Marija Rilke, Branko Miljković, Vasko Popa, Vladislav Petković Dis, Horhe Luis Borhes, Nik Kejv, Bliksa Bargeld, Bob Dilan, Tauns van Zant i mnogi drugi

Imate jako zanimljiv omot albuma. Verujem da ga niste izabrali tek tako. Na koji način on doprinosi zvučanju i značenju cele priče koju proizvodi Igralom?

Omot je radilo puno ljudi, i kao i sve kod nas - rađen je na “osećaj”, bili smo zadovoljni misleći da fino boji generalni utisak. Da smo hteli da bude kristalno jasno, bilo bi.

Kako zamišljaš Igralom u budućnosti?

Na putu i na bini.

Intervju pripremila Ana Bjes

SAV čine Mija Milovic (sintisajzeri,vokal) i Lars Bech Pilgaard (gitara), prekaljeni ali još uvek mladi pripadnici kopenhagenske alternativne pop-rock i jazz scene. Nakon završenog muzičkog konzervatorijuma Mija i Lars nastupaju kao članovi niza muzičkih sastava (Seaweed, SVIN, UFO, Slowburn, Kvindebandet, itd.), a svoje druženje krunišu formiranjem SAV-a.

Za njih dvoje nema granice kada je u pitanju muzika koju prave. Dozvoljavajući da ih inspiriše i vodi putovanje i sredina u koju dođu da nastupaju, Mija i Lars, jedno vokalom i sintisajzerom, a drugo na električnoj gitari, stvaraju često improvizovanu muziku koja prevazilazi žanrovske odrednice. Mijin predivni glas iznosi jaku emociju prelivajući se sa zvucima sintisajzera i Larsove gitare na kojoj, kao jedan od najtalentovanijih eksperimentalnih gitarista Evrope izvlači gotovo apsurdne i bezobrazne gitarske bravure. Sežući od minimalnog ambijentalnog zvuka, preko jazz varijacija, no wave-a te povremeno i hard-core noise izraza, muzika SAV-a vas sa lakoćom uvlači u svoj otkačeni svet. Njihove sviračka kontemplacija surovo razgolićuje manire popularne kulture nudeći na uvid komentare na slike svakodnevnice kroz ono bazično, instiktivno i lično.

Beogradska grupa Sink predstavila je spot za pesmu K.A.B.A. (Trn II) koja se nalazi na njihovom drugom studijskom albumu „Pred stubom srama...“.

Novi album grupe Sink donosi skoro sat vremena muzike i dvanaest konceptualno povezanih pesama. Bend je radio na albumu od početka 2014. godine i u odnosu na prvi album grupe "Sve što nisam ja" predstavlja lagan zaokret ka progresivnijem zvuku i složenijim kompozicijama. Tekstualno album predstavlja jednu celinu povezanu zajedničkom niti koja je ostavljena slušaocu da je sam otkrije, a naslovi pesama, nekarakteristični za srpski jezik na kome bend piše, su putokazi kroz simbole koje album nosi sa sobom. "Pred stubom srama..." je izdanje koje grupu Sink približava posvećenijoj i slušalački zahtevnijoj publici.

„Originalni naziv pesme koju volimo da zovemo i Trn II, bio bi Kraljevina Arapa, Beograđana i Albanaca i opisuje apsurdnost trenutnih socio-političkih trendova sa kojima se svakodnevno suočavamo. Volimo da se sećamo tih jakih fraza iz prošlosti kao što je ona Stena puca, dub se lama, zemlja nek se trese, pa ko ne misli da se zemlja dovoljno tresla  možda će mu to pasti na pamet Dok dub se lama, pred stubom srama...“

Na našim prostorima (kao ni na ovoj stranici, jelte) o čuvenom istraživaču noćnih mora ne trebamo gubiti previše reči. Dilan Dog je, od svog starta krajem 80ih, bez obzira na podužu primoranu izdavačku pauzu u našoj zemlji (znate već, rat, inflacija i ta sranja), neprestano uživao u abnormalnoj popularnosti kod ljubitelja devete umetnosti, iz prostog razloga zato sto je Dilan Dog sveti gral međ´ stripovima svih vremena i tačka.

O (pseudo) ekranizacijama Sklavijevog stripa sam već nekim drugim prilikama manje-više opširno pisao (užasni “Dead of Night” i genijalni “DellaMorte DellAmore”), u kojima nisam mogao da ne spomenem i fen-mejd filmove (u jednim se naš junak bori čak protiv Fredi Krugera leptemazo!). Svaki je od njih realizovan sa vrlo skromnim budžetom, ali zato iznadprosečnim entuzijazmom kreatora, a u tom nizu se svrstava i najnovije ostvarenje, jednostavno imenovano “Dylan”. Mada, ovog je puta cela stvar malč´ce drugačija, budući da “Dylan” ono kao predstavlja maltene demo verziju (mogućeg) web-serijala. Da li će svetlost Jutjuba ugledati i dalje epizode, još stoji u stelarnom prostranstvu, stoga što bi projekat olako mogao da padne u vodu zbog jurističnog kovitlanja iz razloga jerbo režiser Kevin Kopacka, inače Austrijanac iz… Austrije, jelte… od Bonellija nije otkupio nikakva prava na izvorni materijal. U svojoj verziji, ostrašćeni Kevin, kao što biva obelodavano i na samom početku (“As for the character changes, just pretend this is a parallel universe…”), tako i u više navrata tokom epizode – (“pravi”) Dilan i Gručo još pre samog početka mudruju sa postavljenim kokni akcentom  ko li će ih otelovati u seriji – skreće pažnju na činjenice tipa da se ovaj Dilan preziva Dawn, Inspektor Blok se odaziva na Inspektor Mahlow (Rainer Maria Fassbinderov dugogodišnji kompanjon Harry Baehr svemujebem!) , Madam Trelkovski je Madam Gribanova (koju ovde igra, ehm, muškarac), a karakterističcno Dilanovo zvono (“Uuuuaaaaaaaaaaaarrrrrrghhhhhh!”) urliče (isto) muškim glasom.

Do velike promene je, naravno moralo doći i po pitanju vickastog Gruča, koji se na ovoj drugoj strani postojanja  vika Bang i rođeni je Vijetnamac  bez lažnih brkova. Ako ovo nije dovoljno skurilno, onda ne bih smeo ne spomenuti da svi likovi govore nemački, što u stvari i nije više toliko skurilno kad se podsetimo da je  glava produkcije Kopacka Austrijanac (iz Austrije!) i da je cela stvar producirana na području gde se priča arijskim jezikom. Mada, u našem “Zona mrtvih” svi brbljalju engleski, ali bolje da nisu, ako me razumete…

I opet, bez obzira na sve promene, “Dream of the Living Dead” u svakom trenutku ispoljava dilandogo…, pardon, dilanovski fler, zasigurno iz razloga što su Kopacka i ko-autor Aleks Baksajev očigledno veliki poznavaoci materije (a to me iskreno čudi, skladno tome jer su na zapadu stripovi iz kuće Bonelli  samo margina u velikom moru strip izdavaštva). Podosta detalja iz stripa (maketa, “đavolji triler” na klarinetu, pica vegetariana, horror filmovi, činjenica da je Dilan star 300 godina, imenovanje Morgane, Stana, Roja i Sklavija…) ne fale, a uzevši u obzir da prvenac skoro 1:1 obrađuje upravo prvu epizodu serijala, “Zora živih mrtvaca”, ne sme da fali ni Dr. Ksabaras (ovde Ksarabas, inovativno, nema šta), ali koji (zasad) biva samo spomenut.

Međutim, najveći problem serije nisu ni sve te goleme promene, a još manje nepostojeći budžet (Kopacka je sam finansirao celu stvar) već glavni lik himself (a bogme i njegov pomoćnik). Dilan, bar onaj “pravi” iz stripa, ume da bude melanholičan, odsutan pa čak i klonulog duha. Serijski Dilan je nažalost nekako il´ previše staložen il´ pa nekako juvenilno opušten (znam kako sad ovo blesavo zvuči). Glumac Ford Everett, koji ovde tumači najpoznatijeg stanovnika ulice Krejven, je iz datih razloga time nimalo uverljiv u ulozi bivšeg policajca (i) alkoholičara koji sad juri zombije i bararaoge, a ništa verodostojniji nije ni pomoćnik Bang, koji nema ni trunke dosetljivosti originalnog ludog brke iz stripa kojeg svi volemo.

Premda da decenijama žudim(o) za pravom pravcatom profesionalnom adaptacijom Dilana Doga (DellaMorte jeste prava ekranizacija iz dilandogovskog univerzuma, ali nije pravcata ☺), na kraju krajeva bih se zadovoljio i sa nastavkom iliti nastavcima ove fejk-verzije, iako mi su već spomenuti (italijanski) amaterski radovi – u kojima, stotinu mi vampira, ima i pravog lažnog Gruča! - draži za gledanje.

I naravno, kako to na kraju uvek biva, recenzije i dalje ne završavam sa nekim nezgrapnim načinom ocenjivanjem upravo diskutovanog štiva, ali kad bih recenziju zavrsavao sa nekim nezgrapnim načinom ocenjivanjem upravo diskutovanog štiva, onda bi “Dylan” dobio šest “666-ca” od mogućih deset “666-ca”. Ipak su se stvarno potrudili momčad. Samo, sledeći put, izmen´te obavezno glavne glumce. I sporedne (da da, naravno da je ovo amterska produkcija, ali opet…). I skupite koju kintu bar Bubu da iznajmite. Al´ inače za trud čista šestica, u svakom slučaju.

U slučaju da nekog zainteresuju gore navedeni fen-mejd filmovi, izvol´te linkove. Pogotovo bih skrenuo pažnju na rad našeg zemljaka Pavla Pavlovića, koji je sa svojim kratkometražnim “Istraživačem noćnih mora” molto bello odradio stvar.

La morte putanna
Vittima degli eventi (pročitaj recenziju ovde)
Il trillo del diavolo
Freddy vs. Dylan
More evil than devil

Svetovid Svarožić

Kada čujem ime Ivan Glišić, prva asocijacija mi je šabački pank pisac. Druga, Satan Panonski i „Čizme slobode“. Treća ‒ fanzinaš. Tek na nekom desetom mestu nalazi se podatak da je Ivan prezimenjak slavnom srpskom realisti Milovanu Glišiću. Reklo bi se da osim prezimena i književnog zanata, nemaju ama baš nikakvih drugih dodirnih tačaka.

Zbog čega onda jedan panker posvećuje knjigu piscu totalno drugačijeg senzibiliteta, piscu koji je stvarao u drugoj vremenskoj i umetničkoj epohi? Krenimo redom. Milovan Glišić (u nastavku Milovan) rođen je u okolini Valjeva (selo Grac, danas Gradac). Jedan je od vodećih predstavnika realizma u srpskoj književnosti.  Pisao je pripovetke sa folklornom tematikom. Zajedno sa Jankom Veselinovićem utemeljio je tzv. „seosku“ pripovetku. Najznačajnija dela stvorio je na koncu 19. veka.

Sa druge strane, Ivan Glišić (u nastavku samo Ivan) je rođen u Pirotu, kao književnik ostvario se u drugoj polovini 20. i na početku 21. veka. Pored literarnog rada, oprobao se u novinarskim vodama, u slikarstvu, muzici... jedno vreme je bio i prosvetni radnik. Pre pojave panka, značajan trag ostavio je kao tekstopisac zabavne i starogradske muzike.  Dakle, imamo sudar urbanog i ruralnog, zapadnoevropske kulture naspram folklora i tradicije srpskog naroda... Bar tako izgleda na prvi pogled.

Knjiga „Moje druženje sa Milovanom Glišićem“ predstavlja zbirku dvadeset kratkih priča koje malo podsećaju na feljton u nastavcima, a malo na memoarske zapise. Knjižica koja se bukvalno čita i upija u jednom dahu. Ivan piše koncizno i jasno. Od prve do dvadesete priče imamo jedan skladan hronološki niz, kroz kojih je provučeno obilje likova, neobičnih događaja, anegdota, i svakojakih ljudskih sudbina.  I pored toga, svaka od dvadeset priča može bez problema da živi samostalni život van korica ove knjige. Ivan kombinuje elemente biografije i autobiografije; egzistira između informativnog i kritičkog, a često povlači paralele između prošlosti i sadašnjosti. I sve to uz pomoć Milovanovih pripovetaka i detalja iz njegove, a i svoje biografije.

Naslovna strana, autor Darko Miletić

Da li možete da se setite pripovetke „Prva brazda“ i žene Mione koja gubi muža u ratu i ostaje samohrana majka troje male dece? Pa kad ista ta nepokolebljiva i tvrdoglava žena odbija da se preseli kod muževljeve porodice ili da se preuda za drugog čoveka, već preuzima i muške i ženske poslove na sebe, ne dozvoljavajući da se zatre kuća njenog pokojnog muža... Milovan je ovu pripovetku napisao skoro pa autobiografski. I njegova majka Jevrosima ostala je udovica, bez ičije pomoći je odgajala troje dece, pritom, svo troje školujući (i sama bila pismena), što je za to vreme bio luksuz i za mnogo imućnije porodice.

Na šta je pripovetka „Prva brazda“ asocirala Ivana Glišića? Na vreme posle Drugog svetskog rata, kada je mnogo njegovih drugara ostalo bez oca, bilo zbog pogibije u ratu, bilo zbog čistki i proterivanja na Goli otok usled neslaganja sa političkim establišmentom. Ko nije čitao ovu i ostale Milovanove priče kao što su „Glava šećera“, „Učitelj“, „Roga“, „Posle devedeset godina“... neće moći da razume zašto Ivan u ovoj knjizi piše o zelenašima, nemoralnim popovima, nepismenim malograđankama, gramzivim službenicima, opskurnim umetnicama i sličnom talogu koji se zapatio i u njegovom veku, tj. danas.

Najzanimljiviji delovi knjige svakako su anegdote iz života oba Glišića. Njihova rodbinska povezanost, ko su Glišići iz Graca, a ko Glišići iz Ševarica? Zbog čega su se i jedni i drugi često selili? Zašto se nijedan nije najeo od politike, a još manje od književne delatnosti? Biti realista i hroničar svog doba očigledno nije poželjno i splativo zanimanje.

Kroz Milovanove pripovetke, Ivan uspešno pravi paralelu sa današnjicom; opisujući Milovana i Srbiju iz 19. veka, on opisuje sebe u Srbiji iz perioda komunizma i postkomunizma. Tek posle čitanja ove knjige shvatio sam zbog čega je Ivan šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pisao pesme poput: „Žubor voda žuborila“, „Ulica jorgovana“, „Leptirica“... Što bi rekao naš narod, „iver ne pada daleko od klade“. Iako je odrastao na zvucima britanskih pank i rok klasika, Ivan se nije otuđio od svojih korena, od predaka koji su ovu zemlju branili knjigama, a ponekad i puškama. Naprotiv, ovom knjigom on ih je samo odmakao od zaborava i bar na trideset strana ispucao počasnu salvu.

***
Milovan Glišić je bio hroničar i kritičar svog vremena, ali za razliku od velikog broja današnjih umetnika on nije širio autošovinistička raspoloženja; on je voleo i poštovao srpsko selo i seljake, čak i onda kada ih je oštro kritikovao. Još uvek u našoj književnosti imamo pisaca koji nisu truli mediokriteti, koji ne pišu i ne govore ono što većina želi da čuje. Postoji nešto vrednije od unosnih ugovora sa poznatim izdavačima ili honorara od velikih tiraža.

David Ljubović

Wovenhand (SAD) + Wacky Blues Professors (Slovenija)

Dom Omladine – Beograd

17.5.2017. – 21h

Američki alternative country sastav na čelu sa ekscentričnim Dejvid Judžin Edvardsom nastupio je sinoć, sedamnaestog maja, u sali ’’Amerikana’’ beogradskog Doma omladine. Beogradski fanovi su poslednji put Wovenhand mogli gledati pre dve godine, kada su na repertoaru ovih američkih alternativaca bile pesme sa svežeg albuma ’’Refractory Obdurate’’. Ovog puta setlistom su dominirale pesme sa najnovijeg albuma ’’Star Treatment’’, koji je doživeo svojevrsnu promociju pred beogradskom publikom. Na beogradskom koncertu podršku su im pružili ljubljanski bluzer Wacky Blues Professors.

Vrata Doma omladine su bila otvorena već u 20 časova. Program je upotpunjen izložbom fotografija Nemanje Đorđevića pod nazivom ’’Iskrenost’’, koja je inspiraciju našla u liku i delu frontmena grupe Wovenhand Dejvidu Judžinu Edvardsu i na čiji je blagoslov naišla. Izložba, koja je sačinjena od dvadesetak fotografija benda nastalih tokom poslednje balkanske turneje, ali i nastupa od pre 8 godina, biće otvorena do 21. maja.

Bend koji je otvorio ovo spektakularno veče bio je ljubljanski Wacky Blues Professors, odnosno Prismojeni Profesorji Bluesa, u originalnom nazivu. Bend je nastao 2009. godine i čine ga četiri individue Miha (na usnoj harmonici i vokalu) i Julijan Erič (za gitarom i mikrofonom), Zlatko Đogić (bubanj i vokal) i Miha Ribarič (bas gitara). Nastup su krenuli strogo na vreme, u najavljenih 21 h. Veseli tonovi blues rock-a, uz vidnu angažovanost na bini, su doprineli dobroj atmosferi koju su napravili ovi razdragani slovenački bluzeri. Bilo je interesantno gledati ceo bend kako uživa u svom performansu, a taj užitak se najbolje mogao videti na izrazu lica basiste Ribariča i najagilnijeg člana benda usnog harmonikaša Mihe Eriča. U setu od pet pesama, posebno su se izdvojile ’’Death Proof’’’, ’’Race Me Down The Street’’ i ’’Ragin’ Mad’’. Publika je bila poprilično statična, uz individualne plesne ispade na koje je nagnao zvuk Ljubljančana. Interesantna stvar kod benda je da su vokalno svi uključeni osim basiste, pa je jednu pesmu pevao bubnjar Zlatko, zatim Julijan gitarista, pa Miha Erić usni harmonikaš, koji je pred poslednju pesmu bacio majicu benda u publiku i time usrećio devojku koja se zadesila u prvom redu koji je bio nešto udaljeniji od bine. Nakon trideset pet minuta energičnog nastupa, bluzeri su se povukli sa bine i binskim majstorima prepustili pripremu za poslasticu večeri. Zaštitne ograde ispred stejdža nije bilo, pa je publika mogla biti tik uz bend, što se i dogodilo. Zanimljivo je bilo videti da je dobar deo publike, koji je ispratio i predgrupu, kao na pristisak dugmeta prišao bini odmah nakon što su se Slovenci oprostili od iste.

Ažurnost je bilo nešto što je krasilo ovaj događaj, pa se tako u najavljenih 22 časa na binu penju oni, Wovenhand, predvođeni harizmatičnim Dejvid Judžin Edvardsom. Skoro puna ’’Amerikana’’ je vidno uzbuđena, gromoglasnim aplauzom i povicima dočekala bend, kojeg je na binu uveo intro  indigenog stanovništva Sjedinjenih Američkih Država. Pesma kojom su započeli nastup bila je ’’Hiss’’ sa pretposlednjeg albuma ’’Refractory Obdurate’’, da bi potom usledile ’’Crystal Palace’’, ’’The Hired Hand’’, ’’The Quiver’’ i ’’Swaying Reed’’ sa aktuelnog ’’Star Treatment’’. Spoj alternativnog kantri zvuka sa neofolk, folk rok i rokenrol momentima uz elemente psihodelije, muzike nativnog američkog stanovništva i raznih drugih eksperimentalnih melodija je nešto kako bih mogao uokviriti sonični derivat Wovenhand-a. Idućom pesmom ’’Salome’’ su se na trenutak vratili na ’’Refractory Obdurate’’ album iz 2014. godine, a narednom ’’All Your Waves’’, gde smo čuli i prvo Dejvidovo ’’Thank You’’, ponovo na poslednji, osmi po redu studijski ’’Star Treatment’’. 

Bravure na svom hibridnom instrumentu bendžo-mandolini kojom je zamenio električnu gitaru pokazao je u narednim pesmama ’’Corsicana Clip’’, ’’The Refractory’’ i ’’Obdurate Obscura’’. Svaka od ovih pesama je odsvirana sa puno žara i energije, što se najbolje moglo videti kod samog frontmena Dejvida koji je tokom nekih od navedenih padao u trans i nanosio ugrize sopstvenoj ruci, kod drugih je pak imao neke svoje plesne performanse, a u pojedinim momentima je pantomimom objašnjavao  lirički sadržaj numere. Mora se primetiti da je zvuk bio fenomenalan i da se bend svojski trudi da upriliči potpuni ugođaj publici. Bubanj za kojim je sedeo Ordi Garison je bio dodatno ozvučen sa još dva mikrofona, pa se u nekim trenucima sticao utisak da si u preriji ili makar u nekom filmu o ’’divljem zapadu’’ gde su Nativni Amerikanci dominantne uloge. ’’Crook And Flail’’ i ’’Five by Five’’ su nas vratili na ’’Star Treatment’’, a numerom sa istog albuma ’’Low Twelve’’ su se oprostili od publike. Dejvidovo ’’Thank you very much’’ i improvizovano ’’rukovanje’’ sa publikom odvelo ih je sa bine. Zvuci indigene Amerike sa početka nastupa su ih ispratili, ali je takav outro, bio zapravo intro za bis. Za svoj vintidž mikrofon na stalku od ostataka američke zastave, Dejvid se vratio sa svojom bendžo mandolinom ne bi li odsvirao i distorzirano otpevao jednu od dve numere za kraj. Vratio nas je na ’’Refractory Obdurate’’ pesmom ’’King David’’. Još jedna u nizu interesantnih stvari u celokupnom muzičkom prikazu benda jesu drugačije koncertne interpretacije svojih numera u odnosu na studijske verzije. Neke pesme su duže trajale, neke su imale arhaične vokalne uvode i razrade, a neke su odsvirane, pa i otpevane u nekom drugom, melodičnijem maniru. Za sam kraj koncerta jedina koja nije deo potonja dva albuma, a jeste ’’The Laughing Stalk’’ pesma ’’King O King’’. Svetla su se popalila nakon sat i dvadeset pet minuta svirke, u 23 i 25. Ordi Garison, bubnjar, Nil Kinir, basista, Čak Frenč, gitarista i neumoljivi frontment sa šeširom i perom na istom, Dejvid Judžin Edvards za mikrofonom i gitarom, pozdravili su publiku i napustili binu. U nadi da će izaći na još jedan bis, publika je čekala, međutim Wovenhand je još jednom sa balkona pozdravio fanove i napustio ’’Amerikanu’’.

Vidno zadovoljni, fanovi su se uputili ka štandu sa garderobom i nosačima zvuka Wovenhand-a, gde se kasnije pojavio Dejvid, deleći autograme fanovima. Odličan koncert, pun arhaičnog, čudnog, psihodeličnog, eksperimentalnog, ali ponajviše potpunog muzičkog užitka i predstave. U nadi ka ponovnom, uživaćemo u uspomenama sa ovog, spektakularnog koncerta.

Nemanja Mitrović Timočanin

Danas se sve i svašta publici servira kao rokenrol. Ne mogu reći da i ovaj bend u potpunosti hvata publiku na finte, ali ima i toga i vrlo je očigledno. Na granici sa komercijalom i plagijatom, ipak vješto izbjegavaju da budu u potpunosti sa one strane barikade, ali za vrlo malo. Ima suviše detalja koji ne da su slični nego su skoro isti sa muzikom bendova poput Turbonegro, The Hellacopters i sličnih. Pjesme su bez daljnjeg vrlo vješto napisane aranžirane i odsvirane, u pravom i najboljem rokenrol maniru, ali, kao što sam spomenuo, malo suviše zvuči "isto", malo suviše, i donekle malo suviše ispeglano. Nedostaje drčnosti i bunta dok je studijskih finti na pretek. Osjeća se zrelost, ali se osjeća i potreba da se proda i zaradi. No i pored toga, pjesme "False Flag Operation", "Lucy Glow", "Stay Under The Radar" ili "Headless Chicken" uspjevaju da zauzmu pažnju slušaoca i zaslužuju pohvale. 

Electric Guitars uspjevaju da nađu sredinu između sirovog i komercijalnog rokenrola iako idu više na onu sladunjavu stranu, ali ne suviše da bi odbili ozbiljnog slušaoca. Za one malo manje zahtjevne, ovo će biti audio i vizuelni pun pogodak. Kako god okrenuli, valja oprezno poslušati.

Nikola Franquelli

Noon je priča o jednoj mogućoj budućnosti Zemlje koja je doslovno okrenuta naglavačke zbog pohlepe – tako je u jednoj rečenici kratki film Noon opisao autor Kasra Farahani koj je radio s velikim facama kao što su JJ Abrams, Steven Spielberg, Michael Mann, Tim Burton, James Cameron i David Fincher. U desetak minuta filma Kahrani je vizualno i dramaturški izvrsno ispleo apokaliptičnu priču da možemo jedino reći – hoćemo dugometražni film. Više o filmu naći ćete na službenim stranicama: noonfilm.com.