Mladi niški klub Carpe Diem u poslednje vreme dovodi poznata imena srpske rok scene, a u nezaobilazni deo iste poslednjih trideset godina spada i sastav Kanda, Kodža i Nebojša. Subota preksinoć, 26. novembar, bila je rezervisana upravo za njih.

Poruka na vratima stana našeg novinara

Interesantan i neobičan potez bio je staviti lokalni bend En Passant, koji izvodi obrade regionalnih i stranih hitova, pre momaka iz KKN-a. Muzika ova dva benda nema nekih dodirnih tačaka, ali su se barem posetioci malo zagrejali i opustili pred početak glavnih aktera sinoćnje svirke. Oliver i ekipa izlaze oko 15 minuta do ponoći i kreću poznatim rafalom pesama, otvorivši koncert sa „Vera, nada, ljubav, stav“.

Ova poseta gradu na Nišavi bio je kolaž starih, poznatih kompozicija i pesama sa novog, devetog studijskog albuma „Beton“, tako da smo ovom prilikom sa njega čuli neke koje su već zaživele u narodu, poput naslovne „Beton“ i „Muzika, mir i ljubav“. Iako je na samom startu, oko druge – treće pesme, pukla žica na gitari, to je brzo rešeno. Tehničke muke ove vrste ponekad umeju da začine atmosferu, a nateraju bend da krene još ljuće. „Tajne letenja“, „Danas nebo silazi u grad“, „Divni dani“, „Prekidi stvarnosti“, nizali su se hitovi, a ovako dobar zvuk zaista odavno nije primećen u niškim klubovima. Sve pohvale idu toncu – kristalno čiste gitare, svaka reč razumljiva, fenomenalno namešten bubanj.

Ono što je na neki način kvarilo celokupni utisak jeste sama publika koja, činilo se, nije pripadala onom klasičnom KKN čoporu - zaljubljenicima koji đuskaju, njišu se i skakuću na ritmove njima dragog benda. Pretprošle noći kao da su većinom bili prisutni ljudi koji su se slučajno tu zadesili, u prolazu su, pa eto, da čuju ovu svirku kad su se već našli u klubu. Samim tim, nije bilo horskog pevanja, na aplauzima se štedelo, čak je i bis više bio iniciran od strane benda nego od publike. Bilo kako bilo, par minuta pre 2h, dokle klub i zvanično radi, opraštamo se od Kande, Kodže i Nebojše, uz otvorene oči prema daljem programu i novim najavama kluba Carpe Diem.

Nenad Cvetković

Muzičar Mario Milivojević je sasvim nedavno ekranizovao poslednju numeru sa svog debitnog autorskog albuma, pod nazivom - Outro.

Da se podsetimo, album “Wasted time”, objavljen je u izdanju Jadran records krajem prošle godine, kao primarno instrumentalna kolekcija. Na njoj gostuju Mariovi dugogodišnji prijatelji i kolege, poput Vasila Hadžimanova, Tijane Dapčević i drugih zvučnih imena sa domaće muzičke scene.

Pesma Outro je, upravo jedna od instrumentalnih kompozicija, a i sam album je izvanredna prilika da se publika upozna sa autorskim radom ovog umetnika. Naročito, jer je za sve koji prate domaću muzičku scenu, do sada bio najpoznatiji kao gitarista.

Ako pažljivo poslušate, ne samo da ćete uživati - već ćete i sigurno primetiti raznovrsnost u muzičkom izrazu, u širokom sprektru tonova na emocionalnoj paleti kojom su oslikane melodije, a koje pričaju priču o istraživanju i spoznaji senzibiliteta, pa i muzičkog genija (ili prakse, kako naglašava Mario) koji je potreban da se to tehnički iznese.

A Outro, kao ekranizacija završnice albuma, je opet neki vid inicijacije, kao što je i svaki kraj ujedno i početak nečeg novog. 

Hidden track - Kao Adam u rano jutro, Vrooom 

Imao sam godinu manje od punoletstva, u vreme kada se panično želela preći ta granica, više no ove prave, debele i neprobojne koje su nas držale zatvorenim, samim i izolovanim od svega novog i svežeg. To je jedini razlog zašto je Exit kao festival kasnije uspeo, pogodio je svojim imenom u centar, u srž centra, u srce srži centra. Hteli smo napolje, izvan sebe ponajviše, zapravo. Tih se vrućih dana dvehiljadite šuškalo o nekom Torpedo projektu, o muzici iz predstave, o nečem pomalo sumanutom i uglavnom i dalje nam nepoznatom, barem na novosadskim ulicama i u gradskim muzičkim prodavnicama gde su nas belo gledali na pomen tih reči. Tih sam dana, sećam se gde, kada i kako, ipak čuo Ludviga, koji će promeniti mnogo toga, koji će mi zalepiti onlajn nadimak aktivan decenijama, koji će probuditi uspavano ludilo mladosti i dozvoliti mu da izađe iz zagušljivog kupea. Dobili smo muziku kakvu nikada nismo čuli. Društvo se brzo ohladilo od pesme, pomalo bežeći od sumnjive nerazumljivosti. Do kraja leta, vozio sam se vozom u oba pravca, sam, do prestonice, da bih iskopao Ventilaciju. Beše to jedan od najlepših dana.

Spremao sam se za najvažniji rođendan, leto iza toga, kada smo napokon mislili da smo izašli iz svega, iz mraka. Na Tvrđavi. Čekao sam da ih čujem. Nisam poznavao nikog ko je uopšte znao za njih. Nikog. Beše i predstava čini mi se, te godine, jedine godine kad je Exit pokušao da napravi pozorište usred festivala. Fantastičan i divljenja vredan pokušaj, smotano izveden i brzo zaboravljen. Stavili su ih na zatvaranje programa rok stejdža, i bilo nas je malo, ali smo urlali kao nenormalni, i za vreme Ludviga pravili atmosferu kao da sviraju planetarni hit uz koji se poludi. Što ne znači da nismo ludeli, stvarno, na huk tih taktova.

Godinama iza toga, pevušio sam ventilacione songove periodično, vraćajući se uvek uvodu ove stvari, zaraznom, slatkom, čudnom i melodičnom uvodu koji su naučili i svi oko mene, i dalje ne shvatajući šta vidim u njemu, niti u njima. Pa opet, i sada da usred sedenja na kafi krenem sa tinuni rampam pari rampam piri, svi bi znali.

Zaboravljeni artistički detalji u muzici. Bas koji priča svoju priču svo vreme. Bas koji kotrlja ali ne umara i ne patetiše. Tekstovi Bukovskog koji dobijaju novu notu smisla uz muziku. Čudno koketiranje sa etno zvukom. Kontrabas gde ga ne očekuješ. Blondie u prelepoj obradi koja ih je dugo držala na top listi dodatnog ubrzanja. Svežina. Ludilo. Sloboda. Netraženje smisla. Hipsteraj pre nego što su ga zvanično izmislili. Muzika kakvu do tada nismo čuli. Eto tako. To je bio i ostao za mene Vrooom. 

Nebojša Krivokuća

O knjizi svakako sve znate. Tekstovi su dugo na mreži. Osvežavali su je godinama i činili od nje podnošljivije mesto za trošenje vremena. I autora znate, barem ja imam takav utisak, mada ga nikada nisam video. Periodično bismo otkucali jedan drugom po koju reč. Da, znam ga. U ovoj veličanstvenoj storiji o pesmama koje su mu važne, razotkrio se svakako, do gole kože. Ne možete pisati o muzici koju volite bez najdublje intimnosti u rečima, nema šanse. Ne možete pisati o muzici uopšte, nekad sam mislio. Ova je knjiga svakako poslednji i najvažniji detaj koji mi je zauvek promenio taj detinji stav. Mogao bih detaljisati o Beogradu kojeg tvrde da nema a kojeg je oživeo u ovim pričama, o onom pravom velikom gradu koji baca svetla daleko. Mogao bih se diviti jednostavnosti i toplini pisanja. Mogao bih i gunđati na mnoge pesme koje ne volim a tu su i žaliti što na spisak nisu ušle mnoge od onih, na poslednjoj strani redom nabrojanih hitova i misliti da bi to bila još opakija knjiga. Mogao bih, ali neću. Nezaobilazan deo kućnih kolekcija je ovo, ako mene pitate i ako držite do sebe.

Marko Gaić

Svakako da domišljatost holivudskih mozgolomaca prilikom imenovanja glavnih likova u filmovima obično ne prelazi dalje od slučajnog uboda prstom u telefonski imenik, ali su zato dvojica amblema „mišićavog“ filmskog žanra zavredili status onih čija se imena filmskih likova s pažnjom i istančanošću biraju. U pitanju su, naravno, ikone akcionih osamdesetih Stalone i Švarceneger. 

Svojom upečatljivom pojavnošću obezbedili su besmrtnost nekim od filmskih likova koje su dočarali (setimo se samo Ramba, Rokija, Terminatora, Konana), pa je često uz njihovu herojsku, beskompromisno muževnu i testosteronski nabijenu personu moralo da ide i odgovarajuće ime koje će u sebi sadržati svu kompleksnost vanvremenskih likova koje će „tumačiti“.

Međutim, dovoljno često, i na radost onih koji vole da se nasmeju maštovitosti holivudskih skribomana, imena njihovih filmskih likova bila su motivisana nabojem izvesnih predrasuda koje je o njima filmski svet imao, neratko bivajući sasvim komična. Tako se sa imena Švarcnegerovih likova cede kapljice surove i sirove snage, tabalačkog entuzijazma i patrijarhalne čvrstine, dok Staloneova vrcaju različitim etničkim raznovrsnostima, sveplanetarnim spojevima vokala i konsonanata suptilnim koliko i tenk koji prolazi kroz staklenu baštu, i živopisnim nadimcima.

Ta motivisana imena trebalo je da zrače odlučnošću, nepokolebljivim stavom, jasnom herojskom logikom koja se sa njihovom figurom poistovećivala, ali su, nažalost ili na sreću, ponekad bila samo nespretni pokušaji da se njihov filmski lik jasno definiše u rasno-etničkom spektru, ili da se, pak, logikom magijskih bajalica, ime učini zvučno dominantnim i čvrstim koliko i njihovi mišići. Iako bi bilo fer pretpostaviti da su se poneka od tih imena poigravala stereotipima o klasičnim filmskim junacima, i bila ironičan komentar na očekivanja gledalaca, ipak je izvesnije da su pre produkt lenjosti, gluposti, nemaštovitosti i naivnog predubeđenja da „jako“ ime određuje lik.

Tako se Švarceneger u nekim filmovima zvao:
– Džon Matriks (Komandos)
– Ivan Danko (Crveno usijanje)
– Džek Slejter (Poslednji akcioni heroj)
– Džon „The eraser“ Kruger (Eraser)
– Džeriko Kejn (End of days)
– Džulijus Benedikt (Blizanci)

Stalone je imao još raznovrsniji životopis:
– Stenli Rozelio (The Lord’s of Flatbush)
– „Machine Gun“ Joe Viterbo (Trka do smrti 2000)
– Kozmo Karboni (Paradise Alley)
– Marion „Kobra“ Kobreti (Kobra)
– Linkoln Hok (soko) (Over the top)
– Rejmond Tango (Tango & Keš)
– Džo Bomovski (Stani, ili će moja mama pucati)
– Džon Spartan (Razbijač)
– Rej Kvik (Brzi) (Specijalista)

Slobodan Novokmet

Nevidljivi strip je dokumentarni TV serijal Radio-televizije Srbije koji se bavi scenom autorskog i alternativnog stripa u našoj zemlji. Kroz pet polusatnih epizoda pratimo crtače, entuzijaste, autore scenarija i izdavače koji često preuzimaju višestruke uloge u pripremi i izradi stripova i pronalaženju publike za svoja dela.

Ne ugledajući se previše na poznate uzore iz sveta popularnog stripa, autori kreiraju sopstveni stil. Strip je preuzet, otet, kidnapovan od prvobitnih uzora i data mu je nova namena.

Druga epizoda je portret Borisa Stanića, strip autora iz Pančeva. Boris inspiraciju nalazi u literaturi i karakterima svog rodnog kraja, u specifičnoj depresiji banatske ravnice. Sa već nekoliko grafičkih novela i stripova objavljenih kod izdavača na glasu i velikim brojem samizdata, Boris utvrđuje svoje pozicije na polju alternativnog stripa, predelu koje niko ne napada i niko ne brani.

 

(izvor: RTS)

Nakon regionalne turneje i tri godine od poslednjeg nastupa u Nišu, na binu kluba Feedback vraća se Stereo Deficit i donosi sve one poznate pesme jednog od najpopularnijih rok sastava današnjice - Arctic Monkeys! Koncert će se održati 1. decembra, sa početkom u 22.30h.

Bendu oformljenom 2010. godine iz uzajamne ljubavi prema raznovrsnoj progresivnoj muzici između trojice braće, tri godine kasnije priključuje se četvrti član i od tog trenutka se rađa Stereo Deficit, koji već godinama unazad puni prostore širom regiona kao Arctic Monkeys Tribute.

Karte po pretprodajnoj ceni od 500 dinara mogu da se kupe u Vintage Shopu (Davidova 9). Na ulazu će koštati 600 dinara.

Ako ste umorni od muzičkih konvencija, tradicionalnog shvatanja muzike glavnih tokova i ako vam je blisko shvatanje muzike u najširem smislu kao svake kontrolisane buke u cilju stvaranja estetskog ugođaja, odnosno ako vam dadaistički, futuristički i antiumetnički koncepti nisu strani ili ako generalno sebe smatrate osobom otvorenog uma sa neutaživom istraživačkom strašću, 19. novembra ste imali priliku da pronađete sebi utočište od kišnog vikenda i svega gore nabrojanog u CK13 u Novom Sadu, na petom po redu Taken by Noise festivalu.

Bilo nas je taman dovoljno koji volimo ovakve sonične egzibicije i performanse da ambijent bude prisan a druženje kvalitetno, da se ideje razmenjuju i da svi budemo svoji međ svojima i neopterećeni balastom nametnute normalnosti, baš kao i sami izvođači koji su tom svom oslobađanju dodali i estetsku formu.

Prvi se pred publikom ogolio izvođač iz Beograda pod nazivom Nundata. Harsh noise semplovi i efekti, trake, neartikulisani distorzirani krici, ekstatično samokažnjavanje kablovima po poluobnaženom telu – desetominutno ceđenje na pod svega ljudskog, nadljuskog i podljudskog. Na kraju samo skromna konstatacija – to je sve – na šta je publika reagovala aplauzima i povicima. Inače se radi o izvođaču koji pod tim imenom radi od 2009. godine i iza sebe ima veliki broj izdanja i nastupa po Srbiji i širom Evrope, a ime mu je Srđan Eftimovski. Prvi put sam ga gledao na Confusion – Demented Noise festu u zrenjaninskom klubu Mitraljez pre tri godine kada je nastupio do imenom Fecal Vomit.

Sledeći je nastupio Daniel Tikvicki iz Subotice, čovek poznat svakome ko prati fanzinašku scenu po njegovom uređivanju Librariona i Crnoslovlja, ali i mnogim drugim aktivnostima na alternativnoj i andergraund sceni. Te večeri nam je predstavio svoj noise/ambient/drone projekat pod nazivom Protoneurosys, nadahnut, kako sam kaže, velikanima drone metal scene, sastavom Sunn O))) i Evanglesom Papatanaisom. Monolitno polučasovno hipnotičko i repetitivno razlaganje jedne fraze i poigravanje sa istom bilo je scenski upotpunjeno koreografijom performerke Evgenije Tamnavac, meni poznatoj sa nastupa Vartre na Mount of Artan festivalu, čiji performans se ovde kretao od slowmotion utvare do razigranog crnog labuda. Ceo paket je izgledao i zvučao vrlo upečatljivo, autentično i memorabilno.

Traumator iz Kragujevca je prostor ispunio mirisom tamjana, zvucima prirode i svakodnevnog života prošaranim sintom, efektiranim i distorziranim u space/harsh noise maniru. Polučasovni set držao je pažnju publike sve vreme. Na bini mu se takođe priključila pomenuta Evgenija Tamnavac. Iza projekta stoji Aleksandar Jevremović koji se ovakvim muzičkim eksperimentima bavi od 2018. godine. Ostao mi je u sećanju takođe još od nastupa od pre tri godine na već pomenutom Confusion - Demented Noise festu, ali ovoga puta je nastupio u skroz drugačijem izdanju.

Peti Taken by Noise fest zatvorio je Plamen Večnosti, dark ritualistic ambient trio koji funkcioniše na relaciji Zrenjanin – Novi Sad i definitivno najiščekivaniji izvođač te večeri, osetilo se to. Možda se njihov nastup najbolje može sumirati u nečemu što je neko iz publike izgovorio za vreme samog nastupa, a što mi je zakačilo uho – jesu li oni poznati? I zaista to pitanje se logično nameće nakon svega prikazanog te večeri. Iz svakog aspekta njihovog nastupa videli su se ozbiljan rad i ogromna posvećenost detaljima. Pogotovo u vizuelnom smislu sastav je dobio jedno sasvim novo ruho i zaista je zadovoljstvo pratiti ih kako napreduju i menjaju se iz nastupa u nastup, dok suština ostaje neokrnjena tim promenama. Čega je tu sve bilo na bini od instrumenata i ostalih rekvizita ja ne umem ni da pobrojim ni da imenujem. Scenografija, koreografija, kostimografija - sve je to davalo njihovom performansu jednu dimenziju koja je šira od muzike i veća od života, a svaki detalj je imao zlokobnu konotaciju, počev od životinjskih kostiju, pa sve do prizora ruiniranog Alepa na video bimu u pozadini.

Ako je Nundata sveo sve humano na ekskrementno, Protoneurosys na efemerno i utvarno, Traumator na prirodno i kosmološko, Plamen Večnosti je sve humano sveo na bestijalno i demonsko, na mrak, na ništa, na manje od ničeg.

Peti Taken by Noise je opravdao sva očekivanja i zaista smo njime dobili jedan bitan događaj na kojem jednom godišnje imamo priliku da izvučemo presek stanja na noise/drone/dark ambient mikro sceni kod nas, a osim što ovaj festival identifikuje pomenutu scenu kao takvu, on istovremeno jasno i nedvosmisleno ukazuje i na postojanje izvođača koji imaju kreativni potencijal da prevaziđu njene uske provincijalne okvire.

Izveštava: Aleksandar Petrović
Foto: Dražen Đorđević