Na osnovu konkursa za novoustanovljenu književnu Nagradu „Bogdan Čiplić” za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku, žiri je doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji pobednik, koji će biti nagrađen objavljivanjem knjige u izdanju Banatskog kulturnog centra, bude Ilija Bakić i njegov roman Dvostav.

Pored Ilije Bakića, u najuži izbor ušli su i rukopisi Draginje Ramadanski, Davida Kecmana, Miomira Milinkovića i Jasmine Malešević. Na konkurs je pristiglo ukupno 34 rukopisa iz zemlje i regiona. Žiri je radio u sastavu: Radovan Vlahović, književnik, direktor Banatskog kulturnog centra i predsednik žirija, msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević. 

Bogdan Čiplić bio je književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, rođen u Novom Bečeju 1910, a umro u Beogradu 1989. Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada,  Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr... 

Konkurs i nagrada realizuju se u okviru projekta koji je podržala Opština Novi Bečej. 

 

Iz obrazloženja žirija 

Dvostav je roman podeljen na dva dela naslovljena: Ležećki i Klekećki, ali je ovo prozno delo po stilu, formulaciji rečenica, poetici koju nosi i mogućnostima za dramatizaciju blisko i pozorišnoj, pa i filmskoj umetnosti, to jest dramskom književnom rodu, što nam je posebno bilo interesantno s obzirom na činjenicu da je Bogdan Čiplić s jedne strane bio književnik koji je stvarao u okviru svih književnih rodova, a sa druge strane i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, koji je za vreme svog poslovnog angažmana ponovo uspostavio Operu i uticao na to da se iznova konsoliduje dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Dakle, u iznetim činjenicama iz Čiplićeve biografije pronašli smo vezu sa sadržinom i koncepcijom Bakićevog Dvostava, njegove temeljne ideje i poetičke postavke. 

Dvostav Ilije Bakića temelji se na ideji o sveopštem krivotvorenju i falsifikovanju, prožet je lažiranjima i prekrajanjima istine svake vrste, natopljen je maglovitom, a opet kristalo jasnom atmosferom društvene egzistencije u kojoj preovladavaju nelogičnosti, neistine i plasiranje demagogije. I iako je reč o umetničkom, fikcijskom delu, sam kraj unosi i notu dokumentarnog i realističnog – Bakić pominje prijatelja i pesnika Duška Vlajkovića Mitrovanova sa kojim je došao na ideju za priču o svetu u kome se iznajmljuju knjige/ljudi dok u pozadini konstantno svira državna himna sa kojom se i završava poslednji čin, to jest roman. Otvoren kraj – simbolično – ostavlja mogućnost za preispitivanje i promene, te nada za novim, boljim izdanjem – i ovoga puta – umire poslednja. 

Msr Milana Poučki, član žirija

 

Biografija dobitnika nagrade 

Ilija Bakić (Vršac, 1960) je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Član je Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine. Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji. Njegove književne aktivnosti i stvaralaštvo vezani su za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela su objavljena ili samostalno ili su zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike. Potpisuje veliki broj kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, na taj način je značajno doprineo popularizaciji tog žanra.

Objavio je preko dvadeset knjiga: Resurekciona seča početnog položaja (poezija) 1993, Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora - Artefakt 1 (poezija) 1995, Prenatalni život (roman) 1997, 2005, 1999, Želite li besplatno da letite (poezija), koautorski sa Zvonkom Sarićem, 1997, Novi Vavilon (proza brutalis) 1998, 2000, Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija) 1999, Dole, u Zoni (izabrane priče, priredio Zoran Stefanović) 2000, Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija), 2000, 2002 (vizuelna poezija) 2002, Protoplazma (poezija) 2003, Jesen Skupljača (izabrane priče) 2007, Filmovi, poezija, 2008, Bagra diše, zbirka priča, 2009, Nastaviće se... (stripopriče br.1), 2009, U odvajanju, zbirka priča, 2009, Led, dvoroman, 2010, Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina, vizueloroman-roman/grafički roman, 2012, Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman, 2012, 101 lice fantastike: leksikon žanrovskih pisaca, 2015, Čitanje signala, književni prikazi, 2017, Od i do, poezija, 2017, Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, 2019, Perfektni perfekt, roman 2021. 

Dobitnik je više nagrada: Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku iz Beograda za najbolju srpsku dugu priču; Nagrada društva za naučnu fantastiku iz Beograda Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču, Nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine, Nagrada Stanislav Lem za fantastiku u književnosti, Nagrada Festivala fantastične književnosti Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike.

 

Zašto je „Sedam“ jedan od najboljih trilera svih vremena? Da li zbog savršeno pogođene atmosfere sto puta nakon toga imitirane, ili zbog dinamične istrage, ili zbog jednog od najdijaboličnijih završetaka u istoriji američkog žanrovskog filma? Ili možda zbog sjajne hemije između Morgana Frimena koji glumi V. Samerseta, malodušnog i ciničnog starijeg detektiva i Breda Pita u ulozi D. Milsa, mladog i entuzijastičnog početnika? Sigurno. Ali skoro da je teško poverovati da ono što čini okosnicu ovog filma a to su glumci nije bio prvi izbor studija za te uloge. 

Umesto Frimana studio je prvo želeo Ala Paćina, a u kombinaciji je bio i Džin Hekmen. Umesto Pita spominjali su se Denzel Vošington i Nikolas Kejdž. Čak je i Kevin Spejsi imao konkurenciju u vidu Vala Kilmera. Za ulogu Gvinet Paltrou isprva je bila planirana Kristina Eplgejt. A ni Dejvid Finčer nije bio nezamenjiv, pre njega studio „Nju lajn“ tražio je da film režira Giljermo del Toro ili Dejvid Kronenberg.

Jedina nepomenjiva konstanta bio je scenarista Endu Kevin Voker koji je uspostavio dobru saradnju sa Finčerom i kasnije mu pomogao da sredi scenario za Fight club.

Takođe:

1. Scenarista Endru Kevin Voker pojavljuje se u filmu kao prva žrtva serijskog ubice.
2. Bred Pit je zaista povredio ruku pre snimanja scene jurnjave po kiši, te je ostatak snimanja nosio pravi gips.
3. Finčer se odlučio da sve vreme filma pljušti kiša iz dva razloga, prvi je da bi dobio sumornu atmosferu, a drugi jer tako nisu morali da brinu da će ih loše vreme iznenaditi.
4. Denzel Vošington je odbio Pitovu ulogu jer je smatrao da je scenario za film suviše „mračan i zao“.
5. Sve knjige i sveske ubice Džona Doa ručno su urađene i koštalo je 15 hiljada dolara da se naprave.
6. Pit je sam obezbedio sve kravate koje detektiv Mils nosi.
   
   
   Slobodan Novokmet
   

Tri meseca nakon prethodnog spota ‘Darkness of love’ prokupačka hevi atrakcija Melissa isporučuje javnosti i peto video ostvarenje urađeno za naslovnu temu njihovog prošlogodišnjeg debitantskog dugosvirajućeg ostvarenja „My Empire Has No Limits“, objavljenog za Take it Or Leave It Records.

Spot za pesmu ‘My Empire Has No Limits’ sniman je u Srbiji i Norveškoj, a lider grupe Dejan Stojanović naglašava njenu specifičnu vrednost:

Ova tema odiše jednom brutalnom emocijom koju smo se potrudili da na verodostojan način prenesemo u ovaj video rad. Čini nam se da se prilično razlikuje od naših prethodnih ekranizacija, ali i mnogih od bendova koji gaje sličnu muzičku vokaciju u Srbiji i Regionu. Shvatamo ga kao jedan vrlo bitan korak ka vrhu. U isto vreme trudimo se da širimo optimizam, veru i nadu.



Montažu i režiju spota potpisuje Srđan Branković, dok je dronom rukovao Stefan Stojanović.

Podsećanja radi album „My Empire Has No Limits“ su brojni specijalizovani svetski HM mediji svrstali u najboljih dvadeset 2020. godine. Dejan se, nakon ovog zaista impresivnog niza singlova osvrnuo i na samu filozofiju benda, koje se tvrdoglavo drže već duže od 35 godina:

Idemo dalje, stvari radimo po osećaju. Ne kopiramo nikoga i ne držimo se nikakvih pravila kada su pesme u pitanju, gledamo da budemo samo svoji.

Melissa postoji još od davne 1986. godine. Ime je dobila po prvom albumu danske hevi metal grupe Mercyful Fate. Grupa je u to vreme imala priličan broj zapaženih koncertnih nastupa, od brojnih gitarijada pa sve do nastupa na tada retkim televizijama i radio stanicama. Postojala je do 1995. godine, i za to vreme uradila tek tri demo snimka. Zbog brojnih životnih okolnosti ostaje u hibernaciji sve do početka 2017. godine kada dva originalna člana (Dexter i Ifta) odlučuju da ponovo započnu avanturu.

Album „My Empire Has No Limits“ nalazi se na svim relevantnim digitalnim muzičkim prodavnicama:
Deezer https://www.deezer.com/sr/album/157952502?fbclid=IwAR23Vc_n6U11cNFCycH6SQJpitGak0rb5XewXoy_jFD5gqRgi0Y1alNRysw
Amazon https://www.amazon.com/My-Empire-Has-No-Limits/dp/B08C32QPSJ
Spotify https://open.spotify.com/album/38hCg4RZO2un6CilBKfsAW
iTunes https://apple.co/2ZatNfq
MusicYotube https://bit.ly/3zh7Xph

Godinama unazad, kao kolekcionar stripova a posebno otkad se profesionalno bavim njima, jesen je početak nekog magičnijeg doba. Prvo bi omražene vrućine uminule, pa bi došao Salon stripa u SKC-u, i konačno bi se sve krunisalo Sajmom knjiga sa kog bi hrpe dovučenih stripova potrajale bar nekoliko nedelja frenetičnog čitanja.

Stigoše neka zanimljiva koronarna vremena. Nije bilo Salona prošle godine, pa ni Sajma. Ali onlajn prodaje su delom zamenile jesenje hodočašće stripa, a izdavači su većinom koncentrisali svoje talase izdanja u periode koje su se ranije te manifestacije održavale. Ove godine smo na nekom razmeđu. Sajam je kao Šredingerova mačka – biće održan i neće istovremeno – dok je Salon dobio neki akademskiji oblik. Nema prodaje, druženja, trgovine, razmene, piva, kafe, sokova, gužve, kozpleja… samo izložbe i predavanja. No, to nije omelo Čarobnu knjigu da isplanira talas izdanja kao da je Salon u punom jeku, pa je jesenje Stripomanija na pomolu.

Od 24. septembra pa do prvih dana oktobra, biće objavljeno 14 stripova. I baš tog prvog dana Stripomanije, u petak u 20 časova, u Velikoj sali SKC-a u sklopu Salona stripa eminentni urednici Čarobne knjige će predstaviti nova i stara, a i neka buduća izdanja.

No, šta je u tih 14 strip izdanja? To je glavna tema ove priče. 

„Y, poslednji muškarac“ 1 Brajana Vona je čuveni (post)apokaliptični serijal o planeti nam Zemlji na kojoj pošast pokosi sve muškarce osim jednog. S jedne strane imamo hororični scenario da sve na planeti završi u rukama žena, što nije nimalo mizogena izjava već prosto scenario koji Von razrađuje ukazujući sve pukotine u jednom takvom krnjem društvu. A tu je i potera za poslednjim muškarcem koji možda nosi ključ prevazilaženja ovakve krize i opstanka vrste.

Isti scenarista, drugačiji ambijent – „Dostavljačice novina“ 1 su polu-SF polu-apokaliptični tinejdž triler čiji su glavni junaci tinejdžerke koje, jelte, sabajle dostavljaju novine. I naleću pritom na neobični fenomen koji uključuje sukob generacija na planetarno-vremenskom nivou, vremeplovce, još vremeplovaca, Epl uređaje iz ko-zna-kog veka, još vremeplovaca, i mnogo misterije, akcije i doskočica.

„Vršnjaci“ grčkog strip umetnika Arkasa su, oprostite na subjektivnosti, urnebesan i neobično kvalitetan geg serijal. Arkas je u grčkom stripu fenomen, niti se pojavljuje u javnosti, niti daje izjave. Smatra da njegov rad govori sam za sebe. Stariji čitaoci se sećaju „Doživotnih“ iz Glasa javnosti, dok „Vršnjaci“ vrište još urnebesnijom satirom. Reč je o penzioneru i matorom psu koji jadnu svakodnevicu obogaćuju međusobnim podbadanjima i sarkastičnim komentarima.

Za malo krvave i necenzurisane akcije pobrinuo se Frenk Kasl u dva toma „Panišera MAX“ Džejsona Arona i Stiva Dilona. Reč je o epizodama pod MAX brendom Marvela, ali ne onim koje objavljuje Darkvud. (Česta je pojava da se ova dva serijala mešaju.) Zapravo, Aron je pisao „Panišera MAX“ posle Enisa, i ceo njegov opus staje u ove dve knjige. To je mnogo marvelovskiji pristup od Enisovog, krvav, brutalan i snažan, baš kakav „Panišer“ treba da bude. I opisuje se sukob Panišera i Kingpina.

Da nastavimo u marvelovskom maniru, knjiga „Predigra za Korpus Dedpula“ se nadovezuje na prethodne dve knjige „Dedpula“ Viktora Gišlera objavljene pre leta. (Ona sa zombijima, pećincima, dr Unom, AIM-om i svim ostalim zavrzlamama.) A ujedno je i uvod u čuveni ciklus „Korpus Dedpula“, što bi i svako shvatio iz naslova. Kao i svaki Dedpulov plan – a ovog puta naš junak želi da sakupi tim sastavljen od samih sebe iz paralelnih dimenzija – i ovaj je očigledno katastrofalan. Što nas ne sprečava da ga sa užitkom čitamo i verujemo da će nekako upaliti.

Sad malo skok sa superheroja na drugu stranu bare, u ediciju Stari kontinent. Novitet je fenomenalan omaž akcionim filmovima 80-ih – „Treba ucmekati Ramireza“ 1 Nikole Petrimoa. Ovo je jedan nesvakidašnji i vanserijski strip filmske atmosfere, gde se akcija i satira prepliću do maestralnih razmera. Ima tu svega: meksičke mafije, eksplozija, ubistava, seksi razbojnica, plaćenih ubica, i majstora za usisivače kakvog svet nikad nije video.

Sledeće dve knjige „Bluberija“ Šarlijea i Žiroa (4 i 5) nas smeštaju već na vise od pola serijala. Tu je kraj priče sa železnicom i Sijuksima, pa čuveni „Rudnik ludog Nemca“, kao i tri dela sage „Biser Čivave“. Uz dve knjige „Bluberija“ izlaze i sledeće dve knjige Hermanovih „Tornjeva Boa-Morija“, koje takođe ne treba posebno predstavljati. Nije preterano napisati da su oba serijala kameni temeljci savremene devete umetnosti, i da ih svaka ozbiljna kolekcija zaslužuje.

Da ljubitelji Bonelija ne pate, izlaze i dve knjige „Komesara Ričardija“, adaptacija romana Mauricija de Đovanija o komesaru napuljske kvesture koji viđa senke ljudi čiji su životi nasilno okončani kako ponavljaju poslednje reči i misli.

I na kraju – glavna zvezda: prva knjiga „Sendmena“ Nila Gejmana, jednog od najvažnijih ostvarenja američkog stripa, na uvećanom formatu. Ko nije čitao „Sendmena“, sram ga bilo, ima sad priliku. Saga o Snu od Večnih je fascinantna, bajkovita, hororična, potresna, dirljiva… I ispričana je jezikom stripa kakav se retko sreće. Ovo je prva od 12 knjiga koje čine ceo opus „Sendmena“.

Možemo ovde dodati i „Osvetnici: Ultimativna enciklopedija“, masivnu i sveobuhvatnu knjigu o svim sadašnjim i bivšim pripadnicima i protivnicima Marvelovih Osvetnika.

Proberite nešto shodno afinitetima i uživajte u jeseni!

Nikola Dragomirović

Legendarni Darko Rundek i Ekipa, samo dvadesetak dana posle tri večeri za pamćenje u Botaničkoj bašti, u subotu (18.9.) su, na ispunjenoj Zappa barci, priredili Beograđanima fantastičan, ali, opet, sasvim drugačiji ugođaj u odnosu na prethodne koncerte. Dok je u Botaničkoj bašti akcenat bio na promovisanju aktuelnog albuma “Brisani prostor", koji je, za Srbiju, krajem 2020. godine objavila promoterska kuća Long Play, sada su Rundek i Ekipa počastili fanove serijom hitova, repertoarski prošetavši kroz sve faze stvaralaštva uticajnog umetnika. Repriza, takođe na Zappi, sledi večeras (20.00). 

foto: Nemanja Đorđević

Euforija je nastala čim su se na bini pojavili Darko, trubač Igor Pavlica, basista Roko Crnić, saksofonistkinja Ana Kovačić i bubnjar Silvio Bočić. Rundek je, u skladu sa tim, najavio da će koncerti na Zappi biti kao “afterparti” posle Botaničke bašte. Početak je, međutim, bio setan. Subotnji koncert je održan tačno na 19. godišnjicu smrti Margite Stefanović, pa se prvo začuo ove večeri posebno toplo prihvaćen EKV klasik, “Kao da je bilo nekad”. 

Posle numere s početka Darkove solo karijere, “Grane smo na vjetru", i “Mile" kao kratkog osvrta na “Brisani prostor”, “Uzalud pitaš" je bila jasan znak da će publika dobiti dosta Haustora. Bio je to brzinski okidač za početak prave žurke, gde je svaku pesmu, bez izuzetka, pratila zaglušujuća buka, uz horsko pevanje. Nije ni čudo, jer su Rundek i Ekipa nanizali “Ja želim", “Enu", “Šejn", “Sejmene"… Uz “Ljubav se ne trži" brideli su dlanovi u ritmu pesme,  cela Zappa je uglas pevala i “Jorgovan", “Bi mog'o da mogu", “Ruke" a za sam kraj zvaničnog dela i neizbežni “Apokalipso", gde je Darko prepustio publici glavnu reč.

“Makedo" i “Šal od svile", odsviran u posebnom ambijentu, uz svetla upaljača i mobilnih telefona, bili su aduti sačuvani za kraj dvočasovnog spektakla na reci, ispod Brankovog mosta, s novobeogradske strane. “Bilo nam je super, puno vam hvala", iz srca je rekao Darko, poklonivši se publici sa Ekipom.

LORD OF WAR (2005)
Nije ni čudo što je ovaj film propao kod publike koju očito nije zanimalo da gleda moralne dileme jednog globalnog dilera oružjem. A ovo je zapravo jedna satirična verzija podzemnog sveta trgovine oružjem koja kroz duhovit scenario otkriva mnoge istine o američkoj ratnoj politici. Jedna od poslednjih velikih uloga Nikolasa Kejdža pre no je potpuno u spiralu opskurnih filmskih izbora.

SCOT PILGRIM VS THE WORLD (2010)
Reditelj Edgar Rajt snimio je možda jednu od najboljih stripovskih adaptacija nafilovavši ovaj film tolikom kinetičkom energijom da ga je najlakše gledati pole tri popijena Red Bula. Majkl Cera je savršeni Pilgrim koji u jednom nadrealnom i stilizovanim svetu koji podseća na video-igricu mora da se sukobi sa bivšim frajerima svoje sadašnje simpatije. Apsolutno blesav film koji je išao daleko ispred svog vremena i ostao nezasluženo zapisan kao finansijska propast.

BIG TROUBLE IN LITTLE CHINA (1986)
Karpenter nije imao mnogo sreće u drugoj polovini 80-ih. Filmovi koji se danas smatraju kultnim klasicima kao što su „Stvor“ i „They live“ tada nisu naišli na široki entuzijazam publike, a slično je bilo i sa ovom akcionom avanturom/ komedijom-fantazijom koja meša moderni vestren sa „buddy“ filmom i azijskom mitologijom(!?) – kombinacija koja je mogla da uspe samo kod Karpentera. Danas se „Velika gužva u Maloj Kini“ smatra jednim od najživopisnijih i najzanimljivijih „studijskih“ filmova 80-ih, a njegova blesavost, uvrnut humor i stripovska atmosfera probudiće dete u svakome od vas.

SALUTE OF THE JUGGER (1989)
Poznat i pod VHS naslovom „Blood of heroes“ ovo je jedan od onih izgubljenih dragulja 80-ih koji pokazuje kolika je šteta što Holivud nije uspeo da sačuva Rutgera Hauera i bolje ga iskoristi. Ovo je jedini rediteljski rad scenariste Blejranera, i pokazuje tipičnu antiutopijsku budućnost u kojoj gomila ljudi preživljava igrajući neku vrlo nasilnu verziju američkog fudbala. Kao kombinacija „Pobesenlog Maksa“ i „Rollerbolla“ ovo je svakako film koji će vam držati pažnju, a osim Hauera u njemu ćete videti Džoan Čen i Vinseta Donofrija.

ESCAPE PLAN (2013)
Neko bi rekao da je Staloneovo i Arnoldovo udruživanje došlo malo prekasno i da su u tom trenutku obe zvezde bile daleko od svog ranijeg pedigrea, ali to ne znači da „Escape plan“ nije savršena B filmska poslastica sa solidnim scenarijem, dobrim lokaciama i izuzetno motivisanim tandemom glavnih protagonista. Osim solidne akcije, film pruža i nekoliko napetih momenata.

LAST ACTION HERO (1993)
Ovaj film je propatio pre svega zbog lošeg tajminga pojavivši se u bioskopima u isto vreme kao i „Park iz doba jure“ i ostavši tako kratkih rukava. Šteta, jer nakon brojnih repriza danas ovaj film ima mnogo bolju reputaciju kao jedan od pravih bisera 90-ih i sigurno jedan od najboljih Arnoldovih filmova. Ovo je jedan od prvih holivudskih blokbastera koji jednom meta naracijom parodira sopstvenu industriju kroz lik i delo svoje tada najveće zvezde maskiravši to u dečju bajku o klincu koji ulazi preko bioskopskog platna u omiljeni akcioni film. Arnold je ovde samosvesno karikirao sopstveni stil i uloge pokazavši koliko je oran za dobru šalu.

MOJ ROĐAK VINI (1992)
„Moj rođak Vini“ je verovatno jedna od ponajboljih komedija 90-ih. Imamo Džoa Pešija, svršenog pravnika koji koristi svoje muljatorske sposobnosti da oslobodi rođaka optužbe za ubistvo u nekom zatucanom američkom gradiću u Alabami. Sudar dve kulture i dva sveta prelama se preko Pešijevih pokušaja da organizuje kompleksnu odbranu u ovom genijalnom filmu koji kombinuje delove sudničke drame sa iskričavom i verbalnom komedijom. Marisa Tomei je iz ovog filma izašla kao Oskarovka.

THIRST (2009)
Za ime Čan-vuk Parka mahom se vezuje već kultni Oldboy. Međutim, mnogi previđaju ovaj njegov biser iz 2009. godine, film kojim je Park udahnuo svežu krv u već izraubovan žanr vampirskog filma osveživši i radnju i estetiku. Nećete često videti kako se sveštenik bori protiv vampirskih nagona u ovoj priči koja je zapravo jedan romantičan horor o nemogućoj i tragičnoj ljubavi između dvoje ljudi koje razdavaja sve na ovome svetu.

SNEAKERS (1992)
Možda je preoštro reći da su „Njuškala“ potcenjen film, s obzirom na to da se često repriziraju na domaćim kanalima, ali mišljenja smo da ovaj film zaslužuje mnogo veći hajp. U pitanju je svakako jedan od najboljih filmova 90-ih, savršena kombinacija špijunskog trilera i blage komedije sa scenarijem koji je toliko načičkan detaljima da prosto postiđuje većinu savremenih filmova. Kasting koji predvode Robert Redford i Sidni Poatije vrca od sjajne hemije i energije, a bukvalno svaki momenat ovog filma ispunjen je ili nekom duhovitom doskočicom ili nekom napetom situacijom. Ovako izgleda kombinacija „Nemoguće mislije“, „Oušenovih 11“ i šarma simpatične postave koju čine i River Finiks, Den Ajkrojd i David Strathairn.

ŠTA SVE MOŽEŠ U DENVERU KAD SI MRTAV (1995)
Možda su Tarantinovi filmovi kumovali da ovaj biser ostane pomalo zaboravljen, iako je u pitanju jedan sasvim solidan film iž žanra gangsterskog filma koji okuplja sjajnu ekipu karakternih glumaca. Endi Garsija je savršeni „leading man“ u ovoj priči o grupi plaćenika koja po loše obavljen poslu biva primorana da se suoči sa beskrupuloznim plaćenim ubicom. Mnogo pre Havijera Bardema, ovde je Stiv Bušemi definisao lik tajanstvenog mafijaškog „hitmena“.

ALIEN 3 (1992)
Ostaje misterija zašto ovaj prvi rediteljski uradak Dejvida Finčera, a treći u Alien franšizi ima nisku ocenu na IMDB-u. U pitanju je vraćanje korenima prvog filma, radnja koja se dešava u ograničenom prostoru interplanetarnog zatvora obiluje hororom koji je bio karakterističan za prvi film, klaustrofobijom i gomilom bizarnih likova. Da ne spominjemo već antologijsku frizuru Sigorni Viver i samoubilački završetak koji je ostavio sve bez teksta.

EYES WIDE SHUT (1999)
Iako možda najmanje cenjen od Kjubrikovih ostvarenja, u pitanju je film koji vremenom samo dobija na kvalitetu. U preciznoj i pedantnoj Kjubrikovoj režiji, ova „košmarna“ vizija bračne krize odvija se kao misteriozna drama do samog kraja. Odiseja glavnog junaka koji, posumnjavši u svoju bračnu zajednicu, tokom jedne noći naleće na kult seksualnih devijanata, film je koji će vas uznemiriti, začuditi i naterati na razmišljanje.

RAVENOUS (1999)
Retko je videti kombinaciju vesterna i horora, a još je ređe kada se u tu mešavinu ubaci i crni humor. Upravo je ovo film koji uspešno kombinuje sve te elemente, ubacujući u mitologiju o američoj divljini sastojke kanibalizma, fantazije i brutalne akcije. Pokojna rediteljka Antonia Bird ostavila je ovim filmom iza sebe dostojno nasleđe.

DONT LOOK NOW (2009)
Iako na prvi pogled deluje kao tipična evropska misterija u kojoj glume dve najatraktivnije evropske glumice – Monika Beluči i Sofi Marso, „Dont look now“ je zapravo mnogo zahtevniji i čudniji film. U pitanju je uradak Marine de Van, rediteljke koja se ne plaši da preuzima na sebe rizik škakljivih tema, a ovde pratimo jednu nadrealnu priču u stilu Dejvida Linča o tome kako se životi dveju žena spajaju u jedan usled porodične targedije. Iako nesavršen, u pitanju je film koji svakako, svojom košmarnom esetikom, zahteva pažnju svakog ljubitelja horora i trilera.

THE MIST (2007)
Finansijksi, ovaj horor po štivu Stivena Kinga i u režiji Frenka Darabonta, prošao je slabije od mnogih drugih horora koji su u međuvremenu zaboravljeni. Međutim, „Mist“ i posle skoro deset godina ostaje relevantan film u žanru gde se status kulta teško stiče, ponajviše zahvaljujući svojoj simbolici o organizovanoj religiji i kraju koji je često proglašavan jednim od najdepresivnijih u istoriji filma. Vrlo hrabar i umešan film koji je srećom prevazišao inicijalno mlak prijem publike.

ZODIAC (2007)
Finčerov triler ima sve karakteristike njegovog besprekornog zanata, mračan je, stilski uglađen i upeglan, precizan i dokumentovan do najtanjih sitnica. Međutim, publici nije legla skoro tročasovna priča o tome kako je tekla realna policijska istraga o čuvenom ubici koji je harao San Franciskom 70-ih. Šteta, pošto je u pitanju film koji će svakako ući u anale kao jedan od najveštije snimljenih trilera po istinitom događaju.

PAIN AND GAIN (2013)
„Pain and gain“ je pretrpeo posledicu nasleđa Majkla Beja, koga niko nikada nije uzimao ozbiljno za reditelja. Iako je snimio možda i ponajbolji film svoje karijere, uspevši da ublaži „bejovštinu“ i sasvim lepo kanališe radove Tarantina i Skorsezea, ovaj film je prošao mahom nezapaženo. Šteta, pošto je u pitanju jedna savršena crnohumorno-satirična-krimi priča o američkom snu na steriodima, o priglupim bilderima koji planiraju kidnapovanje.

Slobodan Novokmet

Animacija ptičice koja iznova i iznova poleće i pada kao da je GIF koji se ponavlja do besvesti, poslužila je reditelju da prikaže egzistencijalnu krizu i osećanje zaglavljenosti u životu.