Mesec horora počinjemo novom Netfliksovom adaptacijom Stivena Kinga (ovaj put u koautorstvu sa sinom mu Džoijem Hilom) - "In the tall grass".


Imao sam relativno optimistična očekivanja od ovog naslova, ne toliko zbog Kingovog predloška koliko zbog reditelja Vićenca Natalija, čiji film "Kocka" i dalje stoji kao jedan od uzor-međaša SF-horora s kraja 90-ih, ali koji Natali kasnijim radom nije uspeo ne da nadmaši nego ni da mu se približi. Međutim, reč je o jednom od vizuelno najdarovitijih reditelja na svetu i bio sam uveren da Natali može da udahne život Kingovom mastiljarenju koje katkada ume da ode u totalnu nebulozu. Ali, prevario sam se. 

Natali jeste dao određeni vizuelni šmek ovom ostvarenju u kome su ljudi sada, umesto u džinovskom kockastom mehanizmu, zarobljeni u mističnoj visokoj travi iz koje ne mogu da se iskobeljalju, ali nije uspeo da adaptiranim scenarijem udahne ovom filmu dovoljno supstance da prevaziđe ograničenja (i trajanje) jedne ipak kraće novele. Ideja je, kao i mnogo puta do sada kod Kinga, vrlo potentna, brat i sestra staju pokraj puta i čuvši dečje dozivanje upomoć iz nepreglednog prostranstva visoke trave odluče da uđu unutra i pomognu mu. Međutim, stvari odlaze dođavole već posle pet minuta i ono što je bez problema moglo sat i po da traje samo kao obični realstični survajvl triler nakon nekoliko minuta postaje supernaturalni horor kao mešavina "Dana mrmota" i "Isijavanja". U celu papazjaniju sa "ponavljanjem dana", koja ostaje kompletno nerazjašnjena i suvišna, upleće se pagansko-mistični-domorodačko-žrtvenički horor, kao ispao iz nekog "Canibal holocaust" filma, a na momente se oseća uticaj i filma "Mother!" po stepenu dosezanja kvaziodvratnosti. Simpatično je jedino to što Patrik Vilson na momente (namerno ili ne) kanališe Džeka Nikolsona iz "Isijavanja", pa jedan segment filma zaista podseća na taj kultni film. Međutim, tamo gde je "Kocka", iako nije dala odgovore na sva pitanja, generisala užas iz jasno postavljenih pravila sa kojima se junaci sučeljavaju, u "Travi" tih pravila nema, već je sve prepušteno mističnom halucinativnom rolerkosteru događaja i nasumičnih "svi smo mi trava" dešavanja koja vas uopšte ne intrigiraju niti vezuju za sudbinu junaka.

Slobodan Novokmet

Pred nama je još jedan primer mladih umetnika iz Srbije koji su se otisnuli u svet. Mlada pevačica i kantautorka Iva Mišović, koja nastupa pod pseudonimom Lorens, objavila je prvi singl pod nazivom „Close“ za nemačku izdavačku kuću Filter Records.


Iako je rođena u Beogradu, Lorens je oduvek, po svom sopstvenom izboru, stranac i putnik što je nešto čime odiše njena muzika. Sam zvuk novog singla baziran je na kristalno jasnim sintisajzerima prekrivenim šaputavim vokalima i masivnim elektronskim basom koji bruji i stvara emociju između otuđenosti i intime ne dozvoljavajući slušaocu ni momenat stagnacije.

„Pesmu „Close“ sam napisala na putu od Beograda do Berlina. Rekla sam doviđenja svom bivšem dečku i zbogom jednoj krajnje toksičnoj vezi. Jedva da sam ušla u taksi, a tekst je već izvirao iz mene“ izjavila je Lorens koja je odmah po dolasku u Berlin pesmu snimila u roku dva sata sa koproducentom Frenkom Slimom.

Video za pesmu sniman je u Beogradu i u njemu možemo videti umetnicu kako luta Beogradom i prikazuje nam sve njegove vrline i mane, intimno i otvoreno.

„Išli smo kroz Beograd sa Super 8 kamerom i htela sam da svoj grad prikažem onakav kakav on zaista i jeste – grub, sirov i veoma primamljiv. Video je neki vrsta oproštajnog pisma upućenog Beogradu, punog zahvalnosti, ali ipak oproštajnog“ izjavila je Iva i nadovezala se „U videu nostalgično obilazim sva svoja omiljena mesta, iako ogorčena na činjenicu da to mesto u koje se iznova i iznova zaljubljujem, može nekad biti mesto gde se ne oprašta. Prosto, ako je ambivalentna veza tema o kojoj govorim, Beograd je savršeno mesto za snimanje videa."

Pesma „Close“ je prvi singl sa EP izdanja koje se očekuje početkom 2020. godine i početak je putovanja na koje će nas Lorens povesti.

Međunarodni dan 24-časovnog crtanja stripova je događaj koji se tradicionalno održava svake godine, prve subote u oktobru i traje 24 sata. U pitanju je izazov koji je devedesetih godina prošlog veka osmislio američki strip autor i teoretičar Skot Meklaud (Scott McCloud) a koji podrazumeva sledeće: nacrtati strip od 24 strane, što je u profesionalnim vodama stripa često posao od nekoliko meseci, za samo 24 časa kao vežbu kojom je, on tada, želeo da testira sopstvene mogućnosti.

Od 2004. godine ovaj događaj se, istog dana u godini, odigrava širom sveta u umetničkim školama, prodavnicama stripova, galerijama, kulturnim centrima, a od ove godine, na mapi dešavanja našla se i Srbija, jer se organizovanju 24 sata crtanja stripova pridružio i Dom kulture Studentski grad u Beogradu.

Okupili su se autori iz Srbije, kao što su Bojan Milojević - Asterian, Damir Pavić - Septik, Danilo Milošev - Wostok, Aleksandar Zograf, Katie Woznicki, Iva Atoski, Ilija Jakovljević, Branko Jović, Drago Milovanović, Stefan Kostadinović kojima su se pridružili gosti iz inostranstva, iz susedne Hrvatske Ivan Marušić i iz daleke Rusije Anton Gudim.

Tokom dana i noći, smenilo se još nekoliko učesnika radionice, a najviše ih je bilo nakon zatvaranja Balkanime. Mićun Ristić pripremio je uvodni zabavno-edukativni program za učesnike radionice, koja je održana u Maloj galeriji DKSG-a. prostoru gde su bili izloženi kadrovi iz animiranog filma Mihajla Dragaša "Smrt majke Jugovića" kojim je otvorena ovogodišnja Balkanima.

Pogledajte kako je protekao ovaj događaj koji je zabeležila produkcija TV Krpelj i autorka Zlata VK.

Trinaesto izdanje Festivala srpskog filma fantastike svečano je otvoreno sinoć, u 19 časova u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra. Festival je otvorio specijalni gost američki reditelj Sem Firstenberg, najpoznatiji po filmovima serije ,,Američki nindža’’.

Sem Firstenberg, foto: Danijela Radojković

Firstenberg je istakao da mu je veliko zadovoljstvo da proglasi otvorenom manifestaciju koja afirmiše mlade autore i neguje žanr horora i fantastike. Reditelj je najavio da će druge večeri festivala održati masterklas, nakon koga će po prvi put na bioskopskom platnu u Srbiji biti prikazan njegovo ostvarenje ,,Ninja III: The Domination’’. ,,Dođite da se družimo i razgovaramo o filmu’’, poručio je Firstenberg.

Miroslav Lakobrija, direktor festivala, rekao je da se ove godine održava šesti po redu ,,Zombie walk’’. Prema njegovim rečima, više od 300 učesnika maskiranih u zombije, prošetaće u subotu ulicama Beograda a najbolje maske očekuju nagrade u tri kategorije - Miss Zombie, Mister Zombie i Little Miss/Mister Zombie Sunshine.

Selektor domaćeg i regionalnog programa festivala Jovan Ristić rekao je da je ove godine pred selektorima bio težak zadatak, imajući u vidu da je na konkurs pristiglo 78 filmova iz različitih krajeva sveta. ,,Ponosni smo na činjenicu da će tokom četiri festivalska dana publika moći da vidi tri domaća dugometražna filma, rađena u nezavisnoj produkciji. Autori ovih filmova su prethodnih godina nagrađivani na festivalu za svoja kratkometražna ostvarenja, što nam pokazuje da je Festival srpskog filma fantastike među rediteljima prepoznat kao odskočna daska i manifestacija na kojoj mogu prikazati svoj rad’’, kazao je Ristić.

Publika je sinoć mogla da pogleda kratkometražne filmove ,,Mališan’’ Danila Bećkovića, ,,Slice of life’’ hrvatskih reditelja Luke Hrgovića i Dina Juliusa i ,,Het Juk/Breme’’ Holanđanina Nika Van den Brinka. Pored toga, premijerno je prikazan dugometražni prvenac reditelja Marka Žunića ,,Čuj mali čoveče’’.

U petak, druge večeri festivala, biće prikazano sedam takmičarskih kratkometražnih filmova iz Srbije i regiona. Nakon projekcija, specijalni gost FSFF Sem Firstenberg održaće masterklas u 19 časova u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra. Ulaz na sve projekcije i Firstenbergov masterklas je besplatan.

Festival srpskog filma fantastike traje do nedelje, 20. oktobra, kada se očekuje dodela nagrada ,,Koskar’’ u šest kategorija.

Mark Rainey (Marko Marjanović) je muzičar i producent koji trenutno živi u Italiji (Valdanjo). Marko je bio pevač i gitarista pank-rok benda The Combs. Nakon njihovog raspada 2012. godine, Rainey počinje da radi u svom kućnom studiju na prvom albumu, pod nazivom „Farewell Sweetie“ koji je objavljen 2013. godine.

Oktobra 2015. Mark objavljuje pesmu „Legs“, koja skreće pažnju medija na njegov rad. RTS snima inspirativnu dugometražnu emisiju o Markovom životu i radu. Nakon izveštavanja medija širom Balkana o Markovoj muzici, on postaje mnogima inspiracija i simbol nade.

Životna priča Rainey-a je 2018. godine pretvorena u dokumentarni film od strane reditelja Tasić Miloša.

foto: Aleksandar Stojković

Nakon duže diskografske pauze Rainey predstavlja novi singl pod nazivom "Broken Town".

Svoja nakupljena osećanja povodom rata u Jugoslaviji, pre 20 godina, Mark najzad oslobađa kroz svoj drugi veliki singl „Broken Town“. Kroz alternativni pop, Rainey se priseća bombi koje padaju, društva koje se raspada oko njega i kako svoj spas vidi u svojoj dragoj prijateljici.

Sada, kada opasnosti od bombi više nema, Mark i dalje oseća strah od onoga što može da sledi. Jasno je da u svetu u kome vlada opasnost od klimatskih promena i velikih oružanih sukoba, Rainey želi da uživa u svoj lepoti sveta, pre nego što izbije neki novi rat i ponovo donese uništenje. U nadi, ali i zabrinut, Mark izlaže paletu osećanja u pesmi koja je pred vama.

U moru pesništva, gde se prosto takmiče ko će izazvati koju akademsku krokodilsku suzu sažaljenja i izvaliti još koju, već milion puta prežvakanu frazemu, nekoliko svetionika PRAVE muške poezije, bez nepotrebnog mačo-šovinizma ili, ne daj bože, plačipičkovanja (u nedostatku tačnijeg i eufemiziranog izraza) i dalje odolevaju uraganima ispraznosti. Nova zbirka “Tvoj novi dečko” pesnika Siniše Matasovića iz Siska mi je vratila veru u poetiku (a i vama će) koja je lišena banalnosti, vrca zdravim humorom, uz poneki bizarni ispad, ali, pošto se tu radi i o osećanjima i vrlo veštim rečeničnim konstruktima, sve mu je unapred, pesničkom indulgencijom, oprošteno. 

Imao sam retku sreću da ga upoznam i čujem zapravo iz njegovih usta ono što ima da ponudi i prosto umirao od smeha. Verovatno je on trista puta promišljao šta će napisati i kako, a verujem da 99% njih koji čuju i pročitaju pesme ne mogu ništa drugo uzvratiti sem smeha i zadovoljstva pročitanim - barem za sebe odgovorno tvrdim da sam uživao čitajući od korice do korice, podražavajući njegov mali klupski recital koji je ostavio potpuno pozitivni utisak na mene.

Iako je gotovo cela zbirka usmerena ka entitetu "novog dečka", kao poligonu za ostvarivanju najmračnijih zamisli i preispitivanju borbe nad povređenom muškošću, Matasović ipak ostavlja odškrinuta vrata pevanju o previranjima nakon raskida i razmišljanju o „prošlim danima”, ali i novim avanturama, kao kontrast izrečenom, pomešano sa (samo)prezirom - siguran sam da je to poznata slika svih koji su afektivno bili vezani za neku osobu. Ovde je to fino artikulisano, bez izrazito prekih reči (možda tu i tamo sevne neka pretnja), nema banalnih prostota, već onako kako muškarcu sa normalnim rezonom i dolikuje, sa daškom ironije i nepristajanjem u kalup.

Kada već pričamo o osećanjima i sadržajnim činiocima za koje se obično vezuju, tipologija žena u Matasovićevoj zbirci se vorholovskom serigrafijom preslikava u psihodeličnom šarenilu boja - bez obzira da li su inače pametne i vredne pažnje (u to nema sumnje), u svakoj čuči otvoreni kritičar muškarčevih poteza, bilo opravdano ili neopravdano, sa smislom ili bez, i te kritike kod muškaraca izazivaju pomešana osećanja. Tu dolazi do izvesnog "prelamanja", otvoreno i iskreno - ne može svako da istrpi kritiku upućenu od strane žena, i u "dobrom, starom" patrijarhalnom duhu, balkanski muškarac će odabrati dva puta: ili će stoički istrpeti takvu kritiku (dok nekome ne dosadi, ili njoj da rondza, ili njemu da sluša) ili će se stvari pogoršati u smeru kog se nećemo sada doticati, iako bi to društveno odgovorno bilo. S druge strane, tu su i "lake" žene (za koje inače kažu da imaju moralne nazore mačo muškarca), koje se maglovito provlače kroz stihove, i na njih se ne baca neko posebno svetlo, iako lirskom subjektu u retkim trenucima prija njihova „dostupnost”.

Može se steći takav utisak, ali Matasovićev lirski subjekt nije mačo, niti je nešto posebno 'sirov', ali opet, drži do sebe, dok ga najčešće samoironija ne dokusuri u poenti. Ona je uvek jezgrovito i fenomenalno koncipirana, ali u emotivnom smislu često poražavajuća, na kraju krajeva. Dešava se da lirski subjekt, mortal-kombatovski rečeno, uradi "fatality" nad nekim drugim subjektom, koji podražava koncept "novog dečka", koga on na razne, manje-više bizarne načine, masakrira ili mu umanjuje vrednost time što mu jednostavno uskrati disanje i bivstvovanje, bilo od svoje ruke ili od strane društveno skrajnute grupacije ljudi kao što su skinsi, u pesmi "Amnezija".

Zvonimir Grozdić, Siniša Matasović i Desya Lovorov

Za ostale pesničke slike, metafore i primere odličnih stihova (po vašem izboru) se morate sami pomučiti.

Pesme u zbirci se veoma lako čitaju, jer Matasović sve što želi reći govori razumljivim jezikom, pomalo slengom, "frajerskim" rečnikom, ali ono što se nalazi u dubini svakog stiha je, barem za mene, čista i duhovita poezija. Iako smo odavno pregazili i post-post-modernu, mnogi će možda pomisliti "opet pesme bez versifikacije, metrike" - drago mi je da autor svesno izbegava rimu (trebalo bi je zakonski ukinuti), i gotovo pripovedačkim tonom vodi čitaoce kroz bespuća muške psihe. I onda kažu da smo mi muškarci prosti kao amebe – razmislite još jednom, naročito ako mislite nabaviti „novog dečka”.
(Mi srećno oženjeni se tu ne računamo, već samo nemo posmatramo kako svi kolektivno grcate u bolovima, ne zamerite. Naučićete.)

Naposletku, strogo preporučujem dozu Matasovićeve poezije, kao glasnogovornika moderne poetske misli (za detalje kakvo mišljenje autor ima o preterano „produhovljenoj” poeziji, pročitajte „Svinje”), nekoliko puta dnevno, uz pivo ili kafu, naročito ako ste muški komad govedine, koja ne ume sa emocijama – nije sve u snazi i balkanoidnom mentalitetu, ima nešto i u poeziji.

Desya Lovorov

Današnji razgovor je samo nastavak priče koju sam započeo pre koju nedelju kada sam govorio o fanzinu posvećenom Zagoru. Većina domaće (a pod tim mislim regionalne, ili eks Ju) strip publike je upoznata sa ovim izdanjem ali i ako niste preporučio bih vam da kliknete na link sa početka, da se ne bih ponavljao. Ono što sledi su samo neka od pitanja koja su se sama nametnula prilikom čitanja Zagorovih avantura. Odgovore sam potražio od autora ovog izdanja - scenarista Nikole i Zlatibora i crtača Murana. Krećemo...


Obzirom da su Zagorovi fanovi prilično konzervativni (pa i Zagor kao lik nije puno iskakao iz šablona), kod ovog stripa nema puno eksperimentisanja. Otkud kod vas ideja da se poigrate sa ovim likom?

NIKOLA: Kao što sam napisao i u uvodniku, ja sam preko Zagora imao prvi kontakt sa stripom i zato kao junak ima posebno mesto u mom srcu. Smatram ga jako lepim delom svog detinjstva, a i danas mu poklanjam pažnju. Istina je da većina ljubitelja Duha sa Sekirom spada u klasu konzervativnih i baš ti (pre svega italijanski) čitaoci su odgovorni što Zagor nije ostvario svoj potencijal. U njemu imamo jako zanimljivu mešavinu Fantoma i Tarzana koja može da izrodi razne varijante kultnog junaka. Upotrebiti alatku koja može da se nazove „paralelni univerzum“ je praktično obaveza kad jedan takav potencijal leži neupotrebljen, zauvek zarobljen u onome što su osmislili Feri i Nolita. Moj Zagor je ozbiljan, nasilan i mračan jer želim da ga vidim preporođenog. Kao što je to veliki Frenk Miler uradio sa Betmenom.

MURAN: Slažem se. Fanovi  jesu i te kako konzervativni, ali Zagor kao lik je vrlo privlačan izazov za neku alternativnu varijantu. Mislim da i u Boneliju već dolaze na tu ideju. Svjesni su da se treba nešto mjenjati, osavremeniti. Jedino na taj način za ovaj lik ima nade u budućnosti. Andreuči i Rubini su već napravili nekoliko blagih pomaka u tom smjeru, no vrlo su oprezni i trebaće vremena.Ovaj naš potez sa ovih 16 strana „Lova“ je hrabar  iskorak, ali za divno čudo nije dočekan na nož. A očekivali smo svašta.

ZLATIBOR: Zapravo, Nikola je taj koji se poigrao Zagorovim likom i delom. I istina je da za pola veka Zagorovih avantura nije bilo mnogo mrdanja ni levo, ni desno kada je reč o načinu na koji se pripovedaju njegove avanture, i to i nije toliko uticalo na kvalitet priča, ali samo zato što su vrsni scenaristi poput Gvida Nolite, Marčela Toninelija, katkad i Alfreda Kastelija, umeli da se poigraju sa njegovim svetom, i nadograde ga. Opet, ono što je sa Zagorom, u priči „Demon ludila“, uradio Ticijano Sklavi, inače idejni i scenaristički tvorac Dilana Doga, može se nazvati razgradnjom i ponovnom izgradnjom, ali i nagradnjom Zagorovog mitosa. Inspirisan upravo tom pričom, jednom od njenih uporišnih tačaka, napisao sam scenario koji povezuje Zagorov svet sa svetovima druga dva popularna junaka kuće Serđo Boneli Editore - Dampirom i Dragonerom.

Jeste li imali dozu zebnje da ćete naići na negodovanja?

NIKOLA: Nimalo zebnje, ali sam očekivao da nekima možda neće da se svidi. Jedna od ideja koje stoje iza samog koncepta Zagora iz nekog drugog sveta je privući nove čitaoce čiji se ukus razlikuje od „klasičnog“ Zagora, a ne povlađivati konzervativcima.

MURAN:  Ne, zebnja ne. Svjestan sam da u životu postoje dva puta. Onaj kojim gaze svi i onaj kojim nije prošao niko. Nema zebnje kad ulazite u avanturu. Drago mi je da smo mi prvi ušli u to što Boneli tek treba da zagazi sa ovim likom. Ja mislim da smo imali hrabrosti, a uz hrabrost mora ići i spremnost da se podnese i drvlje i kamenje.

Imajući u vidu pomenutu konzervativnost, kakvi su dosadašnji komentari Zagorovih fanova ali i ljubitelja stripa generalno?

NIKOLA: Komentari, oni koji su izrečeni, su uglavnom pozitivni. Tiču se i priča, ali pre svega Muranovog neverovatnog crteža. Bilo je i nekih koji su se zgražavali nad eksplicitnim scenama, ali ti su iz grupe ljudi koji pljuju po domaćim autorima naslovnica Zlatne serije „Veselog četvrtka“. Biće više reakcija kada ceo fanzin učinimo dostupnim na internetu. A opet, nije ovo zvanična stvar pa oni koji u nepromenljivosti Zagora vide sigurnost, ne moraju da strahuju. Još uvek.

MURAN: Iskreno, ne zanima me. Svako ima pravo na reakciju, a ja kao autor na svoju umjetnost. Koliko znam reakcije nisu bile burne koliko smo očekivali.

ZLATIBOR: „Bez kraja“, priča koju sam napisao, nije prvi krosover u svetu Bonelijevih junaka. Ima ih dosta, ja sam pomislio da bih mogao da dam jedno svoje viđenje mogućeg susreta tri heroja. Po dosadašnjim reakcijama, čini mi se da smo Muran i ja odradili dobar posao. Verujem da će priča uskoro doći i do fanova u Italiji, pa ćemo, nadam se, čuti i njihovo mišljenje.


Koliko vremena vam je trebalo da uradite ova dva stripa, od ideje do realizacije?

NIKOLA: Sama ideja počiva već duže vreme u mojoj glavi i prošla je nekoliko temeljnih promena. Poslednja je bila neposredno pre kontakta sa Muranom koji je ovih 16 nevervatnih tabli odradio za nešto manje od mesec dana pored svih projekata, albuma i ostalih stvari na kojima radi. Naravno, pričam o „Lovu“. Za sveukupnost će morati Muran da sve sabere.

MURAN: Kao autor navikao sam raditi na nekoliko projekata sa različitom tematikom. Na taj način održavam svežinu i ne upadam u monotoniju. Inače spavam tri sata najviše. Slikam vajam i strip mi je pravo drago raditi a inače to mi je prva umjetnicka ljubav. Sa stripom sam počeo još kao dječak. Sjećam se, u školi sam u 6 razredu imao prvu izložbu. Jednostavno imam dar brzog crtanja i koristim ga maksimalno. Ove dvije epizode od 37 strana plus dvije ilustracije za naslovnu i zadnju koricu sam uradio za par mjeseci pored svih obaveza.

Zlatibore, kako je došlo do tvoje saradnje sa Muranom?

ZLATIBOR: Muran je želeo da uradi jednu jaku vežbu, nazovimo je tako, kratak strip koji bi mogao pokazati urednicima kuće Serđo Boneli Editore. Njegova tri možda i najomiljenija junaka ove kuće, pored Dilana Doga, jesu Zagor, Dampir i Dragonero. S obzirom da sam ja već želeo da napišem kratku priču u kojoj ću preplesti sudbine ova tri heroja, brzo smo našli zajednički jezik. Muran je fantastičan, i neverovatno posvećen crtač, sa kojim bi svaki scenarista samo mogao poželeti da radi, i presrećan sam što je upravo on grafički uobličio moju ideju.

Nikola, u uvodniku si naveo da je ovo tek početak priče. Verujem da je objavljivanje ovog fanzina malo pokrenulo i možda ubrzalo stvari. Da li postoje neki konkretni planovi i dogovori da se priča razvije ili možda da se objavi neko novo izdanje sa drugim autorima (obzirom da su svoje viđenje Zagora na kraju ovog fanzina su dali i Zoran Janković i Ismet Erdić)?

NIKOLA: Priča se razvija dok pričamo. Završavam nešto što bi trebalo da bude scenario za prvu epizodu serijala, mada ništa konkretno još nismo dogovorili. Što se drugih crtača na ovom projektu tiče, za to je još jako rano s obzirom da smo ovim fanzinom tek pokrenuli tu priču. Sa Zoranom sam razgovarao o nekim drugim stvarima koje bismo možda mogli da zajedno odradimo.

Da li ste možda stupili u kontakt sa Bonelijevim predstavnicima i da li je tako nešto uopšte u planu?

NIKOLA: Boneli je indirektno kontaktiran preko glavnog urednika američkog „Epicentar komiksa“, Igorom Maričićem koji je imao želju da naše dve priče objavi u SAD kao dodatak tamošnjem izdanju „Demona ludila“. Čelnici Bonelija, nažalost nisu odobrili takvu inicijativu, pa je Igor fanzin preveden na engleski poslao Buratiniju. Za sada nema odgovora od glavnog urednika Zagora.

ZLATIBOR: Scenario koji sam napisao nije u samom startu ni bio zamišljen kao nešto što bi trebalo da se pojavi na stranicama Bonelijevih izdanja. I za Murana i za mene bilo je najvažnije da napravimo strip kakav želimo. To je jednostavno priča za koju sam verovao, i dalje verujem, da je bila vredna Muranovog talenta i vremena. On se složio sam tim, i to mi je najvažnije, pored naravno, mišljenja strip fanova, koja su, kako rekoh, do sada pozitivna. Ali, ne bi me začudilo da se naša priča pojavi u nekom od brojnih fanzina posvećenih junacima koji se i nalaze u našoj priči.

Nikola, Muran i Zlatibor; foto: Narodna biblioteka "Vuk Karadžić", Kragujevac

Svoju promociju „Zagor“ je imao na ovogodišnjem Comic conu u Kragujevcu. Da li postoje planovi za neka druga gostovanja?

NIKOLA: Nismo razgovarali o tome, ali ako se ukaže prilika, ne vidim zašto da ne.

Na kraju, želim vas pitati koliko ste vi posle svega zadovoljni kako je sve ispalo?

NIKOLA: Ja sam jako zadovoljan, pre svega saradnjom sa Muranom i Zlatiborom kao koautorima. A onda i sa ostalima koji su učestvovali na bilo koji način. Odziv na festivalu je bio jako dobar, a i potražnja od ljudi koji, nažalost, nisu bili u prilici da dođu. Tako da je moj debi prošao jako, jako dobro.

MURAN: Da vrlo sam zadovoljan. Zagor je lik iz mog djetinjstva i moram reći da me rad na ove dvije epizode nekako ispunio.

Hvala vam na ovom razgovoru...

Prošlo je dosta dugo vremena otkako sam slušao ovako nešto. ESC Life dolaze iz Zagreba i sviraju nešto između Descendents, Javbreaker, Superchunk i još gomile bendova koji su stekli popularnost tokom 90-ih. Zapravo, ovaj album je odličan zvučni zapis ako ste u svojim tridesetima i želite da se prisetite kako je muzika bila strava dok ste bili tinejdžer. Born To Be Mild LP drugi je album ESC Life-a i sasvim je dobar nastavak njihovog debija Access All Areas, ali je melodičniji, emotivniji i savršen je album za svaku priliku. Ono što je kod ESC Life zaista dobro je njihova sposobnost da transformišu atmosferu iz običnog punk rocka u proto-grunge zvuk, tako da možete čuti i neke sličnosti sa Husker Du-om ili možda The Replacements, što je, uzgred, veliki plus! Gitare melodije su osetne u svakoj pesmi i prate neverovatne radove ritam sekcije. Verovatno jedini minus ESC Life-a je gotovo isti tempo na svakoj numeri, ali ako vam ne smetaju pesme mid-tempa, jednostavno ćete se zaljubiti u Born To Be Mild koji je će vam demonstrirati kako da ostanete mladi u srcu čak i kada zaglibite u pozne dane i kada svakodnevna rutina postane vaša stvarnost. Born To Be Mild dolazi sa sjajnim omotom koji je ilustrovao punkrock ilustrator Lovro Škiljić, pa usput odvojite malo vremena i čekirajte dela ovog veštog umetnika. Ovaj LP dostupan je direktno na bandcamp stranici PDV Recordsa ili u raznim record šopovima i distribucijama širom Evrope. Imajte na umu da kupovinom ovog izdanja podržavate bend i izdavača, pa ne budite lenji i podržite rad ovog kvalitetnog pank rok benda.

Đorđe Miladinović