Otac braće Van Halen, Edija i Aleksa, Jan, bio je profesionalni muzičar, savršeno je svirao klarinet i saksofon. Njegovu virtuoznost možete čuti na petom albumu benda „Diver Down“ na kojem je svirao klarinet u pesmi „Big Bad Bill“. Inače, braća su rođena u Holandiji, u gradu Nijmegenu ali se 1962. cela porodica preselila u SAD. Odredište porodice Van Halen koju je pored pomenutih činila i majka Eugenija, inače poreklom Indonežanka bila je Pasadena u Kaliforniji.

Edi je od malih nogu svirao klavir i pobeđivao je na brojnim takmičenjima za mlade talente. Klavir je svirao i stariji brat Aleks, ali sa manje uspeha, pa je rešio da kupi gitaru. Edi je, s druge strane seo za bubnjeve. Posle nekog vremena braća su zamenila instrumente i ostalo je istorija…

Van Halen 1981.

Godine 1972. Edi Van Halen čije je umeće sviranja gitare već mnogima zapelo za oko, shvatio je da je vreme da osnudije bend. Sa nekoliko drugara iz škole napravio je bend po imenu Genesis, ali samo posle nekoliko nastupa, je promenio naziv grupe jer je shvatio da je zauzeto.

Ubrzo su postali lokalno poznati kao Mammoth. Edi je svirao gitaru i pevao, Aleks seo za bubnjeve, a uloga basiste je pripala njihovom prijatelju Marku Stounu. Opremu su iznajmljivali od Dejvida Li Rota koji je već imao neku reputaciju kao muzičar i pevač. Vremenom je Edi shvatio da i nema neke sjajne vokalne mogućnosti a i želeo je da se potpuno posveti sviranju gitare pa je potražio nekog ko bi stao ispred mikrofona. Rešenje mu je bilo ispred nosa. Dejvid je upao na mesto vokalnog soliste i bend je ubio „dve muve jednim udarcem“ i uštedeo pare na iznajmljivanju opreme a ujedno je dobio sjajnog pevača. Umesto Stona na mesto basiste dolazi Michael Anthony. Svoje kompletiranje bend je proslavio promenom imena u prezime – Van Halen.

Par godina kasnije, jedan nastup Van Halena gledao je Gene Simons, basista i pevač tada mega-popularnog cirkusa zvanog KISS i ostao impresioniran. Ponudio je bendu da im plati demo snimke u Electric Lady studiju u Njujorku gde je KISS često snimao.

Ti demo snimci došli su do čelnika Warner Bros etikete koji su im ponudili ugovor. Debi album izlazi pod imenom grupe, „Van Halen“ 1978. i za nekoliko meseci se prodaje u milion! primeraka. Na albumu dominiraju dve obrade, „You Really Got Me“ od Kinksa i „Ice Cream Man“ koju je napisao John Brim, ali i „Atomic Punk“ i „Runnin With The Devil“ postaju popularne.

Status zvezda dobijaju momentalno i postavljaju nove standarde na muzičkoj sceni. Iako je punk u punom zamahu njihov žestoki hard rock zvuk opčinjava američki kontinent i drugi album, nazvan jednostavno „VHII“ ponovo ruši rekorde, ulazi na top liste i pomaže da Van Halen postanu rok atrakcija prve vrste. Po mom skromnom mišljenju to je najkompletniji album u celoj VH diskografiji i nema nijedne loše pesme. Ipak, izdvajaju se „Youre No Good“, „Dance The Night Away“, „Light Up The Sky“ i „D.O.A.“

Ploče su se dobro prodavale, kritike su bile pozitivne a koncerti odlično posećeni. Bilo je vreme da se nešto pokvari, kako to već obično biva. Van Halen izdaju krajem marta 1980. treću ploču „Women And Children First“ koji i nije bio baš remek-delo ali se dobro prodavao i dobro kotirao na top listama. Činjenicu da su bili malo tanki sa idejma potvrđuje fakat a su dve pesme sa albuma bile snimljene još na prvom demu 1974. godine. Bile su to „In A Symple Rhyme“ i „Take Your Whiskey Home“, mada, ako ćemo biti iskreni bilo je tu i dobrih pesama kao što su „And The Cradle Will Rock“ i „Romeo Delight“. Dakle, „Women And Children First“ je bio korak unazad, ali ne prevelik, tako da su ipak bezbolno prevalili pvu krizu benda. Mala trivia vezana za ovu ploču je da su po prvi put imali gosta na snimanju. To je bila Nicolette Larson koja je pevala prateće vokale.

Godinu dana kasnije izlazi odličan album „Fair Warning“ koji je kritika baš nahvaila, ali je publika zakazala i kupila "samo" dva miliona kopija. Sjajne „Mean Street“, „Unchained“, „So This Is Love“ su pomogle da ploča dođe do pozicije broj 5 na Bilbordovoj top listi. Zanimljivost za ovaj album je uvođenje sintisajzera i nešto mračniji aranžmani pesama.

Sledi „Diver Down“ u aprilu 1982. godine koji donosi 5 obrada, 3 instrumentala, 1 hit #1 – „Pretty Woman“, pesmu Roya Orbisona i treće mesto na Bilbordovoj top listi. Još jedan Van Halen se pojavljuje na ploči, otac Jan Van Halen koji svira klarinetski solo u „Big Bad Bill“. Turneje su i dalje rasprodate, sve ide kao po loju, ali Edi i Dejv se sve češće svađaju i Li Rot sve češće preti da će napustiti grupu.

To je verovatno bio razlog što su gotovo celu sledeću godinu pauzirali i netipično za njih sledeći dan izdali posle dve godine simbolično je nazvali 1984. Razvalili su top liste sa singlovima „Jump“ #1, „Panama“ #2, „Ill Wait“ #13 i „Hot For Teacher“ #24 a album je došao do druge pozicije. Oseća se pomak ka komercijalizaciji i umekšavanje zvuka, ali Edi i dalje virtuozno svira gitaru, usput sve više davajući mesta klavijaturama što se Li Rotu ne dopada ni najmanje i kako to biva, posle najvećeg uspona sledi pad i Dejvid odlazi iz grupe zbog „kreativnih neslaganja“.

Sledi gotovo ekspresna zamena u vidu Sammy-ja Hagara (bivšeg pevača benda MONTROSE), odličnog, ali dijametralno suprotnog frontmena u odnosu na „Diamond Dave-a“ . Osim pevača promena se ogleda i u zvuku benda na novom, sedmom po redu albumu, „5150“ gde synth postaje gotovo vodeći instrument a balade kao što su „Dreams“ i „Love Walks In“ najpoznatije i najbolje kotirane pesme sa ploče. Iako praćene fantastičnom „ Why Cant This Be Love“ i maestralnom „Inside“ album je imao i šupljih momenata kao što su „ Summer Nights“ ili naslovna pesma. Suprotno očekivanjima ploča je došla do prvog mesta u Americi (prodato 6 miliona primeraka) i sve je pokazivalo da je promena vokala prošla bezbolno.

„OU812“ izlazi 1988. godine, ponovo vodi bend do prvog mesta u USA, ali se prodaje za 2 miliona manje od prethodnog albuma. Svejedno, turneje po Aziji, Evropi i Severnoj Americi su rasprodate, a „Mine All Mine“, „When Its Love“ i „ Finish What Ya Started“ se vrte na radiju. Još jedan trijumf braće Van Halen potpomognute starim prijateljem Majklom Antonijem i „crvenim Rokerom“.

Dve i po godine kasnije izlazi „For Unlawful Carnal Knowledge“ i po navici direktno ulazi na vrh američke top liste, s tim što je i u Evropi odlično prodavan, kao proizvod odličnog koncertiranja u prethodne dve godine. Sa ploče se izdvajaju hitovi „Right Now“ (spot se besomučno vrti na MTV-ju) i „Poundcake“, ali po meni to je ipak bio nešto slabiji album nego prehodna dva.

Zatim izdaju prvi zvanični live i to dvostruki album „Right Here, Right Now“ koji doseže do mesta broj 5 što je sjajan uspeh za bilo koji uživo album. Na njemu se nalaze 24 pesme snimljene na konceru u Fresnu. Kako je kasnije Hagar priznao, taj koncert je bio prdvidjen za snimanje, ali su zvučali više nego očajno pa je u studjiu izvršena gomila popravki i peglanja zvuka pa se ploča i ne može nazvati sasvim „uživo“. Zanimljivo je da je od tih 24, čak 7 iz Dejvidove ere, ali tri instrumentala i da se na ploči nalaze i dve pesme iz Hagarovog solo repertoara“ One Way To Rock“ i „Give To Live“.

Sledi „Balance“ koji se po inerciji penje na vrhove top lista, ali je realno ispod prosečna ploča za standarde Van Halena. Tek povremeno, kao u pesmama“ Amsterdam“ i „ Cant Stop Loving You“ dostižu potreban kvalitet, ali je gotovo cela druga strana ploče – dosadna. Gotovo tokom celog trajanja snimanja ploče dolazilo je do svađa između Semija i braće Van Halen tako da je ubrzo posle izlaska albuma Hagar napustio bend.

Pauzu su braća i Entoni iskoristili da izdaju svoj prvi Best Of album na koji su uvstili tri nove pesme (koje i nisu bile nešto), osam iz Dejvidove ere i 6 iz Semijeve.

Potragu za novim pevačem završili su tako što je u bend došao Gary Cherone iz benda EXTREME i pokazao se kao potpuni fijasko. Niti je on odgovarao bendu, niti bend njemu. Pesme su bile grozne, a fanovi Van Halena ga nikako nisu prihvatili. „Van Halen III“ je bio prvi album koji je prodat ispod milionskog tiraža (samo 500 hiljada) a jedino se „Without You“ koliko-toliko puštala po medijima.

Cherone je zvanično tri godine bio član grupe, ali realno nije ostavio gotovo nikakav trag za sobom pa su braća bila primorna da izglade nesporazume sa Hagarom koji je 2003. ušao u studio i otpevao dve nove pesme za potrebe drugog „Best Of“ albuma „Best Of both worlds“. U međuvremenu je Majkl Entoni posle skoro tri decenije napustio bend i na novim pesmama se mogu čuti samo njegovi prateći vokali dok je bas deonice nasnimio Edi.

U bend na mesto bas gitariste ulazi i treći član porodice Van Halen, Edijev sin Volfgang a Hafar ponovo leti iz grupe da b i ga zamenio „prva ljubav" za mikrofonom „Dijamantski Dejv“.

Slede poprilično uspešni koncerti i turneje i končano novi album, četrnaest godina posle onog groznog „Van Halen III“. „A Different Kind Of Truth“ je dvanaesti i poslednji studijski album benda Van Halen i suprotno očekivanjima, uopšte nije loš. Dobri singlovi „Tattoo“ i „Shes The Woman“ su doprineli dobroj prodaji ploče koja naravno, nije bila u onim ciframa kao nekada, ali je broj od 650 000 prodatih CD-ova zavidna brojka za 2012. godinu.

Uspešna turneja je morala biti prekinuta zbog sve učestalijih Edijevih problema sa zdravljem kojem je je dijagnostikovan rak grla. Operacije su za kratko otklonile problem ali se on povremeno vraćao.

Bend je povremeno koncertirao koliko su to Edijevo zdravlje i Dejvidova mušičavost dozvoljavale da bi u septembru 2019. Li Rot ponovo objavio da napušta bend.

Godinu dana kasnije, tačnije 6. oktobra 2020. zvanična vest glasi – od posledica izzvanih kancerom umire Edvard Van Halen, jedan od najvećih svirača gitarskog instrumenta u istoriji.

Bend Van Halen prestaje sa radom i odlazi u istoriji kao jedan od najuspešnijih i najkomercijalnijih hard n heavy bendova ikada.

Edijeva zadužbina ostaje sledećim generacijama da uče i pamte od velikog majstora, inovatora i zaljubljenika u šestožičani instrument.

Zoran Popnovakov

Najveća gitarska zvezda bivše Jugoslavije, Vlatko Stefanovski, virtuoz na gitari bez premca, koji je ogromnu slavu i kultni status stekao sa legendarnom makedonskom grupom „Leb i sol“, nastupiće 26. avgusta u Nišu sa svojim triom. Koncert će biti održan u dvorištu Univerziteta (Banovini), jednom od najlepših koncertnih prostora u gradu, sa početkom od 21 sat.

Legendarni gitarista u okviru aktuelne turneje promoviše svoje poslednje studijsko ostvarenje “Taftalidze shuffle” iz 2020. godine. Vlatko je ovaj album, kao i mnoge do sada, posvetio svom Skoplju i kvartu Taftalidze („Taftalidže“) koji ima posebno mesto u njegovom srcu. Pesme su zato posebno intimne i lične, a opet tako bliske svima, upravo zbog senzibiliteta koji nosi njegova muzika.

Pored nekoliko pesama sa pomenutog albuma, Vlatko će odsvirati i sve one hitove po kojima je poznat, kao što su: “Čuvam noć od budnih”, “Jovano, Jovanke”, “Uči me, majko, karaj me”, “Kao kakao”, “Čukni vo drvo”, “Skopje”, “Makedonsko devojče”, “Mamurni ljudi”, “Gipsy song” i druge.

Vlatko je počeo da svira gitaru sa 13 godina, a već sa 18 godina osnovao je grupu “Leb i sol”, koja je ubrzo postala jedna od najvažnijih i najpopularnijih rok grupa bivše Jugoslavije, vešto kombinujući makedonsku tradicionalnu muziku i savremeni rok.

Nakon raspada grupe “Leb i Sol”, Vlatko Stefanovski od sredine devedesetih razvija vrlo uspešnu solo karijeru.

Ulaznice po promo ceni od 1300 rsd (za prvih 100 kupaca) mogu se kupiti u Vintage Shop-u (Davidova 9), knjižarama Vulkan (Forum, Delta, Roda), na svim prodajnim mestima Gigstixa, kao i onlajn putem linka:

http://www.gigstix.com/sve-ulaznice/6-koncerti/3719-vlatko-stefanovski-trio

Nakon rasprodaje promo ulaznica, redovna, pretprodajna cena biće 1500 rsd.

foto: Elena Tomaš

U julu ove godine, Daniel Kovač je u okviru Bitef zona festivala izveo muzičku monodramu ili, kako autor to naziva, "statički kabare" pod nazivom Korrrupcija. Kabare se odvija u vidu muzičke monodrame, statičkog kabarea, koji kroz govor i pesme prati odnos pojedinca i korupcije u društvu.

Pitali smo Daniela da nam malo približi čitav koncept i evo njegove priče:

- Korrrupcija je neka vrsta muzičke monodrame. Izvedena je premijerno u Bitef teatru u Beogradu, a zatim i u Domu omladine u Kragujevcu. Nadam se da će biti još izvođenja u skoroj budućnosti, zašto da ne?

Nastala je tako što sam za vreme pandemije korona virusa pokušavao da ostanem u izvođačkoj formi. Nisam nigde svirao uživo skoro dve godine, a kada bih uzeo gitaru da vežbam svirao sam samo ono što mi se svira, ali najčešće ni to, samo sam vrteo prste po pragovima. Fokus se pretvorio u kašu.

Da bih rešio taj problem, od svih pesama Jesenjeg Orkestra, ali i Jarbola, napravio sam tematske celine sa idejom da sviram te rukoveti kako bih morao da mislim prilikom vežbe i vodim računa o svom sviranju. Te grupe pesama su dobile svoje nazive – Pesme nepodnošljive sentimentalnosti (to su bile sve neke ljubavne pesme o katastrofalno protraćenim ljubavima), Dečije i naopake pesme (uglavnom takve u kojima mogu da se glupiram ili su čudno skolpljene), Naklon tradiciji (otkrića i obrade starijih i zaboravljenih napeva na koje sam usput nabasao), Pesme iskustva (u kojima sam kao rezignirani i patetični posmatrač propasti države i čovečanstva), a na kraju tu su bile i Pesme o Korupciji.

Ne treba preterano da objašnjavam – korupcija toliko utiče na svakodnevni život da se opušteno ušetala i u moj autorski rukopis i to kao vrlo značajni faktor. Čak postoji i pitanje etike – kakav bih to pesmopisac bio ako ignorišem korupciju?

Vežbajući pesme o Korupciji shvatio sam da je sa njima stvar malo drugačija. Odmah sam smislio priču o malom građaninu koji biva suočen sa korupcijom, pa uronjen u nju. Kroz pesme sam ga vodio od toga da zapazi korupciju, pa pokušava da se okoristi njome, pa pokuša da se odupre, pa biva ugrožen, pa se suprotstavlja i tako do kraja.

Ta priča sa pesmama koju sam nazvao Korrrupcija je prihvaćena za Bitef zona festival i tako je sve počelo.

Jedna slušateljka mi je posle izvođenja u Kragujevcu rekla: „Pesma po pesma i ispričao si priču.“

U okviru predstave izvedena je i pesma "Kada si našla mir". Video i tonski zapis sa izvođenja te pesme u Bitef teatru odabran je za još jedan video singl i vratićemo za na nju malo kasnije. Ali pored nje, tu je i "Hoću da budem loš" koju zapravo i nisi zvanično promovisao kao singl. Pa zato hajde da i njoj damo malo prostora...

- Snimio sam tonski i video celu predstavu u Bitefu. Hoću da budem loš sam objavio zato što mi se dopalo kako zvuči, a i to je jedna od starih pesama za koje mislim da su zabavne, a nemaju nikakav video spot. Neka vrsta hita kojeg je čulo premalo ljudi. Poneko je zna iz verzije koju je snimio Horkestar, ali ni to nije došlo do šire publike. Zato sam prvo nju izvukao od svih pesama i pustio sam je na jutjub. Akustika Bitef pozorišta je odlična, svaka reč se jasno razume, poslušajte pesmu, ako več do sad niste. Kroz par decenija, postaće standard, samo polako, nikud ne žurimo.

"Kada si našla mir" je ranije bila deo živog repertoara Jesenjeg Orkestra u periodu neposredno pre izbijanja pandemije korona virusa, objavljena je i na albumu "Karantin" koji je u celosti snimljen fotoaparatom, pa do sada nije imala tehnički kvalitetan audio zapis. Zašto si se odlučio baš za nju kao singl?

Pesma Kada si našla mir ima višeznačnost. Nikad ne znaš gde je. U jednom trenutku ti se čini da je pesma o ženi koja je u svojoj osećajnosti jača od surovog sveta u kome živi, ali u drugom da je o državi. To je dobar primer kako se korupcija ušeta među stihove. Ne možeš više ni običnu ljubavnu pesmu da napišeš zbog krize u kojoj živimo i koja več preko tri decenije ne prolazi. Takva pesma je bila odlična da bude finale predstave Korrrupcija. Na jutjub verziji videa sam ostavio uvod iz predstave u kojem kažem da kada korupcija pobedi ona počne da izjeda sopstvenu utrobu i takva društva i države pronađu mir na policama istorije. Referenca na trenutni kolaps društva je i više nego očigledna, a opet sve je izrečeno lako i nežno.

Pa, poslušajmo i pokušajmo da nađemo mir, makar dok traje pesma...

Realno, ne sećam se da sam pisao o nekom albumu koji gotovo da nema nikakve veze sa rokenrolom, a “Multitude”, belgijskog umetnika Pola Van Havera poznatijeg pod umetničkim imenom STROMAE je baš takav. “Multitude” ili “Mnoštvo” je prepun raznih uticaja i sazdan od raznih stilova, ali rokenrola tu nema skoro ni u tragovima. Bez obzira na to, ovo je fantastičan album. Ne mogu reći da sam se zasitio težeg zvuka ali ova ploča mi je pravo osveženje i svakim novim slušanjem mi se sve više dopada.

Nisam puno znao o belgijskom “maestru” čiji nadimak i jeste anagram ove titule, tek da mu je ovo treći album, uz par EP-jeva, da je ova ploča izašla posle 9 godina pauze i da je nekoliko godina bio daleko od scene jer se borio sa anksioznošću i napadima panike zbog kojih nije mogao ni da nastupa a u jednom periodu čak ni da izlazi iz kuće.

Kako stvari stoje, Stromae, je čini mi se, sada bolje i na moju, a i sreću mnogih napravio je jednu izvrsnu, kvalitetnu i šarenu ploču koja vrca od dobrih pesama, zaraznih melodija, potencijalnih i pravih hitova i mada ne znam francuski, potrudio sam se da nadjem neke prevode, fenomenalnih tekstova. Stromae istražuje različite teme, ali svakoj se posvećuje do kraja pa u do sada najpopularnijoj pesmi sa albuma “Fils De Joie” veoma hrabro i na monumentalan način govori o predrasudama o prostitutkama i njihovoj deci. U “L’enfer“ lamentira o problemu depresije i usamljenosti, a u „ Declaration“ diže kosu na glavi homofobima pevajući o pravima istopolnih brakova. Nisu sve pesme na ploči teški patos. Ima tu i numera kao što su „Mon Amour“ koje govore o prevari u vezama ili „La Solassitude“ o nesposobnosti da se čvršće veže za nekoga.

Što se tiče muzičke strane možemo čuti ordinarne pop pesme, poneke obogaćene orkestracijama, duvačima, afro-beat elementima, melodijama dalekog Japana, hip-hop minijaturama ili kalipso ritmovima. Lakoća prelaska iz jednog u drugi žanr je ono što fascinira na albumu. Druga stvar koja me je opčinila je glas mr. Van Havera koji je toliko jak, sugestivan i šarmantan da se može reći da je najjjači adut „Multitude“-a. U svojoj srži Stromae je pripovedač koji slušaoca buljukom emocija pokušava da uveri da je bolji svet ipak moguć i da empatija u ljudima još nije izumrla…

…Dvanaest pesama u nekih 36 minuta nije mnogo pa iako ovo možda nije nešto što biste inače poslušali, probajte, možda vam se svidi. Ako to bude bar upola kao meni, može se reći da ćete uživati u ovoj ploči. Meni su nešto bolje od ostalih već pomenute „ Fils de joie“, „Mon Amour“, ali i „ Sante“ i posebno „ Mauvaise journee“. Svaka ima hit potencijal i zaslužuje češće puštanje po radio stanicama. E, sad što muzički urednici uglavnom nemaju ukusa, to je neka druga priča. Tužnija…

Zoran Popnovakov

„Voice of change" je drugi singl sa nadolazećeg albuma novosadskog heavy stoner rock benda Northern Revival, rađen u formi lyrics videa. Gost na pesmi je Strahinja Cerovina koga znamo iz bendova Bes i Concrete Sun. Pesma je snimljena i miksana u Piknik studiju u Novom Sadu.

U Suvišnom izveštaju Filipa K. Dika nema Toma Kruza u vrhuncu karijere u ulozi glavnog lika, niti Stivena Spilberga koji bi izrežirao 2 sata akcionog sadržaja. Štaviše, ovu novelicu/kratku priču možete pročitati za svega sat vremena, glavni junak je sušta suprotnost Kruzu, i jedino zajednično s istoimenom filmskom adaptacijom joj je sama tema. 

PREDUZLOČIN

Mi u našem društvu nemamo teških zločina, ali zato imamo zatvorski logor pun potencijalnih kriminalaca.

Preduzločin je policijska organizacija osnovana od strane Džona Andertona, starog policajca pred penzijom. Glavna ideja Preduzločina počiva na hapšenju “počinioca” i predviđanju bilo koje vrste zločina, od onih blažih – krađe, zataškavanja poreza, pa sve do težih – fizičkih napada i ubistava. To policiji (uglavnom) uspešno polazi za rukom korišćenjem “majmuna” – ljudskih bića rođenih sa izuzetno niskim IQ-om, ali sa sposobnošću da predvide blisku budućnost. “Majmuni” su povezani sa laboratorijskim kompjuterima koji dalje skeniraju i vuku izveštaje iz njihovih mozgova sa svim potrebnim informacijama: datumom i vremenom, počiniocem, vrstom zločina, žrtvom. Ovim sistemom, društvo je uglavnom lišeno kriminala, i poslednje ubistvo za vreme dešavanja romana desilo se pre 5 godina, samo zato što je kriminalac uspeo da pobegne i na kraju izvrši zločin.

Džon Anderton jednog dana u najsvežijem izveštaju primećuje nešto što sigurno ne može biti istina – sebe kao budućeg počinioca ubistva.

SLOBODNA VOLJA NASUPROT DETERMINIZMU

Šta ti je bitnije – tvoja lična bezbednost ili održanje sistema?

Filip K. Dik, poznat po svojim dubokim filozofskim dilemama, ni u Suvišnom izveštaju od sedamdesetak strana ne propušta da postavi nekoliko egzistencijalnih pitanja.

Da li posedujemo slobodnu volju ili je sve određeno uzročno-posledičnim događajima, ili sudbinom?

Da li bismo, ukoliko saznamo svoju subinu, mogli da je potpuno promenimo?

Da li smo sličniji robotima nego što mislimo – sa programiranim komandama, načinima razmišljanja, a samim tim i sudbinom koju ne možemo da promenimo iako suštinski imamo “slobodnu volju”, isto kao i robot koji sam kontroliše svoje postupke?

Postoji još dodatnih dimenzija i pitanja u Suvišnom izveštaju koje nam Dik uvodi kroz priču, na primer pitanja državnog uređenja i zakona, kao i same moralne dileme o zatvaranju potencijalnih izvršilaca zločina.

ZAKLJUČAK

Ovo je jedan od retkih trenutaka gde ću da kažem ovako nešto, zato koristim ovu rečenicu koju čitate kako bih još malo odužio neminovnost. Usuđujem se da kažem da je filmska adaptacija Suvišnog izveštaja daleko dublja i kompletnija od same novele, i preporučio bih svakome da odgleda ovaj Spilbergov film ako već nije.

Eto, rekao sam.

Ali ništa od toga ne menja činjenicu da je Filip K. Dik već po koji put uspeo da približi duboka egzistencijalna i društvena pitanja čoveku poput vas ili mene, koristeći se prostim, svakodnevnim jezikom, dok mu je naučna fantastika samo alat kojim dokazuje ljudsku prirodu i civilizaciju uopšte, gotovo netaknute tokom istorije.

Ista pitanja i sisteme možete videti i danas, samo ako pogledate oko sebe. Ili unutar sebe.

Dušan Prvački

Poslednji film o Predatoru je bio takva travestija, da ovaj novi od toga žanje pozitivan benefit koji glasi „makar je bolji od njega“.

Ali, krenimo redom, sa pokušajem da zadržimo pozitivnu i ohrabrujuću misao, koliko god to uzaludno delovalo. Ima se ovom novom Predatoru, koji se tako i ne zove i koji je pušten na striming, šta pozitivno spočitati i priznati da je doneo neke dobre odluke.

Naravno, original je sveti gral žanrovskog filma 80-ih i apsolutno je nedodirljiv u sprezi hororičnog minimalizma i tenzične „Rambo meets Alien“ ideje, i trenutno je apsolutna besmislica što kritičari ovaj novi uzdižu negde na sličnu ravan, ali pokušajte vi da u Americi u trenutnoj klimi date lošu ocenu filmu u kome je junakinja žensko pa još urođeničkog porekla – to prosto ne ide. 

Prvo, dobro je što su se vratili korenima, što su premotali radnju na početak 18. veka i neku raniju verziju Predatora spustili na Zemlju da se sukobi sa lokalnom florom i faunom prerije Severne Amerike, dakle i zmije, vukovi, medvedi (sic!). Dobro je što su radnju makar pokušali da svedu na minimalizam i „hand to hand“ borbu prvog filma, dakle jedan Predator i jedna heroina, doduše kojoj smeta čitav niz nepamtljivih sporednih likova. Dobro je što su alatke rudimentarne, što Predator nema prednost laserskog oružja, što je sve na nekoj ravni „štapa i kanapa“, zamki za medvede i tomahavka vezanog konopčetom.

Takođe, nemam ništa protiv ni toga da se protagonizam prebaci na heroinu umesto na nekog proteinskog bodibildera, zašto i Predator slično Elijenu ne bi imao svoju Elen Ripli? Međutim, dok je Elen Ripli nekako organski preuzela štafetu kao najsposobnija junakinja na pola „8. putnika“, naša Komanči junakinja je očigledan produkt novih „woke“ stremljenja u holivudskom filmu gde cela situacija njenog sukoba sa Predatorom mora biti kontekstualizovana jednim klišeom iz Diznijevog crtaća – lovačkim patrijarhalnim društvom koje je rezervisano za muškarce i koji u njoj vide predmet sprdnje zbog želje da se dokaže kao lovac (naravno da će na kraju Predator biti „plen“ njenog opunomoćenja u tom „muškom“ klubu i najava prevrata koji će 20. i 21. vek doneti u rodnim ulogama). Boring i već viđeno.

Predator nije ili makar ne treba da bude filmska scenografija nekoj široj „me too“ priči o buđenju ženske samosvesti u muškocentričnom društvu, Predator treba da bude jedan survalistički horor-triler o sukobu dve civilizacije, dva ratnička mentaliteta, dve životne filozofije, tehnokratskoj i, ako hoćete, ratarsko-zemljoradničkoj, Davida i Golijata, gole sile i „street smart“ duha, bila s druge strane Komači, Arnold ili bilo ko drugi.

A ovde smo dobili nejako žensko čejade koje tokom filma ne uspe sekirom da ubije ni zeca, koja uglavnom beži, krije se, trči, biva zarobljena čak dva puta, a na kraju ulazi u otvoreni sukob sa Predatorom „prsa u prsa“ iako znamo da čak ni jedan Arnold nije dorastao tom zadatku. Takođe, film besramno evocira neke „best of“ momente iz prvog filma, kao i najčuveniju rečenicu iz istog, presipa vodu iz šupljeg u prazno menjajući način na koji Predator ne može da vidi svoje žrtve (dobro je da opet nismo imali mazanje blatom), ali sve su to prepisivanja po konturama prvog dela presađena u drugačiji milje i „woke“ okolnosti.

Na kraju, kako smo se nadali, dobro smo se udali, ovaj film je svakako bolji od baljezgarije poslednja dva pokušaja makar time što se vraća osnovama i fabričkim podešavanjima, čini neke zanimljive i pametne odluke (na primer menja izgled Predatora, jer, ipak, 300 godina je ranije radnja), ali ne donosi nikave sušte inovacije i celu priču zaokriljuje jednom jeftinom „me too“ propagandom kojoj jednostavno nije mesto ovde.

Slobodan Novokmet