Stiven Spilberg je otkrio da već decenijama mašta o adaptaciji jedne knjige iz domena fantastike. Reč je o knjizi Talisman Stivena Kinga i Pitera Strauba za koju poseduje prava još od davne 1982. godine – piše PISB.

„Još početkom osamdesetih, studio ‘Univerzal’ kupio mi je prava za ovu knjigu i ostavio mi odrešene ruke za adaptaciju. Talisman je priča koju želim da ispričam već 35 godina. Nadam se da ću u narednih par godina u tome i uspeti”, rekao je Spilberg i dodao da će verovatno biti „samo“ producent, pošto mu gust raspored projekata neće dozvoliti da film i režira.

Spilberg je još pre deset godina pokušao da ovu priču ekranizuje kao šestodelnu mini-seriju na kanalu TNT, ali je odustao.

Talisman je knjiga koja prati dvanaestogodišnjeg Džeka Sojera u potrazi za talismanom koji bi spasao život njegovoj umirućoj majci. Iako počinje u Americi, avantura se uskoro nastavlja u paralelnoj realnosti nazvanoj „Teritorije“, u kojoj svaka osoba iz našeg sveta ima svog „dvojnika“. Ova knjiga dobila je i nastavak u vidu romana Crna kuća, objavljenog 2001. godine. Dok je Talisman fantazija i avantura, Crna kuća je više horor.

Arsenal Fest 08 počeo je u četvrtak uveče u Kragujevcu, gde je skoro 7.000 posetilaca moglo da uživa u premijernom pojavljivanju u Srbiji britanskoameričkih The Kills, vrhunskom nastupu  Editors, trostrukoj pank žurci KBO!, Marky Ramone-a i ČBS, kao i svirkama Yu grupe, Let 3, Nikole Vranjkovića, Dub inc...

 

Prvi nastup u Srbiji alternativnog benda The Kills, na Main Stage-u u istorijskom Kneževom arsenalu,  protekao je u znaku energične i harizmatične pevačice Alison Mosshart, koja je sa gitaristom Jamie Hince-om isporučila arsenalovoj publici pank-bluz pesme "U.R.A. Fever",  "Kissy Kissy", "Doing It To the Death", "List of Demands"...

Britanski post-pank kvintet Editors dao je sve od sebe da pridobije publiku, pa se njihov nastup pretvorio u vrhunac prve večeri Arsenala. Predvođeni gitaristom i pevačem Tomom Smitom, posle izvođenja par pesama sa novog albuma "Violence", nanizali su  hitove "An End Has A Start", "Formaldehyde", "Blood", "Munich", sa furioznom, blistavom završnicom, pred ekstatičnom publikom, u vidu pesama "A Ton of Love", "Ocean of Night", "The Racing Rats", "Papillon" i "Magazine".

Arsenalski program na Main-u otvorila je legendarna YU grupa braće Jelić nižući klasik za klasikom iz svoje prebogate karijere kao što su "Od zlata jabuka" i "Čudna šuma", dok je svirke na glavnoj bini zatvorio enegrični i rasplesani Dub Inc u rane jutarnje sate.

Prvo veče na Garden Stage-u obeležila je trostruka pank žurka -  kultni kragujevački pankeri KBO! žustrom svirkom sjajno su podigli atmosferu i pripremili publiku za nastup Marky Ramone-a. Bivši bubnjar Ramones-a, sasvim po očekivanju i tradiciji, u sat vremena koncerta otprašio je tridesetak pesama legendarnog pank benda, pred ispunjenim Gardenom.

Logično, posle Marky-a red je došao na "šumadijske Ramons" ČBS koji su u jednom od svojih najboljih nastupa u rodnom Kragujevcu isporučili “Noćas mesec umire mlad”, "Sećanja", "Dosadan dan", "Superheroj", "Umesto osmeha"...

Na Gardenu su nastupili i Sitzpinker (kao pobednik Bunta), hardkor Dishumanity, i pred kraj programa riječki Let 3. Prigodno obučeni u šljkokičaste kostime, svirački i zvučno moćni, Let 3 su nastup završili udarnički, himnama "Riječke pi.ke" i "Ku..em u čelo". Čast da završi prvo festivalsko veče na Gardenu pripala je Nikoli Vranjkoviću, koji je pokazao u rane jutarnje časove da ima  izuzetno odanu publiku.

Explosive DJ Stage radio je punom parom čitave noći uz setove koje su priredili Markwood & Hunckie, Kristijan Molnar i NTFO.

U petak 22. juna na Arsenalu nastupaju Viva Vox, Jinx, Bad Copy, Kultur Shock, Mortal kombat, Kolja, Del Arno bend, Nipplepeople i brojni drugi.

Nakon burnih dešavanja u Block out-u nastao je Čovek vuk - bend u čijim pesmama se prepoznaje energija i emocija nekadašnjeg Block out-a, po mnogima jedne od najboljih grupa sa ovih prostora. U nastavku sledi intervju sa Milutinom Jovančićem Mitom, osnivačem navedenih bendova koji su neminovno bili centralna tema našeg razgovora. Ali razgovarali smo i o stvaralaštvu, slikanju i inspiraciji...

HC: Šta je kod tebe podstaklo želju za stvaranjem muzike i da li možeš da se setiš tog nekog trenutka u kojem si shvatio da ćeš se u životu zasigurno baviti muzikom?
Mita: Kad malo bolje razmislim, ja u stvari to nikada nisam ni planirao. To se jednostavno dogodilo. Nisam planirao ni da budem slikar i to se nekako samo po sebi desilo. Zapravo, bavljenje muzikom sam doživljavao, i dalje doživljavam, kao nekakvu kolektivnu disciplinu, kao neki ekipni sport. U slikarstvu je to drugačije, tu si ti i platno i verovatno je muzika morala da zadovolji potrebu da sa još nekim ljudima učestvujem u kreiranju zajedničkog umetničkog dela. Ne vidim sebe kao nekog ko bi potpuno sam pravio pesme. Kad mi dođe da radim sam, ja slikam.

HC: Od osnivanja nekadašnjeg benda Block Out pa do sadašnjeg trenutka u bendu Čovek vuk, šta je to što je za tebe ostalo uvek isto, nepromenjeno?
Mita: Na ovakvu vrstu pitanja nekako se najlakše lepi fraza tipa “ljubav prema muzici” i slično. Promenilo se puno toga, promenio se svet u kojem živimo, pale su mnoge maske, vid nam se i razbistrio i zamutio. Kad je Block out počinjao, bile su izmešane razne emocije. Sa jedne strane iskrena želja da se dogodi kreativni susret sa nekim talentovanim mladim ljudima, a sa druge strane da se isprsimo pred burom i ludilom u koje nas je vreme povuklo zajedno sa svim ostalim ljudima oko nas. Sam Block out se takođe menjao kroz vreme. Čovek vuk je, recimo, šesta verzija Block outa i ona, čini mi se, najviše ima veze sa početnom emocijom.

HC: Da li je naziv benda Čovek vuk bio jedini naziv o kojem se razmišljalo ili je bilo nekih drugih predloga?
Mita: Bilo je tu svakakvih kombinacija i kad je trebalo da se odlučimo za jednu, Miljko me pita: “Brate, a kada ćeš da mi ispričaš tu celu priču oko tebe i vukova”, a Hasa u tom trenutku izgovori: “Čovek vuk”. To ime nije ni bilo na listi. I eto, pošto smo morali da promenimo ime Block out, na omotu našeg albuma “Crna kutija”, stoji novo ime koje diskretno asocira na staro.

HC: Kad si već spomenuo album “Crna kutija”, zašto baš taj naziv?
Mita: Pa jednostavno crna kutija je jedna stvarčica u avionu koja posle neke avionske nesreće služi istaražiteljima da ustanove razloge koji su izazvali tu nesreću. Na tom albumu se nalaze svi odgovori na sva ona pitanja koja su se pojavila u trenutku kad se sa bendom dešavalo to što se dešavalo.

HC: Jednom davno sam ti postavio pitanje za koje si naveo da je verovatno najteže pitanje koje si dobio do tada ako ne uzmeš u obzir pitanja sa ispita iz ONO i DSZ na prvoj godini fakulteta a sada ti postavljam možda još teže pitanje: kako bi sa po nekoliko reči opisao ostale članove benda?
Mita: Dobri ljudi, a u vremenu u kojem živimo takvi najlakše stradaju pa u tom stradanju nekad prave i greške koje njih same najviše povrede na kraju. Ja njih sve puno volim i divim im se zato što su to što jesu, moji prijatelji.

HC: Šta u pesmama tvog benda obično prvo nastaje, tekstovi ili muzika?
Mita: Uglavnom to ide ovako: napravim radnu verziju pesme sa tekstom koji uglavnom ima funkciju da definiše tu neku liniju pevanja. Podelim to sa ljudima iz benda i onda se nađemo na probi i isprobavamo razne ideje dok ne dođemo do finalne verzije. Kad to završimo, radim konačnu verziju teksta i to je otprilike to.

HC: Da li sebe smatraš dobro organizovanim i da li kada radiš voliš da imaš detaljan plan ili bolje funkcionišeš bez detaljnog planiranja?
Mita: Vidiš, iako baš nisam naklonjen astrologiji i sličnim stvarima, ja kao Strelac sa podznakom Device trebalo bi da budem nekakav proračunati avanturista. Izuzetno poštujem trenutak koji se dogodi u sred neke improvizacije ili eksperimenta, a da bih taj trenutak uspeo da uhvatim, trudim se da prethodno sve dobro pripremim i organizujem.

HC: Ok, kao čovek koji voli da na neki način bude organizovan i dobro pripremljen za avanturu u smislu eksperimentisanja, kako bi reagovao kada bi ti bilo ozbiljno ponuđeno da prošetaš površinom Meseca, da kreneš sa pripremama za učestvovanje u nekoj novoj misiji sletanja na Mesec i kako bi na čoveka vuka uticala tolika blizina Meseca?
Mita: Ja u svom svemirskom brodu uvek imam sve što je potrebno za put na udaljene destinacije. Obavezan deo opreme su štafelaj, boje i četkice. Sa jedne od ekspedicija doneo sam i sliku “Video me vanzemaljac”.

HC: Poznato je da si i slikar, šta te inspiriše u slikarskom stvaralaštvu?
Mita: Trenutak u kojem ostaješ potpuno sam sa platnom. Znaš, svakakve ideje ti padnu na pamet, a onda kad staneš pred to platno sve to nestane, čini ti se nedostojnim za ono što treba da usledi.

HC: Koliko si svojih umetničkih slika, otprilike, poklonio prijateljima?
Mita: Zaista ne znam koliki bi bio taj broj. Poklanjanje slike je jako osetljiv trenutak. Nikome nije svejedno da li će njegova slika stajati na radost i sreću na nečijem zidu ili će je zavući iza nekog plakara, tako da sam uvek pažljivo birao ljude kojima bih poklonio sliku. Ukoliko procenim da čovek jednostavno nije iz te priče, radije mu poklonim komplet šoljica za kafu.

HC: Šta je najoriginalniji poklon koji si u skorije vreme dobio?
Mita: Sad pre neki dan mi drugar Neđa doneo iz Ljiga opasan sir i kajmak. Ne znam koliko je to originalno, ali me je poklon veoma obradovao.

HC: Šta je za tebe idealan odmor?
Mita: Samo da sam negde blizu vode. Reka, jezero, more, šta god. Voda je čudo.

HC: Šta je trenutno aktuelno, na čemu u bendu trenutno radite?
Mita: Radimo na nekim novim pesmama. Od izlaska albuma “Crna kutija”, izbacili smo pesmu “Brod”, i recimo da je to neka ideja u kom pravcu bismo mogli dalje da radimo. Snimimo pesmu, a zatim uradimo spot za nju. Nažalost, svesni smo činjenice da su vrata ovdašnjih festivala širom zatvorena za nas, ali šta da se radi, ili ćemo se opet isprsiti pred tom preprekom ili nas neće biti.

HC: Koji je tvoj savet za one koji tek počinju da se bave muzikom?
Mita: Budite (i ostanite) dobri ljudi.

Intervju vodio Dragan Putnik

(Inverzija)

Posle dvadeset i jedne godine čekanja, eto njih ponovo u prestonom gradu Srbije – Beogradu. Pred punom baštom SKC-a, kultni američki crossover rap metal sastav Body Count, potpomognut kolegama iz Belgije – Powerstroke i Velsa – Astroid Boys, oduševio je fanove Beograda, Srbije i regiona. Ovaj koncert, zakazan za ponedeljak - 18. jun, a u organizaciji Long Play-a, dogodio se u okviru njihove evropske ’’Bloodlust’’ turneje tokom koje promovišu novi album identičnog naziva, koji je svetlost dana ugledao krajem prošle godine.

Devedesete nisu baš bile najsrećnije godine po stanovništvo Srbije. Inflacija, beznađe, strepnja, ratovi bili su lajtmotiv srpskog realnog filma koji su proživljavali svi građani naših geografskih širina i dužina. Muzika je katkad bila jedini izlaz. Ljubitelji gitare i neelektronskog zvuka (tog vremena izuzetno popularnog i subverzivnog) se nisu nauživali u toj dekadi, ali kad su prošle sankcije - krenulo je. Jedan od prvih bendova koji je sa gitarama, mikrofonima i bubnjevima koncertom uleteo u ratni intermeco Beograda 1997. godine, bio je upravo on – Body Count.

Kao što je najavljeno, koncert je počeo tačno na vreme, u 20 časova. Bend koji je otvorio ovu muzičku predstavu bio je belgijski groove metal sastav Powerstroke. Deset godina karijere je iza ove petočlane grupe, a ovim putem su nam skrenuli pažnju na njihov sveži, ovogodišnji album ’’Omissa’’. Publika je još uvek bila u nezavidnoj brojci i tek se po koja duša njihala uz njihove zvuke. Taj Pantera zvuk mi nikada nije bio blizak, te se ne bih upuštao u avanturu detaljnijeg opisivanja istog, ali što se tiče samog nastupa i njihovog prikaza, moram primetiti da je entuzijazam prisutan i uvežbanost na nivou. Nakon pola sata i nekih pet, šest pesama repertoara Belgijanci se uz ’’Hvala’’ na srpskom oprostiše od, još uvek, prilično prazne bašte SKC-a.

Astroid Boys su nastupili sledeći u 20.45. Moram priznati da sam za bend čuo tek onda kad su organizatori objavili da će upravo ovi Velšani biti predgrupa Body Count-u. Od tada su oni česti gosti mojih sredstava za difuziju dobrih melodija. Postoje od 2012. godine i iza sebe imaju jedan album pod nazivom ’’Broke’’ i dva EP izdanja. Set lista se uglavnom oslanjala na LP. Grupu čine dva MC-ja, gitarista, bubnjar i skreč/DJ maestro. Ipak, na bini ih je bilo samo četvorica. Falila je glavna rep glava – Traxx, te je sav teret pao na Benji-ja, a ovaj se vrlo dobro nosio sa tim. Nisam siguran šta se desilo sa Traxx-om, ali mislim da će i njemu biti krivo što je propustio Beograd.

Pesma kojom su otvorili nastup – ’’Cheque’’, je ista ona kojom su otvorili i album, ali opet, njoj je prethodio intro. Traka ’’Man’’ kralja grime muzičkog žanra, momka sa pseudonimom Skepta. Ovakvom uvertirom su one koji ih do sada nisu stigli čekirati uputili u ono što se može očekivati od njih, a to je muzika na liniji grime-metal-hardcore. Vrlo interesantan spoj i jako originalan. U vremenu copy/paste bendova, pravo su osveženje za svetsku gitarsku scenu i upravo su mene na tu kartu dobili, a mislim da nisam bio jedini ili makar to nisam ostao nakon sinoćnjeg nastupa. Dalje su se ređale ’’Mask’’, ’’Razz’’ i moja omiljena, socijalno osvešćena - ’’Foreigners’’. Benji je komunicirao i na individualnom nivou sa ljudima iz sada već dobrano popunjenog koncertnog prostora, te se u tom smislu mogla čuti i pohvala za dredove nekom momku ispred bine, a par trenutaka kasnije i komentar apropo visine jednog od troje žonglera ’’Inex Cirkus Teatra’’ koji su i ovog puta na štulama uveseljavali goste.

Poslednje dve stvari bile su ’’Minging’’ i ’’Dusted’’ sa ’’Bacon Dream’’ EP-ja iz 2013. One su izazvale najbolju reakciju i angažman posetilaca i posetiteljki koncerta. Nije sad da su se ljudi izlomili, ali nisu ni bili tako statični kao za Powerstroke recimo. Gitarista se čak popeo na istureni deo bine i pri povratku nazad skočio sa istog, dok se Benji spustio među narod. I Astroid Boys završiše nastup nakon pola sata efektivne, energične i simpatične svirke. Rekoše da im je drago što su prvi put u Srbiji i da se nadaju da će se vratiti. I ja/mi se nadam/o.

Tenzija raste. Vazduh gori. Svi su spremni. Body Count. Sat otkucava i stiže do 21.35. Sa razglasa kreće uvodni sempl sa početka numere ’’Civil War’’ kojom startuje novi album ’’Bloodlust’’, a kreće i kiša, a kreće i ’’Raining Blood’’. Kakva ceremonija otvaranja čoveče. Malo je padala, a malo je i prošlo od prvih rifova kada je otpočeo totalni haos u publici. Doslovno se nije znalo ko gde leti. I sam Slayer bi im pozavideo na ovome.

Beskopromisno se krenulo dalje sa ’’Bowels Of The Devil’’ sa prvog albuma. Da su rado viđeni, ali ne tako česti gosti, pokazao je jedan poklonik iz mase koji je upalio baklju za vreme izvođenja ove, druge numere po redu. Prvo pošteno obraćanje fanovima, frontmen grupe, živa legenda Ice-T priredio nam je pred pesmu ’’Manslaughter’’ predstavljajući bend. Na bubnjevima Ill Will, bas gitara (i negde glavni vokal) Vincent Price, gitara Juan of the Dead, prvi bek Sean E Sean, drugi bek Ice-ov sin Little Ice i jedan jedini, nepobedivi Ernie C na drugoj, tačnije glavnoj gitari, dočekan gromoglasnim ovacijama. Sve u svemu jedna surova afro-američko-kubanska posada. Kao što rekoh, usledila je ’’Manslaughter’’, tematski najdalja od onog što se očekuje od politički pismenog i socijalno angažovanog sastava kakvim smatram Body Count. Uvodna reč se ticala toga kako su muškarci danas ’’sisice’’ i nažalost akcentovala onaj mačo stav koji je česta pojava unutar rep supkulture. Da nije sve tako sivo i da je ovo više incident no pravilo pokazali su već sledećom pesmom ’’No Lives Matter’’. Njom su se vratili tamo gde im je mesto - u krug bendova koji znaju apostrofirati po određenu zajednicu, u ovom slučaju zajednicu Afromerikanaca u SAD-u, veoma relevantne društvene, pa i političke teme. Krenulo se sa Ice-ovim ’’Fuck rascism’’, a dalje se produžilo u stagediving, mosh pit i na kraju navijačko tapšanje, dlan o dlan.

Ice-T je odmah na početku nastupa naznačio da je u par navrata naišao na negativne reakcije povodom njihovog dolaska u Srbiju. Razlog je bio nedostatak publike, a njegova reakcija na to da ih je baš briga i da dolaze. Što se kvantiteta tiče, sigurno da nije bilo kao 1997. jer ni prepuna bašta beogradskog SKC-a nije u stanju da primi onoliko ljudi koliki su kapaciteti hale Pionir (gde su tada svirali), ali što se kvaliteta tiče, i te kako je mogla da parira. U masi je bilo dosta veterana koji su se kapiram i te 1997. godine našli na mestu BC zločina, tako da je i taj segment ispunjen. Takođe moram dodati da je atmosfera bila do te mere prijatna i drugarska, da se ni jedan incident nije mogao ni naslutiti, što je samo znak da su svi bili tamo radi dobre zabave i ne bi li videli svoje idole iz detinjstva ili mladosti. A evidentna je bila i još jedna kohezija, koja se oslikala u jedinstvu rap, metal, hardcore i punk pripadnika ovih supkultura. Jednostavno, dobro na više nivoa.

Najradosniji deo po moju malenkost je upravo sledio. Lagana gitarska razlaganja, pa onda basčina, zatim rokerski gitarski rif i eto je. Prva stvar koju sam ikada čuo od ovog sastava, istoimena – Body Count. Ne mogu da se setim da li je prvo bila preslušana sa Ice-ovog solo albuma, kultnog ’’O.G. Original Gangter’’ ili je baš u pitanju bio Body Count prvenac, no nije ni bitno u suštini. Ono što jeste, emocija je nabujala, a auditorijum horski zapevao, skoro pa celu pesmu. Nema stajanja. Ono što je za mene ’’Body Count’’ sa prvog, to je ’’Necessary Evil’’ sa drugog albuma. Onaj precarski rif sa početka numere je pravo instrumentalno remek-delo. Fanovi su većinom pauzirali tokom nje, ali sam ja zato pao u sevdah.

Ajmo dalje, a i dalje smo na početku devedesetih sa ’’Drive By’’ i ’’Voodoo’’ u istom cugu. Ice-T je beogradski mosh pit ocenio visokom devetkom, međutim, nakon ove dve numere ocena se popela na 11. Pesmi ’’Talk Shit, Get Shot’’ prethodilo je mini takmičenje u izboru za najmlađeg fana na svirci. Titulu je odnela devojčica od 9 godina, dok je njen otac dobio rispekt #2 za gest samog dovođenja ćerke na ovaj spektakl. U sledećem trenutku se Coco Austin, Ice-ova supruga, pojavila na prozoru zgrade SKC-a gde se nalazi bekstejdž, sa njihovom dvogodišnjom ćerkom. Vrlo sentimentalan momenat i veoma upečatljiv. Za sam kraj, kako Tracy Lauren Marrow reče – nova himna Srbije – ’’Cop Killer’’.


Pošto se koncert morao završiti u 23h, nije bilo vremena za pravi bis, te su Body Count izveli virtuelni bis, koji je, kako Ice-T kaže, njegov patent. Dakle, okrenuli su se publici leđima na par sekundi, mi bacili vrisak, oni se okrenuli nazad i raspalili ’’Institutionalized’’ od Suicidal Tendencies, u skraćenoj verziji doduše. Još dve pesme virtuelnog bisa su bile na programu - ’’Born Dead’’ i ’’This Is Why We Ride’’.

Sat i dvadeset minuta znoja, denziteta emocija, fenomenalne svirke i radosti u očima i srcu. Ono za čime ću ja konkretno žaliti jeste ’’Disorder’’. Ovu preradu The Exploited-a koju su Ice-T i Slayer zajedničkim snagama prepevali je jedna od mojih najomiljenijih pesama ikada, a možda i najbolji soundtrack na svetu. Više sreće idući put, opet nažalost.

Pet minuta je do jedanaest. Momci sakupljaju binsku opremu, dve velike Body Count zastave nastavljaju da lelulaju, ljudi se lagano razilaze, oni ostali pazare nešto sa distribucije benda i svi su srećni i puni utisaka. Iz bašte na ulicu izlaze metalci, pankeri, brojne poznate rep face (Mikri, Smoke, Bvana, Mlata, THCF...), mladi, stari i svi ujedinjeni u ljubavi prema muzičkom derivatu najpoznatijeg crossover rap metal sastava. Poslednji album Body Count-a je ’’krvi željan’’, a beogradska publika je svoju žudnju, a bogami i žeđ za dobim koncertom upravo sinoć, u mrtvi ponedeljak - 18. juna, utolila na najbolji mogući način. Nasmejana lica i on with the BODY COUNT! Dovoljno je.

Nemanja Mitrović Timočanin

Librarion je do sada putem svoje onlajn izdavačke kuće objavio veliki broj izdanja, među kojima se našlo i nekoliko odličnih kompilacija. Najnovija u nizu predstavlja ono najinteresantnije što Subotica, rodni grad Desye Lovorova (koji je flux capacitor samog Librariona), ima da ponudi u muzičkom smislu.