Ne mogu reći da mi je Dekonstruktor novo ime, već sam i ranije imao prilike da se sretnem sa ovim projektom preko Visceral Circuitry ektikete koja redovno šalje svoja izdanja. Dekonstruktor nije novo ime na sceni, postoji od 2009. (mada pod imenom the Moon Mistress, da bi od 2014. nastavio rad pod meni znatno boljim, današnjim).


Volim bendove koji ne postavljaju sebi granice, čiji zvuk ne robuje ničemu i koji se ne plaši da istražuje granice zvuka i poigrava se. Volim, čak i onda kada to ne ispadne baš najbolje jer eto, neko je bar pokušao da napravi nešto drugačije. Ovde to svakako nije slučaj. Na "Eating the Universe" Dekonstruktor se poigrava sa drone, doom, sludge, psihodelijom i indastrijal zvucima. Pri tom, totalno DIY, lo-fi i sirovo. Ponekad težak, ponekad opor i spor. Nakon kraćeg introa kreće se odmah sa naslovnom numerom od 9 minuta, da bi naredna opet bila minijatura, a naredna opet stvar od 11. Ono što u stvari radi Dekonstruktor je da vas pripremi za epsku industrial B stranu koja će trajati punih pola sata.
"Eating the Universe" nije album za svakoga. Zahteva strpljenje i raspoloženje, i ako ga slušate u pravom trenutku doživećete ga u potpunosti.

Miloš Pavlović

Nakon četiri godine, Manu Chao je ponovo nastupio u Srbiji, ovoga puta u Nišu. U dvočasovnom nastupu pred oko 1.200 ljudi, Manu Chao je oduševio nišku i regionalnu publiku.

foto: Vanja Keser

Manu je rado viđen gost u našoj zemlji. Najpre je nastupio 2002. godine na Tašmajdanu, 2008. na Petrovaradinskoj tvrđavi u okviru Exit-a, 2011. u SPENS-u, 2013. u beogradskoj Hali sportova i 2015. opet na Exit-u. Ovo je, pak, bio prvi put da je nastupio u Nišu i napravio atmosferu o kojoj će se dugo pričati.

Niš je jedna od stanica Manuove aktuelne turneje koja je osmišljena kao serijal intimnijih nastupa jer se radi o akustičnom setu pod nazivom "El Chapulin Solo". Nastup ovog umetnika već od same najave je izazvao brojne komentare i nevericu jer Manu do sada nikada nije nastupao u Nišu a koncert je najaveljen iznenada, dok se kao organizator pojavila do sada manje poznata organizacija "Marker". Ali prvi kontigent od 900 karata je rasprodat za par sati. Drugi od 300, takođe.

Ako imate oko 1.200 (ras)prodatih karata u rekordnom roku  (i još stotinak ljudi koji čine tehnički tim, organizatore, press i slično) a nastup je organizovan u velikoj hali, postavljalo se realno pitanje da li je i koliko moguće izgraditi prisniji odnos kako je od početka zamišljeno. Ipak, Manu je, zajedno sa Lucianom Falicom (manja gitara) i Maurom Mancebom (bongose) bez ikakvih problema i elegantno izgradio intimniji odnos. Upravo tako osmišljen i realizovan nastup, publika je odlično prihvatila, potpuno se opustila i igrala u ritmovima muzike.

Koncert je krenuo sa nekih petnaestak minuta kašnjenja jer oko 21 čas, kada je najavljen početak koncerta, još uvek nisu svi posetioci ušli u halu. Izašavši na scenu, Manu je koncert otpočeo rečima na srpskom: “Dobro veče, Niš! Kako ste?” a onda najavio nastup rečima: "Zadovoljstvo je biti ovde večeras. Večeras ćemo napraviti akustični šou, nadamo se da će vam se dopasti".


Koncert je otpočeo pesmom Otro Mundo. Sledile su pesme kao što su Vida Tómbola, Mala Vida, Clandestino, Bongo Bong, Je ne t'aime plus koje je publika pevala u glas. Pored ovih, Manu je odsvirao i dve-tri nove pesme koje je publika dobro primila.

Dobra reakcija je posetilaca je bila prisutna do kraja nastupa, toliko, da mu nije davala da ode sa scene, tražeći još jedan bis. Ali, ni Manu nije dozvoljavao publici da predahne. Taman kada bismo pomislili da je kraj pesme, Manu bi ponovo zasvirao zadnji refren i kraj pesme i tako nekoliko puta.

Dobra energija koja je vlada koncertom je definitivno ostavila utisak i na same izvođače koji nisu krili svoje zadovoljstvo odzivom publike.

foto: Vanja Keser

Sasvim je jasno da je Nišu bio potreban koncert zvezde ovog kalibra. Ovaj grad ima prilike da se susretne sa svetskim imenima u okviru Nišvillea, ali su nastupi festivalskog karaktera i vremenski strogo ograničeni. Čini se da je Nišlijama bilo drago što su ovakav koncert mogle da isprate u svom gradu, a ne da putuju u Beograd ili Sofiju. Pored toga, bilo je lepo ugostiti i posetioce iz cele Srbije i regiona. Grad je dokazao da je zaslužio da ugosti svetska imena i van festivala, da interesovanje postoji te se nadamo da će muzički promoteri umeti da iskoriste ovu činjenicu na pravi način.

Jedna od čestih zamerki koje se mogu čuti je da Nišu nedostaje jedna hala koja bi mogla primiti više posetilaca od Narodnog pozorišta ili Doma vojske. Čini mi se da je ovaj problem, Manuovim nastupom prevaziđen. Hala "O.Š. Miroslav Antić" može biti makar neko privremeno i prelazno rešenje kako bi se Nišlijama pružila mogućnost da uživaju u nastupima svojih omiljenih izvođača.

Na kraju, pomenimo i da je ovaj nastup bio uvod i najava World music festivala "Merak" koji počinje 2020. godine.

"Nadamo se da smo vam na najbolji način najavili u kom će se pravcu kretati festival", izjavio je direktor festivala Marko Micić.

Predrag Popović

Beogradski bend Sides predstavio je svoj najnoviji "Live Session" video sa tri pesme.

Sides su nastali krajem 2015.,  predstavljen je i spot koji je zaintrigirao publiku ali ubrzo nakon toga bend se suočava sa problemom bubnjarevog sluha. To ih je odvojilo skoro godinu i po dana od snimanja, nastupa, generalno svega vezano za aktivnosti benda. Marta meseca ove godine bend se ponovo aktivirao i predstavio pesmu "Quiet Soul".


Bend je do sada objavio 4 pesme koje predstavljaju prvi EP, i trenutno su u fazi snimanja drugog EP albuma na kojem će biti 5 pesama. Jedna od tih je "Wilt" koju su predstavili na Live Session videu. Ovaj snimak je objavljen na The Circle Pit YouTube kanalu. Ubrzo su predstavili i druge dve pesme.

Svoj Live Session ovako objašnjavaju: "Ideja je bila da uradimo nešto što do sada nismo i da iskoristimo vreme dok nam je pevač u državi koji je trenutno poslom u inostranstvu. To je bilo veliko iskustvo za nas, puno zabave i emocija, i jako smo srećni kako je sve ispalo na kraju.  Takodje, veoma smo zahvalni našem prijatelju Davorinu Jovanoviću bez koga ovo ne bismo mogli da uradimo. Ceo video je sniman u zgradu BIGZ-a, u Studio Beat, i to je bila jedna šestočasovna proba za nas. Live Session čine 3 pesme, dve sa prvog EP (Quiet Soul i Bloom) i jedna sa predstojećeg (Wilt). Sides je bend koji nastoji da inspiriše druge svojim tekstovima i pesmama, da se ljudi pronađu u našoj priči i da tu priču zajedno pišemo."

Ispade da su Van Halen negdje u periodu između 1973. do 1976. godine (prije izlaska prvog albuma 1978. godine) snimili more demo snimaka. Tada ih je uočio Gene Simmons (Kiss bas, vokal i jezik) sa kojim su snimili preko dvadeset pjesama. Od tih, deset je stalo na ovaj bootleg. Nakon što nije uspjeo da im obezbjedi ugovor sa nekom većom firmom, Simmons ih nogira, Van Halen postaju još odlučniji, 1978. izdaju prvi album i kao predgrupa Black Sabbath uspjevaju Sabate da potpuno zasjene na turneji (skandal za Sabate, prvi veliki uspjeh za Van Halen). No, ovo je priča o „Zero“ na kome je deset pjesama koje su bile objavljene kasnije kao prvi, drugi album, neke nikada nisu objavljene, a jedna („She's The Woman“) je našla svoje mjesto na posljednjem albumu.

Kao i svaki demo snimak, i ove pjesme pate od slabije produkcije, ali zato sadrže jedan jedini i najpotrebniji magični sastojak, ludost i testosteron mladosti. Sve su pjesme u nedovršenoj fazi, ali energija i snaga pršte iz svake note instrumentalista i iz svakog glasa koji Roth ispušta i ogromno je zadovoljstvo slušati ih. Ne da malo slabiji snimak ne smeta, nego sasvim suprotno, prija uhu i u prvi plan izbacuje ogromnu koherentnost koju je bend imao tih godina. Muzička kompaktnost dva Van Halen brata, Edijeva luda inovativnost, ubitačni Michael Anthony bas pasaži i vrištanje David Lee Roth je prosto nevjerovatna. Na ovim snimcima su srasli zajedno kao Sijamski blizanci. Brzo, odlučno, i svi nadopunjavaju jedan drugoga. Pa ovo je čudo!

Razdvajanje stereo kanala (odvratan trip koji su imali na prvim albumima gdje se gitara u potpunosti čula, činimi se, samo na lijevom kanalu) je manje očigledno ovdje što samo doprinosi još boljem osjećaju. Talenat ovih ljudi je toliko bio jak, sjajan i bučan da je prosto nepojmljivo da Simmons nije uspio da im obezbjedi ugovor (a opet, ko zna zašto je i to dobro, jer Simmons i nema baš neku dobru reputaciju kada je biznis u pitanju). Poslušajte ove snimke. Ako imate bend, stremite ovome – apsolutnoj sviračkoj perfekciji, i ne zaboravite, vi to možete, isto kao što su oni mogli nakon Simmonsovog nogiranja.

Nikola Franquelli

Mesec horora počinjemo novom Netfliksovom adaptacijom Stivena Kinga (ovaj put u koautorstvu sa sinom mu Džoijem Hilom) - "In the tall grass".


Imao sam relativno optimistična očekivanja od ovog naslova, ne toliko zbog Kingovog predloška koliko zbog reditelja Vićenca Natalija, čiji film "Kocka" i dalje stoji kao jedan od uzor-međaša SF-horora s kraja 90-ih, ali koji Natali kasnijim radom nije uspeo ne da nadmaši nego ni da mu se približi. Međutim, reč je o jednom od vizuelno najdarovitijih reditelja na svetu i bio sam uveren da Natali može da udahne život Kingovom mastiljarenju koje katkada ume da ode u totalnu nebulozu. Ali, prevario sam se. 

Natali jeste dao određeni vizuelni šmek ovom ostvarenju u kome su ljudi sada, umesto u džinovskom kockastom mehanizmu, zarobljeni u mističnoj visokoj travi iz koje ne mogu da se iskobeljalju, ali nije uspeo da adaptiranim scenarijem udahne ovom filmu dovoljno supstance da prevaziđe ograničenja (i trajanje) jedne ipak kraće novele. Ideja je, kao i mnogo puta do sada kod Kinga, vrlo potentna, brat i sestra staju pokraj puta i čuvši dečje dozivanje upomoć iz nepreglednog prostranstva visoke trave odluče da uđu unutra i pomognu mu. Međutim, stvari odlaze dođavole već posle pet minuta i ono što je bez problema moglo sat i po da traje samo kao obični realstični survajvl triler nakon nekoliko minuta postaje supernaturalni horor kao mešavina "Dana mrmota" i "Isijavanja". U celu papazjaniju sa "ponavljanjem dana", koja ostaje kompletno nerazjašnjena i suvišna, upleće se pagansko-mistični-domorodačko-žrtvenički horor, kao ispao iz nekog "Canibal holocaust" filma, a na momente se oseća uticaj i filma "Mother!" po stepenu dosezanja kvaziodvratnosti. Simpatično je jedino to što Patrik Vilson na momente (namerno ili ne) kanališe Džeka Nikolsona iz "Isijavanja", pa jedan segment filma zaista podseća na taj kultni film. Međutim, tamo gde je "Kocka", iako nije dala odgovore na sva pitanja, generisala užas iz jasno postavljenih pravila sa kojima se junaci sučeljavaju, u "Travi" tih pravila nema, već je sve prepušteno mističnom halucinativnom rolerkosteru događaja i nasumičnih "svi smo mi trava" dešavanja koja vas uopšte ne intrigiraju niti vezuju za sudbinu junaka.

Slobodan Novokmet

Pred nama je još jedan primer mladih umetnika iz Srbije koji su se otisnuli u svet. Mlada pevačica i kantautorka Iva Mišović, koja nastupa pod pseudonimom Lorens, objavila je prvi singl pod nazivom „Close“ za nemačku izdavačku kuću Filter Records.


Iako je rođena u Beogradu, Lorens je oduvek, po svom sopstvenom izboru, stranac i putnik što je nešto čime odiše njena muzika. Sam zvuk novog singla baziran je na kristalno jasnim sintisajzerima prekrivenim šaputavim vokalima i masivnim elektronskim basom koji bruji i stvara emociju između otuđenosti i intime ne dozvoljavajući slušaocu ni momenat stagnacije.

„Pesmu „Close“ sam napisala na putu od Beograda do Berlina. Rekla sam doviđenja svom bivšem dečku i zbogom jednoj krajnje toksičnoj vezi. Jedva da sam ušla u taksi, a tekst je već izvirao iz mene“ izjavila je Lorens koja je odmah po dolasku u Berlin pesmu snimila u roku dva sata sa koproducentom Frenkom Slimom.

Video za pesmu sniman je u Beogradu i u njemu možemo videti umetnicu kako luta Beogradom i prikazuje nam sve njegove vrline i mane, intimno i otvoreno.

„Išli smo kroz Beograd sa Super 8 kamerom i htela sam da svoj grad prikažem onakav kakav on zaista i jeste – grub, sirov i veoma primamljiv. Video je neki vrsta oproštajnog pisma upućenog Beogradu, punog zahvalnosti, ali ipak oproštajnog“ izjavila je Iva i nadovezala se „U videu nostalgično obilazim sva svoja omiljena mesta, iako ogorčena na činjenicu da to mesto u koje se iznova i iznova zaljubljujem, može nekad biti mesto gde se ne oprašta. Prosto, ako je ambivalentna veza tema o kojoj govorim, Beograd je savršeno mesto za snimanje videa."

Pesma „Close“ je prvi singl sa EP izdanja koje se očekuje početkom 2020. godine i početak je putovanja na koje će nas Lorens povesti.

Međunarodni dan 24-časovnog crtanja stripova je događaj koji se tradicionalno održava svake godine, prve subote u oktobru i traje 24 sata. U pitanju je izazov koji je devedesetih godina prošlog veka osmislio američki strip autor i teoretičar Skot Meklaud (Scott McCloud) a koji podrazumeva sledeće: nacrtati strip od 24 strane, što je u profesionalnim vodama stripa često posao od nekoliko meseci, za samo 24 časa kao vežbu kojom je, on tada, želeo da testira sopstvene mogućnosti.

Od 2004. godine ovaj događaj se, istog dana u godini, odigrava širom sveta u umetničkim školama, prodavnicama stripova, galerijama, kulturnim centrima, a od ove godine, na mapi dešavanja našla se i Srbija, jer se organizovanju 24 sata crtanja stripova pridružio i Dom kulture Studentski grad u Beogradu.

Okupili su se autori iz Srbije, kao što su Bojan Milojević - Asterian, Damir Pavić - Septik, Danilo Milošev - Wostok, Aleksandar Zograf, Katie Woznicki, Iva Atoski, Ilija Jakovljević, Branko Jović, Drago Milovanović, Stefan Kostadinović kojima su se pridružili gosti iz inostranstva, iz susedne Hrvatske Ivan Marušić i iz daleke Rusije Anton Gudim.

Tokom dana i noći, smenilo se još nekoliko učesnika radionice, a najviše ih je bilo nakon zatvaranja Balkanime. Mićun Ristić pripremio je uvodni zabavno-edukativni program za učesnike radionice, koja je održana u Maloj galeriji DKSG-a. prostoru gde su bili izloženi kadrovi iz animiranog filma Mihajla Dragaša "Smrt majke Jugovića" kojim je otvorena ovogodišnja Balkanima.

Pogledajte kako je protekao ovaj događaj koji je zabeležila produkcija TV Krpelj i autorka Zlata VK.