Širokom narodnim masama poznat je kao… The Tick! Amazonova serija o ovom neuobičajenom superheroju imala je svoju premijeru krajem avgusta. Kako je ova nesvakidašnja kreacija nepoznatog umetnika koja je prvobitno nastala za potrebe reklamiranja lanca prodavnica stripova uspela da postane kulturni fenomen koji ima svoj sopstveni strip serijal, video igru, brojne igračke, jednu animiranu i dve igrane adaptacije?

The Ticka je sredinom osamdesetih godina prošlog veka osmislio osamnaestogodišnji Ben Edlund. Danas je Edlund veoma uspešan producent i scenarista sa zaista impresivnim brojem ostvarenja kao što su Angel, Firefly, Supernatural, Gotham, The Venture Bros. i Powers. Ali u ono vreme bio je samo nepoznati student umetničke akademije koji je pasionirano kupovao stripove u jednoj od prodavnica New England Comicsa. Edlund je kreirao velikog plavog (na početku je bio braon) superheroja kao maskotu za bilten koji je izdavao New England Comics. NEC je finansirao objavljivanje samostalne crno-bele strip serije o ovom junaku koja je, ubrzo nakon izlaska prvog broja 1988. godine, stekla kultni status među ljubiteljima stripova.

Prema originalnom konceptu The Tick je bio misteriozni, odbegli mentalni bolesnik sa supermoćima koji je sebi dao zadatak da štiti Grad od zla. The Tick je sebi ubrzo pribavio pomoćnika Arthura, bivšeg računovođu sa lažnim iluzijama o superherojima, koji je sam sebi napravio leteće odelo.

The Tick je bio subverzivna i urnebesno zabavna parodija na popularne superherojske stripove iz osamdesetih, sa naročitim fokusom na Frenk Millerovog Daredevila. The Ticku su redovno pomagale nindže, naročito konzervativni japanski ratnik Paul Samurai i ženski nindža Oedipus koja je neodoljivo ličila na Elektru iz Daredevila.

Uskoro je The Tick postao novinar Weekly World Planeta gde je razotkrio tajni identitet sredovečnog novinara Clarka Oppenheimera iza koga se zapravo krio superheroj poznat kao Caped Wonder. The Tick je uspeo da prozre njegovu masku koja se sastojala od naočara i hipnotišuće krvate.

Stripovi The Tick koje je Ben Edlund sporadično objavljivao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina su objavljivana kao reprinti čak devet puta. Prvo su reizdavana kao crno-bela izdanja, a zatim u punom koloru. Edlund je rad na samostalnim izdanjima u kojima su glavni junaci bili sporedni likovi koji su se pojavljivali u stripu The Tick prepustio drugim umetnicima.

Animirana serija The Tick počela je da se prikazuje 1994. godine na kanalu FOX Kids i imala je ukupno tri sezone. Edlund je tada pokušao da zaradi od prodaje The Tick igračaka za decu, ali nikada nije postigao finansijski uspeh kao što je tada ostvarila franšiza Teenage Mutant Ninja Turtles. U animiranoj verziji The Tick dospeva na strip konvenciju u gradu Reno u Nevadi gde mu okupljeni građani dodeljuju ulogu zaštitnika Grada. Pored vernog Artura u svakoj epizodi se pojavljuju sporedni junaci koji predstavljaju parodije popularnih heroja. Tako se, na primer, Sea Urchin koji je parodija na Aquamana ponaša kao Dustin Hoffman u filmu Kišni čovek (Rain man), a Die Fledermaus priča u stilu Adama Westa iz popularne treš serije o Batmanu.

Nakon što je serija posle prikazivanja na brojnim drugim kanalima postala popularna i među odraslom publikom pristupilo se radu na igranoj seriji koja je premijeru imala u novembru 2001. godine. U ovoj inkarnaciji The Tick je vanzemaljac koji štiti Grad. Uprkos snažnijom parodijom na aktuelne superheroje i dubljom pričom namenjenoj odrasloj publici ova serija je prestala sa emitovanjem nakon samo osam epizoda (od snimljenih devet).

Petnaest godina nakon ovog televizijskog fijaska Amazon Prime Video je, kao protivteža konkurentskom Netflixu, odlučio da snimi svoju seriju The Tick. Serija težište radnje pomera na Arthura kome je, dok je bio klinac, The Terror glavni negativac koji je terorisao grad ubio oca. Posle ove traume Arthur ne može normalno da živi, stalno je na terapijama i lekovima i opsednut je idejom da je The Terror još uvek živ i da se krije iza svih velikih zločina u gradu. Iako je ova serija mračna i nasilna ona i dalje zadržava veliku dozu humora i parodije na superherojski žanr.

Ako je istorija nešto pokazala to je da niko ne može da zaustavi The Ticka. Već tri decenije on se uvek vraća, spreman da uz armiju postojećih zadobije i nove ljubitelje njegovog superherojskog lika, plavog tela i dela.

Izvor: ScreenRant / Bookvar

Za „Superscream“ nikada ranije nisam čuo, čak ni kada sam neumorno špartao po blogovima i sličnim stranicama po netu, tražeći nešto novo (i nadasve zanimljivo) što se muzike tiče, a nevezano za žanr. Ova francuska petorka je aktivna od 2009. godine i do sada su objavili ukupno dva albuma, zaključno sa aktuelnim „The Engine Cries“. Svoju muziku opisuju kao „progresivni metal sa raznolikim uticajima“, što je 100 posto tačno. Da bih podobnije objasnio kako sam njihovu muziku doživeo, moram nevesti neke stvari koje (naizgled) nemaju veze sa njima.

Kada vam neko pomene progresivni metal, gotovo uvek pomislite na „Dream Theater“, što je nekako i logično. Ja nisam fan tog benda, ali „Metropolis Pt. 2: Scenes from a Memory“ i „Train of Thoughts“ smatram vrhunskim delima. I stariji i neki kasniji albumi su im bili vanserijski, ali ova dva su mi uvek nekako kvalitetom odskakala. Njihova poslednja četiri izdanja su mi bila pomalo naporna za slušanje, a same numere ne previše različite jedna od druge. Iako je to i dalje bio njihov zvuk, opet mi nije leglo ono što su iznedrili. „Superscream“ su uspeli u tome da ponude nešto na tragu legendardnog američkog benda, da na skoro pa konceptualnom albumu objedine pesme koje jesu deo jedne velike celine, ali koje takođe mogu funkcionisati pojedinačno. Ono što je najbitnije je da nema tog imperativa „hajde da pokažemo koliko smo progresivni i koliko inspiracije nalazimo u svemu i svačemu“, već je sve odmereno, nivelisano sa pravom merom.

Posle „Tragedy“ od „Forever Storm“, „Crimson Dyed Abyss“ od „Angelseed“, „Fragility“ od „A|symmetry“, „Ruins of Mankind“ od „Burning Circle“ i „The Fragile Art of Existence“ od „Control Denied“, računajući i prethodno dva navedena izdanja od „Dream Theater“, „The Engine Cries“  bez ikakvih problema mogu pridodati istoj grupi i preporučiti ga kao „pod obavezno za preslušati čim pre“. S obzirom da imam prilike da čujem veliki broj izdanja koja variraju od najopskurnijeg blekeraja do najnapucanijeg hevija, zaista mi je drago kada iz vreće pune generičkih i sterilnih poluproizvoda izvučem nešto što me toliko oduševi, pogotovo kada sem progresivnog metala sadrži dosta tipičnog hevija, te malo hair/hard roka, blažeg treša i džeza.

„Superscream“ su me tokom preslušavanja ovog albuma asocirali na „Gardenian“ (uvodni/glavni rif naslovne numere, a koji toliko podseća na „Selfproclaimed Messiah“), pa onda na „Annihilator“ (vodeća rif-tema pesme „Pandora“ gotovo je kao neki spin-off rifa iz „Time Bomb“), a bilo je trenutaka kada su me podsetili na „Eargasm“, norveške sweet hardrokere. Dakle, od svega ponešto, dobro osmišljeno i lepo upakovano. Devet pesama (ne računajući intro) poprilično varira što se minutaže tiče, ali svaka od njih traje upravo onoliko koliko treba. Neke zamisli jednostavno imaju granice i zaista bi bilo šteta da se išlo preko toga, jer bi se esencija razvodnjila – tu mislim na kraće numere. Što se onih dužih tiče, sama njihova konstrukcija i podela na „glavne“ i „dodatne“ deonice, te njihova uzajamna povezanost, je takva da ne stvara zamor prilikom slušanja, već dovodi do toga da vam bude krivo kada se neka od njih završi.

Još jedan od pluseva ovog izdanja je to što prilikom svakog sledećeg preslušavanja otkrijete ponešto novo i zanimljivo. Tako će vas bas uvod na pesmi „Whre’s My Mom?“ podsetiti na temu iz „Super Marija“, dok je način pevanja veoma sličan onom koji Dave Mustaine koristi u „Sweating Bullets“. Desetak puta sam do sada „okrenuo“ album, ali verujem da ću tek u budućnosti naći paralelu sa nekim drugim stvarima sa kojima sam dolazio u susret. Ponovo ću pomenuti naše „Burning Circle“ i „A|Symmetry“ na koje me stil (i sam stvaralački pristup) ovih Francuza najviše podseća. 

5/5

Antonio Jovanović

Tides From Nebula (Poljska)
22.10.2017 – 20h
Klub Elektropionir – Beograd

Prošlo je godinu dana od kada je ovaj četvoročlani post-rock sastav nastupio u Beogradu. U istoj organizaciji (Resetor) i u istom epicentru zbivanja (Elektropioniru), vratili su se u kompletnom sastavu ne bi li beogradskoj publici podarili novi potpuni užitak. Varšavski kreatori muzike kosmičkog zvuka, Tides From Nebula, su u potpunosti uspeli u planiranoj misiji.

Vrata Elektropionira su bila otvorena već od 20 časova, dok je početak koncerta najavljen za 21.15. Kako to obično biva, kada je reč o koncertima u Elektropioniru, tačno u sekund su ka bini krenuli Adam, Maciej, Przemek i Tomasz, četiri svemirska jahača magline. Publika ih je pozdravila gromoglasnim aplauzom i predstava je mogla krenuti.

 

Već sa prvim taktovima, prve pesme ’’These Days, Glory Days’’, evidentno je bilo da se radi o vrsnim, samouverenim muzičarima, koji su sebi zacrtali put zvezdanog sjaja, kakvu i muziku proizvode. Adam Waleszyński, jedan od dvojice gitarista, nakon uvodne numere se prvi put obratio beogradskoj publici, zahvalivši joj se na dolasku. S obzirom na činjenicu da je bend instrumentalnog karaktera, mikrofon mu je doslovno služio za zahvalnice i podelu impresija koje su bile rezultat reakcije publike. Dalo se primetiti da su mnogi fanovi koji su se našli ispred bine zapravo povratnici na mesto soničnog ’’zločina’’. Iako su delovali statično, nakon svake pesme eksplozivnim apaluzom su fanovi pozdravljali svoje miljenike na bini i gromoglasnim ovacijama davali do znanja koliki je nivo simpatije prema muzici varšavskih kosmoplovaca.

Druga po redu numera koju su Tides From Nebula odsvirali na ovom koncertu bila je ’’It Takes More Than One Kind of Telescope to See The Light’’ sa njihovog prvog albuma ’’Aura’’ iz 2009. godine, a nakon nje je usledila naslovna numera novog izdanja iz 2016. godine identičnog imena ’’Safehaven’’. Najbolje prihvaćena numera do tada, bila je naredna pesma’’The Lifter’’, takođe sa novog albuma. Kombinacijom elektronskog i regularnih bubnjeva, Tomasz Stołowski, bubnjar benda, pokazao je sve svoje sviračke atribute upravo tokom ove pesme.

Najduža numera koju su odsvirali ’’Siberia’’ usledila je potom, a odmah za njom i ’’Sleepmonster’’, ’’Only With Presence’’ i ’’When There Were No Connections’’. Na ovoj potonjoj, izvanredni lightshow, koji je u ton pratio bend i muziku koju su produkovali, dosegao je zenit svog prikaza. Štapovi sa svetlećim lampicama, razbacani svuda po bini, ispred ogromne zastave sa nazivom benda i ispred i iza njega, kreirali su posebnu atmosferu. Crveni, plavi, žuti, tikizni i ostali koloriti, vizuelno su nas sprovodili kroz sonični kosmos koji su momci iz Varšave fabrikovali.  Ova pesma je moj lični adut u dosadašnjem radu benda, kao i kod celokupne liste odsviranih numera te večeri. Totalni okean, pun zvučnih talasa, koji je u šest minuta trajanja pesme kupao ušne školjke publike na najsavršeniji način. 

 

Adam se nakon ove pesme obratio publici sa najavom naredne, koju su, kako kaže, svirali tek četiri puta uživo. Bila je to pesma ’’Apricot’’ sa prvog albuma. Posle ’’Kajsije’’, drugi gitarista Maciej Karbowski, usto i klavijaturista benda, zamenio je svoju gitaru drugom da bi odsvirao još tri pesme, koje su Tides From Nebula pripremili za beogradsku publiku. Bile su to ’’Home’’ i ’’We Are The Mirror’’ sa novog i za sam kraj ’’Now Run’’, sa trećeg ’’Eternal Movement’’ albuma iz 2013. godine. Basista Przemek Węgłowski se prvi put u toku večeri latio trzalice ne bi li ugođaj pesme ’’We Are The Mirror’’ učinio potpunim, a gitarista Adam je nakon iste održao jedan vrlo nadahnut i emocionalan govor. Rekao je da mu je drago da u publici vidi toliko lepih i srećnih ljudi i da smo svi mi iz publike razlog zbog koga su i oni srećni i radosni. Zahvalio se još jednom, a celokupni bend je aplauzom publici iskazao svoje poštovanje prema istoj. Ni publika im nije ostala dužna pa je na takav lep gest, uzvratila najvećim apalauzom večeri. Nakon ovog dirljivog momenta su momci iz Poljske odsvirali još jednu pesmu, gorepomenutu ’’Now Run’’ i tako se oprostili od beogradske publike u 22.35.

Uprkos prehladi koja je spopala Adama, bend se vratio ne bi li se pozitivnim vibracijama publike zacelio. I zacelo tako i beše, kako je Adam naglasio. Ponovni povratak na prvi album pesmom ’’Tragedy of Joseph Merrick’’ Tides From Nebula su se nakon sat i trideset minuta konstantne svirke, u 22.45 po drugi put oprostili od beogradske publike i to na jedan nesvakidašnji način. Pri kraju numere, Adam i Maciej su se spustili u publiku da bi među fanovima odsvirali poslednje tonove na svojim wireless gitarama i time stavili šlag na tortu.

Ambijentalno i električno, sanjarsko i mistično, sve ono što kosmos i njegovi elementi pružaju ljudima i planeti Zemlji ovaplotili su Tides From Nebulu na sinoćnjem beogradskom koncertu. Ovo je bio drugi put da se publika Beograda druži sa ovom četvorkom iz Varšave. S velikim iščekivanjem u treći susret, pamtiće se drugi, a oni će se verujem vratiti, kao plima i kao oseka.

txt: Nemanja Mitrović
foto: Strahinja Rupnjak (Metal Jacket)

Boško Mijušković, basista grupe Straight Mickey and the Boyz, ritam sekcija supergrupe Škrtice, oživeo je TURISTE!

Osim šrto je osnivač, Bole je i jedini stalni član benda! Ostali članovi Turista, poput Boletovog brata Džimija, dolaze i odlaze... baš kao i turisti na proputovanju.

Turisti su nastali jedne noći u beogradskom naselju Žarkovo, kada je Bole inspirisan ljubavnim jadima i delta bluzom krenuo da svira akustičnu gitaru u svojoj nevelikoj sobi. Njegov brat Nikola Džimi Mijušković mu se odmah pridružio i u svega nekoliko dana nastale su pesme za prvi album Turista. Inspirisani delta bluzom, Bo Didlijem i ranim rokenrolom, Turisti se ne plaše putovanja po svim podžanrovima rok muzike koje su uticale na Boleta. I pank, i hardkor i postpank kao žanrovi iz kojih je potekao, ali i mračnija i sirovija bluz i džez muzika, eksperimentisanje sa afričkim i avangardnim ritmovima i kompjuterski programiranom muzikom... čine Turiste jedinstvenom pojavom na muzičkoj sceni Beograda.

Turisti su kratki i jasni. Direktni. A muzičko putovanje na koje nas vode je destinacija kojo će svaki slušalac želeti da se vrati. Opet. I opet. I opet...

Turisti se sa svetom upoznaju debi singlom ,,Levo ili desno".

Crtan rukom, sličicu po sličicu, kratki film Daydream / Wetdream / Nightmare izgleda kao nevini dječiji uradak ali s vrlo odraslim sadržajem. Upravo u tom kontrapunktu najveća je snaga filma koji je daleko od uobičajene računalne ispeglanosti suvremenih animacija. Film je rezultat mukotrpnog rada jedne osobe, a predstavlja službeni video za bend Saint Motel. 

(Inverzija)

Holografik Hjuman Element, bend koji dolazi „od srca“, kako piše na njihovoj fejsbuk stranici, spotom za pesmu „Fragile Existence“ najavio je njihov novi album „Philophobia“. Nedavno se pojavio još jedan video singl sa ovog izdanja, ali nama je muzički video za ovu pesmu znatno interesantniji za priču.

Pre svega zanimljivo je gledati spotove koji su nastali kolažnom tehnikom, koristeći materijal iz dostupnih besplatnih video arhiva. Sa obzirom na to da ovaj bend stvara instrumentalnu muziku, što znači da isključivo tonovima, bez reči, prenose svoje ideje i emocije, video dopunjava ono što muzika želi da kaže, pa je za mene glavno pitanje šta govore ovim spotom. Prvi deo spota sam doživeo vrlo jasno, one duge kadrove u kojima je lepota prirode, smenjuje apokaliptični prikaz velike mašine koja uništava sve čemu smo se divili pre toga. Jasno mi je da je u stvarnosti to samo običan prirodni ciklus u kojem je čovek našao način da uz pomoć mašina što brže obavi određeni posao, ali u ovom spotu taj trenutak je znatno upečatljiviji, mi vidimo samo mašinu, ne vidimo njenog vozača, odnosno čoveka koji njom upravlja, pa je taj sudar sa bezličnom tehnologijom ono što plaši i pocrtava kontrast u odnosu na početak spota i spajanje čovekove ruke sa poljem žita, iskonske ljudske veze sa prirodom.

Zatim sledi nekolicina kadrova koji iznenađuju svojom lepotom, iako je na njima prikazano hard kor zagađenje (1:16) ili destrukcija i rušenje (1:50). Mada je njihova sadržina uznemirujuća, njihova vizuelna privlačnost ipak daje osećaj zadovoljstva. Video odlično prati muziku i vizuelnim elementima prožima emociju koju zvuk izaziva. Oni teški rifovi idu savršeno uz nuklearne dimnjake koji se urušavaju u dimu, to su scene u kojima uživate u krhkosti svega što postoji.

Muzički video postaje malo nemušt i nerazumljiv od polovine, gubi se idejna linija koja je postojala do tad i sadržina malo klizi u kliše. Mislim na onu decu iz Afrike i kadrove u kojima se oni igraju i smeju. Nije mi jasno da li su oni prikazani kao kontrast u odnosu na svet opterećen tehnologijom i razvitkom ili su uzeti kao primer ljudske krhkosti. Takođe su mi nejasni i oni repetativni prikazi interakcije sa virtuelnim svetom i socijalnim mrežama. Čini mi se da su ti elementi ubačeni pomalo plastično, bez neke veze sa celinom, previše van konteksta da bi se shvatila ideja autora, razlog zašto su prikazani. Da li i oni potvrđuju krhkost ljudskog sveta ili su u paraleli sa onom tehnologijom sa početka spota koja uništava prirodu?

Zaista, spot obiluje velikim brojem izuzetno upečatljivih kadrova i zanimljivih montažnih rešenja koji sjajno prate dinamiku pesme, ali je glavna ideja ostala nejasna. Ovaj bend je odavno našao svoj muzički izraz, dokaz za to su kompozicije koje možete da slušate u najrazličitijim situacijama, a svaka je celovita i idejno uobličena; međutim, čini mi se da i dalje traže načine da svoju muziku vizuelno uobliče na pravi način, zbog toga se nadam da će im ova priča, kao i vaši komentari, pomoći za neke buduće spotove.