foto: Wood

Koncertima u Kruševcu, Šapcu, Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Nišu, Požarevcu, Subotici, Zaječaru i Smederevskoj Palanci, jedan od najznačajnijih i najdugovečnijih rok bendova sa ovih prostora, legendarni Električni orgazam, proslaviće 40 godina postojanja. Kako saznajemo, ovo je tek početak turneje, jer će bend nastupati tokom cele godine, i pokušaće da dođe svugde gde ih budu zvali.

"Turneja počinje 13. marta koncertom u Kruševcu. Cele ove godine bićemo na turneji, koja obeležava 40 godina rada benda. Planiramo da obiđemo što više gradova i obeležimo taj jubilej na koncertima, u direktnom kontaktu sa našim fanovima", kaže Gile pred početak turneje.

Urbana legenda kaže da je bend nastao 13.januara 1980. godine nakon koncerta grupe "Leb i sol" u Domu sindikata, kada su Srđan Gojković Gile, Ljubomir Jovanović Jovec i Ljubomir Đukić Ljuba otišli u boemsku kafanu "Mornar" (pošto u to vreme nije bilo kafića) i odlučili da naprave pank bend. Ime "Električni orgazam" predložio je Gile, pošto mu je to prvo palo na pamet, želeći da na taj način namerno provocira i šokira tadašnji establišment.

"Tog dana bili smo na koncertu grupe "Leb i sol". Koncert je bio super, ali to nama, koji smo slušali to što smo slušali, s nabujalom tinejdžerskom energijom, jednostavno nije bilo dovoljno. Hteli smo nešto drugo i posle koncerta smo otišli u kafanu "Mornar". Bila je, za to vreme jedna uobičajena situacija – nema konobara. Tako je i nastala jedna od naših prvih pesama, "Konobar" a te iste večeri nastao je i "Električni orgazam"", sećaju se članovi ovog kultnog sastava.

"Električni orgazam" je u stvari bio napravljen samo za jedan koncert, kako bi nastupio kao predgrupa "Hipnotisanom piletu", bendu u kojem je Gile svirao bubanj, a Jovec gitaru (dakle sami sebi), jer nisu znali ko da im bude predgrupa, a u to vreme je bilo uobičajeno da svaki koncert ima neku predgrupu.

Već na ovom prvom koncertu koji su sredinom juna 1980. godine održali u maloj sali SKC-a izazvali su totalni delirijum i euforiju u publici, i nakon koncerta svima je bilo jasno da od tog trenutka "Hipnostisano pile" više ne postoji, a da je "Električni orgazam" postao glavni i jedini bend.

"Čim smo odsvirali taj poznati prvi koncert "Električnog orgazma" kao predgrupa "Hipnotisanom piletu", odmah su svi u Beogradu saznali za nas i postali smo bar tu zvezde. Za dva meseca su svi u Jugoslaviji znali za bend", seća se Gile.

Kako saznajemo, interesovanje za sve rođendanske koncerte benda je veliko, a publika u Srbiji i Makedoniji će tokom marta i aprila moći da vidi legendarni bend u sledećim gradovima:

13. mart – Basement Bar, Kruševac
14. mart – Pivnica Floyd, Šabac
19. mart – Kombank dvorana, Beograd
20. mart – Dom kulture, Novi Sad
26. mart - MKC, Skoplje
27. mart – Feedback, Niš
03. april - Klub Kb, Požarevac
04. april – Klub Mladost, Subotica
10. april – Omladinski centar, Zaječar
11. april – Punk Rock Cafe, Smederevska Palanka

Kurt Cobain je uradio pravu stvar kada je na koncertu Nirvane u New Yorku, 1993. god. otpevao bezvremenu pesmu majstora bluesa i folka - Leada Bellyja (Huddie Ledbetter), koji ju je otpevao davne 1939.


Harizmatični pevač je imao unikatan, dubok glas kojim je nadjačavao zvuke svoje gitare od dvanaest žica. Tu gitaru je, jednom prilikom, hteo da kupi upravo Kurt, nudeći Bellyjevom rođaku 50.000 dolara. Kurt je često isticao da mu je Lead omiljen pevač.

Stvaralaštvo sjajnog muzičara imalo je ogroman uticaj na umetnike poput Franka Sinatre, Toma Waitsa, Jacka Whitea i Georga Harisona, koji je jednom rekao: "No Lead Belly, no Beatles!"

Inače, ovo je tradicionalna, američka folk pesma, čiji je originalan naziv "In the Pines", a nikad se nije saznalo ko je njen autor, osim da je najranije izvođenje ovog bisera bilo 1870. Poreklo pesme nas vodi sve od Južne Apalacian oblasti u SAD, pa do Tenesija i Kentakija...

Kada je Cobain otpevao ovu prekrasnu pesmu o muškarcu koji saznaje da ga žena vara, te izmučen ljubavlju koju i dalje oseća prema njoj, izlazi u noć i gine u saobraćajnoj nesreci, ostavio je snažan utisak na Neila Younga. Rekao je da je glas Kurta Cobaina, u završnici pesme, zvučao "nezemaljski, poput vukodlaka, neverovatno."

Sam Kurt je bio uveren da je obrada zvučala užasno jer je publika bila jako tiha. Nije shvatao da ju je, bukvalno, zapanjio načinom na koji je otpevao tu blues - baladu.


Tatjana Smiljanić

Kraj serijala! Sve dosadašnje epizode možete čitati ovde.

Sve na filmu potiče od nečeg drugog. Pisanje je, naravno, pisanje, gluma dolazi iz pozorišta, a snimanje potiče od fotografije. Montaža je jedinstvena za film. Nešto možete videti iz raznih uglova gledanja gotovo u isto vreme što stvara novo iskustvo. Umesto traženja intelektualne kičme filma u scenariju pre početka rada Kjubrik je smatrao kako je njegov način kretanja prema konačnoj verziji filma snimanje svake scene iz različitih uglova i zahtevanje ponavljanja svake rečenice. 


Nakon kosmičke Odiseje (2001: Odiseja u svemiru), epskog remek dela maestralnog američkog reditelja Stenlija Kjubrika iz 1968. godine, čovekovog kreativnog susreta sa kosmosom i naprednom izvanzemaljskom vrstom, Kjubrik se okreće novom, trećem u nizu kontroverznih SF ostvarenja. Njegova umetnička vizija, ideja da dotadašnje ustaljeno predstavljanje filma kao pozorišne predstave u tri čina preusmeri u autentičan vizuelni doživljaj - pročišćen od naslaga nepotrebnog i pogrešnog, a potom transponovan filmskim jezikom u jedinstven umetnički izraz, nastavlja se i kroz Paklenu pomorandžu (1971.), mračnu filmsku viziju budućnosti čovečanstva potonulog u nasilje, viziju romanopisca Entonija Bardžisa iz 1962. godine.

Čovek nije uglađeni varvarin, objašnjavao je Kjubrik, on je primitivni varvarin. On je iracionalan, okrutan, slab, glup, nesposoban da bude objekat nečega što se ne dotiče njegovog interesa. Zanima me okrutna i nasilna čovekova priroda jer je to njegova istinska slika.

Film je predstavio fantaziju u vidu noćne more koja govori o Engleskoj u ne tako dalekoj budućnosti. Priča se bavi mladim delikventom Aleksom i njegovom bandom (sjajni Malkolm Mekdauel), nasilnikom čija je jedina pozitivna osobina naklonost muzici Ludviga van Betovena. Nakon niza brutalnih zločina on biva uhapšen, a potom i kažnjen od strane države oduzimanjem slobodne volje brutalnom metodom ispiranja mozga, postajući na taj način još jedna "paklena pomorandža". Aleks postaje samo nešto što podseća na ljudsko biće - u osnovi mehaničko u svim svojim reakcijama. Nakon "milosrdne" terapije od strane države, vezane za stopu smanjena delikvencije i nasilja, Aleks postaje stvorenje bez slobodne volje, neka vrsta nezaštićene biljne vrste koja još samo vegetira na vetrometini uzavrelog sveta licemerja i brutalnosti. Izraz clockwork orange oslikava njegovo jadno, nehumano postterapijsko stanje stvorenja na navijanje – prazne ljušture, tj. nečega što samo spolja izgleda privlačno i sočno poput pomorandže, a iznutra je isprazna marioneta sistema...


...Dobrota dolazi iznutra. Dobrota je izbor. Čovek koji ne može da bira, više nije čovek...

Kjubrik na taj način otvara još jedno bolno društveno pitanje - o suštinskim uzrocima i posledicama nasilja u društvu, odnosu prema pojedincu, postavljajući vanvremensku muziku Betovena kao kontrast društvenoj konfuziji bez pravih odgovora, licemerju i brutalnim scenama nasilja. U zloslutnoj atmosferi (koja na momente veštim pokretima Kjubrikove kamere i usporavanjem kadrova podseća na apokaliptičnu viziju još jednog briljantnog, vizionarskog ostvarenja zlatnih sedamdesetih – Fosijev Kabare) koja kombinuje tamu anarhije, mračnih vizija čovečanstva, vizuelnu napadnost i svetlost lepote klasične muzike, unutar koje se odigravaju brutalne scene igre smrti bezosećajnog i bezbožnog sveta, Kjubrik se bavi nekim od ključnih pitanja sveta u rasulu hipokrizije, laži i nasilja, pitanjem granice između dobra i zla, pitanjem pojedinca unutar društva dvostrukog morala... Manipulisanje masama i poigravanje sistema temeljnim ljudskim vrednostima poput slobode – od potrebe do potrebe društva, potmulo odjekuje unutar ovog brutalno ogoljenog filma uz čudesni kontrast razigranosti teme Singing in the rain – pakleno kjubrikovski ...

Kao što se film Odiseja u svemiru završava krupnim planom zvezdanog deteta koje gleda u kameru dok putuje prema Zemlji, nagoveštavajući sledeći, uznapredovali korak ljudske civilizacije, film Paklena pomorandža počinje krupnim planom mladića Aleksa koji zuri u kameru zlokobno se smeškajući, dok se sprema da započne noć punu seksualnih ludorija i ultra-nasilja sa svojom bandom. Pošto je surovi Aleks daleko od evolutivnog napretka koji predstavlja zvezdano dete, može se zaključiti da Kjubrik ovim vanvremenskim filmom otvoreno progovara o tome da će na svetu biti mnogo gore, pre nego što jednog lepog dana postane mnogo, mnogo bolje...

Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije. Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom.

Dragan Uzelac

Pročitajte i:

5 omiljenih distopijskih romana Entonija Bardžisa
Paklena pomorandža - Šta je čovek bez slobodne volje

Usidri se det metal lađa sinoć u Beograd i izruči mu metal poplavu. Nije bambadava vođa puta - nemački bend Obscura, dao ime poslednjem albumu i ovoj turneji „Diluvium“, a nisu mu se džaba ni francuski Fractal Universe, nemačka Thulcandra i holandski God Dethroned pridružili. Đuture su metalčinom zapljusnuli okupljene u Domu omladine i subotnje veče - 22. februara 2020. godine, načiili uzbudljivim.

Sve je počelo na vreme, od 20 časova. Francuski progresiv det sastav Fracal Universe se prvi iskrcao na „kopno“ Amerikane, ali mene nije bilo da ih dočekam. Žal za time ostaje, posebno zbog toga što mi je rečeno da su Francuzi pokidali. Valjda će opet naići i poći putem dva od tri naredna benda koji se Beogradu vratiše.

Thulcandra; foto: Strahinja Rupnjak

Sledeći se na binu penju Nemci – Thulcandra. Radi se o drugom bendu Štefana Kumrare pevača i gitariste Obscura-e koji miksuje blek i det metal melodije, a neodoljivo podseća na Dissection, iako su ime sebi nadenuli prema demo snimku grupe Darkthrone. Svirali su nekih pola sata, a na repertoar uvrstili stvari poput Deliverance in Sin and Death, Frozen Kingdom i za kraj nastupa - Spirit of the Night. Vrlo dobra svirka koja nažalost nije izazvala preteranu reakciju publike. Slika kao na koncertu kamernog orkestra, a ne metal benda.

Srećom stvari krenuše da idu nabolje već u narednim minutima kada se pred fanove ukazao God Dethorned iz Holandije. Nisam jedini koji bi rekao da su ukrali šou zvezdama večeri, jer su jednostavno momci razvalili. Atmosfera je u početku bila mrtva, ali je onda usledila Villa Vampiria i poziv pevača i gitariste Henrija Satlera na „slamming pit“, kako je nazvao „circle pit“, a koji se zapravo pretvorio u šutketinu. Bilo kako bilo, konačno varnice, energija, ludilo.

Nastavak je takođe bio uzavreo. Nositeljke plamena bile su numere No Man’s Land, Spirit of Beelzebub i sa najnovijeg, istoimenog albuma - Illuminati. Za sam kraj su sačuvali pesmu Nihilism kojom su se na dostojan način oprostili od beogradske publike. Holanđani su već posetili prestonicu Srbije, a obećali su i da će se vratiti. Valjalo bi žurku ponoviti.

I tako bend, po bend, dođosmo do samog kraja gde su nas dočekali hedlajneri. Opet Štefan Kumrara, ali ovog puta sa gitaristom Rafaelom Truhilijom, basistom Linusom Klausnicerom i bubnjarem Sebastijanom Lanserom. Jednim imenom – Obscura. Sa prvim tonovima trake The Anticosmic Overload veselje je moglo da otpočne.

Obscura; foto: Strahinja Rupnjak

Za one koji nisu upoznati sa radom ove nemačke četvorke, u pitanju je grupa koja postoji od 2002. godine, svira tehnički det metal sa progresivnim prizvukom i albume izdaje za kultni američki „Relapse Records“. Ime im apsolutno ne priliči, jer od opskurnog nema ni O, ali od tehnički potkovanog, kompleksnog i (možda previše) preciznog poseduje sva slova.

Start je bio pomalo dosadnjikav i klimav, ali je vremenom sve došlo na svoje. Performas su začinili sporadičnim i kratkotrajnim odlascima sa bine, a svaki povratak  publika je nagrađivala aplauzima i pokličima. Što se repertoara tiče, na najbolju reakciju su naišle Diluvium, Mortification of the Vulgar Sun i Alone. Momci su prilazili masi, malo pozirali, ali su se svakako ludo zabavljali. U nekom trenutku su stigli da se pohvale da su gostovali u Beogradu pre nekoliko godina, kako Štefan reče u „malom koncertnom prostoru“. Pored toga, naglasili su i da je ovo „najglasniji šou do sada“. Titula izvojevana zasluženo.

Bližili smo se kraju, a tamo nas dočekale Akróasis i An Epilogue to Infinity. No, kako to obično biva – narod „we want more“, a bend usliši molitvu. U cugu, na bis, povezano - Ten Sepiroth i A Last Farewell.

Dobar koncert, a za one koji vole muzičko tuširanje det metalom, odličan poplavna isporuka istog. Reklo bi se da se narod uželeo ovakvog zvuka, a Obscura i drugari su im zasigurno makar nakratko utolili žeđ. Do sledećeg potopa.

Nemanja Mitrović Timočanin

Galerija

Danger 5 je avanturistička, komična, explotation (trash) SF web serija rediteljsko-autorskog dvojica Daria Russoa i Davida Ashbya koji inače igra i jednu od glavnih uloga u seriji. Serija je snimljena u maniru kultne serije Allo ‘Allo! u kombinaciji sa Austinom Powersom, te obiluje blesavim situacijama i likovima. Tako imamo Hitlera sa zlatnim šmajserima, mutante ljudi i dinosaurusa,  perverzni Antarktički cirkus smrti Josefa Mengelea, Japanske robote ubice i štošta drugo.

Radnja se dešava 60-ih godina prošlog veka u svetu u kome je Hitler još uvek živ. Serija prati avanture petoro međunarodnih špijuna koji imaju za cilj da ubiju Hitlera, spreče ga u osvajanju sveta i okončaju Drugi svetski rat. 

Gledamo šestu epizodu...

Sve epizode gledajte ovde.

Beogradski bend iz Vojvodine TBK je posle zapaženog prvog singla ”Idemo do klaba” koji se zavrteo na radijskim top listama i tako najavio njihov debi album snimio novi spot. Naziv novog singla je ”Soba u Bigzu”, a prema rečima ovog nesvakidašnjeg benda tekst nove pesme je njihova lična karta, a muzika zdravstvena knjižica. U izjavi za naš sajt rekli su:

"Pesma je nastala direktno sa ulica beogradskog asfalta i govori o uobičajenom i teškom životu alternativnog muzičara koji pokušava da izgradi karijeru u epicentru naše zemlje. U njoj takođe nastavljamo da negujemo beogradski zvuk, i nastojimo da budemo kulturološki most između Vojvodine i Beograda, pa smo deo spota snimili u prestonici autonomne pokrajine."


Za one koji nisu imali priliku da ih čuju, bend TBK se iznenada pojavio pre mesec dana sa već pomenutom pesmom ”Idemo do klaba” koja je kod publike i novinara izazvala podeljenja mišljenja; neki su u njoj videli plesni hit, a drugi ples na granici ironije i satire. U jednom se ipak većina složila. TBK je prvi bend koji je počeo da primenjuje takozvani beogradski zvuk, kao novi i poseban žanr u modernom rokenrolu.

Po rečima članova benda ono što sledi za mesec dana je i treći spot-singl "skroz drugačiji od svega što je do sada bilo u našem rokenrolu".

Kada je Stephen King razmišljao o tome šta bi mogla da bude tema njegove nove, osamnaeste po redu, knjige, osmislio je nešto što će godinama okupirati maštu dece, ali i odraslih... Stvorio je stravičan profil jednog od najpoznatijih horor likova u književnosti i filmu.

Stvorio je Pennywisea!

Poveo se idejom da ovo strašno stvorenje upakuje u lik onoga koga se većina dece plaši, ali, ujedno, i žarko žele da ga vide - dobrog, starog klovna. Osim što je bio sve, samo ne zabavan lik pun otrcanih fora kojima zasmejava neke naivne posmatrače ili pijan tetura na dečijim zabavama, ovaj klovn je bio i ostao najstrašniji klovn svih vremena.

Tim Curry kao Pennywise u mini seriji 1990.

Njegova burna prošlost datira od vremena pre Velikog Praska, a dimenzija iz koje je stigao na Zemlju, poznata je kao Macroverse. Kada se zatekao u nepoznatom okruženju, zaštitio se ulaskom u hibernaciju dok nije našao način na koji je mogao da preživi. Probudio se krajem 1715. godine da bi pronašao ljudske žrtve koje će utoliti njegov jeziv apetit. Prvi zapisi o Pennywiseu uključuju nestanak 300 doseljenika u Derryju, nakon čega se vratio u stanje sna, te se budio na svakih 27 do 30 godina i ponavljao isti ritual lova i hranjenja. Pennywise nema pol i njegova forma je takva da ljudski mozak ne može da je shvati. Ono što Pennyja čini strašnim je ono što nas straši u nama samima. On je projekcija svih naših strahova i loših snova, pa je, što je i logično, odabrao decu kao svoje žrtve, jer deca imaju živopisnu maštu i teške noćne more, a uz to su i nemoćna da se odbrane od ovog predatora.

Osim što je uzeo lik klovna, da bi im se lakše približio, ovaj entitet je već na samom početku pokazao da nije sa ovog sveta, da sem humanoidnog izgleda ne poseduje ni jednu jedinu ljudsku osobinu. On je u stanju da menja izgled, da se podmuklo provlači kroz neverovate prostore, da se stanjuje, smanjuje, širi, izdužuje, da raste i proždire decu u najodvratnijim mogućim situacijama.

Nikad nije razjašnjeno da li je gradić Darry postao mesto zla, prolivene krvi, terora i straha zbog toga što se ovo vanzemaljsko biće tu slučajno naselilo, ili je ono namerno odabralo ovo mesto zbog nečega trulog u njemu, zbog problematičnih porodica, nasilja, zlostavljanja i pokvarenosti svih oblika. Takođe, pretpostavlja se da je Pennywise odabrao da jede decu najviše zbog toga što deca najdublje proživljavaju strah, a strah mesu daje poseban ukus, neophodan za preživljavanje ovog prastarog bića... Zbog toga se toliko trudi da ih plaši i muči strašnim vizijama i košmarima.


Ono što je najgore u svemu je činjenica da klovn u tome neopisivo uživa i da neprestano, čistom stravom, obogaćuje proces koji ga izvlači na površinu, nakon hibernacije. Na ruku mu ide to što ne mora da poštuje zakone fizike, što može da zaposedne bilo koji oblik, sačinjen od raznovrsnih materija i u različitoj sredini, i nije mu potreban vazduh da bi živeo. Može da stvara iluzije iza kojih se kriju njegove zlokobne namere, može da postane nevidljiv, da kontroliše umove svojih žrtava, da komunicira putem telepatije, a poseduje i neverovatnu moć telekineze. On je naizgled neranjiv i neuništiv, ali postoji nešto što može da ga otera natrag u san - hrabrost i iskreno prijateljstvo koje žrtve gaje između sebe.

Pennywise je, osim izgleda, menjao i imena i mesta koja je posećivao. Zvali su ga Consumption, The Eater of Worlds i Robert “Bob” Grey i sretali su ga mnogi junaci u drugim romanima Stephena Kinga.

Nakon što je napisao knjigu "It", pisac je doživeo dugu blokadu kao nikada pre i nakon toga. Možemo biti zahvalni što je njegova mašta smestila jedno ovakvo biće na stranice knjige koja je dva puta uspešno ekranizovana.

U mini - seriji iz 1990. godine Pennywaisa je glumio fantastični Tim Curry, a na velikom platnu život mu je udahnuo mladi Bill Skarsgård, 2017. god.

I nije se obrukao!

Tatjana Smiljanić