Elsewhere Shine su započeli kao avantgardni projekat osnivača Marka Sinadinovića, klavijaturiste i kompozitora sa nekoliko izdanja iza sebe. Nažalost, zbog nedostatka odgovarajućih osoba sa kojima bi sarađivao, Marko je držao bend na ledu neko vrijeme. Materijal je polako stvarao, u priču je ubrzo uveo i Bojanu Panovski, ali ne može se baš sve sam. Do sada. Prije otprilike godinu dana, u priču Elsewhere Shine upadaju i Jadranka i Igor Stanić (Superhammer) te Miloš Krsmanović, i sa svojom ogromnom energijom, idejama i iskustvom stavljaju tačku na sva tumaranja benda Elsewhere Shine. Od jednog avntgardnog projekta usmjereniji više ka mirnijim melodijama, Elsewhere Shine se preko noći pretvorio i troglavu aždahu koja bljuje vatru. Sa ovim izdanjem je bend zaokružen muzički u jednoj sasvim novoj cjelini koja donosi mnogo iznenađenja.

Prvo što je i te kako očito je da su pridošlice udarile po gasu. Standardnim Elsewhere Shine opojnim melodijama su dodali jednu visokooktansku metal smješu koja ne ostavlja ravnodušnim. Jeste da su u pitanju samo četiri pjesme, ali to su četiri pjesme sa kojima nema šale. Jedan dio bendova na zapadu opstaje cijelog svog radnog vijeka na fami jednog ovakvog izdanja, dok u slučaju Elsewhere Shine očekujem da je ovo samo prvi u nizu vrlo uspješnih izdanja koja će pisati istoriju srpskog metala.

Na projektu su učestvovali još i Vladimir Garčević (Claymorean, Midnight Rain) i Adnan Hadžikadunić, te i Boris Šurlan koji je odlično programirao bubnjeve (molim da prije nego išta kažete kontra programiranih bubnjeva prvo poslušate diskografiju benda Meshuggah pa onda preslušate dobro i ovaj EP), te je uradio produkciju i finalni mix i mastering.

Na ovom EP-u bukvalno imate crème de la crème mlađe srpske metal scene i vjerujte da se osjeti u svakoj pjesmi, svakom rifu, noti i uzviku pjevača i nikako nemojte dozvoliti da samo prođete pored ovog EP-a koji izlazi pod Miner Records etiketom krajem godine, i Nocturne Media (digitalna distribucija je krenula već početkom septembra).

Nikola Franquelli

Žanr: Triler
Režija: Billy O'Brien
Glumci: Max Records / Christopher Lloyd / Laura Fraser
Sličan Film: /

Koliko je anoniman režiser ovog filma, govori i činjenica da kada na Guglu pretražite pojam “Billy O'Brien”, kao prvi rezultat dobijate mladog golmana Mančester Sitija koji još nije stao međ' stative. Ta njegova anonimnost proizilazi iz činjenice da je Irac i da ne snima filmove pod okriljem holivudske produkcije, što ga udaljava od publike naviknute na komercijalu. I Am Not a Serial Killer je upravo nekomercijalan film koji je pravljen za ostrvsku publiku (Velika Britanija), jer holivudski fanataci prosto ne mogu podneti nešto što je drugačije. Da stvar bude još gora, film je sniman po knjizi američkog pisca Dana Wellsa, zbog čega pri samom začeću biva osuđen na drvlje i kamenje. To donekle i razumem, jer film u 98% slučajeva biva lošiji od knjige, međutim, ne razumem zašto su američki kritičari toliko ogorčeni na ovaj film, da mu svi redom lepe najponiznije kritike. Čitao sam nekoliko  recenzija i svi su samo češljali po manama, niko da pohvali dobre karakteristike koje ovaj film poseduje.

Radnja je isprva vrlo jednostavna i prati mladog sociopatu Johna, koji je fasciniran serijskim ubicama i koji pomaže majci i tetki u porodičnoj mrtvačnici. Momak je zapravo opasni psihopata  sa ubilačkim tendecijama i plaši ga se većina stanovnika (američkog) gradića u kome živi. Upravo taj gradić, postao je meta paranormalnog serijskog ubice koji kasapi nedužne građane i na bizaran način vrši egzekuciju. John će pokušati da uđe u trag ovog manijaka i tako pomogne svom okruženju, ali moraće da suzbije i unutrašnje demone koji ga prožidu i teraju na krvavu vodenicu.

Recenzija: Prva stvar koja me je učinila zadovoljnim jeste mračna pozadina filma, tmurnost, umrtvljeni ritam koji nagoveštava da ovaj mali grad ima velike probleme kojima nema kraja. Isprva, ubica je ovde misteriozni, natprirodni gad, koji, rekli bi građani, ne bira žrtve, no posle saznajemo da je on izuzetno probirljive sorte i da ta zlodela čini kako bi udovoljio svojoj gladnoj sujeti. Dakle, mi do jednog momenta ne znamo ko je ubica, ali naš glavni lik, John, uspeva da uklaviri ko to uznemirava njegov gradić, ali tu njegov inspektorski duh ne jenjava, jer mladića koji je fasciniran ubicama (i koji sam može da postane isto) sada interesuje šta su motivi čoveka sa natprirodnim sposobnostima.

Kada John krene sa konstantnim bdenjem, nadzorom i praćenjem ubice, tada isplivava onaj mračni ton filma koji ostaje do samog kraja, međutim, ponekad ume i te kako da zabrlja lošim, nepromišljenim i krajnje nerezonskim potezima likova, koji nisu nafilovani klišeima, ali imaju svoje slabosti. Opasku imam i na račun policajaca, koji su ovde smešni... Ubica hara gradićem, a ulice puste, nigde organa reda, nigde nekoga ko će pokušati da uđe u trag ubici, osim, naravno, sirotog Johna. Čak i kada policiju vidimo na delu, to više liči na intervenciju skidanja mačke sa drveta, nego na jednu ozbiljnu akciju u kojoj treba da „ulove“ krvoloka. Ne dopada mi se ni ideja da John radi u mrtvačnici, a ima ubilačke tendencije, pa logično je da se njegov poremaćaj hrani dodatnim poduhvatima u koje su uključeni leševi i krv.

Neću navesti kao manu to što posmatramo isključivo Johna kao figuru koja traži ubicu, jer on je najkompententniji od svih nenadležnih lica, jer ima u sebi tog demona koji prepoznaje srodnu dušu. Neću kao manu navesti ni to što mladić ne obaveštava ni policiju, ni majku, ni bilo koga o tome da već nekoliko puta gleda prizore u kojima ubica svoje žrtve lišava života, a onda im vadi organe i seče ekstremitete. To je prosto sastavni deo psihičkog poremećaja, jer John nekada sebe stavlja na poziciju ubice i razmišlja kako bi bilo da se sve ovo njemu dešava. Max Records, mladi glumac koji je u ovom filmu tumačio lik Johna, odradio je korektan glumački posao, međutim, da nije njegove duge, masne kose, blednunjavog i koščatog lica i hippy stajlinga, sve ovo bi bilo za zaborav. Iako je Max Records bio glavni lik koga pratimo tokom celog filma, vremešni Christopher Lloyd je zapravo ovde najveći majstor glume i čovek koji je na mene ostavio upečatljiviji utisak od pomenutog momka. Lloyd je prosto prekaljen glumac i čovek bukvalno zna u kojoj sekundi treba da udahne ili izdahne, jednostavno "deda" zna znanje.

Epilog i saznanje motiva ubice možemo posmatrati iz više uglova, ne zato što je dvosmisleno, već prosto je sve otvoreno i možemo sami da ubacujemo  svoje maštarije.

Dobre karakteristike:
Tmuran i mračan film
Režija
Lloyd i Records
Autentičan izgled leševa
Ideja o paranormalom ubici
Završetak

Loše karakteristike:
Policija
Potezi likova
Neke nelogičnosti u vezi Johna
Nejasnoće

Zaključak: Iako mi je prvi utisak o filmu bio mlak, posle se sve promenilo, jer nekim delima morate dozvoliti da prodišu punim plućima, pa tek onda da im sudite. I Am Not a Serial Killer mi je isprva bio film za “šesticu”, dakle, film koji je korektan, solidan, donekle i dobar, ali mu nedostaje nešto. Ocena se sada promenila, i smatram da je ovo originalno izrežirano, dobro odglumljeno i delo koje je na granici dobrog i odličnog, te stoga dobija odgovarajuću ocenu.
7/10 

Milan Tica

Septembar i oktobar su rezervisani sa slavlje: Dilana Dog slavi 30. rođendan, a iz Sergio Bonneli Editore najavljuju nekoliko posebnih izdanja tim povodom!

 

"Poslednji zraci leta se polako pretvaraju u tamu, iskonsku boju straha, crnu kao jakna tridesetogodišnjeg Dilana Doga. Baš tako, 26. septembra će naš istražitelj noćnih mora proslaviti svoj 30. rođendan, čime će postati jedan od najdugovečnijih i najuspešnijih junaka kako naše izdavačke kuće, tako i samog italijanskog stripa", navode iz SBE na zvaničnom sajtu.

 

U sklopu proslave tridesetogodišnjice 29. septembra pojaviće se dugoočekivana epizoda pod brojem 361. - „Mater dolorosa“ za koju je scenario uradio Roberto Recchioni, a crtež Gigi Cavenago. Kao što znate, svaki stoti broj, ili rođendansko izdanje je u potpunosti u boji. Tako je i ovog puta. 

 

Sudeći po naslovnoj, i ovde će jedan od motiva biti galija koju Dilan slaže sve ove godine, brod od velikog značaja za njegovo poreklo.  

"Kada Dilan Dog ponovo oseti simptome opskurne bolesti koja ga je umalo ubila par godina ranije, shvata da se "Mater Morbi", majka svih bolesti vratila. Dilan će biti primoran da uroni u more bola, u potrazi za sobom, svojom prošlošću i sadašnjim tajnama" - najavljuje izdavač. 

Xabaras, Morgana, Galija, bivši inspektor Blok, Gručo, Mater Morbi... neće propustiti da se pojave u ovoj slavljeničkoj epizodi.

 

U sklopu proslave jubileja očekuje nas „30. Dilan Dog specijal“ – druga po redu avantura „Planete mrtvih“, stacionirana u Londonu budućnosti, u kome je iznemogli, ostareli i razočarani Dilan Dog nateran da se bori i živi sa teškim posledicama epidemije živih mrtvaka.

Ipak, vrhunac ovog jubileja predstavlja povratak Ticijana Sklavija kao scenariste!

Sledeći album koji izlazi na mesečnom nivou, broj 362, će biti specijalno izdanje sa Ticijanom Sklavijem kao scenaristom. „Posle duge tišine“ je naziv dela zamišljenog od strane Dilanovog "oca" – priča sa primesama intimnosti i melanholije, ovekovečena virtuoznošću Đampijera Kasertana.

 

Kao što vidimo, razloga za slavlje i nestrpljenje i te kako ima.

Nema puno umjetnika koji stvaraju s toliko srca s koliko to čini Kirk Vindstajn. Kroz cijelu svoju karijeru iskreno se bori za opstanak svog matičnog benda Crowbar. Postava se mijenjala iz godine u godinu, članovi su ulazili i izlazili, dok je Kirk uvijek bio tu da ih iznova primi, odnosno dopusti im otići u neke druge projekte. Jednom je izjavio: „If you want to join in – ok, if you want out – no problem.“ Govori li to nešto o njemu? I te kako da govori.

Kirk je rođen 14. travnja 1965. u Midleseksu, Engleska. Glazbenu karijeru počinje u Nju Orleansu, Luizijana, USA, gdje i danas živi. Svoj alat uzima u ruke 1985. godine i svira u kaver bendu Victorian Blitz. Nakon toga se pridružuje hardkor pank bendu Shell Shock gdje se zbližava s bubnjarom Džimijem Baverom. Ubrzo počinju mijenjati zvuk koji opisuju kao krosover treš i tada Kirkov vokal sve više počinje dolaziti do izražaja. Krajem 1988. gitarist Majk Heč oduzima si život, a umjesto njega bendu se pridružuje Kevin Nunan. Shell Shock nastavlja svoj rad pod imenom Aftershock, te im se zvuk pretvara u mješavinu hardkor panka i dum metala. Ubrzo ih napušta basist Majk Sevj, a njega tada zamjenjuje danas legendarni Tod Strendž poznatiji kao Seksi T. Bend još jednom mijenja ime u Wreqiuem. Niti taj naziv nije dugo potrajao, bend mijenja ime u The Slugs i sredinom 1990. godine konačno se raspada. Napokon, 1991. godine, Kirk i Seksi T počinju s reformom benda, priključuju im se bubnjar Kreg Nunenmačer, gitarist Kevin Nunan i rađa se glazbena skupina koja dan danas šeće kraljevskim vrtovima sludge metala – Crowbar.

Od tada do danas postava se prečesto mijenjala. Crowbar je imao veće pauze od snimanja novih albuma jer je Kirk svirao s bendom Down, te nešto kasnije radio na projektu Kingdom of Sorrow s Džejmijem Džastom i ekipom iz Hatebreed (Kirk je bio Džejmijev uzor, a Crowbar bend uz koji je odrastao). Kirk je kroz karijeru surađivao s priličnim brojem velikana metal scene, što samo još više pozlaćuje krunu kralja stone/sludge zvuka. Neki od njih su: Fil Anselmo (Pantera), Peper Kinan (Corrosion of Conformity), Džimi Baver (Eyehategod), Džejmi Džasta (Hatebreed), Semi Duet (Acid Bath, Goatwhore).

Ispričati cijelu priču o bendu kao što je Crowbar definitivno nije nužno. Svi podaci dostupni su on-line, međutim potreban je jedan subjektivni dojam o cijelome opusu i stvaralaštvu Kirka Vindstajna, jer on nije bilo tko, a svatko tko ne poznaje njegovu glazbu i njegove stihove trebao bi sjesti sam sa sobom i dobro razmisliti želi li napustiti ovu dolinu suza u tolikom neznanju.

Od prvoga albuma „Obedience Thru Suffering“ iz 1991. godine, pa do zadnjega „Symmetry in Black“ iz 2014. godine, Kirk nije prestao stvarati savršeno teške rifove, ujedno i snažne životne tekstove. Njegov vokal govori težinom i tugom, njegovo obraćanje jest grubo jecanje, patnja i nemir – ujedno i nevjerojatna snaga. Njegov stav izaziva poštovanje kod svakog slušatelja. Grubost iza koje se „skriva“ govori sasvim drugim notama. Jednom prilikom je izjavio kako je teško napisati osjećajnu melodiju ukoliko ne poslušaš dobru pop glazbu. To pak govori o njegovoj širini glede glazbenog opusa koji probavlja svojim istančanim sluhom i posebnosti kod stvaranja glazbe. Rijetko tko može napisati pjesme kao što su: Nothing, I Have Failed, All I Had (I Gave), Existence Is Punishment, Like Broken Glass, Thru The Ashes (I've Watched You Burn), Empty Room, Time Heals Nothing, Cemetery Angels, Walk With Knowledge Wisely; previše ih je da bi se sve navele.

Ono što je potrebno jest posjesti se, poslušati i početi razumijevati poruke. Učiti od najboljeg. Kirk je inspiracija, teret, ujedno i olakšanje. Magija koja nikada neće prestati djelovati, jer ono što se na prvu učini jednostavnim, teško liježe na dušu čovjeka.

Sanjar jesam, često sam zamišljao Crowbar na pozornici, pred vlastitim očima, i zaključivao po principu: samo da mi je još njih vidjeti i više ne moram otići niti na jedan koncert.

I dogodilo se! Sedamnaestog 06. 2014. godine, Zagreb, klub Močvara. Karte su bile kupljene prije nego su i tiskane! S probranim društvom (Mrđa, Čupo, Brik i Tadić) uputih se na koncert. Uzbuđenje da ću vidjeti Kirka, jednoga od uzora u vlastitom tekstopisanju, bilo je prilično. Popili smo koju više, što je red i običaj, ušli polagano na zvuke jedne od predgrupa (Katran ili Monox), kada pored šanka glavom i bradurinom ON osobno! Kirk Vindstajn!! Gospodin prodaje majice, lagano šeće po Nikšićko pivo, vraća se… Sjećam se kako me ekipa promatrala, znali su koliko mi Kirkovo stvaralaštvo znači, i čekala na moj prvi potez.

Priđoh mu i upitah ga da li se mogu fotografirati s njim. Rekao je da mogu, u stilu: no problem. Stadoh pored njega kao usran. Probrani izvadiše mobitele i kao jedan „zapucaše“ na nas, jednako zbunjeni kao što bijasmo Kirk i moja malenkost. Fotografiranje je prebrzo završilo, a ja nisam znao što reći čovjeku čiju glazbu slušam od 1993. godine. Nisam imao što izgubiti, ionako me se neće sjećati, stoga sam mu rekao: „Thank you for everything.“, te ga poljubio u svježe obrijanu (ionako) ćelavu glavu. Ne znam je li me doživio, ali nije niti važno, jer kucnuli smo se bocama Nikšićkog piva, pogledali u oči i to mi je bilo i više nego dovoljno.

Koncert je bio… za mene osobno - koncert života. Šezdeset minuta savršenstva. Kupio sam majicu koju mi je prodala Kirkova supruga osobno, čak mi je dopustila da joj kažem kako bi bilo dobro da u prodaju ponovno stave majice s dugačkim rukavima s motivima prva dva albuma, na što mi je ona rekla da to imaju u planu, jer upravo to fanovi uporno traže. Dakle, Kirk i supruga zajedno na turneji, sami rade na prodaji majica i CD-a, sami vuku razglase i opremu, a na vrhu su sludge/stone kraljevstva. Jednostavni ljudi u kompliciranome svijetu.

Kirk je 2014. godine napustio bend Down, jer se odlučio posvetiti Crowbaru, stoga je i album „Symmetry In Black“ te godine doživio svoju zasluženu turneju upravo na 25. službenu godišnjicu benda.

Crowbar priprema novi album pod nazivom „The Serpent Only Lies“ čije je izdavanje najavljeno za 28. listopad tekuće godine. Kirk je izjavio kako se vraća starome zvuku, objasnio kako je učestalo slušao prve albume Crowbara, ujedno i svoje omiljene bendove poput: Type O Negative, Trouble, Saint Vitus i Melvins. Najvažnije od svega je da se u bend vratio legendarni Seksi T, nešto mršaviji nego ranije, ali definitivno jednako ubojit. Pričekajmo listopad, očekuje nas novi udar teškaša koji zna kako zarobiti dušu onih koji kvalitetno osjećaju tugu.

Mario Lovreković

Clouie je anti-kantautor iz Volodera koji trenutno živi u Zagrebu. Uglavnom kritizira sve što stigne, a kad ta kritika izmakne kontroli kaže da se sprda sa svime vidljivim i nevidljivim, a najviše sam sa sobom.

U manje od pola godina djelovanja svirao je više puta u Zagrebu (Spunk, Booksa, Radio Student), Ivanskoj, Koprivnici, a odradio je i dvije manje ljetne turneje. Na prvoj je svirao na WHF festivalu u Širokom Bijegu (BIH) - prije Zabranjenog Pušenja i u Drveniku, a na drugoj u Zadru i Dubrovniku. 

Koncert u Dubrovniku urodio je plodom, a taj plod su snimke pet pjesama koje su okacene na Clouie bandcamp stranici i mogu se za džabe preslušati i skinuti. Buducnost je mutna, ali plan postoji.

Plan je što više turneja u Hrvatskoj i izvan nje, a za neko dogledno vrijeme i snimanje albuma.

Devetnostogodišnji beogradski kantautor, Ivan Beloševac poreklom iz Arandjelovca je objavio svoju prvu pesmu.

Multitalentovani mladi muzičar je karijeru započeo kao basista benda ,,Shuffle”. Kasnije kao pevac i komopozitor dua ,,The House of Owls” sa Danilom Dabićem (Zvoganj) je iskristalisao karakteristični promukli glas i ljubav prema indie, funk i neo soul pravcu.

Pesma ,,Motiv'’ poseduje neo soul zvuk koji podseća na priznatog svetskog muzičara Chet Faker-a. Od melodičnih stihova i zaranog ritma do autentčnog hrapavog glasa, pesma stvara slikovit, emotivni dozivljaj ljubavnog zanosa. Produkciju su uradili Milenko Vujoševic (Ensh) i Marko Živanović (Devotion Studios).

,,'Motiv' je romanticna pesma za novu generaciju posvećena mojoj devojci. Napisana je za jedno veče i svima kojima sam dao da poslušaju radnu verziju su odlepili! To mi je bio znak da idem u dobrom pravcu, nastavio sam da je usavrsavam i ovo konačan proizvod do koga sam dosao”. Izjavio je Beloševac povodom objavljivanja singla.

Režiju za spot potpisuje Staša Tomić (Repetior, Artan Lili, Lollobrigida). Priča je vizeulno primamljiv mozaički prikaz jedne mlade ljubavi kroz uspone i padove.

Američka supergrupa Prophets of Rage, koju čine tri člana benda Rage Against The Machine, dva člana sastava Public Enemy i reper B-Real iz grupe Cypress Hill, objavila je spot za pesmu pod nazivom Prophets of Rage.

Pesma je uzeta sa debitantskog EP-a ovog benda, pod nazivom "The Party’s Over", koji je zauzeo peto mesto na Bilbordovoj listi najboljih rok albuma sa prodatih 7000 primeraka u prvoj nedelji. Album je takođe zauzeo drugo mesto na listi hard rok albuma, i četvrto mesto na listi alternativnih albuma.

EP The Party’s Over objavljen je 26. avgusta. Osim Prophets Of Rage i The Party’s Over, među pet snimljenih pesama na EP-ja našle su se live verzije pesama RATM-ove Killing In The Name, Shut ’Em Down Public Enemy-a, kao i interpretacija numere benda Beastie Boys, No Sleep ’Till Brooklyn, nazvana No Sleep ’Till Cleavlend.

Partibrejkersi u Dvorištu Univerziteta, Niš, 16. 09. 2016.

Uvek je zajebano pisati o bendovima  o kojima je već toliko toga rečeno. Do sada sam dva puta imala prilike da pišem o Partibrejkersima ali su se desile neke situacije koje su me sprečile da propratim ivent. A nekako sam i podsvesno imala trip da se tekstualno suočim sa tako krupnim zadatkom. To vam je slično kao kad student književnosti treba da piše seminarski o Ivi Andriću. Imaš literature koliko hoćeš, a to umesto da ti olakša, guši te pomišlju da u svakom slučaju ne možeš da budeš originalan.

Šta znam ja... Oni su paradigma srpskog rokenrola. Muzički ne bih puno mogla da ih komentarišem. Sviraju već nekoliko decenija, izgradivši prepoznatljiv stil koji kada se čuje, nemoguće je dovestu ga u vezu sa bilo kojim drugim bendom na domaćoj sceni. Odlično spajaju tu blues melanholiju i pankerski bunt. Pošto uglavnom iz svega izvlačim suštinu nekom vrstom poetskog doživljaja, uradiću to i ovaj put. Možda bi nekom bilo smešno da u jednom takvom bendu traži bilo kakav materijal za filozofiranje, ali svirka u Banovini, 16. 09. mene je uverila da takvog materijala, kada su Partibrejkersi u pitanju, i te kako ima. 

Ako ste očekivali da ćete čitati o prepoznatljivim bojama Antonove gitare i Canetovog glasa, slobodno preskočite ovaj izveštaj.

Ono što je meni ostalo upečatljivo je to da ovoga puta Cane nije bio u fazonu nekih žešćih prozivki, već anegdota koje smo mogli slušati u bezbroj njegovih intervjua u kojima se na ovaj ili onaj način obraća omladini u svom prepoznatljivom stilu. Srećom, i ozvučenje je bilo zadovoljavajuće, pa su monitori ostali pošteđeni Canetovog besa, a on nije došao u opasnost da povredi diskus, te je publika mogla do kraja da uživa u njegovim ritmičnim nezgrapnim kretnjama po bini. 

Pošto je u poslednje vreme postao trend da se na javnim skupovima, od stadiona do svirki u trenucima kad nastane muk, neko iz mase prodere „Vučiću pederu“, a onda ga horski proprati ista, Cane je vešto u svom stilu smirio, što i dalje može da zvuči kao provokacija. Mada, po mom mišljenu, to definitivno nije. To je jedan jedini adekvatan odgovor na to „horsko pevanje“, koje nema nikakvu suštinsku težinu u ovom slučaju, te je  Cane jednostavno i efektno odgovorio: “Sad ste se setili? Ko mu jebe mater“. To je  bilo upućeno i njemu i njima, pa je ovaj bend i ovoga puta dokazao da je beskompromisni borac protiv svakoga sistema i režima u poslednjih 30 i kusur godina, a takođe  i mase, koja je dozvolila da se ti režimi smenjuju, a jedini ventil vidi upravo kroz to horsko pevanje koje samo po sebi ne znači ništa.

Ako mislite da će nastavak teksta biti posvećen set listi, onda slobodno možete otići na adresu nekog drugog portala ili webzine-a, verujem da ćete naći mnoštvo linkova koji vam utoljuje znatiželju. 

Svirka u Banovini nije mogla da se padne na lepše veče. Ne znam da li je pun mesec koji je u širokom prečniku isijavao svojom aurom, uticao na to da atmosfera na kocertu bude posebno dobra. Umetnici su jako osetljive duše, pa verujem da su meteorološke prilike uticale na Caneta da bude posebno inspirisan, pa je ovoga puta manje divljao, a više filozofirao između pesama. Pošto se Banovinom razlegao više puta ponovljen refren: ’’Pravi život ne postoji’’, jedan glas iz prvih redova gromko je uzviknuo: „Pa šta je to pravi život?“ Cane je, ponovivši pitanje kao za sebe, zagledan u daljinu izgovorio: „Mir i mera.“ 

Nešto više od decenije stalni sam i neumorni pratilac događaja na niškoj andergraund sceni, tako da me gotovo ni na jednoj svirci ne iznenađuje sastav publike. Naravno, kada su Partibrejkersi u pitanju, logično je očekivati da privuku stare fanove, ljude svojih godina, od kojih neki i dalje verno stoje u prvim redovima, dok drugi, shodno svom uzrastu traže neke mirnije i izdvojenije pozicije. S druge strane, njihova muzika zvuči dovoljno dinamično i divlje da privuče nove klince koji događaj začine svojim punk attitude-om, pa ako želite da se probijete malo napred, trebalo je čuvati glavu i ekstremitete. A nek kao ja, koja, evo, već drugi dan ispipava čvorugu na potiljku. Iako sam, eto, ovu svirku propratila u sredini gde skoro uvek znam koga mogu da sretnem, neočekivano sam naletela na profesorku srednjevekovne književnosti. Ne volim baš da se sećam fakulteta, ali ovo je bilo jedno prijatno iznenađenje. Da nije bilo nje u godinama mog profesionalnog i umetničkog izgrađivanja, možda ne bih mogla da se pohvalim da sam na ovom događaju prisutna po službenoj dužnosti. Njen komentar da je ovo prava služba za mene, jako mi je prijao. 

S druge strane,  da nije Partibrejkersa, s čijim sam se radom upoznala pred kraj osnovne škole, možda me tokom daljeg školovanja i ne bi pratio b(j)esni, često provokativni i kontraški kritički stav. Sećam se prvog razreda srednje medicinske škole. Znate onu večnu dilemu oko nametnutih izbornih predmeta: građansko ili veronauka. Meni se ni za jedno ni za drugo nije ustajalo u 6 ujutru. Opredelila sam se za veronauku. U to doba sam od nekih starijih čula onu Marksovu: ’’religija je opijum za narod’’. Jes’ da nisam imala blagog pojma šta to u stvari znači, ali sam pomalo naslućivala, pa su mi stihovi iz Hipnotisane gomile poslužili da jednog ranog jutra isprovociram profesora tako što sam uredila da ga na prečasu sačeka na tabli ispisano: ’’ja imam ključ, ja poznajem tu bravu, otključaću je, staviću ti svašta u glavu“. Mislila sam da je provokacija vrh i da bogobojažljivi prenoslac znanja neće imati argumenata da se prepire sa jednom novopečenom pankerkom. Međutim, profesor se tako prijatno nasmejao i predavanje počeo rečima: „Hm, ovde neko voli Brejkerse“ i dopunio stihom – „Marijo, majko božja, da li vidiš šta rade sa tvojom decom.“

Danas, posle toliko godina, na pragu „odraslosti“ i dalje mislim da je suština  objasniti deci šta to pokušavaju  uraditi sa njima. Neko to radi bombardujući vas teškom literaturom, a neko ima harizmu, muzički talenat i sposobnost da sve to spakuje u nekoliko efektnih stihova. 

Ana Nikolić

Po preporuci Nikole Vranjkovića došla sam do jednog veoma zanimljivog autora pa želim da ga na našim stranicama predstavim i vama. Radi se o Vojislavu Voji Vijatovu i njegovom dugogodišnjem projektu “Onomatopeja ideja”. Vijatov je inače autor kovanice “Iza svakog ugla vreba Dragan Kojić Keba”, koja je možda i najbolje objašnjavala i objašnjava još uvek kakva su vremena bila devedesetih i šta je od toga zaostavština i danas.

Kako i sama ovih dana dižem iz mrtvih svoj bend od pre dvadeset godina, saosećam sa Vojom i podržavam ideju da je bolje ikad nego nikad da dobre stvari ugledaju svetlost dana.

Album “Best Of & Some Remixes” izašao je u maju ove godine na predlog i iz džepa jednog od najvećih sa ovih prostora Antonija Pušića aka Ramba Amadeusa, pa to dovoljno govori u prilog o kakvom se kvalitetu ovde radi i zašto je bilo važno da se posle toliko godina ove pesme nađu u javnosti na nekom zvaničnom izdanju. Kako kaže sam gospodin Pušić:
"Vojislav Voja Vijatov jedan je od najtalentovanijih, najmuzikalnijih i najplodnijih autora Balkana! Činjenica da do sada nije imao ni jedno zvanično izdanje potvrđuje tezu da ovako raskošan talenat nikad ne ide ruku pod ruku sa ambicijom! Ovu istorijsku nepravdu ispravljamo! Vojin pronicljivi, inteligentan, dubok pesnički izraz kombinovan sa brutalnom ironijom, crnačkim osjećajem za ritam i harmoniju napokon bi trebalo da zasija na šturom zvezdanom nebu Balkana i sa lakoćom zaseni većinu ostalih estradnih nebeskih tela koje nas godinama gnjave svojim monotonim spektrom!"

Album je objavljen uz podršku izdavača “Fair Share” koju vodi Ognjen Uzelac, bivši director PGP-a, a on o tome kaže:
“Izdao jesam, izneverio nisam! Ova igra reči u službi je istine da se retko kad u životu čoveku pruža druga istovetna prilika! Tako sam ovim izdanjem, zahvaljujući Antoniju Pušiću (Rambo Amadeus) i počastvovan i srećan u nastojanju da ispravim greške iz prošlosti - sopstvenu neodlučnost i institucionalno neprepoznavanje umetnika i dela koja zaslužuju da se na odgovarajući način publikuju! Vojislav Voja Vijatov je svakako zaslužio da mu se ne obistini kletva da ću (i ja) kao i bezmalo svi drugi izavači kojima je nudio svoj rad pre, ostati upamćen po tome što nisam publikovao njegovo delo!”

Album se može kupiti u muzičkoj kući “Metropolis” Makedonska 21 u Beogradu i prodajnim mestima “Dallas Records”, kao i u online shopu na ovom linku.

O svom delu i ovom izdanju Voja kaže:
“Ove godine navršava se trideset godina od mog prvog pojavljivanja na radiju “Studio B”. Počevši od bezmalo svih SFRJ izdavača, zaključno do danas, niko nije prihvatio moj rad za njegovo komercijalo izdavanje, ako izuzmem dva lupeška "pokušaja" koji nisu vredni pomena! Takođe, nijedan od snimaka nikada nije snimljen profesionalno. Konačno i ovaj poduhvat nezavisnog izdavaštva na prevaziđenom nosaču zvuka je praktično više nekomercijalni omaž mojih prijatelja, budući da se kao vremešan već klizam o ilovaču. Pre petnaest godina sam prestao da se u potpunosti bavim muzikom, izuzev retkih uslužnih jednodnevnih izleta po plaćenim porudžbinama za kratke muzičke forme, mjuzikle ili reklame.

"Best Off" nekog kome nikada nije pružena prilika da izda nijedan album je apsurd po sebi. Ova zbirka kućnih i pseudo-studijskih snimaka produkcijske vrednosti "nula koma ništa" gotovo sigurno je i moja konačna zaostavština. U dubini duše sam nerado pristao na predlog Antonija Pušića i Ognjena Uzelca da urušim "dugo negovani" imidž nekog izopštenog iz svih umetničkih sfera, koji je sa pojavom pismenijih generacija počeo dobivati na svojoj draži. Neskromno ću ovde istaći da je moj muzikantski "ego" odavno namiren neslavnim estradnim učinkom time što sam u "karijeri" dva puta zamoljen za autogram na ulici. Jednom je to bila grupa veselih studenata sa Beogradske, a drugi put grupa veselih studenata sa novosadske Muzičke akademije. Nije isključeno da su ovi mladi ljudi neopterećeni "ekonomskom opravdanošću" mog dela, za raziku od svih muzičkih urednika, želeli da mi poruče da nastavim da radim kao crv u trulom drvetu, no iz današnje lične perspektive moje "muzikantske godine" su ostale na granici sa protraćenošću. Jedino što me je razlikovalo od drugih tada mladih i nesumnjivo vrednih propalih stvaralaca, bila je iscrpljujuća vera da će se možda pojaviti neko ko bi prepoznao i potpomogao moju prvu ljubav. Epitaf, evo imate u vidu više ili manje uspešnih muzičkih žvrljotina, čiji je prevashodni cilj bio da se muzičkim urednicima predoči mogućnost za njihovu profesionalnu izradu. 

Već odavno mi je Život došapnuo da ima korisnije namere sa mnom, iako za nekolicinu neodrađenih, devijantnih, zabavnih pesama osećam grižu savesti da ih ponesem u grob. Kada nekom u 47-oj godini izađe "prva ploča" malo je verovatno da mu druga neće biti nadgrobna, no eto i to se desilo. Bez ikakvog ushićenja i uz pritisak mehaničkog opošljavanja ovog izdanja, svejedno dugujem duboku zahvalnost gorenavedenom dvojcu na trudu da me "izvade iz formalina" i pokušaju da predstave nekom budućem muzičkom arheologu, jer je duh epohe iz kojeg je crpljen ovaj sadržaj odavno iščilio sa Zemlje u neke nenasilnije svetove. Parodiju svog životnog puta opisao sam u pesmi "Nebeski Srbin" koja nije našla svoje mesto na ovom izdanju i može se čuti i pogledati na internetu! Konačno, nek ovaj trag taštine ostane kao nauk i naum svakom zdravom i razumnom namerniku - "kako ne treba"!

Olja Wagner

Zalomi se tako godina u kojoj žanrovski teškaši sinhronizovano objave romane, taman da obraduju sve redom, to od presretnog čitalaštva pa sve do sirotih žiraca pri onim prestižnijim nagradama: otud nam je 2015-ta baš odlična berba, što bi se reklo.

Dakle, Kim Stanley Robinson i njegova Aurora. Roman o “generacijskom brodu” – o brodu upućenom na međuzvezdano putovanje od najmanje 170 godina, usmerenom ka Tau Ceti, ili bolje rečeno ka jednoj od njenih deset planeta, ili još bolje rečeno - ka mesecu oko najidealnije planete, satelitu podesnom za teraformiranje jer je gotovo savršen dvojnik planete Zemlje, sa 0.83% njene mase i sa analognom atmosferom od 16% kiseonika, 80% vode i leda, i 20% stenja i peska. Aurora se sastoji od dva paralelna torusa, povezana centralnom kičmom dugom 10 kilometara: svaki torus se sastoji od 12 cilindara, a svaki cilindar u sebi sadržava unikatni zemaljski eko-sistem, to od polarnog pa sve do tropskog. Svaki cilindar opslužuju kolonisti i svaka generacija preuzima amanet prethodne, sve dok ne dosegnu taj magični cilj, čitavih 11.9 svetlosnih godina udaljen od Zemlje. KSR nam daje Auroru kojom upravlja generacija kojoj se posrećilo da doživi to ispunjenje želje.

Generacijsko intergalaktičko putovanje je, kao koncept, u velikoj meri jezgro i srž “tvrdog SF”-a: kao jedinke, mi smo beznadežno kratkoročni, i svako ozbiljno razmatranje našeg odlaska van sunčevog sistema podrazumeva višegeneracijsko putovanje. Taj žanrovski koncept se razvio od priča još u Gernsback eri do autora tzv. zlatnodopskog SFa (Heinein, Lesser, Blish, Simak), pa preko ozbiljnog bavljenja od strane autora u novom talasu (Brian W. Aldiss, John Brunner, J.G. Ballard, A.E. Van Vogt, Poul Anderson, Fritz Leiber, Harry Harrison, Ben Bova) sve do savremenog žanra (Pamela Sargent, Robert J. Sawyer, Bruce Sterling, Rob Grant, Stephen Baxter), otud je koncept istrajan i lako nam prepoznatljiv, stotinama puta seciran i premeravan i na svaki način preispitivan do tačke u kojoj se čini blizak koliko i najprostija svakodnevica. Ali naravno, KSR ne bi bio majstor kakav jeste a da vas ne prisili da ga sagledate iz malko skrajnutog, pa otud i manje prepoznatljivog ugla.

Generacijski brod je uvek bio pionir žanrovskog optimizma: simbol odrastanja i napuštanja gnezda, simbol sazrevanja koje podrazumeva širenje, ekspanziju, otkrivanje novih granica i ostavljanje vlastitog pečata na njima. KSR nije stranac konceptu, a nije stranac niti njegovim kontroverznijim aspektima, jer njegova Mars trilogija zasigurno spada među najozbiljnije i najtemeljitije analize grandioznog poduhvata kom od milošte tepamo “razvejavanje maslačka”. Otud i Aurora konceptu ostavlja svu grandioznost, ali se zato nesmiljeno obrušava na pomalo skrajnuti aspekt kog smo skloni da lako izignorišemo: da, svi članovi originalne posade Aurore su bili oduševljeni dobrovoljci, ali njihovi potomci to ne samo da nisu bili, nego ih niko nije ništa ni pitao. Njihovo tmurno i bezradosno življenje svelo se na puko trajanje u ime ispunjenja roditeljskog grandioznog sna.

KSR u Aurori dopušta mogućnost koju žanrovski optimizam lako prenebregne: mogućnost da je život toliko unikatan da je neraskidivo vezan za mali grumen zemlje na kom je ponikao. I mada njegovi kolonisti stižu na željeni cilj, i mada cilj prilično ispunjava sva velika očekivanja koja su gajili, eventualno se otkriva da ih je neko ipak već preduhitrio što se same kolonizacije tiče: životna forma toliko primitivna da nije čak ni virus, no ipak je u stanju da inficira i ubije nežna ljudska bića poreklom sa blage planete.

Suočeni sa najsurovijom od svih opcija, kolonistima preti idejni raskol koji je do tada samo tinjao u glavama nekih pojedinaca: jedan deo kolonije želi da nastavi potragu, sve dok ne nađe nebesko telo podesno za ljudski život. Drugi deo kolonije želi da ode na jedinu planetu za koju se pouzdano zna da je apsolutno podesna za ljudski život – na Zemlju.

KSR nudi do savršenstva izvajane likove, prepoznatljive u dubini i širini ljudskosti sa kojom svakodnevno živimo, gajeći iluziju da nam je sopstvena egzistencija ipak nešto više od pukog ispunjenja tuđih snova i planova.

Aurora je otud čarobno napisan roman o dilemama koje nadaleko prevazilaze svoj lako prepoznatljiv žanrovski okvir, i meni je danas nesumnjivo najbolji komad proze izašao iz pera jednog od najvećih savremenih autora SFa.

Lidija Beatović

Režija:Tso Nam Lee
Scenarij: k'o da ima veze?
Gl. uloge: Alexander Lou, William Yen

Radnja:

Pitam se ima li uopće smisla klasificirati kungfu filmove prema radnji, kada su svi tako slični u istoj? Ovaj put imamo sljedeću situaciju: naš junak luta svijetom tražeći majstora koji bi ga podučio tajnama kungfua. S obzirom da je on već prilično vješt u borbi, traži majstora koji bi ga uspio pobijediti i tek bi mu onda postao učenik. Nakon niza neuspješnih pokušaja s majstorima prevarantima, naš junak spašava život lokalnom džeparu pred pobješnjelom svjetinom. Ovaj ga u znak zahvalnosti vodi svom majstoru, koji ga dobro nalema, a još ga ne želi ni primiti za svog studenta. Ubrzo saznaje i zašto: majstor je pred dugi niz godina imao učenika koji je bio infiltriran iz reda lama kako bi ukrao knjigu o skrivenoj tehnici kungfua iz hrama Shaolin. Nakon toga događaja prestao je primati učenike na školovanje, ali nakon dugog uvjeravanja prima našeg junaka jer je on taj koji će biti presudan u nadolazećoj borbi sa lamama.

Osvrt:

Kada bi me netko pitao što razlikuje dobar kungfu film od lošega, ne bih mu znao suvislo odgovoriti. Jedino što je moguće reći o toj problematici je da su neki filmovi više kungfu, a drugi manje. E pa, ovaj film je jako kungfu, ako shvaćate što želim reći? U sebi sadrži sve elemente potrebne da bi jedan kungfu film bio dobar i zabavan. Kao prvo, to su likovi: svi su razrađeni, njihovi međusobni dijalozi su suvisli i kroz njih izražavaju moralnu pouku. Svaka deseta rečenica u filmu je "Buddha name be blessed", a humora ima onoliko koliko ga i treba biti. Scene borbe su jako dobro napravljene, a sama radnja je savršena. Ukoliko vam nije jasno što mislim pod ovim zadnjim, da pojasnim: ideja o sukobu svećenika iz hrama Shaolin koji su budisti i lama koji su također budisti toliko je apsurdna da je moguća samo u honkoškoj kinematografiji. Ona ne samo da je moguća, nego je i dovedena do savršenstva. To se očituje u samom izgledu lama koji više liče na Bugare koji švercaju heroin preko hrvatsko-slovenske granice nego na redovnike. Ne smije se zaboraviti ni one trenutke kada jedan od boraca prepozna tehniku drugog pa u čuđenju kaže "Tiger fist!!?" i odmah replicira sa "Snake fist!". Da bi situacija bila bolja, u igru je upletena i knjiga sa tajnom kungfu tehnikom. Onaj koji je zna nepobjediv je za sve, osim za borca koji koristi još tajniju tehniku (koju zna samo slijepi starac iz hrama, ali nije na njemu da se bori nego će on to prenijeti na našeg junaka). Ovakav zaplet je dobar za svaki kungfu film i redatelj koji se drži ovog scenarija može samo uspjeti u svojoj karijeri. To je znao i ovaj redatelj.

Tomac

    Verujem da većina ljubitelja modernog metala nije prežalila odlazak velikana iz države Vašington, Nevermore. Nakon skoro dve decenije uspešne karijere, gitarista Jeff Loomis i bubnjar Van Williams napustili su bend i time zaustavili dalji tok benda. Iako su pevač Warrel Dane i basista Jim Sheppard potom ponovo oformili svoj prethodni bend Sanctuary, ostala je velika praznina koju jednostavno niko od drugih popularnih bendova današnjice nije mogao popuniti. Nevermore je bez sumnje ostavio impozantnu karijeru, sedam odličnih studijskih albuma i pregršt pesama koje su obojile živote mnogih fanova. Stoga je oduševila činjenica da je Dane, ponosan vlasnik jednog od najupečatljivijih glasova u metalu, odlučio da obeleži petnaest godina od izlaska albuma „Dead Heart in a Dead World“, izvodeći ga u celosti uz dodatak drugih velikih hitova iz karijere Nevermore-a . Nakon uspešnih nastupa u Brazilu na kojima je upoznao saborce iz sadašnjeg pratećeg benda, krenuo je put Evrope, i na tom putešestviju svratio i do beogradskog Doma Omladine.

 

    Iako je nekoliko sati pre koncerta organizator objavio da prethnodno najavljena predgrupa, grčki sastav Dreamrites, neće nastupiti usled kvara na kombiju koji ih je sprečio da dođu, Grci su uspeli da stignu u poslednji trenutak. Predstavili su se publici kroz pet svojih numera, kojima jasno kombinuju klasičan heavy i speed metal zvuk osamdesetih. Galopirajući ritmovi, horski refreni i neizostavne ’twin’ gitare koje jasno asociraju na Iron Maiden karakterišu zvuk ovog benda. Jako uvežbani, i sa dobrim scenskim nastupom, ostavili su dobar utisak na publiku koja je tek počela da ispunjava prostor male sale Doma Omladine.

    Međutim, svima je jasno da se nestrpljivo čeka headliner, i nakon kratke pauze na bini se pojavljuju prvo ’saborci iz Brazila’, a potom i zvezda večeri, Warrel Dane, i energično započinju nastup pesmom „Narcosynthesis“. Početak nastupa je bio silovit, i publika je pala u trans, pevajući svaku reč i često nadglašavajući samog Dane-a. Bez imalo predaha, nastup je nastavljen uz „We Disintegrate“ i „Inside Four Walls“. Brzo je postalo jasno da je Warrel izabrao odlične muzičare: Thiago Oliveira i Johnny Moraes bez problema sviraju gruvajuće rifove i brzinske shred solaže koje su proslavile Jeffa Loomisa, dok Fabio Carito i Marcus Dotta formiraju ubitačno preciznu ritam sekciju. Što se Dane-a tiče, uprkos vidnom uticaju godina, glas ga svakako odlično služi i dan danas, što je naročito pokazao izvedbom kultne „The River Dragon Has Come“. Između pesama je održavao odličan kontakt s publikom, a smeh su izazvale njegove brojne doskočice i opaske o Stevenu Tyleru, marihuani, lepim curama u prvom redu ili momcima koji plaču, pa čak i pomenutom Loomisu. Naravno, i publika je ostavila odličan dojam na muzičare, pa je usledila izjava kako je ovo najbolji nastup na ovoj turneji. I zaista, horski se pevalo od početka do kraja, a naročiti utisak u tom pogledu ostavile su „The Heart Collector“, „Insignificant“ i čuvena „Believe in Nothing“.

 

    Nakon što je izveden ceo album „Dead Heart in a Dead World“, bend se povlači s bine nakratko, ali se ubrzo vraća, i sledi najveće iznenađenje te večeri: „Forever“. Pesma koja nije izvedena nijednom na ovoj turneji, a koju je publika u Beogradu dobila kao poseban poklon. Pesma čiji je emotivni naboj naveo i samog Dane-a na suze, a bogami i najhrabrije u publici. Atmosfera se ponovo diže uz kultnu „Enemies of Reality“, da bi potom usledio blok Warrel-ovih solo numera. Čuli smo najnoviju kompoziciju „As Fast as the Others“, kao i dve pesme sa njegovog prvog solo albuma „Praises to the War Machine“: „Brother“ i „When We Pray“. Posle još jedne kratke pauze, usledio je poslednji bis večeri, ubitačni Nevermore klasik „Born“, koji je izazvao i najveće šutke u publici.

    Nakon skoro dva sata svirke, Warrel i njegov bend su se oprostili od publike uz obećanje da će ponovo doći dogodine, po objavljivanju novog solo albuma „Shadow Work“. Publika je bila prezadovoljna, obzirom da su neki od prisutnih ovo veče čekali godinama. Još jedan pogodak organizacije Mjolnir Promotions, i opet, sve pohvale. Nestrpljivo čekamo njihov sledeći korak.

Dejan Pavlović

1. Zato što ima više veze sa pravom književnošću nego dela estradnih zvezda koja možete kupiti na svakom kiosku i čiji veliki plakati ukrašavaju prestižne knjižare naše prestonice.

2. Zato što stripovi nisu samo američki superheroji o kojima se snimaju šareni filmovi za decu, čast izuzecima kao što je trilogija o Betmenu. Stripovi su umetnost i bilo bi lepo da se vrate vremena kad su ih deca čitala ispod klupe umesto što se sad igraju mobilnim telefonima.

3. Zato što ćete u Dilanu prepoznati citate i aluzije na mnoge filmove pa će vas podstaći da ih ponovo ili prvi put pogledate. Osim što je jedan od najznačajnijih likova evropske pop kulture može vas upoznati i sa drugim umetničkim delima tako da ima i obrazovnu funkciju.

4. Zato što će Gručo ispričati neki vic koji ćete moći da citirate bez straha da je već sto puta šerovan na internetu.

5. Zato što je Dilan romantičan pa u svakoj epizodi ima novu ljubav zbog koje upada u nevolje. I pored  toliko epizoda nikako da saznam koje to fore koristi.

6. Zato što Dilan može biti dobra tema za razgovor u društvu jer ga čitaju čak i devojke za razliku od Bleka Stene ili Texa (možda ga devojke gotive zato što liči na Ruperta Evereta samo za razliku od njega Dilan ne stari). Možete diskutovati ko je najbolji crtač a ko drugi najbolji scenarista pošto je Ticijano Sklavi naravno prvi, o tome nema diskusije.

7. Zato što ćete potrošiti manje para na njega nego na kladionicu i on ne može da izgubi. Više puta je igrao šah sa smrću i uvek dobio.

8. Zato što vozi bubu, svira klarinet, ima u kući gomilu nepotrebnih kolekcionarskih sitnica i generalno je kul lik. Šteta je samo što sa njim ne možete podeliti pivo jer se izlečio od alkoholizma.

9. Zato što godinama sastavlja jednu istu maketu galije u boci čime dokazuje da treba da budemo uporni u životu bez obzira što je cilj daleko. Šta će biti kad sastavi taj brod ne smemo ni da pomislimo.

10. Zato što ćete uz Dilana naučiti da se ne plašite čudovišta iz priča i drugih dimenzija, prava čudovišta se kriju u ljudima, među nama. Tako da je on i pomoćno lekovito sredstvo za iracionalne strahove.

Veran Mijatović (Zabavište)

Sobakaisti su uvek bili igra. Nisam izmislio deset različitih ličnosti jer je moje psihičko zdravlje prerano popustilo (mada neki tvrde suprotno), već iz želje da se sa drugima igram kreacije. U budućim biografijama pisaće da je sve to meni krenulo od knjiga, u tekstu sam zakačio neki neizlečivi virus o kojem je još Servantes pisao u „Don Kihotu“ i od tada kroz priče posmatram ceo svoj život i svet van knjige. Reći će „sve je to njemu od knjigâ“, i biće u pravu, jer kada sam prvi put pročitao jednu pesmu Fernanda Pesoe, shvatio sam da su i drugi pre mene imali potrebu da se dele i žive po nekoliko života, jer koliko je samo teško biti u jednoj koži, sa jednim licem, nikada dovoljno lepim, sa samo jednim imenom i biografijom. Svoj prvi alter ego izrodio sam još na početku fakulteta, a do kraja 2014. godine, prihvatio sam Pesoinu poetiku heteronima, i tako je krenulo.

Danas je dve hiljade i šesnaesta, u oktobru ću napuniti dvadeset i šest godina, ali to je potpuno nevažno za moje heteronime koji praznuju svoje rođendane u drugim danima i vode svoje živote odvojeno od mog. Sada ih ima deset, a znam da će neki tek doći, jer vidim ih kako se polako obrazuju u mojoj glavi, rastu od embrionalne ideje da kao Atina niknu iz moje lobanje i izađu u svet. Od mojih deset heteronima, najpoznatiji je Andrea Kane, koji već neku godinu piše za Heličeri, a katkad za HempHumans, Rokomotivu, Pobunu umetnosti, Kulturadijaciju, ali je najaktivniji na svom blogu „Šta slušam, a šta mi se dešava“. Posle njega sledi Astor Lajka, frontmen milanovačkog benda Lajka na Mesecu, kantautor koji svira po ulicama odavde do Španije. Pored njih tu su i fotograf Predrag Šapa (blog „1000 reči za sliku“), Bluzdog koji snima spotove, Stefan Pas koji piše o stripu na blogu „Deveti oblak“, Jovan P. Brajović koji oštri škare za svoj blog „Makaze“ posvećen književnoj kritici... Svi oni su pobrojani na zvaničnom sajtu pokreta Sobakaisti – www.sobakaisti.org.

Ali ono što je glavno je to da su Sobakaisti uvek bili igra, a sada je vreme da se i drugi uključe u nju. Zbog toga pravimo veliku turneju po Srbiji – „Od grada do grada, od priče do priče“.

Nedavno sam pročitao „Bantustan“, vrlo zanimljivu putopisnu knjigu o Africi, koju je objavio Klub putnika. Divio sam se njenim autorima koji su se odvažili da putuju po Crnom kontinentu, provodeći noći kod ljudi koji su preko interneta nudili smeštaj u svojim kućama. Pomislio sam kako već dugo želim da posetim Vranje, a nemam hrabrosti da krenem na put, uvek mi je nešto drugo preče, a eto, ljudi otišli u Afriku, doživeli i preživeli, i što je najvažnije, pisali o tome. Živeo sam nekoliko meseci u Kadisu, neko vreme u Pragu, nešto kratko i u Milanu, a u Srbiji sam tek u nekoliko gradova proveo noć i ne mogu da se pohvalim time kako poznajem svoju zemlju. Zbog toga sam napisao spisak gradova koje želim da posetim i u kojima želim da nađem materijal za radove, i živote, svih mojih heteronima. Putovaću stopom, vozom ili autobusom, spavaću po kućama, skvotovima ili lokalima, sviraću na ulici ili u lokalima, čitaću poeziju u kulturnim centrima i galerijama, ali pre svega pokušaću da razgovaram sa što više ljudi, da čujem nove priče, da saznam kako se to živi u drugim gradovima, da li stvarno industrija cveta, da li su stvarno svi srećni i u veselju podižu porodice i dvospratne kuće. Sa sobom nosim i reklamni materijal pokreta Sobakaisti: bedževe, razglednice, printove i majice, tako da će svako moći da nas novčano podrži kupovinom nekog produkta.

Plan mi je da sa početkom oktobra budem u Vranju. Nakon toga sledi Leskovac, Niš, Kruševac, Kraljevo, Kragujevac Jagodina, Bor, Zaječar, Čačak, Gornji Milanovac, Užice, Bajina Bašta, Valjevo, Mali Zvornik, Šabac, Beograd, Smederevo, Pančevo, Novi Sad, Zrenjanin, Sombor, a turneja bi trebalo da se sa poslednjim danom oktobra završi u Subotici.

Sobakaisti su igra u kojoj se ukrštaju virtuelni i stvarni svet. Navedeni gradovi su mesta u kojima pretpostavljam da bih mogao da nađem zanimljive sagovornike, smeštaj, mesto za nastup i neki izvor prihoda kako bih pokrio putne troškove.  Želim da budem uposlen dok putujem, pa će Kane pisati o bendovima iz navedenih gradova, kao što će svaki od Sobakaista raditi svoj deo posla, tako da ću na kraju turneje imati nešto nalik na putopis, nešto nalik na roman, nešto nalik na život. Ukoliko želite da se uključite u igru, dovoljno je da mi pišete na mejl, ili preko fejsbuk strane pokreta Sobakaisti, pa i preko komentara na ovom i svim drugim tekstovima koje ćemo objaviti na Heličeriju tokom turneje.

Svaka pomoć će biti od velikog značaja! Ako možete da mi ponudite smeštaj, ako imate neku priču koju želite da podelite, ako znate lokalni bend o kojem bi bilo zanimljivo pisati, ako imate predlog koju znamenitost da posetim ili čak gde da ručam u gradovima u kojima ću biti, molimo vas da se javite. Takođe, ako se bavite nekom vrstom umetnosti ili ako poznajete nekog lokalnog umetnika iz ovih gradova, javite, povežite nas, jer Sobakaisti su projekat koji služi za promovisanje naše kulture, naše alternativne scene i onoga što nas čini ovakvima.

Tačni datumi i lokacije još uvek nisu utvrđeni, a pošto ćemo na putu biti čitav oktobar, postoje mogućnosti i da posetimo više gradova, tako da svojim predlogom ili ponudom možete da se uključite u planiranje prve turneje umetničkog pokreta Sobakaisti – Od grada do grada, od priče do priče. Kada kažem „mi“, mislim na sebe i svih svojih 10 heteronima, 10 nepostojećih, imaginarnih saputnika. Naravno, na Heličeriju ćemo izveštavati sa turneje, Kane će pisati o muzici, Lajka će svirati, Šapa će praviti fotografije, Bluzodg će snimati, a i ostali Sobakaisti će naći svoju zanimaciju.

Vidimo se uskoro!

Stefan Stefanović

Kragujevačka publika je ovog vikenda (11.9.) imala priliku da vidi čak četiri benda u Domu Omladine, a od toga dva iz inostranstva, tačnije iz Slovačke. U pitanju su Abstract, i Mysterious Eclipse, a što se domaćih snaga tiče Chaosium iz Jagodine, i Alitor iz Indjije.

Pre nego što se pozabavim muzičkim delom, moraću da se osvrnem na propuste u samoj organizaciji koncerta. Iako je prvobitno najavljeno da će prvi bend izaći na binu u devet i trideset, momci iz Chaosiuma su izašli čitavih pola sata ranije, jer je organizator kasno shvatio da Dom Omladine nedeljom ne radi do jedan, već do ponoći, što je dovelo do toga da svi bendovi skrate svoj repertoar, ali ni to nije u potpunosti popravilo situaciju jer je poslednji bend stigao da odsvira svega nekoliko pesama. No, da krenemo redom...

Prvi bend koji je izašao na binu te večeri je bio Chaosium, koji zbog propusta organizatora nisam uspeo da čujem od samog starta, jer sam poprilično zakasnio na njihov nastup, ali i ono što sam stigao da čujem mi je bilo dovoljno da shvatim da se ovde radi o i te kako ozbiljnom bendu. Chaosium je osnovala iskusna ekipa muzičara, koja je prisutna na sceni već skoro dvadeset godina kroz rad sa bendovima kao što su Alister, Stillborn, Sarcophag i drugi. Ovaj sastav je pod etiketom Miner Records-a objavio svoj prvi album "Let The Whole World Bleed", koji mogu da okarakterišem kao melodični thrash/death metal. Iako su krenuli pre nego što je bilo najavljeno, u Domu Omladine se već skupio popriličan broj ljudi, pa to i nije u većoj meri negativno uticalo na raspoloženje samog benda, koji se svojski potrudio da svoj materijal predstavi u što boljem svetlu.

Foto: Milan Šurbatović

Pred već zagrejanu publiku, na binu je izašao Alitor. Ovo je bend koji ne moram posebno da predstavljam, jer je verovatno većini vas koji volite thrash metal odavno poznat. Što se same svirke tiče tu nema šta mnogo da se kaže. Ovo je uigrana ekipa muzičara od koje nisam ni očekivao da podbaci jer sam ih već nekoliko puta gledao uživo, a verovatno je i publici već posle prvih taktova bilo jasno da ovom bendu ne nedostaje vežbe. Ukratko, sjajno odsviran koncert, a i po scenskom nastupu, i komunikaciji sa publikom se vidi da je ovo, iako mlad, već ozbiljan bend. Jedina stvar koja mi je smetala, ne samo u toku njihove svirke, već i gotovo čitave večeri je sam zvuk, koji je mogao da bude i bolji, ali to očigledno nije smetalo ovdašnjoj publici koja je odlično prihvatila ovaj mladi sastav iz Indjije.

Jedini bend čijim sam zvukom bio ziasta oduševljen je slovački Abstract. Ova četvoročlana ekipa svira instrumentalni progressive metal, a iza sebe ima tri albuma. Abstract postoji već dvadeset godina, što se i te kako čuje, ne samo po pitanju sviranja već i po pitanju samih ideja. Oni za sebe kažu da su eksperimentalni progressive metal, pa nisam imao predstavu šta mogu da očekujem, s obzirom da ih pre ove svirke nikada nisam slušao, ali u svakom smislu su me prijatno iznenadili. Ovakvim bendovima, a pogotovo onim manje poznatim, je prilično teško da zadrže pažnju publike, ali Abstract sa tim nije imao problema. jer imaju stvarno interesantne kompozicije, a i znaju da iznesu ovakav stil svirke a da pritom ne smore nikoga u publici.

Poslednji bend te večeri je bio Mysterious Eclipse, koji je na mene ostavio prilično blag utisak. I oni postoje skoro dvadeset godina, imaju tri albuma, i takođe dolaze iz Slovačke, ali za razliku od Abstracta, njima nešto definitivno fali, a to nešto je komunikacija sa publikom i scenski nastup. Sama svirka je utegnuta do maksimuma, a posebno bih pohvalio pevačicu koja jednostavno sa lakoćom izvodi growl i scream vokale, ali pritom moram da naglasim da izgleda kao prodavačica muškatli koja se nekim čudom našla na bini, i nema predstavu šta treba da radi . Kad zažmurim ovaj bend mi zvuči sjajno, ali kad otvorim oči vidim da  su preterano statični na bini, a pevačica nema harizmu jednog frontmena i pored fenomenalnih glasovnih mogućnosti, što je  za jedan death/black metal bend nedopustivo. Oni su imali vremena da odsviraju svega nekoliko pesama pa je možda i to uticalo na raspoloženje benda, ali opet, kada bi bar malo poradili na gore pomenutim nedostacima, ovaj bend bih svakako okarakterisao kao više nego dobar. 

To je to. Nova koncertna sezona  je počela, uskoro nas očekuju neka nova dešavanja pa se i tamo vidimo.

Miloš Stošić

Treći Pančevački filmski festival je održan od 7. do 11. septembra. Filmski program je bio smešten u Kulturni centar Pančeva i u Dvoranu Apolo a prateći programi (zabavni, muzički i likovni) su održavani u Foajeu Kulturnog centra Pančeva, Domu omladine Pančeva, Štabu Pogon i u Kafeu Voz. Osim koncerta grupe Stray Dogg – bend je svirao na otvaranju festivala, ali smo proletos već imali jedan izveštaj sa njihovog koncerta – prateći program me nije toliko zanimao pa ću se ovaj put fokusirati samo na filmski program. Fimski program je inače bio podeljen na više segmenata: PAFORAMA (revijalni filmovi), SVETIONICI (takmičarski), SVETLA BUDUĆNOST (kratki filmovi Igora Bezinovića), THE AMAZED SPECTATOR (Izbor filmskog kritičara Olafa Milera – selekcija čudnih, radikalnih i bizarnih filmova) I konačno, po drugi put na PAFF-u PONOĆNA JEZA (ponoćna horror projekcija). U toku ovih pet dana, prikazano je više od 30 filmova. U solidno posećenom Kulturnom centru Pančeva su pretežno prikazivani revijalni filmovi, dok je u slabije posećenoj Dvorani Apolo prikazivan više "arthaus" repertoar - kratkometražni, eksperimentalni, radikalni filmovi. Tu je stvar spasavala Ponoćna jeza - horor filmovi su imali lepšu posećenost. 

Ja sam pogledao ukupno sedam dugometražnih filmova i tri kratkometražna. Ne bih dužio o kratkometražnim delima, samo bih pomenuo da mi se veoma dopao film Kod kuće je najbolje Igora Bezinovića gde nas neka starija gospođa vodi kroz svoj dom u Petrinji. Prvo vidimo neko skrnavo dvorište sa nekom jadnom baštom a onda kuću prepunu – od poda do plafona – totalnog kiča. Dakle apsolutno sve što poznajemo kao kič se nalazi u toj kući – jeftini suveniri sa mora, ceo zid pokriven liciderskim srcima, cela komoda ukrasnih flaša i flašica, nebrojene gipsane figurice životinja, one štampane “slike” (tipa Ciganka sa gitarom, devojčica sa kučetom i sl.) … A sve to gospođa pokazuje svojim posetocima kao nešto što je njoj veoma lepo i dragoceno. Fim traje nekih desetak minuta i otprilike je toliko još trajao smeh publike kad se film završio ...

Prvi film koji sam pogledao je Zidsmrti i tako to (Mladen Kovačević, 2016). Radi se o jednom od najboljih domaćih dokumentaraca koje sam pogledao. Ovo je veoma topla ljudska priča, iako veoma realistično prikazuje prilično “gritty” svet putujućih vašara i artista-kasakdera koji voze prastare MZ motore po tzv. zidovima smrti. Kao prvo, bazirana na sjajnim likovima, ovo je priča koja sadrži realne ljude koji u ovom dokumentarcu funkcionišu kao pravi filmski likovi. Glavna junakinja - Branka Nađ - je veoma ćutljiva, kada priča onda je veoma štedljiva na rečima, kao da nam u svojoj ispovesti otkriva samo ono što želi da mi čujemo a ne sve, ona je uvek zamišljena, pomalo je misteriozna, često nekako tmurna, melanholična, po nekim segmentima ispovesti reklo bi se da je na granici depresije … Poseban utisak kod gledaoca stvara snimanje njene ispovesti u polumraku nekog tonskog studija. Iako vidimo da vodi stresan ňivot, sa dva paralelna života koji se slabo dotiču – ona je vašarski artista koji svakodnevno rizikuje da izgubi glavu na motoru sa jedne strane i baka troje unučadi sa druge strane - Brankica je jaka i još uvek veoma privlačna. Iako je motoru pravi as, iako s lakoćim vozi te krševe od motora po zidu smrti - i tu izvodi svakakve vratolomije - vidi se da ne uživa u svom poslu, što nam ona i sama priznaje. Onda tu imamo i njenog partnera, vozača (kojem sam zaboravio ime) koji isto tako veoma malo priča, uvek je nešto zabrinut, često vidimo kako kubori sa popravkom motora i nabavkom delovima za te prastare dvotočkaše (MZ je proizvođen u nekadađnjoj Istočnoj Nemačkoj pa vi vidite koliko su stari ti motori koje ovi teraju po 6 metara visokom zidu smrti). Ni on, kao ni Brankica, nikad ne ispušta cigaretu iz ruku. Onda na kraju imamo i njegovu ženu, koja prodaje karte za gledanje ovih akrobacija i koja perfektno funkcioniše kao neka vrsta komičnog lika u celoj ovoj filmskoj priči. Dakle samo ovi likovi su pola ovog filma! A vidimo još mnogo toga … Kao što rekoh ovo je jedan od najboljih srpskih dokumentaraca koje sam video!  

Istog dana sam u sklopu Ponoćne jeze pogledao domaći film Otvorena (Momir Milošević, 2016). Imao sam utisak kao da su ovde rani Kronenberg ili rani Linč sreli kasnog Fulčija. Otvorena ima mnogo mana - neubedljivi/nedorečeni dijalozi (često sam imao utisak da nije bitno šta če lik da kaže), siromašan scenario (veoma malo toga se desi u filmu), upadljivo nepoštovanje prema likovima (veoma loše izgleda kada glumac koji ne puši treba da glumi lika koji puši i onda ne uvlači dim već samo nevešto pućka i to onda – naročito u horror filmu - izgleda baš jadno), upadljivo nepoštovanje prema vremenu u koji je smešten film (na primer, u vreme onih starih foto aparata - sa filmom unutra koji se nosio u radnju na razvijanje - ljudi nisu pravili selfije i sl.) … ali kada se sve to provuče kroz crno-beli "arthaus" pristup, morbidni telesno-psihološko-snoliki horor i kroz škakljivu tematiku ženske homoseksualnosti. onda se mnogo čemu može progledati kroz prste. Nije ovo loš film!

Jedini film koji sam pogledao trećeg dana festivala je rumuski Aferim! (Radu Jude, 2016). Fantastičan uspon savremenog rumunskog filma - koji je počeo pre desetak godina, filmovima tzv. Novog rumunskog talasa - doživeo je svoju najvišu tačku možda baš ovim raskošnim remek-delom (koje inače uopšte nema karakteristike pominjanog Novog talasa). Osim veoma zanimljive radnje i živopisnih likova, Aferim! sadrži predivne kadrove očaravajućih predela Vlaške pokrajine, genijalne replike, dijaloge i tirade (ujedno komične, emotivne i duboke, takve kakve recimo nalazimo u Šijanovim filmovima), ali i zadivljujuće dosledan i verodostojan omaž vrhunskim dometima western filma (The Searchers se pominje čak i u trejleru za film!). Jedino što bi mu zamerio je neujednačenost radnje u smislu da ono što počinje i traje kao komedija puna duha i emocije, pred sam kraj prerasta u veoma brutalnu i realističnu tragediju. Kada se film završio u sali je aplauz kasnio nekih minut-dva, ljudi su prosto bili zbunjeni tako brutalnim izlivom nasilja za kraj, ali i to je doprinelo jačini ovog genijalnog filma! Dakle, ovo je film o kojem će se pričati i za pedeset godina, vrhunsko ostvarenje, rumunska kinematografija doživljava zvezdane trenutke!

Četvrto veče festivala sam otvorio gledanjem filma SaulFia (László Nemes, 2015) i mislim da sam izgubio bar deci znoja gledajući ovaj film. Dakle ovo je bilo baš mučno iskustvo! Iako sam navikao na svakakve horore, odgledao stotine filmova strave i užasa - ništa nije tako strašno, tako duševno, čak visceralno, razarajuće kao što je iskustvo gledanja ovako stravičnog filma u kojem prikazuju stvari koje su se stvarno i dešavale! Holokaust je veoma dobro obrađena tema i postoje desetine zaista vrhunskih ostvarenja ali nijedno od onih koje sam ja gledao ne uvlači gledaoca u dubine ponora i beznađa u kojem su živeli zatvorenici u konclogorima. I ne samo to, za razliku od drugih, ovaj film se fokusira na kapoe i na ostale pomagače – zatvorenike jevreje koji su, da bi produžili svoje živote za nekoliko meseci, pomagali sprovođenje masovnog istrebljenja, odvođenje u gasne komore, održavanje mira i reda na putu do komore (posebno potresne scene - na primer, po silasku sa stočnih vagona u kojima su jevreji dovoženi u logor, kapoi su pridošlicama govorili da prvo idu na tuširanje, nakon kojeg ih čekaju kafa, supa ili čaj a da nakon toga idu na rad, u skladu sa svojim kvalifikacijama, a kad je trebalo da ubrzaju proces istrebljenja, govorili bi im da požure na tuširanje jer će im se ohladiti supa, …), pljačkanja leševa (preturanje po odeći i koferima logoraša koji su upravo otišli “na tuširanje”), pražnjenja gasnih komora, spaljivanja leševa, pa sve do uklanjanja pepela ... Kao što rekoh, ovaj film je veoma težak za gledanje - gledalac ima utisak da je bukvalno na licu mesta - ali ovo definitivno spada u sam vrh savremene evropske i svetske kinematografije. Dakle i Mađarska trenutno živi svoje zlatno doba, bar što se filmske produkcije tiče!

Malo kasnije, prešavši u Dvoranu Apolo, posvetio sam se eksperimentalnom ostvarenju A Masque of Madness (Norbert Pfaffenbichler, 2013). Ovaj film je fokusiran na Borisa Karloffa (1887 - 1969), glumca koji je bio i ostao jedna od najvećih horror ikona a ovo filmsko delo je svojevrsni omaž filmovima u kojima je Karloff igrao ali pre svega omaž likovima koje je Karloff tumačio. Dakle, Pfaffenbichler se dosetio da od oko 170 filmova u kojima je ovaj glumac igrao izvadi po nekoliko scena te da tako svega toga izmontira jedan sasvim novi film. To mu je i uspelo i nije uspelo. U smislu da se od pojedinačnih scena izmontira konzistentan narativ, pa čak film, reditelju nije uspelo, jer Karloff je glumio i u vrhunskim delima ali nažalost i u brojnim produkcijama Z kategorije. Pri čemu su ona kasnija ostvarenja - ona u boji - zaista negledljiva. I efektno spajati vrhunske scene sa filmskim đubretom je nemoguća misija. Ali da nam prikaže dugovečnost i raspon likova koje je tumačio - to je Pfaffenbichleru uspelo i zaista je bilo veoma ubedljivo. Karloff je glumio Frankenštajna, ludog naučnika, Nemca, Rusa, Francuza, Kineza, afričkog crnca, američkog Indijanca, robota, ... pa čak i ženu. Veoma zanimljivo je bilo gledati ovako dugačak i impresivan niz likova koje je Karloff preneo na filmsko platno! Bilo nas je jako malo na ovoj projekciji ali film je zaista vredelo pogledati!

Ponoćna jeza te četvrte večeri je bila rezervisana za film FearClinic (Robert Green Hall, 2015). Šta da kažem? Kao i Boris Karloff i Robert Englund je velika ikona horor filma. I kao i Boris Karloff i Robert Englund prihvata da glumi u svakakvim budalaštinama. Fear Clinic je veoma slab tinejdžerski horor u kojem Englund glumi doktora koji leči strahove svojih pacijenata tako što ih stavlja u neki uređaj, rezervoar sličnan onome iz filma Jacob's Ladder, pri čemu ih nekom vrstom virtuelne realnosti suočava sa njihovim strahovima. premisa nije loša, ali sve ostalo - scenario, likovi, konzistentnost radnje, mlak plot twist, ambivalentni (ne)završetak - je duboko ispod nivoa koji bi Englund trebao da prihvata u ovim godinama. Nije mu valjda baš toliko do para?! I još nešto! U filmu glumi jedan od članova poznate hevi metal grupe Slipknot i sad usred filma jedan lik pusti sebi kasetu (!!!) sa nekim od albuma grupe Slipknot - sedi lik u kolima, krene baš onako da uživa u pesmi - i ne zna tekst pesme! Dakle, ovo će uvrediti čak i onaj deo publike koja će ovo uzeti iz poštovanja prema ovoj muzičkoj grupi ...

Poslednje veče trećeg PAFF-a je bilo posvećeno proglašenju pobednika. Kao što ste možda već čuli, nagradu Svetionik za najbolji film ovogodišnjeg Pančevačkog filmskog festivala dobio je film EldoradoXXI (portugalke Salome Lamas) a nagrada Dimnjak - za najbolji kratki film - dodeljena je filmu Deset blokova dalje Mikija Polonskog. Nakon proglašenja pobednika, u krcatoj sali Kulturnog centra Pančeva pušten je domaći film Vlažnost (Nikola Ljuca, 2016) ali sam ja otišao do Apola da pogledam pobedničko ostvarenje - film Eldorado XXI (Salomé Lamas, 2016). Tu se radi o dvosatnom dokumentarcu koji govori o radnicima na kopovima i rudnicima zlata i dragocenih minerala u planinama Perua. Ovo je veoma spor i kontemplativni film koji se sastoji od dugih, predugih kadrova (recimo kadar koji uspostavlja ceo narativ traje oko sat vremena i prikazuje samo jednu scenu - dve nepregledne kolone radnika koje se mimoilaze - jedni se penju na planinu, drugi silaze sa nje, i to traje sat vremena). Dakle ovaj dokumentarac definitivno nije za svakoga! Položaj glavnih likova u filmu - radnica i radnika, južnoameričkih domorodaca - je ekstremno težak a njihov posao je mukotrpan i veoma jednoličan. Sve to se da uporediti sa položajem radnika u devetnaestovekovnoj Engleskoj, dakle nehumano težak rad, rad sa neizvesnim ishodom, i rad za sitne pare i bez uspešnog radničkog organizovanja - dakle ovde imamo sve elemente koji su Marksa inspirisali da napiše Kapital. E sad, ovi radnici kao pokušavaju da se organizuju – među njima ima ljudi koji poznaju ekonomiju, svetske tokove, politiku, organizaciju zajednice - ali se vidi da prosto nemaju šire ljudske kapacitete za tako nešto. Na svu sreću imaju obilje lišća koke a žvakanje tog lišća im pomaže da prebrode mukotrpne napore rada u nehumanim uslovima. Ipak, nije sve tako crno! Poslednje scene u filmu prikazuju neku seosku I crkvenu proslavu i tu vidimo kako se ovaj narod - inače hrišćani, katolici - veoma lepo zabavlja, kako se na gradskom trgu pojavljuju u lepim narodnim nošnjama, da se tu opuste uz igru, pivo i lepu muziku. Dakle, iako je ovo bilo zahtevno iskustvo, meni se Eldorado XXI dopao jer uliva tu neku nadu da se na ovom svetu zaista sve i svašta može izdržati, preživeti i prebroditi. Dakle razumem zašto je žiri ovogodišnjeg PAFF-a odlučio da udeli prvu nagradu baš Salomi Lamas.

Treći PAFF je dakle iza nas. U ova nevremena, kad je potreba za kulturom kod ljudi srozana na apsolutni minimum, Pančevački filmski festival je doživeo i preživeo svoju treću inkarnaciju. I baš tog poslednjeg dana festivala, saznali smo da je na filmskom festivalu u Veneciji režiser Lav Dijaz postao dobitnik nagrade Zlatni lav za najbolji film - za njegovo ostvarenje The Woman Who Left - a isti taj režiser je bio pobednik prvog PAFF-a sa filmom Norte, the End of History.  Ja sam siguran da će biti i boljih godina, kao što znam da će biti i gorih godina, ali uveren sam da će se ovakve stvari – to da ovaj “mali” festival najavi autore koja će za par godina biti uspešni na “velikim” festivalima - još ponavljati …