Ko prati pančevačku i beogradsku scenu, morao je da čuje za, na žalost ugašen projekat Jewy Sabatay i vrlo aktuelni Brigand, na čelu sa Veliborom Nikolićem, koji pored rada u Brigandu ima i solo projekat pod svojim imenom. On je svestran čovek, iako se stiče utisak da sve što radi, radi sa izvesnom dozom cinizma, što je u današnjem svetu vrlo retko, gde ništa ne može da prođe bez (mikro-)kompromisa sa okolinom i samim sobom. Velibor ipak ne popušta pod tim, ali i pored toga, njegove pesme su obavezna lektira alt rocka naše generacije, i neće nas niko ubediti u suprotno, jer se pod njegovom „tvrdom korom“ krije umetnička duša. U nastavku je intervju.


Helly Cherry: Smatram da ne postoji čovek koji nije čuo za tebe, ili makar za tvoje bendove Jewy Sabatay i Brigand, stoga nam reci čime si zaokupljen trenutno i reci nam nešto više o radu na novom materijalu?

Velibor: Pa sad, za mene je čuo onaj koga interesuje alternativni rok u Srbiji, što je otprilike između 2000 i 3000 ljudi. No dobro, da sam hteo da me više ljudi zna svirao bih unca-unca. Brigand je snimio album, trenutno smo u fazi miksanja. Ako budemo živi i zdravi, izlazi negde 2020. godine. Biće zabavna ploča, deluje drugačije od svega ranije snimljenog. Mislim da smo tokom rada na "Vavilonu" bili previše opušteni, i da BIGZ jednostavno nije dobro uticao na nas jer tamo je previše zajebancije a premalo rada. Za neke bendove to dobro funkcioniše, za nas ne. Izlaskom odatle smo napravili dobar potez i pesme koje su nastajale u ovom zadnjem periodu refleksija su toga, izlaska iz beogradske scene čiji deo nikada zapravo nismo bili i ne treba ni da budemo, bar ne u onom užem smislu.


Helly Cherry: Nedavno ste nastupili na festivalu u Sloveniji, pa ću iskoristiti priliku - prenesi nam svoje iskustvo. Šta uopšteno misliš o festivalima, posebno ovim u regionu, mejnstrim - andergraund?

Velibor: Razlika izmedu mejnstrim i andergraund pristupa bi u zdravim uslovima trebalo samo da znači razliku u profesionalizmu, međutim ovde ima toliko nepotizma da nisam siguran gde je tu granica. U Sloveniji je bilo super u smislu iskustva, to je neki drugi svet i prija da se čovek nekad izmesti. Što se tiče festivala, oni su uglavnom "usko grlo" scene. Postoji dvadeset bendova koji se vrte po celoj bivšoj Jugoslaviji, a ostali se uvrštavaju po tokenizmu. Više se ne lomim oko toga i ne molim nikog da nastupamo negde. Dosta je bilo. A i nema smisla da nekom advokatskom detetu od šezdeset godina uzimamo hleb, stvarno nema smisla. Dokle god se rokenrolom u Srbiji bave olinjale gradske protuve, a mladi naraštaji grokću u mikrofon - budućnosti nema.

Helly Cherry: U kojoj meri je bend Jewy Sabatay uticao na projekte kojima se trenutno baviš, bend Brigand i tvoj solo projekat? Da li to gledaš više kao životno ili sviračko iskustvo?

Velibor: I jedno i drugo, jer tada se učilo kako se svira (ja sam samouk). Ta priča [Jewy Sabatay, prim. Aut.] se završila jako ružno i tragično i to je za mene neverovatna šteta. Doći će vreme kada ću da ispričam sve, jer postoje dva, a ne jedan razlog zašto JS više ne postoji.

Brigand, omot albuma "Zaplešimo grešnici"

Helly Cherry: Možda sam promašio, i da ti je neko već postavio to pitanje, ali zašto naziv Jewy Sabatay i zašto Brigand? Da li je to samo igra rečima ili postoji neki dublji sloj značenja?

Velibor: U suštini to je bila interna zajebancija od koje su mnogi napravili sektašku priču, a nama je samim tim bilo još zabavnije. Oko nazivanja bendova ne bi trebalo da ima neke velike poente, nek zvuči dobro i udri. Pesme su te koje izvlače bend.

Helly Cherry: Pomenuo si u razgovoru da si živeo u Alibunaru dugi niz godina - koliko je ta sredina uticala na tvoj umetnički ukus i da li bi izdvojio neku situaciju ili nešto interesantno što ti je ostalo u sećanju, a da je intrigantno, čudno?

Velibor: Pa ja sam u Alibunaru dvaput dobio batine što se bavim tom muzikom kojoj se bavim. U Pančevu sam dobijao samo pretnje, tako da je to evolutivni napredak. Sa druge strane, ne može se očekivati od sela u kome rade samo opština i škola da se iko ozbiljnije interesuje za alternativnu rok muziku, tako da bih bilo gde drugde prolazio slično. Što se tiče samog odrastanja, bilo je i lepih trenutaka, profiltriraš to malo u glavi tokom godina pa se sećaš fudbala, prirode i sl. Ali umetnički ukus i Alibunar ne idu u istu rečenicu. Imao sam izuzetno lošu startnu poziciju, dao bih je svakom uspešnom rođenom beogradskom muzičaru na dva meseca, posle toga škripao bi pred vratima tog istog BIGZ-a i molio za oprost.
 

foto: Mirjana Mitrović

Helly Cherry: Koje "devedesete" su te više oblikovale, društveno-politicke prilike u Srbiji ili neke druge, možda sa umetničke/muzičke strane? Šta zapravo misliš o politici?

Velibor: U doba kada smo najdublja moguća kolonija. Kada je najveći domet biti germanski rob, sramno je uopšte spominjati devedesete kao traumu. Tad smo bili loši, ali smo se borili i bunili, a sada smo još gori i ne borimo se. Jer ako ti ovo doba nije trauma, rekao si sve o sebi. A da postoji politički kontinuitet izmedu devedesetih, nultih i desetih, to je jasno kao dan. Politika je neophodna ljudska delatnost, i nemam tu inicijelnu odbojnost prema njoj poput mnogih rok muzičara. Mnogi političari doneli su dobro svojim zemljama (videti pod Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države i sl.). Problem je što mi političare zapravo nemamo, imamo obavljače funkcija. Pratim stvari, i to sve može da bude i interesantno ako se izmestiš i ne pripadaš tim malograđanskim bazičnim mustrama koje se svode na rusofiliju/germanofiliju, a teško se diše od ta dva ekstrema koja su dva lica istog poraza. Pristojni ljudi su proterani davno iz politike.

Helly Cherry: Kaži nam nešto o tvom stvaralačkom procesu, da li imaš i poseduješ neke navike slavnih umetnika (kao Flober koji je mirisao prezrele jabuke u fioci) i u kojoj meri neguješ spontanost u izrazu?

Velibor: Ja imam svoje paranoje i tripove, ali nemam OCD. To mirisanje jabuka, meni je to nekako previše romantično. Ne postoji nikakav sitan ritual koji upražnjavam kad komponujem. Jednostavno pukne me, uzmem gitaru u ruke. Nisam godinu dana napravio ni rif ni stih, pre godinu dana sam napravio gitarske deonice za pesmu "Ispod Tvojih Kolena" koja će se naći na albumu i koja je jedina prava durska pesma koju sam napisao. I baš pre neki dan sanjao sam novi rif i snimio sam probno nešto. Šta će biti sa tim videćemo, jer ja sam 2017. dobio neku vrstu nervnog sloma i nemam nameru da se više investiram u muziku kao pre. Što se same spontanosti tiče, tu sam vrlo neodređen. Nekad sve ide jako spontano, nekada sam kontrol frik. Jedan deo stvaralačkog procesa mora da se prepusti slučaju, ali neka "pravila" od ranije moraju da postoje.

Helly Cherry: Pisao si i pišeš tekstove, i verovatno te niko nije detaljno pitao koji su ti pesnički uzori i šta misliš uopšte o poeziji kao umetničkoj formi?
Velibor: Pitaju me često za to, jer ima ljudi koji vole moje tekstove. Nijednu umetnost poluintelektualci nisu toliko devastirali kao poeziju. Mislim da mi je jedan od retko pametnih poteza bio što sam uporno odbijao da objavim zbirku pesama ili da gostujem na tim večerima, koji su najgora mentalna masturbacija i to bez orgazma. Kad vidim današnje "pesnike" (uz časne izuzetke), rok muzičari mi izgledaju lepo. Njih je najlakše prozreti, to bauljanje, tačno ih pitaš šta ti znači taj i taj stih i oni vidiš da ne znaju. Ne znaju ništa. Pesničkih uzora nemam, ne čitam poeziju. Čitam romane.

Omot albuma "Daleko je Vavilon"

Helly Cherry: Ono što sam primetio na albumu "Daleko je Vavilon" jesu vrlo hermetični tekstovi, po sadržini vrlo nadrealistički - da li je za tebe nadrealizam samo jedan umetnički pravac (i šta misliš o njemu), ili se to da primeniti i na nešto drugo?

Velibor: To se radi spontano. Ja ne znam ni šta ti znače te žanrovske odrednice. Vavilon jeste skroz ličan, na ovom sledećem albumu biće i nekih društvenih tema, jer sam ispaštao od tog društva više nego pre. A kako se to zove, zapravo me ni ne zanima. To preterano "fiokanje u žanrove" zamara tok stvari pri bavljenju muzikom, neki ljudi prečesto rade to.

Helly Cherry: Sećam se situacije da se pojavio turski reper pod imenom Brigand, i da je čak iskopirao i logo tvog Briganda. Kako se to završilo na kraju i da li te je to nagnalo na razmišljanje u kolikoj meri je potrebno da muzika, koncept, sama umetnost bude originalna, jedinstvena?

Velibor: Taj lik je stvarno bio bezobrazan, kada sam ga lepo zamolio da skine logo odmah mi je opsovao majku srpsku. Imali smo sreće da je jedan naš prijatelj, stari hardkorovac intervenisao kod jednog poznatog turskog muzičara i to se tako završilo. Nije to prvi put da neko krade od nas. Jedan muzičar je celu moju deonicu stavio na svoj album, nije me potpisao. Jedan slikar iz Nemačke je ceo moj tekst stavio na svoju izložbu, nije me pitao. Ali Bože moj on je sa "Zapada" pa sam morao da padnem u nesvest od oduševljenja. A dao bih im svima, to jeste laskavo, ali red je prvo da se pita.

foto: Milica Duždević

Helly Cherry: Koji format muzičkog albuma preferiraš, i da li sebe smatraš kolekcionarem (bilo čega)? Koliko od toga procentualno pripada Sonic Youth-u i odakle fascinacija njima?

Velibor: Volim ploče, ali nisam nikakav kolekcionar, kupujem samo one albume koji me strikno interesuju. Od Sonic Youth imam sve, uključujući i originalnog Sistera sa Miki Mausom i nekoliko butlega. Imam neke svoje kanale kako dolazim do toga, čak i ovaj mali nivo poznatosti omogućuje ti otvaranje nekih malih vrata u inostranstvu. Ja o tom bendu mogu knjigu da napišem. Oni su nešto predivno i preveliko za ovo vreme, interesantno je kako im popularnost raste iako već godinama ne rade.

Helly Cherry: Da li si ikada pomislio da bi mogao ceo album da uradiš potpuno sam, odsviraš sve instrumente kao što su to radili Prince ili David Bowie, Mike Oldfield?

Velibor: Pa ja to i jesam uradio. Videti pod: Velibor Nikolić - Lov Na Vukove. Mada iskreno više volim da radim sa bendom jer onda svako doprinese, da neki svoj pečat.

Helly Cherry: Da li možeš da izdvojiš neki domaći bend ili projekat, stariji ili noviji, koji ceniš i da li postoji neki domaći bend za koji ti je žao što se raspao?

Velibor: Ne slušam skoro uopšte više domaću muziku. Recimo volim da čujem grupu Ti, daleko je od svega čime se bavim i prija mi. Ono što mene striktno zanima u ovom periodu na našoj sceni skoro da ne postoji. A i iskreno, ako neko jede govna o meni, ja prestajem da slušam njegovu muziku jer jebiga postoji i emocionalna komponenta. A što se same scene tiče, ona nam je jača nego pre deset godina, ali to više nikog ne zanima jer unca-unca-grok-grok.

Helly Cherry: Za kraj bih te molio za savet mladim generacijama i šta bi poručio najpre umetnicima.

Velibor: Gricnite sendvič i prepustite se lancima, jer niste spremni da ginete.

Intervju vodio: Desya Lovorov

Ardalen bi se najpreciznije mogao svrstati u magični realizam. Radnja je duboko utemeljena u stvarnosti, ali je u njoj dovoljno toga nadnaravnog i neobjašnjivog a opet posve prirodnog.

Radnja je krajnje jednostavna. Devojka Sabela u kriznom periodu života odlazi u rodno mesto svoga dede, kojeg nikada nije upoznala, pokušavajući da kroz razgovore s meštanima rekostruiše njegov život. Malograđanska zloba će je uputiti na čoveka po imenu Fidel, koji bi joj, navodno, mogao pomoći. Međutim, čitalac veoma brzo uviđa da on nije prava osoba. Fidel u dramu unosi magiju jer živi u izmaštanom mehuru demencije, mašte i tuđih sećanja.

Mada se na polovini ovog grafičkog romana učini da Sabela neće nikamo dospeti sa istragom i da je svrha priče zapravo razotkrivanje i disekcija male sredine, sve se na neki čudan način izvanredno poveže.

Ardalen je grafički roman u kojem kitovi plove nebom, stari radio aparati oglašavaju zvuke mora, a mašta nadjačava sumornu stvarnost. A za sve to je velikim delom zasužan i maestralni Pradov crtež. Čitav strip je više oslikan nego nacrtan, a svaka fizionomija govori više od reči. Usto su umetnuti i isečci iz naučnih studija, pesme, novinski intervjui, sudski izveštaji... koji će priči dati još jednu, stvarniju dimenziju. Retko je magični realizam ovako uverljivo stvaran.

Željko Obrenović

Bernays Propaganda se vraćaju na scenu sa još jednom odličnom pločom koja je objavljena u saradnji nekoliko diskografskih kuća.


Ovaj makedonski muzički fenomen je jednostavno nezaustavljiv, njihovi albumi su iz godine u godinu sve bolji, a muzičari koji čine ovaj veoma interesantan bend evoluiraju u svim mogućim kreativnim sferama.
Za sve one koji nisu imali priliku da se susretnu sa ovim kvintetom, Bernays Propaganda su poznati  po svom političkom aktivizmu, pa zato vam toplo savetujem da obratite više pažnje na njihove sjajne tekstove. Pored političkog aktivizma, muzičari koji okružuju ovaj zanimljiv sastav poseduju sve što je potrebno kako bi svaki put izneli odličan album.
Ovaj album je korak dalje nakon njihovog sjajnog Politika LP-a , koji je objavio Moonlee Records 2016. godine. Bernays Propaganda se kreću u znatnom komercijalnijem pravcu kako bi dopreli do novih slušalaca, mešajući prilično impresivne elemente post panka, novog talasa, alternativnog roka, Detroitskog electro zvuka i Balkanskog folka, ali su negde u dubini ipak ostali verni svom prepoznatljivom zvuku. Ritmovi su živahni, plesni, podjednako fokusirani na minimal elektro ritmove, bas linije i sintove, ali je zvuk i dalje vrlo topao, prilično slušljiv i vrlo melodičan. Pored vrlo impresivne upotrebe savremene elektronike, bend je obratio pažnju i na analogne delove svoje muzike, pa je tako i snažno prisustvo pojedinih analognih instrumenata i  studijskog reverba kako bi se postigao bolji zvuk ambijenta. Društveno svesni tekstovi su na totalno drugom nivou i obično ismevaju kako lokalnu, tako i globalnu političku scenu, ali sa većim fokusom na umešanost globalne politike na trenutnoj balkanskoj političkoj sceni. Bend je vrlo smisleno implementirao visoko inteligentne tekstove na znatno komercijalniju muzičku podlogu sa jasnim ciljem da prosvetli potencijalne slušaoce njihovog novog albuma.

Vtora Mladost, Treta Svetska Vojna trenutno je dostupna digitalno i na kompakt disku na Geenger Records, Moonlee Records, Pop Depresija, Ill In The Head Records i Balkan Veliki, dok se vinil može očekivati u novembru ili decembru.

Đorđe Miladinović

Dinosi su se vratili i zagrevaju se u ovom osmominutnom ostvarenju, koje povezuje drugi i treći deo "Jurassic World" trilogije. Dosta dobra i uspela realizacija ideje, pogotovo ako imamo u vidu da je reč o kratkom metru.

Srpski roots reggae bend Soulcraft kog predvodi pevač Ras Mc Bean objavio je treći singl i spot "Time Is Money" sa aktuelnog albuma "Reggae On A Mission", kog će koncertno promovisati 29. novembra (21:00) u Domu omladine Beograda.


"Pesma je svojevrsna satira savremenog kapitalističkog društva i ubrzanog tempa života modernog čoveka. Tokom jula bend Ras Mc Bean & Soulcraft je ušao u 'Studio Blaze' u Beogradu da bi snimili live session, a pesma 'Time Is Money' je odabrana za treći singl", kaže gitarista Slobodan Đukić.

Muziku za "Time is Money" napisali su Đukić i klavijaturista Vladimir Krkljuš, sredinom leta 2017. godine kada je nastala i većina materijala za album "Reggae on a Mission", dok je tekst uradio pevač Ras Mc Bean. Spot su snimili Boris Usanović i Vasil Vase, a montirali Adriana Tanasković i Janko Pješivac.

Soulcraft su osnovali 2013. godine iskusni beogradski rege muzičari bubnjar Dejan Utvar, klavijaturista Vladimir Krkljuš, gitarista Slobodan Đukić i basista Damjan Ćirilović, koji su u saradnji sa trombonistom i pevačem Hornsman Coyoteom objavili albume “Hornsman Coyote and Soulcraft” (2014) i “Safe Planet” (2016). Sa rege pevačem iz Gvajane trenutno nastanjenim u Parizu, Ras Mc Bean-om objavili su u maju 2018. godine album "Reggae On A Mission" (Ammonite Records) sa koga su izdvojeni singlovi i spotovi „Boots Tracks“ i „Give Thanks For Life“.

"Dugo nismo svirali u Beogradu, a posebno nam je drago što ćemo koncert 29. novembra izvesti sa našim novim pevačem Ras Mc Beanom i prvi put se predstaviti publici u Beogradu u toj postavi. Poslednjih godina u Beogradu nema puno prilika da se čuju uživo rege bendovi, pa se nadamo da je naš koncert prava pozivnica za sve one koji vole zvuk masnih basova, pulsirajućih ritmova, daba i na momente rok svirke, da nam se pridruže i zajedno uživamo te večeri u Domu omladine", najavljuje Utvar.

Sinoć sam u novosadskom klubu CK13 prisustvovao drugom delu proslave desetog rođendana benda JAL (ili ako više volite Josip A Lisac) . Na prvom delu, u utorak, 17. Septembra u Studiju M nisam bio iz objektivnih razloga (čitaj, radovi na adaptaciji kućnog prostora), ali i sinoćnja dva sata svirke su me uverila da je preda mnom stajao jedan od najkvalitetnijih, najusviranijih i najoptimističnijih bendova sa ovih prostora. Sedam ljudi na bini (sa sve duvačkom sekcijom) nije malo i kada se oni usviraju, dobro razumeju i pre svega vesele sviranju jedni sa drugima sa stejdža dobijete ono što je dolazilo sinoć – čist kvalitet, sreću i veselje.

JAL nije ska bend, nije rege bend, nije rok bend. JAL je odličan bend. Bend koji svira sve pobrojane žanrove plus na momente ubaci malo svinga, fanka, džeza pa i bluza. Papazjanija čista, što bi se reklo, ali s merom i sa pravim, originalnim receptom tako da je krajnji proizvod više nego ukusan.


Sinoć su Vedran i ekipa odlučili da sviraju samo brže i energičnije pesme (sa izuzetkom dve-tri srednjeg tempa) pa je publika imala prilike da od početka do kraja pleše, cupka, skače i mrda u ritmu pesama veselica, plesalica, poskočica…

“Kerovi laju”, “Prestani da se motaš oko mene”, “Kako smo mi mi”, “Izmišljena sećanja”, “Don Quijote”, “Big Town”i još dvadesetak drugih izabrao je JAL za sinoćnju žurku čiji je “pik” sigurno bio tokom izvođenja pesme “Revolucija” kada je apsolutno kompletna publika pevala u glas sa bendom i bukvalno je produžavala svojim entuzijazmom.

Ono što sam mogao da primetim i što je za veliku pohvalu je baš velik broj ženskog sveta što i nije čest slučaj na koncertima, ne samo u CK13 nego i ostalim NS klubovima ovog tipa.

Dva sata odlične svirke je veoma brzo prošlo i otišao sam sa njega vrlo zadovoljan, još više uveren da su JAL u samom vrhu naše scene ne mareći na muzički stil. Ako budu svirali u vašem gradu, ne propustite taj događaj. Nećete zažaliti…

Zoran Popnovakov

Možda je i nesuvislo uopšte i govoriti o globalnoj popularnosti penušavih strip-junaka koji penetriraju u sve aspekte pop-kulture, pa shodno tome i naših života željnih malo lakomislene zabave obremenjene sa tek toliko smisla da nam se mozak ne pretvori u zelenkastu kašu. U takvom nasleđu kojim dominira superherojština, antiherojstvo ili, pak, potpuno ne-herojstvo nameću se kao onaj intrigantni, golicavo zavodljivi sastojak neophodan da udari neophodnu antitežu iliti ravnotežu mahom dosadnim i neinspirativnim „dobricama“ ispravnog moralnog kompasa.

A Džoker je oduvek bio princ takvih nikogovića, ovan predvodnik zlokobne horde stipovskih nepodobnika koji su mrsili konce herojima i eutanizovali njihove napore ka večnoj pravdi i beskompromisnom poštenju. Džokervoj popularnosti kumuje koliko kultnost Betmenovog brenda koliko i autentični ikongrafski randevu tragikomične figure pajaca i Ala Kaponea sjedinjeni u liku klovnovske pojave, ali zastrašujuće rigidnih kriminalnih namera. Da ne idemo sad u filmsku istoriju, poznato je samo koliko je Ledžerov Džoker u „The Dark knight-u“ kidnapovao taj film svojim magnetičkim performansom ostavljajući neizbrisiv trag u pop-kulturi koja će narednih deset godina spevavati hvalospeve toj glumi i kačiti meme na svoje Fejsbuk profile u kojima se Džoker cereka „Why so serious?“. Ledžerov potpuno izvitopereni anarhističko-metodički pristup Džokeru poništio je Nikolsonovo lepršavo zezanje iz „Betmena“ (1989) dokazujući da stripovskim antiherojima može da se pristupi ozbiljnošću Danijela Dej Luisa, a da njihova manična harizmatičnost može potpuno da zaseni onu herojevu.


Avantura sa Džaredom Letom, ili bolje reći eksperiment, i guranje Džokera u pravcu uličnog hip-hoperskog gangstera možda i nije toliko urodila plodom, ali kuća Vorner nije odstala od ideje da sve bolje, viđenije i kompleksnije glumce zamišlja u toj ulozi, kao i da mašta o slojevima koji bi liku mogli da se dodaju. Na scenu stupa Hoakin Finiks, već dugo jedan od najcenjenijih, ali i najmisterioznijih glumaca Holivuda, specifičan samo zbog toga što isti taj Holivud prezire i uporno mu se ruga sa margine koja ga drži na vidokrugu javnosti, ali nikada u njenom centru. Na prvu loptu, ono što je Finiks spremio za Toda Filipsa (i producenta Martina Skorsezija) jeste nešto do sada zaista neviđeno – geneza nastanka Džokera, samostalan film lišen uporišne tačke u Betmenu, celovečernji doživljaj posvećen samo njemu spreda i otpozadi. Koliko izazovno toliko i rizično, jer ima li za Džokera mesta bez Betmena? Neki bi rekli da ima, i da Džoker može u potpunosti da se otelotvori kao supstancijalan lik bez svog „jina“ ili „janga“, da u njemu ima toliko nasleđa, motiva i misterija da može da dela samostalno. Otuda će Finiksov glumački zadatak biti možda i teži od Ledžerovog.

Prvo – mora da se nosi sa lestvicom koju je Ledžer podigao pod nebesa, a koja je ovečena njegovom preranom smrću. Drugo, dobiće ceo film za sebe, bez sporednih ometajućih faktora i rukavaca koji odvlače pažnju. Treće – stigma koji je ostavio Leto još se nije stišala, a publika je željna još glumačke krvi.

S druge strane, ako postoji glumac danas koji može da izađe na crtu Ledžerovom Džokeru to je, ako izuzmemo još par kandidata koji možda nisu još dozreli ili su naprotiv prezreli, upravo Hoakin Finiks – dežurni holivudski izgnanik, i prva liga filmskih „ludaka“ , čovek koji je bio spreman da se nekoliko godina potpuno povuče iz javnosti da bi snimio potpuno besmisleni dokmentarac o tome kako postaje bradati reper. Čovek koji je nominovan za Oskara tri puta, a reklo bi se da za to haje kao za lanjski sneg. Čovek koji i pored sijaset ponuda radije bira da radi indi filmove sa Spajkom Džonzijem, Gasom van Santom, Lin Remzi. Čovek koji je dao možda i najubedljviji portret nesnađene i izgubljene duše na ivici psihoze u filmu „The Master“, a nekoliko godina kasnije glumačkim minimalizmom udahnuo život posrnulom ratnom veteranu koji lomi glave čekićem u „You were never really here“. Neosporno je jedno – Finiks je prokleto sposoban glumac koji može da uradi šta god se od njega traži, plus ima izgled, pogled i ponašanje čoveka koji samo što nije pukao preko pola i potpuno se izvitoperio.

Ledžer je izašao iz „Dark knighta“ kao kultno glumačko ime koje pre toga nije u potpunosti bilo prihvaćeno od esnafa. S druhe strane, Finiks ulazi u Džokera kao kompletno formirano glumačko ime koje među retkima pršti od kredibiliteta za ovakvu vrstu izazova. Prednost na njegovoj strani je u glumačkom samopouzdanju s jedne, i apsolutna nebriga s druge strane. Koliko god zvučalo čudno, Finiksov ležeran i nehajan odnos prema internetu i medijima mogao bi da izvuče maksimum od njegovog Džokera – čoveka jednostavno ne zanima šta mi mislimo tome niti će čitati blogove i komentare, guraće svoju priču dokle god mu to materijal bude dopuštao, klešući svog Džokera kao razočaranog stendap komičara koji ogreza u ludilo i kriminal. Ne znam za vas, ali ja jedva čekam.

Slobodan Novokmet

Oni su svoj stil muziciranja strpljivo gradili godinama. Oni nemaju skupe spotove. Oni nemaju spotove uopšte. Oni nemaju singlove uopšte. Iza njih ne stoje veliki izdavači. Njihovi identiteti su pod kukuljicama i pseudonimima. Njih ne zanimaju bilo kakvi marketinški trikovi. Oni svoj black metal ne utapaju u disonantnost da bi dostigli Deathspell Omega standarde kao što radi solidan procenat današnjih bendova. Oni ne prave nesvakidašnje spojeve black metal žanra sa, na primer, crkvenim pojanjem (kao njihovi zemljaci Batushka) ili pak gospelom i soulom (kao Zeal & Ardor), post-rokom, šugejzom (kao Deafheaven) i slično tome, da bi stekli svetsku slavu preko noći na kontu nekakve egzotičnosti.

Ništa od toga oni nemaju, pa ipak su jedan od vodećih black metal sastava današnjice. Ne donose ništa novo u žanrovskom smislu osim pregršta prelepo iskomponovanih, savršeno skladnih i izbalansiranih, zavodljivo melodičnih, elegantno harmoničnih i dinamičnih kompozicija, a povrh njih vrlo poetične tekstove koji opet ne donose ništa novo u smislu žanrovske black metal tematike, osim sioranovski savršeno poetično i vickasto, elegantno i u visokom stilu ispisanog nihilizma, pesimizma, cinizma i skepticizma.

Ovo je njihov momenat. Preuzeli su igru koju smatraju zaludnom. Preuzeli su tron na kojem nema ničega. Stvaraju istoriju čiju samu koncepciju smatraju bespredmetnom u porukama koje šalju. Njihovo ime se spominje svuda gde se sluša metal. Oni su zeitgeist (duh vremena), onaj isti kojeg preziru u svojim tekstovima. Njihovi albumi se slušaju i prodaju svuda. Njihovi koncerti su unapred rasprodati. Imaju milionske preglede full-length albuma na you tube-u, jer spotova i singlova tamo nemaju. Vest da dolaze u Srbiju, u beogradski Dom omladine 18. septembra izazvala je lavinu oduševljenja. Limitirani kontingent od prvih pedeset oldschool fan ulaznica je prosto nestao za tili čas zbunjujući organizatore koji su prvobitno zakazali događaj za malu salu. Brže-bolje je događaj premešten u salu “Amerikana”, za koju su do koncerta takođe raspradate sve karte. Oni su nam došli iz Poljske u okviru svoje južnoevropske i balkanske turneje promovišući svoj novi album pod nazivom “Age of Excuse”, a zovu se Mgła.

Sjatili su se svi. Tu su bile stare face koje po koncertima viđam petnaest godina unazad sa već, od sedih vlasi, prošaranom kosom. Tu su bili novi klinci, mnogo novih klinaca. Ispred ulaza u salu nije se moglo prići štandu sa jeftinim merchandise-om. Majice, diskove i ploče izvođača koji nastupaju mogle su se kupiti po cenama ispod redovnih. Prostor je pucao od energije, naelektrisanosti, iščekivanja. Mnogo prijatelja i poznanika na sve strane je bilo. Neke od njih sam i propustio da primetim u masi ljudi da bih posle tek shvatio da su bili tu.

Program je počeo na vreme, po objavljenoj satnici. Nastupile su dve predgrupe, dva prilično kvalitetna poljska black metal sastava čiji mi rad nije bio poznat ranije, Dagorath i Martwa Aura. Oba sastava donela su sve ono najbolje što je drugi talas black metal žanra iznedrio tokom devedesetih godina prošlog veka i taman toliko zaintrigirali i probudili radoznalost potpisnika ovih redova da presluša njihove jedine albume za sada “Glare of the Morning Star” (Dagorath) i “Contra Mundi Contra Vitae” (Martwa Aura) po povratku sa koncerta. Ima tu potencijala svakako, mada su mnogo jači dojam ostavili uživo, a to je svakako plus.

Pred kraj nastupa sastava Martwa Aura masa ljudi je bila toliko zgusnuta da je već bilo nemoguće domoći se prvih redova, ali sam se ipak progurao na foru da mi je prijateljica i kompanjonka niska i da ne vidi ništa na bini, pa su nam ljudi džentlmenski, bez reči izašli u susret. Ukotvili smo se odmah iza prvog reda. Počinje.

foto: Vovka Chudinov

Nastup otvaraju prvom kompozicijom sa remek-dela zvanog “Exercises in Futility” koji je bendu Mgła i doneo zasluženu slavu. Na tom albumu je jednostavno sve leglo na svoje mesto, sve bespotrebno odbačeno, sve ono lepo oblikovano do savršenstva. I prolama se refren: And there is despair underneath each and every action / Each and every attempt to pierce the armour of numbness / Burning bridges becomes a habbit to support / And the front line expands like there’s no tomorrow, i ljudi u publici pevaju i đuskaju, onoliko koliko im prostor oko njih dozvoljava, sa osmesima na licima. Nisam mogao da se odlučim da li da posmatram bend na bini ili reakcije publike u tom momentu.

Bend je u svojim prepoznatljivim kukuljicama, nemaju lica, statične su utvare sa svojim instrumentima, dželati životnih iluzija bez pozerisanja, bez govora pre, posle i između i sve to sa jednim dubljim smislom i porukom – muzika, muzika i samo muzika, ja nisam bitan ovde, mi nismo bitni ovde.

Zvuk je solidan, lepo se sve čuje, a imao sam neopravdanu zebnju da se možda Darkside-ove izvanredne bravure na činelama neće dobro čuti, što na sreću nije bio slučaj.

Ljudski pad u vreme, pad u istoriju i sva njena besmislena ponavljanja dobio je svoju umetničku stilizaciju kroz četvrtu kompoziciju sa “Exercises in Futility” albuma koja je usledila i uz koju je istovremeno usledilo dranje glasnih žica uz refren: Every empire / Every nation / Every tribe / Thought it would end / In a bit more decent way.
M, Darkside i ekipa nas potom vraćaju unazad kroz sopstvenu istoriju na same početke benda i na svoj drugi EP pod nazivom “Mdłości” iz 2006. godine i na drugu kompoziciju sa istog, da bi nas nakon toga odmah vratili na “Exercises in Futility” i njegovu drugu kompoziciju. Sada se već ori salom iz mnogih glasova: Nether, again, nether - now and forever!

Upravo povod za ovu turneju je sledeći na repertoaru, dve kompozicija sa aktuelnog “Age of Excuse” albuma su predstavljene publici, druga i treća po redosledu na albumu. Nije bilo dovoljno vremena da se pesme sa novog albuma dovoljno “slegnu” publici jer je album izašao paralelno sa početkom turneje, ali čini se da se nadahnuće sa prethodnog izdanja prosto prelilo i na novi album uz čak neznatan ali primetan evolutivni skok u pogledu muziciranja. Nekolicina ljudi u publici već zna tekstove i peva. To je sjajno videti. To svedoči o veličini ovog sastava.

Onako isto kako raste tenzija u sledećoj kompoziciji po redu na nastupu, odnosno sedmoj sa albuma “With Hearts Toward None”, tako i u publici postepeno rastu komešanja. U momentu kad se prolama blast beat, ljudi više nisu u stanju da kontrolišu svoje emocije. Kreću šutke, dajvinzi, ludilo, ekstaza... Trebalo je biti tamo i sve to doživeti.

Kako bi se drugačije završilo veče nego dvema poslednjim pesmama sa albuma “Exercises in Futility”, petom i šestom, ali na nastupu u obrnutom redosledu. As if all this was something more / Than another footnote on a postcard from nowhere / Another chapter in the handbook for exercises in futility, poentira M. u svom stilu u kompoziciji broj šest, a onda za finale ona neverovatna završnica pete kompozicije sa Darkside-ovim čarolijama na činelama kada su sve oči bile uprte u njega.

Odlaze sa bine, mi u publici ostajemo “gladni” jer kratko je sve trajalo, ali tako oni to rade. Kratko i sa stilom. Sve je bilo gotovo pre 23 časa. Međusobno razmenjujemo utiske i nepodeljeno su svi fascinirani koncertom, dok pojedinci samo neartikulisanim zvucima i gestikulacijama iskazuju svoje oduševljenje jer nisu u stanju da nađu reči, a u redu za toalet neko dovikuje: jeste li se to svi upiškili od bubnjara? Opšti smeh.

Bio je ovo koncert za pamćenje. Bendovi su bili sjajni, publika sjajna, organizacija besprekorna, svi akteri na visini zadatka, pri čemu je posebno publika svojim velikim odazivom poslala jednu snažnu poruku organizatorima da budu još hrabriji jer su ljudi “gladni” baš ovakvih koncerata i bendova koji upravo sada doživljavaju svoj vrhunac, kao i da smo svi pomalo umorni od izvođača koji na sceni egzistiraju još samo na račun stare slave dok su u kreativnom smislu umorni i oni sami.

Aleksandar Petrović