Devet godina nakon osnivanja grupe Tool, Maynard James Keenan zajedno s Billy Howerdelom osniva supergrupu A Perfect Circle koja odmah nakon izlaska prvog albuma „Mer de Noms“  (2000.) uveliko mijenja metal glazbenu scenu. 

Izvrsni tekstovi, melodična glazba kojoj ne manjka dobrih riffova te vokali koji oduzimaju dah, sve je to A Perfect Circle. „The Hollow“, „Magdalena“, „Judith“, Rose“, „3 libras“ i „Orestes“ pjesme su koje obilježavaju album „Mer de Noms“.

2003. godine izlazi drugi album „Thirteenth Step” koji pak donosi još veću dozu depresije i melodične ljepote. Hitovi “Weak and Powerless” i “Blue” mogu se izdvojiti kao vrhunske skladbe od kojih se doslovno ježi koža. Godinu kasnije izlazi album “Emotive” kojega opisuju kao “collection of anti-war cover songs”. Album sadrži evergreene kao što su “Imagine” (John Lennon), “People Are People” (Depeche Mode), “What’s Going On” (Marvin Gaye), ali također i ranije neobjavljenu pjesmu “Passive” koju je Maynard zajedno s Trent Reznorom (Nine Inch Nails) i Billy Howerdelom (Puscifer, A Perfect Circle) napisao za projekt bend Tapeworm.

Nakon albuma “Emotive” Maynard kreće u solo karijeru pod nazivom “Puscifer” dok Howerdel pod nazivom Ashes Divide izdaje solo album “Keep Telling Myself It’s Allright”.

A Perfect Circle se vraća na scenu 2010. godine kada počinju live nastupi te izlaze best of album “Three Sixty” i live album box set, “A Perfect Circle Live: Featuring Stone and Echo” (2013.) jedan od najboljih koncerata u povijesti rock/metal glazbene scene.

Nakon 2013. godine dolazi do nove pauze benda, a zatim se ekipa ponovno okuplja te 2017. godine rade na novom albumu “Eat the Elephant” koji izlazi 20. travnja 2018.
Rekao bih da se album u potpunosti razlikuje od prijašnjih, odnosno melodično i produkcijski više zvuči kao “Stone and Echo” live koji je doista izvan svih očekivanja. S albuma “Eat the Elephant” do sada su skinuta četiri singla: “The Doomed”, “Disillusioned”, “TalkTalk” i “So Long, and Thanks for All the Fish”.

Maynard James Keenan i Billy Howerdel su još jednom dokazali kako stvaraju najveći, a „Eat the Elephant“ ćemo još dugo uživati svim svojim osjetilima, jer A Perfect Circle nisu samo glazba, oni su emocija, ljubav, mir i razumijevanje.

Mario Lovreković – Lovra

Kada se pročita jedna ovakva knjiga, kao što je Konan “Rođen na bojnom polju”, obično se postavi pitanje o čemu pričati. Da li o bogatoj istoriji Konana? Čekaj o kojoj istoriji, o istoriji radnje unutar Konanovih priča ili o istoriji samog serijala? Da li da počnemo od tvorca ovog neustrašivog Simerijanca, Roberta Ervina Hauarda ili možda od Konanovog rođenja?

Zaista duga tradicija svih segmenata ovog strip junaka, koji se prvi put pojavio u jednom od brojeva časopisa Werid Tales decembra 1932. godine. Njegov tvorac Robert E. Hauard, čitav život je proveo u divljem Teksasu i unutar njega je napravio neverovatni, novi svet. Napravio je nove bogove, one kojima su se molili svi od ljubitelja Konana do novih tvoraca bezbrojnih priča o ovom varvarinu, scenarista i crtača. Novim svetom, negde između Simerije, Esirije, Akvilonije, zemalja Vanira koračale su i odrastale generacije čitalaca. Koračao je i bezbrojan svet novih scenarista i ctača, stvarajući svoje likove i priče.

Kada se prelistavaju stranice EseGese junaka Velikog Bleka, vidi se u njemu nešto Konanovsko. Vidi se to da je on neumoljiv ali pravedan. Ne možemo ove priče povezati tek tako, niti ih možemo svrstati u iste kategorije. Mada, imaju mnogo toga zajedničkog u samom karakteru likova. Blek uleće u desetoricu crvenih mundira,  bez kompromis, bez straha i strepnje, kao i Konan kada se suprotstavlja neprijateljima. Konan pljačka, pljačka i Blek. Konan se ne plaši koplja u leđa, ne plaši se ni Blek engleskih bajoneta. Blek, u smislu svoje telesne građe, je neusklađen sa radnjom baš kao i Konan. U čemu se taj nesklad ogleda? Oni skaču i penju se po drveću, okretni su i brzo trče, veoma su gipki i hitri u baratanju sa oružjem. Samo telo im je identično, samo što je Konan prekriven ožiljcima njegovog neizvesnog života. Odeća im je prilagođena vremenu ali i tu su negde slični. Konan ima veoma kratke gaće i kada je zimsko doba krzneni prekrivač preko leđa, a Blek je prilično golišav, sa krznenim prslukom i crvenim pantalonama. Obojica nose čizme.

Elem, da se mi vratimo na knjigu “Rođen na bojnom polju”. Ovu skupinu priča o Konanovom odrastanju nam je donela izdavačka kuća Darkvud.  Scenario potpisuje Kurt Bjusik, a crtež Greg Rut i Keri Nord. Tu u naravno i kolorista Dejv Stjuart i Ričard Strakings koji je radio unos teksta.

Prilikom napada Vanira, Konanova majka tokom bitke rodila je sina, njega samog, zauvek obeleženog da odrasta u krvi bojnog polja na kojem se rodio. Ratnički san doneo mu je slavu još od malih nogu kada je postao najmlađi lovac. U svemu je napredovao, surovi bog Krom dao mu je životni put ratnika i pokazao gde mu je mesto i čemu će da teži.

Konan se morao suočiti sa večitom ljudskom potrebom za liderstvom, nasleđenom još od prirodnih ljudskih vremena. Mada, gde ćeš prirodnijeg mesta za život od Simerije. Goli krš i jalova zemlja svuda oko. To je zemlja večne noći i tame. To je mesto gde se smrt rađa, a život umire.

Time što se rodio u jeku borbe, što je poprskan pljačkaškom krvlju, Korm ga je prokleo da ne sme da voli. Šta više cela radnja, odnsono glavni motiv zapleta jeste taj kada se Konan zaljubi u lepu čarobnjakovu kći i tako uvede celo selo u propast, celu zemlji, sav narod.

Akvilonci su došli i pičvajz je mogao da počne. Slušajući priče svoga dede Konahta, rođen na bojnom polju sanjao je ovakve bitke. Ulazio je u njih pre vremena i nije dozvoljavao nikome da ga prevari. Izmenio je način borbe kakav su poznavali Simerijanci i pobedio je. On uvek pobeđuje. Da, na kraju uvek pobeđuje.

Nije on samo varvarin, mnogo je više od toga. Ali ne dozvoljava da taj varvarski duh izađe iz njega. Robert E. Hauard, Konanov tvorac smatrao je varvarizam prirodnim stanjem kod ljudi. Nije branio varvarizam, ali je ovako o njemu govorio: “Civilizovani ljudi su neuglađeniji od divljaka, jer ne moraju strahovati da će im neko razbiti glavu zbog njihove nepristojnosti”.

Konan je od varvarina i pljačkaša dospeo do kralja. Prolazio je taj put teško i platio je dobro taj ulazak na mesto predmeta legende. Postao je legenda i božanstvo.

Morao je da ode, ali se više nikada u svoju rodnu Simeriju nije vraćao, kao što je to posle svakog pohoda i pljačke morao da uradi njegov deda.

Na kraju ovog bogatog integrala nalazi se galerija skica i objašnjenja crtača Grega Ruta. Najzanimljivija od njih jeste svakako ta kako je pronašao model za Konana, bebu iz stomaka.

- Moj najstariji sin, Emet, poslužio mi je kao model na finalnoj skici za naslovnu stranu osme epizode, kaže Rut, uz izvinjenje sinu.

Takođe, Rut je predočio da je najteži posao bio da prirodno i nenametljivo predstavi Konanovo odrastanje, ali mu je svakako bilo zadovoljstvo raditi tako nešto.

Poenta u crtanju Konana jeste, baš ono što se nalazi u knjizi, a to je blato i krv na licu i telu i eto Konana. 

Miloš Simić

Gotovo svaki puta kada redatelj Ruairi Robinson (The Last Days on Mars, Blinky) objavi neki video internet naprosto poludi za njim. Nije kao da nam nije jasno zašto je tome tako, jer njegovi kratki filmovi uvijek imaju ‘ono nešto’. Stoga je prilično uzbudljivo vidjeti ga ponovo u akciji. Pojavio se novi kratki film, odnosno točnije rečeno radi se o pitchu za mogući dugometražni uradak. Traje svega 3,5 minute, i to mu je zapravo jedina mana.
Kratki film/pitch nosi naziv “The Leviathan” i smiješten je u fantastičan svemir koji inspiraciju vuče iz romana “Moby Dick” i “Dune”: U ranom 21. stoljeću ljudi su kolonizirali mnoge svjetove. Putovanje brže od svijetlosti omogućila je žetva egzotične tvari iz jaja najvećih bića poznatih čovjeku…
Pitch je napravljen u suradnji s razvojnom agencijom the Irish Film Board. Scenarij potpisuje Jim Uhls (Fight Club, Jumper), za koncept art zaslužan je Jim Murray, dok je dizajn za Levijatana napravio Jordu Schell koji je bio jedan od glavnih dizajnera likova na filmu Avatar.

Pridružite se lovu.

(Inverzija)

Alpha Strategy nam dolaze iz Toronta. Rokaju od 2011 šireći post-punk, noise-rock i alternativne zvuke. Njihova lista nastupa je zaista impresivna. Gomili koncerata po Kanadi treba dodati i nastupe širom Evrope. Stari kontinent su posetili u više navrata što i nije uobičajeno za jedan andergraund bend. Naredne godine se spremaju za još jedan pohod po Evropi, ovoga puta sa željom da promovišu svoj treći album "The Gurgler". Imali smo priliku da poslušamo ovo izdanje i pre njegovog zvaničnog izlaka. Uz dosadašnji rad benda učinilo nam se dovoljno zanimljivim da saznamo još ponešto o ovom bendu. Zato danas razgovaramo sa Rorijem koji je i osnovao bend.

Ćao Rori, na početku ovog razgovora bih te zamolio da nam kažeš nešto više o vašem bendu. Ako sam dobro razumeo, počeo je kao one-man bend ali je ubrzo evoluirao...
Tako je. Najpre sam pesme radio sam i pod svojim imenom. To su bili instrumentali sa dosta elektornike. U nekom trenutku sam se zasitio toga i poželeo da radim nešto drugačije. Nastavio sam da radim sam pod imenom Alpha Strategy ali sam želeo da značajnije unapredim čitavu priču i zato sam uključio i druge ljude u bend.

Na vaš zvuk su uticali post-punk i noise-rock bendovi poput The Birthday Party, Public Image LTD, The Jesus Lizard. Možeš pomenuti i neke druge, ali mene više zanimaju ne-muzički uticaji (knjige, filmovi, životni događaji)?
Puno toga utiče. Recimo to što živim na istom mestu predugo, film noir, šetnja, greške koje pravim, uvrnute stvari na Reddit-u, ponekad i to kada mi se ljudi smuče, ponekad i to kada se ja smučim njima.

Koji su glavni izazovi sa kojima se suočavate kao bend?
Na bend mi zaista odlazi dosta vremena, pa čak i u slobodno vreme razmišljam i radim nešto vezano za to. I naravno, vremena nikad dovoljno. Sa čime se suočavamo? Ponekad možete raditi na pesmi nedeljama i da niste ni blizu kraja. Čak nemate ni ideju kuda vas to vodi. Nevezano za muziku a vezano za bend, jedan od većih izazova je organizovati turneju jer treba dosta istražiti i uklopiti puno faktora.

Vaš treći album “The Gurgler” izlazi za koji dan. Kakva su očekivanja i kakav je sada osećaj pred izlazak?

Uzbuđeni smo svakako a očekivanja su velika jer je album bolji od naših dosadašnjih izdanja.

Sarađivali ste sa Steve-om Albini-jem na ovom albumu. Kakvo je vaše iskustvo i utisci? Koliko je pomogao i uticao na vaš rad saradnja sa njim, direktno i indirektno?
Ovo je u stvari drugi album koji smo radili sa njim. Album iz 2016. smo takođe snimali kod njega u studiju. Od početka smo se lepo skontali sa njim, ali ovog puta mislim da smo se razumeli još bolje jer je saradnja protekla glatko. Steve se nije preterano mešao oko aranžmana ili komponovanja, više se fokusirao da sve to dobro snimi i učini snimke najboljim mogućim. Pričali smo sa njim kakav nam je zvuk potreban ovog puta, šta želimo da promenimo i šta želimo da dobijemo a šta izbegnemo sa novim pesmama. Samo je uz smešak klimnuo glavom.
Nadam se da ćemo i sledeći album tamo snimati. U njegovom studiju se osećamo kao kod kuće. Sam prostor, ali i ono što Steve izvuče iz njega... zvuk koji dolazi odatle je prirodan i otvoren i to nam je jako bitno.

Hajde uporedi mi malo vaše dosadašnje albume, koje su sličnosti i razlike?
Drink the Brine, Get Scarce (2016) je naš drugi album i na njemu su zaista bolje pesme nego na prvencu ali me neke pesme koje smo tada svirali zaista danas odbijaju.
The Gurgler (2018), album koji izlazi. Nismo želeli više da toliko publiku "udaramo" u glavu sve vreme glasnim i brzim pristupom pesmama. Ovaj album je znatno šareniji od svojih prethodnika. Dosta smo pažnje posvetili rasporedu pesama, kako će one izgledati kao deo celine. Pri tom smo odbacili dosta pesama sa kojima nismo bili zadovoljni. U sred snimanja nas je napustio i basista Ben. Dan je došao na njegovo mesto pa je i to uticalo na zvuk. Što se mene tiče, manje vičem i više pevam na ovom albumu.

“The Gurgler” će biti izdat na CD-u i ploči za poljski “Antena Krzyku”. Kako ste stupili u kontakt sa njima?
Ralph Schaarschmidt (Buzz Rodeo, Trigger Cut) nas je poslušao i prosledio naše pesme Arek-u iz Antena Krzyku. Arek nam je ubrzo pisao. Čast nam je biti na toj etiketi jer je Arek promišljen, odgovoran i posvećen. Oduvek smo sebe videli na etiketi sličnoj ovoj tako da nam je drago što smo ostvarili saradnju sa Antena Krzyku.

U sklopu vaših turneja više puta ste posetili Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju a planirate da nas posetite ponovo. Šta vam se toliko sviđa kod Balkanskih zemalja što vas tera da nam se iznova vratite (sem vinjaka naravno :) )?
Tvrdim da nema boljeg alkoholnog pića od Vinjaka. Nažalost, ovde u Kanadi se ne može kupiti i jedini način je da sa sobom ponesem gomilu flaša kada budemo išli kroz vaše krajeve. Inače, jako mi se dopada vaša hrana i jedva čekam da ponovo probam ćevape ili burek. Gradovi i priroda su vam lepi. I najvažnije, uvek me zadivi to koliko su ljudi na Balkanu gostoljubivi i iskreni.

Sa kim ste sve nastupali na tim koncertima, da li ste zapamtili neke od bendova?
Svirali smo sa Megs i NakaJima 2016 u Velenju, Sloveniji. Oba benda su talentovana, puna energije i voleo bih sa njima ponovo da nastupimo. Još jedan bend koji sam primetio od tada je i Bosanski Gudron, da, i slovenački Nikki Louder. Naravno, Repetitor iz Srbije je sjajan.

Da li postoji neka razlika između severno-američke i evropske publike? Koliko se razlikuju a koliko su slične?
Nije mi baš lako da dam odgovor na ovo pitanje jer je teško generalizovati u ovom slučaju. Nekada čak i kad sviramo dva puta u istom gradu dobijemo različit odjek. Mislim da tu ima više faktora, a bend je jedan od njih. To kako mi funkcionišemo na bini kao celina je sigurno jedan od njih. Tako da, nije uvek do publike.

Stigli smo do kraja ovog razgovora. Kao što smo malopre napomenuli, uskoro ćete opet biti u Evropi. Pa nam možeš otkriti dalje planove i poslati poruku našim čitaocima pre nego se sretnete uživo na koncertu…
Upravo bukiramo turneju tako da se radujemo dolasku u Evropu i na Balkan. Očekujte nas od prilike marta, aprila 2019. Hvala vam na pažnji i vidimo se...

Hvala i tebi Rory.

Kultni autor, gitarista i pevač Nikola Pejaković Kolja objavio je novi album "4 Prsta", pozamašnu zbirku od čak 19, u bluzu utemeljenih ali ipak žanrovski raznolikih, kompozicija. Kolja će album, koji je na CD-u i digitalnim platformama objavio Long Play,  koncertno promovisati 10. novembra u Kombank dvorani u Beogradu.

"Ovaj album je pun muzike, duboko je zarezao u muzičku prošlost, svest i stanje mog producenta, gitariste i prijatelja Voje Aralice i mene, tako da ga ja, zaista, posmatram kao moj ključni i najbolji album... Želim da ova ploča dođe do ljudi i da se sluša. Ranije, nisam baš puno mario za to", ističe Kolja.

Poznat kao scenarista, reditelj i glumac, Kolja se na muzičkoj sceni predstavio albumima "Mama, nemoj plakati" (2001) i "Kolja" (2009). Sa "4 Prsta" snimio je žanrovski vrlo različit album, sa dosta muzike koja se logično nastavlja na njegov prethodni, treći "Grobovlasnici" (2013), mada ima i traganja u nekom drugom pravcu. Kolja ističe da je Aralica, kao i na prethodnim albumima, na "4 Prsta" uradio "veliki posao i baš ta, žanrovska raznolikost, pokazala je i njegovu raskoš kao producenta".

"Naravno, bez njega ne bi bilo ni mene, on je svaki album radio vrlo predano i, bez obzira što sam ja donosio pesme, on im je udahnuo život", naglašava Kolja.

Album "4 Prsta", očekivano, donosi sa strašću odsvirane bluzične stvari kakve su "Starost neće nikoga da čeka", "Došla si kasno" ili "Slika pokojnog druga", ali zatim zna da poleti u soul-pop "Nema me bez nje" ili uspori sa laganom "Uzmi ovu pesmu" i reflektivnom "Život je san", čak skrene u pevanje na engleskom u "Land of Hope" ili iznenadi sa tri, gudačima obojena, instrumentala.

"Jednostavno, nakupilo se pesama i ideja i hteli smo da većinu toga stavimo na album i tako zatvorimo to poglavlje. Ipak, ima nekih pesama koje nismo stavili, neke ideje nismo završili. Bilo je i pesama za koje smo bili sigurni da ćemo staviti na ploču, ali, ipak, nismo. Uglavnom, išli smo, kao i obično, da zaokružimo jedan koncept, jednu fazu, bez obzira bilo to pola sata ili sat muzike", objašnjava Kolja.

Na novom albumu Kolja iznenađuje komponovanjem muzike na stihove velikog srpskog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja (1833-1904) - "Ala je lep ovaj svet", "Oj, duledu", "Kad sam na svet ovaj pao (Đulići uveoci XLV)" i "Sad je već velika".

"Kupio sam, davno, sinu par slikovnica sa Zmajevim pesmama i shvatio sam da je on, bez obzira što ga zovu pesnikom za decu ili dečjim pesnikom, vrlo ozbiljan, tragičan i dubok, stihotvorac. Onda sam te slikovnice stavio na klavir i polako tražio melodije...", kaže Kolja.

CD, za koji je omot dizajnirao Saša Vasić, od danas je u redovnoj prodaji i može se naći u bolje snabdevenim muzičkim prodavnicama (U Beogradu Jugoton, Delfi, Dallas Music shop, Metropolis ... Mungos u Novom Sadu...),  kao i na internet platformama.

Nikad preterano nisam voleo REEF. Nekako su mi zvučali previše britanski i previše pop, mada nisu baš ličili na Oasis ili Inspiral Carpets. Pre su bili malo žešća verzija Primal Scream-a, ali nešto ogoljenija, rokerskija. Ipak, to mi tada nije bilo dovoljno žestoko da bih ih češće slušao. Međutim, pre dvadesetak dana mi je stigao avgustovski broj Classic Rock magazina i u njemu reklama novog Reef albuma, “Revelation”. Na reklami velikim slovima piše, te odličan album, te raznovrstan, te skoro album godine, te “AC/DC meets Rolling Stones”. I šta ću, pozovem “braću Ruse” u pomoć i “nabavim" novi album.

I da znate, ne laže svaka reklama! Ovde su zaista s pravom nahvalili “Revelation”. Istina je da je album raznovrstan, istina je da je album odličan, da je pesma koja otvara album, naslovna, “Revelation” klasična AC/DC stvar, da je “Don’t Go Changing Your Mind” u dlaku “Rollingstones” balada (što i ne treba da čudi jer je gitarista Jessy Wood sin gitariste Stonesa), da ovde ima ponekad i previše uticaja Tom Petty-ja ili Robinsonovih “Black Crowes”, ali ovo je pravi pravcati rock album. Samo rock, bez ikakvih sufiksa, prefiksa, podžanrova.

Pošto je sve već odavno odsvirano, ovde sve pršti od asocijacija na razne velike bendove. Tu su i Bad Company, i The Band, i Allmani i svi relevantniji rok velikani. Opet, “Revelation” nije recikliranje i prežvakavanje prastarih nota. Ovo je jedan moderan, svež rok album sa sjajnim rifovima, pevljivim refrenima i odličnim pesmama. Pre svega to je hit 1/1 - “Precious metal”, sa AC/DC rifom, Stringerovim glasom nalik na Brajana Džonsona, horskom refrenu i predivnim pratećim vokalima . “Ball & Chain” ima nekog Zepp šmeka, a prvi singl koji se pušta po “normalnim” radio stanicama je “My Sweet Love” gde je odličan posao odradila Sheryl Crow kao gost. Južnjački rok je prisutan u pesmama “Darling, Be Home Soon” i “Lone Rider”. “First Mistake” ima zarazan rif koji prelazi u melanholični bluz, a album zatvara gospel/soul stvar “Like A Ship (Without A Sail)”. 

 

Sve u svemu, ovaj album mi se vrlo dopao i baš me iznenadio, jer nisam očekivao ovako nešto od benda kao što je Reef.

Zoran Popnovakov

    Oto Oltvanji (1971) spada među retke ovdašnje prozaiste srednje generacije prepoznate kao autore koji svoja dela grade na tradiciji žanrovske literature (naučna fantastika, horor, krimić) i nedvosmisleno se ne odriču tog iskustva (mada je žanrovsko i dalje prokazana kategorija među akademskim kritičarima i teoretičarima). Naravno, žanrovsko određenje nije vrednosna kategorija i svakako ne „propisuje“ valjanost dela stvaranih u ovim „ključevima“. S druge strane, žanrovsko, po svojoj prirodi, nije statično već je reč o vrlo dinamičnim kategorijama-poljima na kojima se ubrzano (mnogo brže nego u glavnom literarnom toku) „osvaja (umetnička) sloboda“. Rečeno je vidljivo i u dosadašnjim Oltvanjijevim knjiga, listom romanima („Crne cipele“ 2005, „Kičma noći“ 2010, „Iver“ 2015), koje se mogu sagledavati i kao stalni odmak od standardno shvaćenog obrazaca i ulazak u neistražene (i/ili nedovoljno istražene) prostore/horizonte. Nova knjiga „Priče misterije i magije“ (2017) nastavlja taj istraživački niz dodajući i jedan formalni novitet - reč je prvoj Olvanjijevoj zbirci priča mada je on čitaocima duže vreme poznat kao pripovedač koje je objavljivao u periodici i mnogim tematskim antologijama. Otuda je dobar deo priča iz knjige imao premijeru u ranijim izdanjima; uz njih stoje i priče pisane upravo za ovu knjigu.

    Zbirka, koju čini 12 proza različitih dužana, podeljena je u tri celine „Misterija“, „Misterija i magija“ i „Magija“. Ovom podelom pisac je želeo da grupiše priče po težišnom utisku/atmosferi: u „Misterijama“ (5 priča) nema elemenata fantastike a osnovna zagonetka zapleta rešava se u realističkom, neretko u kriminalističkom, maniru. U „Magijama“ (5 priča) su sadržane - i funkcionišu - sve vrste fantastike kojima se Oltvanji bavio, dakle i naučna i glavnotokovska fantastika odnosno horor. Segment koji spaja oba principa, „Misterija i magija“ (dve novele), dokaz je da se neretko priča „otme“ kategorisanju i nastavi u smeru koji, sledeći sopstvenu logiku, spaja elemente u samosvojnu celinu pa njoj određivanje nije ni potrebno ni bitno.

    „Misterije“ daju uvid u traumatično školsko detinjstvo u naseljima Subotice („Teslino nasilje“), u ne manje problematično samoodređivanje u mladalačkim godinama („Nećeš da nas lažeš“), u način/metod da se raskine sa zlom vezanim za (nepokopanu) ratnu prošlost („Sve uračunato“), u „običnu“ krađu u tržnom centru sa jeftinim, mladim najamnim radnicima kao akterima („Velika mogućnost napredovanja“) i u nešto ozbiljniju pljačku banke i ulogu životnih marginalaca u njoj („Devojke na prozorima“). „Misterija i magija“ spajaju se u dodiru svetova umornih, mirnih starosedelaca i egzotičih, tajanstvenih (pretećih) izbeglica („Aleja blistavih bodeža“) i naizgled rutinskog zadatka pisca-najamnika koji prerasta u susret sa nepojamnim poigravanjem stvarnostima („Fabulator“). „Magija“ nudi naučnofantastičnu psiho-terapijsku posetu prošlosti („Oči boje biske“), razbarušeno razgaljujuću, neobuzdanu fantazmagoriju („Naš hotel u nultoj tački grada“), mračno-sluzavu muzičku avanturu („Pank“), alternativnu „domaću“ zombi verziju rata („Lepše nego ptice“) odnosno horor iskustvo detinjstva uz sablasne televizore („U tehnikoloru, večno mlad“).

    Znatiželjni čitalac će zapaziti, nezavisno od podela-segmenata, nekolike elemente Oltvanjijeve proze. Najpre su očigledne „stilističke vežbe“ na zadate žanrovske teme (večne, svakovrsne zavere, zombiji...) koje su uvek dobrodošle kako za piščevo „razigravanje“ mašte i umešnosti tako i za čitalačko upoznavanje sa autorovom inventivnošću odnosno voljom i sposobnošću da poštuje obrasce (kao obavezan element žanrovskog prepoznavanja i identifikovanja) ali se njima i poigrava, istražuje ih, menja i nadograđuje (da, recimo, obrazac „umetnu“ u lokalni milje). Tematski je vrlo prisutno bavljenjem detinjstvom odnosno mladošću, u rasponu od realističke do hororističke vizure, uz inventivno korišćenje prednosti svakog od njih. U konačnom zaključivanju ovog usmerenja lako se može ustvrditi da su razlike između glavnotokovskog i žanrovskog doživljaja minimalne, odnosno da strava odrastanja obuhvata široku lepezu stanja i emocija kojima se mogu (ili ne) pripisivati različiti predznaci. Na ovakav utisak nadovezuju se ratne traume (u kojima je užas delo ljudskih ruku a ne monstruma) kao i naslućeni kulturološki „sukob civilizacija“ kao najava nadolazećih tektonskih poremaćaja postojećeg ustojstva (državnog, regionalnog, globalnog). Pomenuto „umetanje“ obrazaca u lokalni milje vidljivo je i u pričama sa krimi razrešenjima s tim što je u njima jaka socijalna nota - prepoznavanje sadašnjosti koja svojim liberalno-kapitalističkim čeljustima melje mlade, slabe i nejake; u ovom se kontekstu mogu sagledavati i (anti)junaci priča, oni koji se nisu snašli u svom okruženju ili oni koji svesno odlaze u drugi plan prepuštajući životnu pozornicu drugima, ambicioznijima, beskrupuloznijima. Naklonost i razumevanje takvih „otpadnika“ i „gubitnika“ jedna je od osobenosti proza iz ove knjige. Konačno, Oltvanji dokazuje (u „Naš hotel...“) da ume lepršavo, duhovito i vispreno da meša obrasce žanra i glavnog toka tvoreći, uz humorno-ironijsku distancu, dopadljivi amalgam.

    „Priče misterije i magije“ predstavljaju pisca značajnog iskustva koji se nije učaurio u granice dosadašnjih uspeha već je i dalje, podrazumevajući dosadašnja dostignuća, otvoren za izazove novih tema, vizura i rakursa pripovedanja. Bilo da je na sigurnom ili novog terenu Oltvanji je pouzdano-temeljan, izbalansiranog razvoja zapleta i tenzija, sigurnog i tečno-dinamičnog iskaza, jasnih zapažanja i glatkih rečenica. Tematska raznovrsnost i zanatska spretnost zalog su čitalačkog uživanja u ponuđenim prozama i nova potvrda da valjanost literature ne zavisi od žanrovskih odrednica već od spisateljskog talenta koga Oltvanjiju svakako ne manjka.

ILIJA BAKIĆ