Nick Cave: Mercy Me je nova biografska grafička novela o Nick Caveu, koja obuhvata period od njegovog detinjstva do njegovog rada sa The Birthday Party i The Bad Seeds. Autor je nemački pisac/umetnik Reinhard Kleist, koji je već kreirao grafičke novele o Elvis Presleyu i Johnny Cashu. Ova grafička novela imaće 328 stranica, sa crno belim srtežom i izaći če 7. septembra za izdavačke kuće First Second i SelfMadeHero.

Cave je o ovoj noveli izjavio: "Reinhart Kleist, vrhunski grafičar i stvarac mitova, opet je razneo sve konvencije u grafičkim novelama, zastračujućom kombinacijom Caveovih pesama, polu istinite biografije i fantastike i kreirao kompleksno, uzbudljivo ipotpuno bizarno putovanje u Caveov svet. Bliže je istini od bilo koje druge biografije o meni. Ali samo da se zna, nisam ubio Elisu Day."

Podsetimo, pre par godina izašao je film posvećen Nick Cave-u pod nazivom "20.000 dana na Zemlji".

 

Danas svaka biografija a posebno autobiografija nekog poznatog muzičara privlači veliku pažnju. Većina tih autobiografija ipak su pisane uz pomoć nekog profesionalnog pisca i reklamiraju se da će otkriti neke skandalozne tajne drugih poznatih ličnosti koje su imale veze sa karijerom dotičnog muzičara.

Nešto potpuno drugačije je autobiografija Luja Armstronga Sačma „Moj život u Nju Orleansu“, napisana davne 1954. On u njoj opisuje svoje detinjstvo i mladost u mitskom gradu američke muzike do odlaska u Čikago 1922. da se pridruži orkestru Kinga Olivera.

U skladu sa svojim najvećim hitom koji znaju i oni koji nikad neće znati šta je to jazz on nikad ne kuka na život iako iskreno opisuje sve teškoće odrastanja u getu. Opisujući svoju majku kaže da se verovatno da bi preživela bavila i prostitucijom ali pošto to nikad nije radila pred njim ne može za nju da kaže da je bila prostitutka. O siromaštvu njegove porodice isto saznajemo posredno kroz opise uvek istih jednostavnih jela na trpezi i po tome što je već kao dete išao da zaradjuje okolo pomažući svima kojima je trebalo.

Iako u to vreme nije bilo lako biti crnac Sačmo se nijednom rečju neće požaliti na rasizam mada pažljivom čitaocu neće promaći da je išao u školu za obojene i da je bio u popravnom domu takođe samo za obojenu decu gde će se zahvaljujući jednom vaspitaču i zainteresovati za sviranje trube. Pošto je rođen u gradu gde je muzika bila svakodnevni deo života i gde su dobri muzičari bili uvaženi članovi zajednice nije mu bilo teško da se potpuno opredeli za taj posao. Mada je u jednom trenutku pokušao da bude i makro jednoj dami od najstarijeg zanata ali kada ga je ova iz ljubomore isekla manuo se rizičnog posla.

Armstrong iskreno opisuje atmosferu tadašnjih klubova u Nju Orleansu i žestoke momke i ekscentrične gazde ali se suzdržava od osuđivanja njihovih postupaka. Tako će za neke likove reći da su voleli da se pobiju, da su znali i da zakače nekog nožem pa taj iskrvari u mračnoj uličici ali da su sve u svemu bili dobri momci. O kolegama muzičarima ne govori nikad da su bili loši već da je jedan duvao previše jako a drugi opet nije znao note ali je umeo da uhvati ritam i tako dalje. Kockari i kurve su takođe romantični junaci njegovih uspomena, verovatno zato što je i sam imao strasti za neke igre.

Zanimljiv je i opis njegovog ljubavnog života posebno odnos sa njegovom prvom ženom koji je pun scena svađa i sukoba o kojima govori na duhovit način.

Ova knjiga je značajna i kao dokument kako se crnačka muzika probijala do ušiju belačke publike koja je u početku bila odbojna prema crnim orkestrima. Tako opisujući putovanje Misisipijem (neka vrsta letnje turneje parobrodom) kaže kako su se u manjim mestima uz reku beli momci prvo mrštili kad ih vide ali kad bi ih devojke dohvatile da igraju sa njima opuštali bi se i na kraju ih ispraćali osmesima.

Najveći kvalitet knjige je u tome što u njoj zaista vidimo ličnost velikog muzičara, njegov topli humor, nepokolebljivi optimizam i dobrotu. Knjiga ima mana i digresija i daleko je od savršenstva ali utoliko više pokazuje da je zaista njegovo delo a ne nekog unajmljenog pisca. Ako volite muziku velikog Sačma verovatno ćete uživati i u knjizi koju je kod nas izdala izdavačka kuća Utopija koja je izdala i neke druge zanimljive knjige o džezu, hrabro i pozitivno od njih.

Veran Mijatović (Zabavište)

U žestokoj i adrenalinom nabijenoj budućnosti špijunaže i nekontrolirane superznanosti, jedan će haker i njegov pas pokušati pomoći devojci u oslobađanju poslednjeg preostalog "ispitanika" laboratorije... Izvrsno napravljen, Post Human je osvojio brojne nagrade i oduševio publiku na raznim festivalima.

CounterIgnitioN su na svom youtube kanalu objavili još jedan video snimljen uživo u pozorišnoj sali „Centra za kulturu“ u Kovinu, ovoga puta za pesmu „Daire“, obradu grupe Smak, grupe za koju članovi CounterIgnitioN-a kažu da im je jedan od najvećih muzičkih uzora. Ovo je posledni od 3+1 videa snimljenih u Centru za kulturu marta ove godine, a ranije su već objavljeni snimci pesama „Secret to you... Denied“ i „Middletown“, kao i spot za pesmu „Underground unite“.

 

Ako bi vas neko pitao gde se nalazi jedina statua Bob Marlija u Evropi, da li biste znali da je ona podignuta 2008. godine u dvorištu osnovne škole „Jovan Sterija Popović“, baš u Banatskom Sokolcu, seocetu od 366 stanovnika koje pripada opštini Plandište? Ako znate za ovaj spomenik velikog muzičara, onda sigurno znate i za dvodnevni festival „Rock Village“ koji se održava svake godine još od 2005.

Ovaj festival je za mene bio pravo otkrovenje, a kako ovog leta pokušavam da posetim što više muzičkih manifestacija, 11-og avgusta sam se zaputio u Banatski Sokolac, željan da vidim kako rokenrol funkcioniše u ovakvoj sredini. Poznat sam po tome što imam problema sa fokusom u svojim tekstovima, pa bih želeo da prepričam sve, od putovanja, do svakog nastupa i ljudi koje sam upoznao, a to je u slučaju ovog festivala prosto nemoguće, jer „Rock Village“ se razlikuje od svega što ste videli. 

U toj dalekoj ravnici na granici sa Rumunijom naići ćete na najzanimljivije ljude koje sve spaja ljubav prema muzici i želja za avanturom. U okviru festivala postoje dva kampa, jedan za bajkere i jedan za putnike poput mene. Priznajem da sam pomalo zahtevan kada je kampovanje u pitanju, a ovde uslovi nisu bili baš najpogodniji za moj ukus. Ipak, atmosfera i raznolike mogućnosti koje pruža ovakav festival prevazilaze sve manjkavosti i sitne propuste u organizaciji.

Ako se samo osvrnemo na spisak izvođača, jasno je da su ovaj festival osmislili ljudi koji zaista poznaju muzičku scenu i slušaju kvalitetnu muziku. Na dve festivalske bine raspoređena su velika i poznata imena, kao i oni bendovi koji će tek dobiti punu pažnju publike, pa su tako prvo večeri na glavnoj bini nastupili Viva Vops, Mortal Kombat, Rock Symphony iz Makedonije, kao i zvezda jamajčanske rege scene Lutan Fyah, a na drugoj, manjoj bini, prve večeri su nastupili Hadži Prodane Duše, The Comandos, Belo u Boji, David Green, Sharks Snakes & Planes, Eho Jack, a nakon toga su dva di-džeja puštala muziku do tri iza ponoći. 

Moju avanturu obeležilo je zezanje u kampu, a od muzičkog programa najveći utisak je ostavila makedonska Rok Simfonija, dok je ubedljivi pobednik prve večeri bio beogradski bend Šarks, Snejks end Plejns. To je bio drugi put da ih slušam uživo, a nastup je bio toliko energičan i emotivan da ništa drugo nije moglo da me otrgne iz osećanja koje su mi preneli, pa čak ni rege bend, koji je vozio na glavnoj bini. Odavno nisam bio na koncertu koji je toliko dobar da ostanem ubeđen da sam prisustvovao nečemu istorijskom i neponovljivom, a nastup ovog benda je to postigao. 

Preporučujem ovaj festival svima, kako publici tako i muzičarima i bendovima, jer sam prisustvovao sceni u kojoj je, nakon odličnog nastupa milanovačkog benda „Belo u Boji“, organizator Revolution festivala iz Temišvara prišao bendu, oduševljeno im se zahvalio za odličnu svirku i pitao ih za kontakt radi saradnje. Poenta ovakvih festivala je što se na jednom mestu nađu najrazličitiji ljudi, pa ne samo da možete da razmenite kontakte sa ljudima iz sveta muzike, već možete i da upoznate druge kreativne ljude, nađete ljubav svog života ili napravite obavezan selfi sa Marlijem. 

Iako je festival dvodnevni, nismo dočekali drugo veče, jer je oluja onemogućila da se realizuje bilo kakav program, što je bila velika šteta, jer su druge večeri najavljeni odlični bendovi, od kojih su meni bili najzanimljiviji Del Arno Bend, Stereo Banana, Kal, Dečija Radost, Strah od Džeki Čena i Čistilište. 

Pored muzičkog programa, postavljena je i izložba plakata sa dosadašnjih festivala, u dvorištu škole su radile tezge sa domaćim proizvodima, kao i suvenirima sa Jamajke, a za subotu popodne najavljena je odbojka na pesku. Festival je od svog osnivanja besplatan za posetioce, pa tako publika u novčanom pogledu nije ispraštala zbog otkazivanja programa, ali je ostala ogromna želja za sledeći festival. Zbog toga planirajte da u avgustu sledeće godine budete u Banatskom Sokolcu i osetite deo istorije, jer ovde je rokenrol na seoski način u rangu svetskog kvaliteta. 

   

Andrea Kane

Kako predstaviti Neck Deep? Najpoznatiji pop punk bend sa Velsa je pomalo dosadna formulacija; budućnost pop punk-a – pretenciozno ali ne nerealno; najbolje je reći ovo je bend koji će za par godina biti veliki kao što su Blink-182 i Green Day. Sa trećim albumom ’The Peace and the Panic’ ulaze u mainstream vode na način na koji neće da posrame ni jednog fana koji ih prati od EP-ja ’Rain in July’ sa kojim je sve počelo 2012. godine.

’The Peace and the Panic’ je sa pravom nosio titulu najočekivanijeg izdanja 2017. godine na portalima koji se bave alternativnom scenom. Neck Deep danas možda izgledaju kao da dolaze iz Kalifornije ali su uspešno izbegli amerikanizaciju i ostali dosledni svojim temama koje se kreću od nesretnog detinjstva, promašenih ljubavi i ostalih divnih stvari u životima mladih danas.

Sam album deluje ispeglanije i sa manje oštrine od prethodnog ali ipak sadrži neke od najtežih numera koje su do sada snimili. Bend zvuči perfektno i mnogo kompleksnije nego ranije a Ben Barlow vokal je savršeno raznovrstan.

Kroz album se propliću klasični pop punk segmenti sa par veselih i nekoliko tužnih momenata. Otvaraju sa dve odlične „Motion Sickness“ i „Happy Judgement Day“ i odmah znate na čemu ste. Taj prepoznatljivi Neck Deep zvuk kome je teško odoleti je osnova ove ploče. Ipak može da se čuje i nešto drugačije kao simpatična „Parachute“. Pokazuju maksimum zrelosti sa „In Bloom“ koja će se dugo pamtiti. Vrhunac oduševljenja je gostovanje Architects frontmena Sam Carter-a u zajebanoj „Don't Wait“. Obratiti pažnju još i na: „19 Seventy Sumthin'“, „Where Do We Go When We Go“... najbolje je preslušati kompletan album, više puta...

Mike Stankovich

Izdavač: Warner Bros, 1987.
Režija: Sidney J. Furie
Scenarij: Christopher Reeve, Lawrence Conner
Gl. uloge: Christopher Reeve, Gene Hackman
Tagline: Nuclear Power. In the best hands, it is dangerous. In the hands of Lex Luther, it is pure evil. This is Superman's greatest battle. And it is for all of us.

Radnja:

Superman (Christopher Reeve) se ovaj put prihvatio svog najzahtjevnijeg zadatka dosad. Odlučio je osloboditi svijet od nuklearnog naoružanja. Tu se u priču upliće i Supermanov vječni nemesis Lex Luthor (Gene Hackman), koji ima svoje vlastite interese. Uz pomoć Supermanove DNK stvara Nuclear Mana, svoj novi zločinački izum, pomoću kojeg bi jednom zauvijek uništio Supermana. Je li u tome uspio? Neću vam reći, ipak ćete morati pogledati film...

Osvrt:

Sjećam se svog djetinjstva i vlastite fasciniranosti superherojima. No, od svih njih, najviše sam bio fasciniran Supermanom i to poglavito zahvaljujući serijalu filmova sa karizmatičnim Christopherom Reeveom u naslovnoj ulozi. Kao sto je to već prilično poznati dio opće kulture, Superman se rodio na Kryptonu, planetu udaljenom mnogo svjetlosnih godina, koji kruži oko crvenog sunca. Isto tako je opće poznato da je taj planet uništen u velikoj kataklizmi i da je naš mladi Superman jedini preživjeli Kryptonac (dobro, nije jedini, ali to je tema za neku drugu recenziju). Njega su roditelji kao vrlu malu bebu poslali na Zemlju, jer će tu imati ogromne i običnom čovjeku nezamislive moći, zbog žutog sunca oko kojeg kruzi Zemlja. Ali da sad ne razvlačim ovu recenziju nebitnim detaljima o Supermanovu podrijetlu, bacit ću se na sami film. Za razliku od prvog dijela, koji se definitivno mogao smatrati dobrim filmom i klasikom na temu strip-junaka, te drugog koji je bio solidan, ovaj dio je daleko slabiji, ali i dalje dovoljno simpatičan da pruži jedno poslijepodne razbibrige.

Radnja samog filma je prilično djetinjasta, što se najvjerojatnije može zahvaliti činjenici da je ideju za sam film najvjerojatnije donio glavni glumac Christopher Reeve. Međutim, ako čovjek pokaže malo dobre volje, sama djetinjatost radnje postaje pozitivno loš element, koji doprinosi ukupnom doživljaju filma. Sjećam se da negdje na samom početku ima jedna skoro pa antologijska scena. Naime, Clark (Supermanov alter ego) zakasni na podzemnu. Vozač te iste podzemne usred vožnje doživi infarkt (samo krikne i padne na ploču...čovjek to treba vidjeti da bi povjerovao koliko je loše napravljeno), te se vlak otme kontroli. Superman naravno po dobrom starom običaju riješi stvar (stane nogom na prugu i izazove kratki spoj, koji zaustavi vlak :) ). Odmah u idućem trenutku se stvori ekipa vatrogasaca, kojoj Superman naravno objasni situaciju (citat: "Vozač će biti u redu. Doživio je samo infarkt."). Ali tu nije kraj, jer najsvjetliji trenutak cijele scene tek dolazi. Superman se prije odlaska okrene prema ljudima na stanici i mrtav hladan kaže: "Nadam se da ova nesreća neće utjecati na vašu odluku da koristite željeznicu, koja je ipak najsigurniji oblik javnog prijevoza." Cijeli film obiluje takvim visoko moralnim i obrazovnim porukicama, koje Superman dijeli skoro u jednakoj količini kao što Ash dijeli one-linere. :)

Daljnji ključni element radnje je činjenica da je Superman, na zahtjev jednog običnog djeteta, odrzao govor pred Generalnom skupštinom UN-a na kojoj je obećao da ce svijet riješiti nuklearnog oružja. To čini na način da presretne svaki ispaljeni projektil, koji skuplja u jednu ogromnu mrežu, koju na kraju samo zavitla u Sunce. Tu negdje u igru upada i Lex Luthor, koji brani interese švercera nuklearnog oružja i usput ostvaruje profit. Lexa Luthora glumi odlični Gene Hackman, i po meni sam Lex je (gledajući ukupno cijeli serijal filmova o Supermanu) jedan od najboljih strip-negativaca koji su se ikad pojavili u filmu. Gene je odglumio maestralno dajući jos jedan dašak humora u pomalo ustajalu baru neinventivnosti samog filma. Njegov lik je izvanredno inteligentan negativac, koji je možda i pretjerano svjestan svoje genijalnosti, kome je Superman jedina slaba točka u životu. Zajedničke scene njih dvojice su možda verbalno na razini osnovnoškolaca, ali to im ujedno i daje taj tako potreban šarm i nevinost (najbliže tome sto sam vidio u sličnim filmovima je onaj odnos koji su gajili Batman i Jocker). Sve u svemu, te scene su po meni vrhunac filma.

Lex svoj zločinački genij pokazuje svojim planom da uništi Supermana, te zaradi zilijune dolara od ponovnog pokretanja utrke u nuklearnom naoružanju (ako je vjerovati ovom filmu izgleda da sve zemlje svijeta svoje projektile kupuju od švercera. Pa čak i SAD i CCCP). Taj plan ukljucuje kradju Supermanove DNK (iz vlasi kose, koju je Superman donirao muzeju :) ). Pomoću njegove DNK napravi protoplazmu, koju će Superman ne znajući lansirati na sunce i tako pokrenuti proces kloniranja. Novonastalo biće je Nuclear Man, supernegativac pod kontrolom Luthora (Hackman mu čak i daje glas) koji ima sve sposobnosti kao i Superman (plus neke novije, destruktivnije), a jedina mana mu je što radi na solarni pogon. :)

Da, da... Kao što već rekoh, kroz cijeli film se provlače takve moralne pouke, poput štetnosti nuklearnog oružja, opasnosti od kloniranja ljudi, te budućnosti u solarnoj energiji. Ostatak filma se uglavnom svodi na razularenu destrukciju Metropolisa od strane Nuclear Mana (ima tu svega: rušenja Kineskog zida, izazivanja vulkanskih erupcija, bacanja Kipa slobode na grad, tučnjave na Mjesecu, izazivanja umjetne pomrčine Sunca...za svakoga ponešto).

Sad sto se tehničke strane filma, tu mu se nema što zamjeriti. Specijalni efekti su za to vrijeme izrazito kvalitetni što ukazuje na činjenicu da je film imao i više nego pristojan budžet. Akcijske sekvence su još i dobro izvedene, ako zanemarimo njihovu samu tragikomičnost. Scenarij je prilično šupalj, ali ako smo dobre volje to nećemo uzimati kao otežavajuću okolnost. Glumci su prilično standardni u svojim ulogama (uz navedenog Hackmana koji je impresivan), što je razumljivo obzirom da je ovo već četvrti film iz serije i da su imali vremena da se udomaće u njima. Redatelj je pokazao da je možda čak i više od zanatlije, kakvima se obično povjeravaju ovakvi projekti (nastali po ideji glavnog glumca), jer je iz prilično šupljeg scenarija uspio složiti film koji ima svojevrstan početak i kraj, te nekakav normalniji protok radnje kroz njega. Sve u svemu, ako ste ljubitelj serijala ovo ne smijete propustiti (pih...ako ste pravi ljubitelj serijala, film ste već odavno pogledali i ovu recenziju uopće ne morate čitati. :) ), ali čak i ako niste ljubitelj, možete ga slobodno pogledati uz otvoreni um i dobro srce, da možete filmu oprostiti sve nebuloze koje se u njemu pojavljuju

Ahz

Blow Studio je za Project Shell osvojio nekoliko nagrada, a vizuelno ne zaostaje za velikim blockbusterima. Pogledajte budućnost u kojoj nakon pobune kiber-klonova, pripadnici CHD-a (Clone Hunter Division) hvataju odbjegle ponunjenike. Naravno, nije sve tako jednostavno….