Plava Laguna šesti je album Consecration, benda koji gotovo dve decenije pomera sve granice moderne metal muzike. Bend je formiran 2000. godine u Beogradu, a inovativni muzičari okupljeni oko ovog fenomenalnog benda konstantno razvijaju svoje muzičke veštine, nadograđuju svoj zvuk sjajnim idejama i prilično impresivnim muzičkim sredstvima usavršavaju veoma kreativnu instituciju pod imenom Consecration.


Plava Laguna je znatna promena smera za ovaj moćan trio, svesno ili nesvesno težeći komercijalnijim muzičkim vodama, ali bend još uvek sadrži suštinu svog zvuka, po kom su postali poznati. Osim svog tradicionalnog stoner, sluge i post-metal zvuka, bend je uvrstio i mnogo više alternativnog, gotovo ambijentalnog power ili dream pop zvuka, pa je Plava Laguna više nalik svemirskoj odiseji, ambijentalna, prepuna gitarskih arpeđa, bas linija toplog zvuka i impresivnih ritmova.

Bend se bavi znantno mirnijim kompozicijama, aranžmani su kompleksni, veoma smisleno sastavljeni, ali su kompozicije ipak veoma slušljive. Consecration su razvili njihov zvuk u mnoštvo različitih pravaca da ih je prosto teško obuhvatiti u jednu celinu. Sasvim sigurno mogu reći da je praktično nemoguće žanrovski odrediti ovaj album, ali isto tako mogu potvrditi da je Plava Laguna jedno veoma katarzično putovanje kroz koje vas vode veoma prijatne melodije koje sa velikom lakoćom ovaj bend proizvodi. Plava Laguna trenutno je dostupna u formi digitalnog izdanja putem Bandcamp stranice benda, ali će takođe biti dostupna i na ostalim streaming servisima krajem oktobra. Za vinilno izdanje je zadužen Geenger Records, koje se može očekivati tokom novembra ili decembra ove godine.

Đorđe Miladinović

Nakon skoro dve godine pauze, tuzlanski hardcore/nu metal bend Nula plus ponovo je aktivan te je objavio novi video spot za pesmu ”Skyscraper”.

”U posljednje dvije godine bend je hibernirao zbog obaveza koje smo sva četvorica imali, i to na različitim kontinentima. Sada smo opet skupa i često razgovaramo kako nam je pauza u biti i prijala jer smo se vratili željni novih snimaka i nastupa, a sviramo kao da smo posljednju probu imali jučer”, objavio je bend uz predstavljanje novog spota.

Reč je o pesmi s njihovog zadnjeg albuma ”Ubrzanje i sikira”, koji je objavljen još početkom 2016. godine, ali, iako je stariji rad, predstavlja jedan novi, simbolično bitan trenutak u radu benda.

”Po prvi put smo čitav proces uradili u potpunosti sami. Naša ideja, naša oprema, naša energija, upale mišića… i uz neku minimalnu i jako skromnu opremu pokazali da je moguće napraviti nešto što je vrijedno pažnje. Tako da ovim putem želimo potaknuti i mlađe bendove da se prihvate svojih računara, laptopa, kamera, telefona i neka stvaraju. Do it yourself je svakako moto koji donosi rezultate”, tvrde članovi Nule plus.

Od 2001. godine, kada je bend formiran, Nula plus je prihvaćena kao pionirska u nu metal/hardcore žanru u Bosni i Hercegovini, što ih je dovodilo na brojne festivale i samostalne koncerte diljem bivše države. Nadamo se da je ponovno aktiviranje četvorke (Džemal Trakić Sicke, Almir Mulaosmanović Baggy, Ademir Bruljić Adi, Jasmin Avdić Jaci) i objava spota za stariju pesmu samo zagrijavanje za novi materijal i novu seriju njihovih prepoznatljivih žestokih koncerata.

Stigao je finalni trailer nastavka filmske adaptacije horor knjige “The Shining” Stephena Kinga, a koja prati odraslog Dana Torrencea, odnosno Doctora Sleepa.

Godinama nakon dešavanja u prvom delu horora, odrasli Dan Torrence upoznaje devojku sličnih sposobnosti koje i on ima. On je pokušava zaštititi od kulta The True Knot koji hvata decu sa ovim moćima kako bi ostali besmrtni.

Film “Doctor Sleep” režirao je Mike Flanagen prema Kingovoj knjizi iz 2013. godine.

Odraslog Torrencea, čoveka u četrdesetim godinama s psihičkim moćima, koji se bori s alkoholizmom, u filmu glumi Ewan McGregor.

Radnja filma počinje kada se on smesti u New Hampshireu te nalazi posao u staračkom domu. Tu upoznaje Abru Stone čije sposobnosti takozvanog isijavanja su najjače koje je ikada video. Pokušavajući smiriti vlastite demone, Torrence pokušava spasiti Abru od kulta koji predvodi Rose the Hat.

Ostalu glumačku ekipu u filmu čine Billy Freman, Crow Daddy, Dr. John, Snakebite Andi i mnogi drugi.

Ubistvo Elizabet Šort, poznatije kao Crna Dalija, više puta je obrađivano u književnosti, na filmu i TV-u. Verovatno je ipak najpoznatije po romanu Džejmsa Elroja i nesrećnoj adaptaciji Brajana De Palme. Iako nikada nisam bio toliki ljubitelj ove knjige, koliko Elrojevog poznijeg opusa, on mi je skrenuo pažnju na ovaj roman supruga slavne Džoan Didion.

Džon Gregori svoju knjigu bazira na ubistvu Elizabet Šort, ali se tu svaka sličnost završava. Pronađena devojka je pretesterisana na sličan način i vodila je poročni i slobodni život nalik Šortovoj, no čak je i njeno ime promenjeno u Lois Fazenda.

Roman naizmenično prati dva brata, policijskog inspektora Toma Spellacyja i njegovog brata Desmonda, monsinjora katoličke crkve.

Iako su Istinske ispovesti roman o istrazi zločina, bilo bi tačnije reći da je to roman o korupciji raznih vrsta. Pored one očekivane, u policiji, kojom se i Elroj dobrano pozabavio, Dan je temeljno obradio i onu od koje se zazire, u katoličkoj crkvi. Čitajući Ispovesti, uviđamo da gotovo nema razlike između toga kako protekcije i razna kupovanja funkcionišu među svetinom, klerom ili policajcima. Dijalozi visokih crkvenih zvaničnika mnogo više podsećaju na politička trgovanja i cenkanja negoli na razgovore velikih vernika. Čitalac će, između ostalog, saznati i zašto sveštenici više pate od hemoroida nego ostali ljudi: sedenje na tvrdoj klupi tokom slušanja ispovesti i zadržavanje gasova su glavni krivci.

Dan na virtouzan način koristi mnoge trope krimi romana -- Tom Spellacy je bio u vezi s vlasnicom bordela (i seksualnoj i poslovnoj), a trenutno spava sa ženom čiji je život spasao na dužnosti, a politika i birokratija se beskrajno mešaju u rešavanje zločina -- ali njemu polazi za rukom da sve pomenuto ne bude kliše, već nešto što se zaista dešava ljudima od krvi i mesa.

Najveća vrlina ovog autora su izuzetni dijalozi. Malo je pisaca u stanju da piše ovako auditivne dijaloge koji naprosto odzvanjaju u ušima, dok likovi zapravo govore onako kako niko ne priča u stvarnom životu. Bez obzira na to da li je u pitanju razgovor policajaca u vezi sa istragom ili njihovo usputno ćaskanje, stiče se utisak apsolutne autentičnosti. Takođe, reč je glavnotokovskom romanu, krcatom epizodama i detaljima iz životâ protagonista, ali se istovremeno narativna nit nigde ne prekida i priča ne trpi.

Ispovesti je 1981. ekranizovao Ulu Grosbard, sa Robertom Denirom i Robertom Duvalom u glavnim ulogama, ali se čini da bi ovakav predložak zadovoljila tek mini serija od desetak epizoda.

Željko Obrenović

U centru Zagreba osvanuo je street art projekat koji veliča legende punka. Naime, nekolicini poznatih punk muzičara nepoznati umetnik posvetio je poznati zagrebački prolaz koji spaja Radićevu ulicu sa Štrosmajerovim šetalištem.


U nastavku pogledajte mini galeriju trenutnih radova:

Južnokorejski sineasta Joon-ho Bong može slobodno u svoj životopis da pribeleži još jedno remek-delo (pored filmova „Sećanja na ubistvo“ i „The Host“) ovom mračnom, ciničnom crnohumornom dramom o klasnim sukobima koja je ove godine ovenčana i glavnom nagradom u Kanu. Kao i nekim prethodnim filmvima, kao što su „Snowpiercer“ i „Okja“, Bong želi da se pozabavi većom, univerzalnijom, društveno odgovornom temom, a da ne ispusti iz dizgina film kao žanrovsko, donekle čak i zabavno, ako ne uvek i poučno iskustvo.


Međutim, za razliku od dva nabrojana filma, čini se da je ovim Bong našao pravu meru između angažovanog, poučnog i socijalno bitnog i onog što je filmsko, što jednostavno provocira gledaoca kao uživaoca filmske slike, a ne samo onoga što se kroz sliku i narativ propoveda i pripoveda. Otuda nam Bong vrlo jasno i nedvosmisleno postavlja stvari na svoje mesto još u startu – njegovi junaci su društveni „paraziti“, dakle siromašna i neprivilegovana korejska porodica koja slaže kutije za pice da bi imala hleb na stolu, ali zato „mažnjava“ WI-FI od komšiluka u duhovitoj sceni u kojoj se pentraju po plafonu ne bi li uhvatili signal. Nejasno je da li je porodica takva usled objektivnih životnih okolnosti, ili postoji neka falinka u njihovom karakteru, pošto se kasnije vidi da kada se udruže oko neke ideje mogu lepo da prosperiraju. Kao takva, ta porodica, mic-po-mic, član po član, počinje, raznim prevarama, manipulacijama i marifetlucima, da se „parazitski“ integriše u drugu, bogatiju, povlašćeniju i na prvi pogled naivniju porodicu koja reprezentuje sve one skorojeviće koji su, došavši do novca i prestiža, iskoristili isti da sebi nametnu sto izmaštanih problema i muka od kojih su najveće koga uzeti za poslugu.

Međutim, tu nije kraj njihovim avanturama i ono što će dalje otkrivati u kući bogatuna postaje jedna igraonica između klasnih razreda, skoro pa bizarna priča o osveti i na momente krimi triler. Bong sjajno žonglira žanrove, pa film skoro neprimetno klizi iz komedije u socijalnu dramu, iz socijalne drame u psiho triler, pa nazad u crni humor. Sve je skladnu i zategnuto i uvezano, sa dominantnom crtom ideje o večitoj klasnoj borbi koja se sada alegorijski odigrava na poprištu jedne nekretnine i dve (i čak tri) porodice, i večitim pitanjem da li u ovom slučaju siromašni i neprivilegovani sišu krv bogatima, ili su zapravo došli u tu situaciju zato što su ih bogati prethodno iscedili eksploatišući njihov rad. Da li su „siromašni“ zapravo siromašni zbog političko-ekonomske klime, ili su samo lenji, nesnađeni, pa i sami traže prečice do životnih uspeha verujući da novac pada s neba ako se samo pravilno u životu pod njega podmetneš? Malo je reći da Bongov stalni glumac Kang-ho Sonog daje još jedan dominantan performans kao pater-familius koji je izgubio svoj autoritet i društvenu ulogu, pa pokušava da se snađe u životu stavom jednog poluzgubidana koji je čas naivan, čas prefrigan, a zapravo duboko osetljiv na svoj tragični položaj.

Kao što je „Snowpiercer“ bio akcioni SF u koji se zamaskirao esej o večitoj klasnoj borbi, tako je i „Parazit“ jedna večita alegorija o društvenim sukobima koja pokreće svetsku ekonomiju, sa patentiranim Bongovim humorom, vrlo neprimetnom simbolikom, referencama koje neće biti svima nadohvat ruke, i ono što je najvažnije nepredvidljivim i bizarnim rešenjima koja mogu da iznenade i najzahtevnijeg gledaoca.

Slobodan Novokmet

U ovom vizuelno prelepom i opuštajućem filmu Lisica traži Kita. Na svom putu kroz šumu, pored mora sreće razne šumske životinje a na kraju puta dolazi do svog cilja. Pogledajmo kakav je rasplet ove priče...

U trenutku pisanja ovog teksta u Novom Sadu počinje tradicionalni strip-vikend, gde će kao jedan od glavnih gostiju biti legendarni autor svetskog glasa, beograđanin R.M. Gera. Najavljeno je da će posetiti i skorašnji Salon stripa u Beogradu za nepune dve nedelje, gde će razgovarati sa publikom, uz neizostavne posvete.

O Gerinim remek-delima, poput „Skalpiranih“ u izdanju Darkwooda, bilo je dosta reči. U nedeljniku „Vreme“ sam se osvrnuo na ovaj višestruko nagrađivan Vertigov serijal po scenariju Džejsona Arona kada je Darkwood objavio prvu od pet knjiga pre nepune dve godine („Vreme“ 1397, „Bluz prašine i lošeg viskija“). Za sve dušebrižnike, dobio sam uveravanja da se na trećoj knjizi uveliko radi.

No, isti autorski tandem već godinama radi na serijalu „Goddamned“ za Image. Zasad je objavljen samo prvi ciklus sakupljen u jedan trejd, dok Gera uveliko crta drugi. A System comics je prvu knjigu objavio u uvećanom formatu kao svojevrsni artist edition posvećen Gerinom crtačkom umeću.


„Goddamned: Before the Flood“, ili „Prokleti: Pre Poplave“ u domaćem izdanju, odiše potpuno drugačijim vajbom od „Skalpiranih“, iako je reč o istom autorskom tandemu. Jedino što je poveznica jeste sveprisutna brutalnost sveta kojim se kreće omnipotentni glavni junak. Dok su u Vertigu postojale makar naznake suzdržavanja, Image dopušta potpunu slobodu izražavanja koju Gera i Aron svesrdno koriste na svakom koraku. Imali su i dobar razlog za to, jer se narativna nit odvija u svetu koji i treba da odiše brutalnošću, dekadencijom i bizarnostima zbog kojih je Bog i odlučio da pošalje Potop. No, kako to već biva kod genijalnih autora, Aron i Gera su kritički udarili na biblijske temelje i izokrenuli već naširoko poznatu radnju o Potopu i izgradnju Nojeve Arke.

Ukratko o radnji. Dakle, svet je dekadentan i prljav, bizaran u svim pojavnostima – ima li boljeg ambijenta od ovog da se Gera razmaše crtačkim umećem? Raštrkane bande deluju kao najcrnje verzije ostataka ljudske civilizacije kod Kirkmanovih „Okruženi mrtvima“, gde kanibalizam, silovanja, nekrofilija i sodomija predstavljaju svakodnevicu. Aron kao da se scenaristički utrkuje da ove bedne otpatke ljudskog roda prikaže kao vredne Božje kazne, koje u bizarnostima nadilaze samo horde bezumnika u Enisovim „Crossed“. Ipak, svrha postoji, jer Aron samo prenaglašava baš ono zbog čega se u Bibliji Bog i sprema da pošalje Potop.

U toj hordi bezumnika našiljenih zuba, naoružanih kamenim maljevima, toljagama i zaoštrenim kostima, „pobožni“ Noje, Božiji izabranik, mora da deluje kao esencija dobrote i bogobojažljivosti. No, za razliku od „Noja“ Aronofskog (bilo filma ili četvorodelnog strip serijala, takođe objavljenog u Darkwoodovoj kuhinji), Aronov i Gerin Noje je skaredan lik. Ne libi se od ubijanja – čak i uživa u njemu – a zarobljnicima hrani životinje koje skuplja širom opustošene zemlje. Naravno, on i deluje kao Božija pesnica koja krstari opustelom planetom i spasava šta se spasiti može od životinja, sakuplja drva za svoju Arku, i bezočno na čelu vojske eliminiše sve pogane bande na koje nailazi. Ono što ga izdvaja od njih jeste samo misija koju mu je Bog poverio, činjenica da poseduje umeće kovanja gvozdenog oružja, deklarativno odbacivanje sodomije i ostalih bizarnosti – i sila kojom zapoveda. Zapravo, teško da je išta bolji od okruženja, i opčinjen je svom mesijanskom ulogom, slep za sve ostalo. Makijavelistički, moglo bi se reći, ali Noje sebe vidi kao izbavljenje sveta, i niko mu ne sme stati na put, čak ni glavni junak stripa.

Da, Noje nije glavni akter „Prokletih“. Ta čast je pripala Kainu, „čoveku koji je izmislio ubistvo“, i koji je za svoj greh kažnjen Božijim belegom. Biblija pominje da za zločin, ubistvo rođenog brata, Kaina niko nije smeo da ubije i da je ostatak života morao da provede uz grižu savesti zbog svog greha. Gejman je u „Sendmenu“ čak Kaina poslao u Pakao na pregovore, znajući da čak ni trijumvirat vladara Pakla neće smeti da naudi Kainu. Ovde pak Kain bezuspešno traži smrt, ali je ne nalazi. Ali daleko da je on junak bez straha i mane. U burleskno bizarnom svetu Aronovih i Gerinih „Prokletih“, ni Kain ne može biti virtuozan lik, već cinik i sebičnjak, opsednut sećanjima i potragom za smrću. I naravno, kao čovek koji je počinio ubistvo pre svih, jedinu virtuoznost koju pokazuje jeste u snalaženju u svetu gde je ubistvo nasušna potreba. Istina, malo mu pomaže i to što ne može da umre, ali nezauzdani bes i umeće koje pokazuje u borbi su zaista zadivljujući.

Ali, prava zvezda „Prokletih“ bio je i ostaje Gera. Nema stranice koja nije zadivljujuća, a Systemovo crno belo izdanje je prava oda njegovom umeću naracije, montaže, i uopšte tehnike kojom s lakoćom barata. Izdanje je dopunjeno kolornim skicama i studijama, kao i naslovnicama Imageovih pojedinačnih svesaka. Zato, ako se zadesite na Salonu stripa u SKC-u krajem meseca držite ovo izdanje u rancu jer možete da uhvatite zaista lepu posvetu na forzecu. „Prokleti“ to svakako zaslužuju.

P. S. Naravno, i „Skalpirani“ mogu da posluže, a iščekuje se još koje izdanje iz Gerinog pera, i to baš za Salon, ali više o tome ovih nedelja ;-)

Nikola Dragomirović