Željko Obrenović: Koloseum – Ima li sve svoju cenu?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Teoretičari definišu književnost kao podražavanje stvarnosti, onako kako je autor doživljava. Što je to podražavanje verodostojnije, time smo skloniji da neko delo okarakterišemo kao „životnije“, možemo brže i lakše da se vežemo za likove, i na kraju kada dođemo do poslednje stranice možemo da kažemo kako je autor završio svoje delo na pravi način, da je dosegao onaj horizont očekivanja koji svako od nas (čitalaca) u sebi uspostavlja dok čita. Ukoliko autor nema mnogo iskustva (životnog, čitalačkog ili autorskog) njegovo književno delo deluje samo kao bleda imitacija života - zadovolji nas na momenat, ali ga brzo zaboravimo jer nas nije ni dotaklo ni uznemirilo.

Željko Obrenović je u svom novom romanu, Koloseum (Kontrast izdavaštvo), ispreo jednu pravu životnu priču koja će pratiti čitaoce još dugo nakon čitanja poslednje stranice. Prošlo je četiri godine od objavljivanja romana Kameno jezero i verujem da su čitaoci (baš kao i ja) sa nestrpljenjem čekali novi Obrenovićev roman. U periodu između romana imali smo prilike da pročitamo i poneku njegovu priču, i mora se priznati da Željko ume da barata i kratkom i dužom prozom, što je skoro retkost na književnoj sceni.

Ako se dublje bacite u analiziranje opusa različitih pisaca, može se primetiti kako većina reciklira ideje, zaplete, stil narativa,... I onda se u takvim slučajevima nakon čitanja više naslova od istog pisca sve pomeša u glavi i više ne znate koja je koja knjiga. Kod Obrenovića ima stvari koje on koristi iz knjige u knjigu, ali kod njega to nije ono malopre pomenuto večito recikliranje istog, već bi se to moglo definisati kao njegov autorski potpis, na osnovu koga bismo mogli u gomili različitih tekstova neki tekst da prepoznamo baš kao njegov. A šta je to što definiše Obrenovićev „književni potpis“? Kratke i efektne rečenice, bogat vokabular, razgranatost radnje, slojevitost romana, intertekstualnost, razbijanje klasičnih klišea, ubacivanje elemenata pop-kulture, humor, „filmičnost“ teksta, efektan rez na kraju, ali pre svega likovi koji ne poštuju arhetipsku podelu na dobre/bele i loše/crne, već su svi oni životno sivi i to od one najsvetlije/nežne golubije sive boje, pa sve do onog najtamnijeg/najsj**anijeg sivog valera. 

Za razliku od Kamenog jezera koji je „koncert za solo glas“, u Koloseumu se Obrenović opredelio za polifoniju. Pratimo troje ljudi – Andreja, Taru i Kajicu, koji u početku „pevaju“ svoje solo deonice, da bi se kasnije slili u dramatične duete. Andrej je bivši bokser koji tezgari kao radnik obezbeđenja, nema stalnu adresu, i koji pokušava da se ubaci u ilegalne borbe kako bi zaradio veću sumu novca. Tara je studentkinja filološkog fakulteta koja hvata krivine u stvarima koje je ne interesuju baš mnogo, ali se zato daje cela u oblasti istraživačkog novinarstva. Kajica je kriminalac kome lagano ističe „rok trajanja“, ali koji pokušava da održi svoje krvavo zarađeno mesto u hijerarhiji organizovanog kriminala. Njima trojima će se ukrstiti staze koje vode ka istom mestu – Koloseumu. Ali to nije onaj čuveni Koloseum u Rimu, već mesto koje je navodno negde u blizini Beograda, mesto o kome se ne priča, mesto o kome se ne zna skoro ništa...

Koloseum je teško definisati žanrovski. Verovatno bi ga svi odmah ubacili u nišu trilera/krimića, ali bi se takvim potezom samom delu načinila šteta. Obrenović je pod najočitiji sloj, sloj trilera, stavio bezvremenu priču o porodici, iskupljenju, vrednostima, prijateljstvu, izdaji, nasilju. U svim svojim segmentima ovaj roman prevazilazi trilere - on nudi mnogo više. Interesantna je i sama struktura romana – podeljen je na tri dela, tj. tri runde koje odgovaraju bokserskom meču. U svakoj rundi svi likovi i primaju i zadaju udarce, a na kraju svake runde, neko bude nokautiran (nekada i mi čitaoci!). Glavni likovi su primili popriličan broj udaraca – i od života, i od onih koji ih okružuju, ali se uvek trude da se pridignu, otresu prašinu i da se prkosno ne daju – pokušavaju da ostanu živi i da isplivaju na površinu; koriste sva dostupna sredstva (udaraju ponekad i ispod pojasa) čak i ako to znači da će njihovo lično sivilo postati za nijansu tamnije. Uporedo sa pričom o Koloseumu i tri glavna aktera, Obrenović prikazuje ogroman jaz između društvenih slojeva, disfunkcionalne porodice, probleme ljudi sa klađenjem, migrante, afere na fakultetima, potkupljivanja, ucene... i kako je sve lako i rešivo ako imaš pravog čoveka na pravom mestu, prave informacije i novac, naravno. Neko je davno napisao kako ne može neprijatelj da te izda... Pitanje je samo da li sve (ili svako) ima svoju cenu... Život? Čovek? Porodica? Prijateljstvo? Postoji li granica preko koje se ne može i ne sme ići? I ukoliko se granica ipak pređe, postoji li ikakvo iskupljenje? Isto tako, još jedno od bitnih pitanja je i da li nasiljem može išta stvarno da se reši, posebno ukoliko svi sanjamo o boljem sutra. Može li nasilje da iznedri nešto lepo i dobro, ili nasilje uvek rađa novo nasilje – u cikličnoj formi oroborosa, zmije koja grize vlastiti rep. O svemu ovome Obrenović razmišlja na stranicama svog novog romana, i indirektno traži od nas da se preispitamo - koliko smo i sami sivi.

Ali, nije u romanu sve tako sivo i tmurno. Kao što je već napisano, Obrenović ima smisla za humor, i na pravim mestima je začinio svoj tekst izvrsnim dosetkama, parodiranjem ili ironijom. Jedno od najboljih takvih mesta jeste momenat kada likovi raspravljaju o Evroviziji, Kobasici i Zdravku Čoliću. I da, zamislite, i Prljavi ples se našao učauren u ovoj knjizi. Obrenović prati popularnu kulturu i koristi je kao okidače u dijalozima, što doprinosi tome da razgovori između likova ne deluju usiljeno, veštački i plastično, več onako stvarno i... životno. Odličan momenat je i seciranje i alternativno (i, složiću se, totalno održivo) tumačenje Čolićeve pesme Emili, zbog čega bi Obrenović zasluženo mogao da dobije titulu Tarantina srpske književnosti.

Naravno, ni to nije sve. Treba imati na umu da je Obrenović diplomirao na katedri za srpsku književnost, jer to pruža još jednu moguću dimenziju za sagledavanje nekih stvari iz ovog romana. U jednom momentu autor daje idejni ključ za lik Kajice, međutim, on izvrće epsku poemu o Kajici kako bi je prilagodio tematici i potrebama romana. Takođe, treba obratiti pažnju na učestalost pojavljivanja broja tri i na značenje imena ostalih junaka (Andrej, Tara) koja im apsolutno odgovaraju. Postoji i jedan momenat metafiktivnosti, kada Tara i asistent na fakultetu razgovaraju o pisanju – kako ga poboljšati, i možemo ga shvatiti ili kao direktan upliv autora (saveti budućim piscima koji čitaju roman) ili kao ideju da je Tara ta koja piše ovaj roman – da on postaje plod njenog istraživačkog poduhvata. Na kraju majstorskog pripovedanja, Obrenović pravi rez u najboljem mogućem momentu, zaokružuje mnogo stvari, ali ostavlja nešto i čitaocima da sami domaštaju na osnovu vlastitog (čitalačkog i filmskog) iskustva.

Pre neke četiri godine, kada je objavljeno Kameno jezero, recenziju tog romana sam završio sledećim rečima: „Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!“ Ove dve rečenice su se pokazale kao potpuno tačne. Svojim novim romanom, Obrenović pokazuje koliko je sazreo kao autor i kako mu nije problem da se iz jednog stila prebaci na drugi, zahtevniji – iz jednoglasja da pređe u polifoniju, pri čemu je morao da pazi na temporalno usklađivanje među likovima, i uspeo da ih prepliće tako da i sami likovi toga ne budu svesni. Teme koje je odabrao su aktuelne i na prvi pogled može delovati kao da je autor nasumice odabrao tri naslova iz novina (crne hronike), međutim, sve je to savršeno povezao i ispleo održivu i realnu priču koja bi mogla već u narednim danima da se nađe u novinama kao nešto što se stvarno dogodilo. Dakle, Obrenovićev mimezis, odnosno podražavanje stvarnosti, je fantastično opipljiv i deluje bolno poznato, kao deo stvarnosti u kojoj živimo. Likovi i njihove akcije i reakcije doprinose ubedljivosti romana, i čitaoci mogu da se vežu za njih (svo troje) bez obzira na to što jednog itekako želimo da mrzimo. Kada se počne sa čitanjem knjige poglavlja lete neverovatnom brzinom (roman je neverovatno vizuelan i filmičan) i potrebno je usporiti, obratiti pažnju na sam tekst - na rečenice i na reči koje pisac upotrebljava, na elemente popularne kulture i na intertekstualne veze koje je pisac možda negde i nenamerno ubacio. U ovom romanu nema potrebe da se išta izbaci ili doda – izvanredno je uravnotežen. Ima sve ono što treba da ima: napet je (tera nas da čitamo dalje), na momente je i gorak i ironičan i ciničan (kao i stvarnost u kojoj živimo), na momente je smešan (šta bi mi bez smeha), a udara tačno tamo gde treba. Koloseumu se treba vraćati više puta – napisan je tako da ne otkriva sve karte odmah. Nadam se da autor u svojoj glavi već nazire obrise svog sledećeg književnog čeda, jer je sa ovim romanom sebi postavio nov izazov, mada, na osnovu priloženog, mislim da mu neće biti problem da pomeri granice svog narativa dalje... i još dalje.

Kristijan Vekonj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva