Roman „Vuna“ Hjua Hauija prvi je deo trilogije Silos, danas već značajnog statusa među ljubiteljima savremene naučne fantastike. Iako Haui iza sebe ima više objavljenih dela, upravo je „Vuna“ roman koji mu je doneo svetsku prepoznatljivost i iz (gotove) anonimnosti digitalnog samizdata doveo ga pravo u mejnstrim izdavaštvo, televizijsku adaptaciju i milionsku publiku.


Radnja romana smeštena je u ogroman podzemni silos – jedino poznato utočište čovečanstva nakon nepoznate i davno zaboravljene katastrofe. Spoljašnji svet je smrtonosan, a život unutra strogo regulisan pravilima koja niko ne dovodi u pitanje – barem ne naglas. Haui od samog početka ne nudi objašnjenja, ne razmeće se istorijom sveta, niti pokušava da impresionira grandioznim mitologijama. Informacije o spoljašnjem svetu čitaocu se doziraju pažljivo i minimalno što dodatno pojačava osećaj klaustrofobije i kontrole. Atmosfera se gradi kroz sitne rutine, zabrane, hijerarhiju ali i strah i sumnju koje postaju deo svakodnevice.

Naizgled, „Vuna“ deluje kao još jedna priča o preživelima posle kraja sveta. Međutim, vrlo brzo postaje jasno da Hauija ne zanima apokalipsa sama po sebi, već posledice dugotrajnog života u strahu, izolaciji i strogo kontrolisanom sistemu. Umesto spektakularnog kraja civilizacije, čitalac dobija spor, zagušljiv i uznemirujuće uverljiv portret društva koje je naučilo da živi ispod zemlje jer za drugo i ne zna niti je imalo izbora.

Ovo nije roman koji vas osvaja spektaklom, već nagrađuje strpljenje čitaoca. To je knjiga koja vas polako uvodi i zatvara u svoj prostor (posebno u prvoj četvrtini romana), bukvalno i metaforički, i tek kada shvatite da više nema izlaza, shvatite i koliko vam je stalo do sveta u kome ste se zatekli.

Ono što „Vunu“ izdvaja iz mora postapokaliptičnih romana jeste njen fokus. Roman nije priča o kraju sveta, već o onome što dolazi posle – o društvu koje se prilagodilo životu u kavezu i naučilo da ga zove domom. Katastrofa je u pozadini. Prava drama odvija se u ljudima: u sumnji, u radoznalosti, u potrebi da se postavi pitanje koje se ne postavlja. No što je najvažnije, i što sam autor ističe u svom eseju na kraju romana, ovo je priča o nadi!

Likovi su pisani nenametljivo, ali precizno. Haui ne pravi heroje po šablonu – njegovi protagonisti su obični ljudi, često nevoljni da preuzmu ulogu koju im priča nameće. Upravo zato njihovi postupci deluju uverljivo. Kada neko odluči da prekrši pravilo, to nije zato što je „izabran“, već zato što više ne može da živi sa nametnutim pravilima, sumnjom i neznanjem. Taj psihološki momenat daje romanu težinu i čini da se čitalac lako poistoveti sa dilemama likova.

Posebno je zanimljivo to što je „Vuna“ nastala gotovo slučajno. Haui je prvobitno napisao kratku, zaokruženu priču i objavio je digitalno po simboličnoj ceni. Kada su čitaoci tražili nastavak, dobili su još jednu priču. Pa još jednu. Tek naknadno, taj niz novela prerasta u roman, a potom i u čitavu trilogiju. Taj „andergraund“ početak oseća se u strukturi knjige: poglavlja često imaju jasne završetke, male kulminacije (posebno u poslednjoj trećini romana), što čitanje (posle sporijeg početka) čini dimaničnim i pitkim.

Do šire, mejnstrim publike, priča je stigla zahvaljujući seriji „Silos“, čije prve dve sezone pokrivaju upravo dešavanja iz romana „Vuna“. Iako verna osnovnoj ideji, serija se u pojedinim detaljima razlikuje od knjige – naročito u tretmanu sporednih likova, koji u ekranizaciji dobijaju veći prostor i dublje razrađene motive. Te razlike nisu mana, već zanimljiv primer kako ista priča može drugačije da funkcioniše u dva medija.

Kao prvi deo trilogije, roman funkcioniše i kao zaokružena celina i kao uvod u širu priču, ostavljajući čitaoca sa osećajem nelagode, radoznalosti i tihe nade (setite se šta je autor rekao, o čemu je roman!). Upravo ta kombinacija čini „Vunu“ delom koje prevazilazi žanrovske okvire i opravdava pažnju koju je dobila, kako u književnom, tako i u mejnstrim prostoru.

PS. Naziv romana „Vuna“ naizgled može delovati nasumično i nejasno. Ipak, iza njega se krije i te kakav smisao.