Vladu Marinovića sam prvo primetio kao pevača i gitaristu benda Ventolin, zatim godinama kasnije na istoj poziciji, ali u bendovima On Tour i Glib. U stvari, sećam ga se još i pre toga, kada je kao student dolazio u dom Karaburma kod bluzera Kiće, opasnog virtuoza na usnoj harmonici, gde su njih dvojica jednom, a možda i još koji put, u sobi broj 11 (ili 9) unplugged džemovali. Ventolin odavno ne postoji, druga dva benda su življa nego ikad i jako je lepo kada čovek ode na njihove koncerte. To su svetkovine koje okupljaju skupinu zaljubljenika u mitsku amerikanu, sanjare koji tragaju za predelima kojima jašu rokenrolerski vestern odmetnici, starog i novog sveta, dok im zvukovlje ovih bendova, kao verodostojan saundtrek, upotpunjuje sliku ubedljivog doživljaja. Svako ispred sebe tada vidi Monument Valley ili ono drvo iz Joshua Tree pustinje ili sebe u kadilaku koji piči Rutom 66. Ali nećemo sada o tome, to je druga priča koju možemo posmatrati samo kao uvod u zbirku kratke proze po nazivu „Adriatic“, koja je Vladu Marinovića odvela u neke druge vode. 

Opet rokenrolerski raspevane, samo bez gitare, s olovkom u ruci ili za tastaturom i pljugom na usnama (samo radi ukrasa) kao Džek Keruak. Zamišljam ga, onako visokog, kako sedi i kako kuca ovo pisanije koje držim u rukama. Kao da nam poručuje da se nov pogled spušta na život. Život posle razlaza sa konvencijama i malograđanskim pravilima. Čitajući njegove priče, shvatam da su nam se putanje mnogo puta ukrštale, delimo i mnoge muzičke heroje kojima je Vlada udahnuo život spajanjem markesovskog magičnog realizma sa poetikom dilanovskog kosmosa. Dejv van Ronk, Karen Dalton i mladi Dilan se smucaju beogradskim ulicama; u kafani „Kod Ljube“ na Zvezdari sede Džin Klark i Bob Dilan, slave Bobov osamdeseti rođendan; Hau Gelb u vozu Zagreb-Beograd, čudesna noć u kupeu; Dragiša Nedović i Vudi Gatri na putu za Levač jezde kroz Šumadiju; negde u središnjem delu vinjeta o susretu Bili Holidej i Ernesta Hemingveja u Parizu, odnosno Rambujeu, septembra, četrdeset četvrte; uz sve te epizode tu je i život kao takav, koji ume da zajebe stvar, da dosoli so na ranu, da servira čašu žuči ali i čašu meda, da izmami osmeh, dok ćerki u kolima čekajući na semaforu, na uglu Ustaničke i Bulevara kralja Aleksandra, otkriva neke važne životne mudrosti. 

Lepo nam je sve to ispričao Vlada, talentovan čovek, rokenroler sa srcem. Uživao sam u čitanju. Moram samo da ga pitam, kad se budemo sreli, kome je zapala ona gurmanska kod Lokija, Dejvu van Ronku, Karen Dalton ili mladom Dilanu?
Đorđe Kalijadis