Od Hjustonove „Džungle na asfaltu“ do danas, snimljeno je mnogo filmova sa temom velike pljačke. To mi je inače jedan od omiljenih podžanrova gangsterskih krimića. Među njima bih sigurno mogao da izdvojim nekoliko remek-dela, ali i desetine odličnih i neviđeno zabavnih filmova. S obzirom da mi se nedavno jako dopao „Autoput zločina“ Barta Lejtona, rešio sam da po preporuci prijatelja pogledam i prethodni Lejtonov film „Američke životinje“.

Lejton je ovde napravio jedan originalni eksperiment, koji je u svom finišu u potpunosti uspeo. Na samom početku u uvodnoj sceni nam obznanjuje da „ovaj film nije zasnovan na istinitoj priči, već jeste istinita priča“ i na konto toga spaja dokumentarni i igrani film u kojem imamo glumce i stvarne likove koje igraju ti glumci. Sve vreme se mešaju fikcija i realnost ali je uzbuđenje na najvišem trilerskom nivou. Ništa nije dosadno, ništa nije sporo, sve je dobro osmišljeno, napisano, odglumljeno. Opet je tu sjajni Beri Kiogan, ali mu je ipak Iven Piters ukrao šou. 

Zaplet je jednostavan, grupi običnih momaka iz srednje klase, koji uče neke škole, pada na pamet da opljačkaju Univerzitetsku biblioteku u kojoj se čuvaju neke vredne knjige. S obzirom da su ipak u pitanju amateri, realizacija pljačke kreće u nepredviđenom smeru. Kako se izvući? Da li je moguće? Neću dalje spojlovati. Lejton je definitivno jedan od najzanimljivijih režisera koji trenutno snimaju nešto pametno, dobro i zabavno.
Đorđe Kalijadis