Posle više od dve decenije Oops! fanzin ponovo izlazi: Dokle god je vama zabavno, ima smisla | INTERVJU
Helly Cherry
Kada je pre više od dve decenije domaća alternativna (pre svega hc pank) publika listala poslednje brojeve fanzina Oops!, retko ko je verovao da će se ista glava, sa istim žarom, ponovo latiti "čorava posla". Ipak, 2026. godina donela je neočekivan ribut. Bez suvišne nostalgije i patetike, pod parolom "Making punk a trend again", Mačak je pokrenuo drugu sezonu svog fanzina, nastavljajući tamo gde je stao, ali sa iskustvom čoveka koji je scenu posmatrao i iznutra i sa distance.
Nakon dugogodišnjeg boravka u Holandiji i pisanja za fanzine poput OOTD i Last Breath, Dragan Stjepanović se vratio bazi. Danas Oops! ne prati previše strane bendove kao devedesetih, već se fokusira na domaće snage, lične priče i DIY etiku. Dok se generacije smenjuju, a papir polako postaje fetiš starije garde, Mačak dokazuje da je entuzijazam jedino pravo pogonsko gorivo.
U razgovoru koji sledi, pretresli smo motive za ponovno pokretanje fanzina, povukli paralelu između "napaljenih klinaca" i današnje "zabave za matorce", ali se dotakli i njegovih muzičkih avantura kroz bendove Nabla, Tuča & Batine i najnoviji Iguana.
Prvi broj u januaru, drugi već u martu. Brzo za jedan papirni fanzin. Čini se da inspiracije i entuzijazma ne manjka. Rekao bih da si i odzivom publike zadovoljan što nas opet vraća na interesovanje iz prethodnog pitanja.
I treći je izašao juče. Ideja je da fanzin ima manje stranica, ali da izlazi češće – tako uspevam da održim kakvu-takvu aktuelnost. Svestan sam da odziv publike nije ogroman, vrti se tu oko 40–50 ljudi, ali ja ovaj fanzin prevashodno radim zbog sebe. To mi pričinjava ogromno zadovoljstvo, a koliko god ljudi da ga na kraju pročita – meni je super. Ipak, povratna informacija mi mnogo znači – čitaoci kažu da im se dopada, a posebno te moje priče. To je najbolja moguća motivacija da nastavim dalje istim tempom.
„Making punk trend again“ kao moto novog broja je šaljiva aluzija na „Making punk threat again“, legendarnog Profane Existence fanzina. Gde je pank danas, može li da bude „pretnja“ sistemu? Mislim da je za početak dovoljno da neke (mlade) ljude na vreme osvesti i usmeri ka pravim vrednostima.
Drago mi je što si uočio tu aluziju. Pravo je pitanje da li je punk ikada zaista bio pretnja sistemu. Kada uletimo u punk verujemo da možemo promeniti svet, ali na kraju mi zapravo menjamo samo sebe.Meni je on bio ključan u formiranju stavova i pogleda na svet, ali problem nastaje kada ga ljudi shvate previše rigidno. Tim uskim gledanjem samo još više getoiziraju celu priču, dok se sve ne svede na krug od dvadesetak ljudi koji isto misle. Punk bi trebalo da bude neprestano preispitivanje. Uz sve to, ne smemo zaboraviti na zabavu. Kao što je rekla Ema Goldman: 'Ako ne mogu da plešem, to nije moja revolucija'
Da li više prodaš primeraka ili razmeniš fanzin za nešto?
Ova dva broja sam uglavnom ispoklanjao, da bi se pročulo da opet radim fanzin, mada je nešto i prodato. Cena fanzina je 100 dinara plus poštarina. Mislim, da je to iznos koji može svako priuštiti ako želi fizički primerak. PDF verziju fanzina šaljem besplatno.
Trenutno si aktivan u bendu Tuča & Batine. U pitanju je nešto drugačije od tvog dosadašnjeg rada. Novi bend svira pank i Oi! I prateći vaš rad stekao sam utisak da vam bend dođe kao neki ventil, vid zabave pa i beg od svakodnevnice gde ne biste pevali o nekim teškim i angažovanim temama. Više je fokus na priče i duh ulice.
Tuča&Batine je čista zajebancija. Ideja nam je da sviramo Oi!, sprdamo se sa tim skinhead aluzijama i obrađujemo karakteristične teme žanra kroz izuzetno glupe tekstove. Iskreno, voleli bismo da sve to bude još duhovitije, ali jebi ga – nemam baš neki preteran smisao za humor.
Ranije si imao bend Nabla. Od tada je prošlo 20+ godina i o njemu nema puno informacija na internetu. Pa bih voleo da se podsetimo i te priče radi, pre svega, mlađe publike. Pogotovu jer je, kao što rekoh, to nešto znatno drugačije od Tuča & batine.
Nabla je bend koji smo pokrenuli 1998 i trajao je nekih pet-šest godina. U suštini je to bio brzi hardcorepunk sa tu i tamo nekim drugim uticajima. Odsvirali smo nekih pedesetak koncerata, što je i za ono, a i za današnje vreme značajan broj. Mislim da se na YouTube još uvek mogu naći snimci. Ono što je možda interesantno da smo pre nekih mesec dana pokrenuli novi projekat Iguana, koji je muzički na tragu Nable, samo što su pesme mnogo kraće, ali videćemo da li će nešto biti od toga.
Pred kraj ovog razgovora, da se vratimo fanzinu. Naredni broj je već u štampi. Pa evo prilike da ekskluzivno otkriješ šta možemo očekivati u sledećem izdanju, hoće li biti nekih novih detalja, rubrika? I u kom smeru bi fanzin mogao da se razvija?
Treći broj je izašao. Uz intervjue sa De Limanos i Dead Dog Summer, novina su prikazi koncerata i recenzije, uz standardnu dozu mojih priča. Rad na broju 204 je već počeo, pa se nadam da ću uspeti da održim ovaj tempo. U kom smeru će se priča dalje razvijati – iskreno, nemam pojma. Ubacujem ono što mi se u trenutku učini zanimljivim i guraću tako dokle god mi je zabavno. Ovo je prvenstveno moj samostalni projekat i ne jurim nikoga da doprinosi, ali ako neko ima želju da nešto pošalje, vrata su otvorena.
Na kraju ovog razgovora, neka poruka ljudima koji se možda razmišljaju da pokrenu svoje glasilo, zašto bi to trebalo da urade? U iščekivanju trećeg broja ja te pozdravljam...
Ako imate šta da kažete ili pokažete, nemojte čekati savršen trenutak ili ekipu – samo krenite, pa makar to bio jedan list papira presavijen na pola. Dokle god je vama zabavno, ima smisla. Hvala ti na podršci. Ako neko želi da naruči fanzin može to preko maila dr.stjepanovic@gmail.com ili preko instagrama @oopsfanzine.
Nakon dugogodišnjeg boravka u Holandiji i pisanja za fanzine poput OOTD i Last Breath, Dragan Stjepanović se vratio bazi. Danas Oops! ne prati previše strane bendove kao devedesetih, već se fokusira na domaće snage, lične priče i DIY etiku. Dok se generacije smenjuju, a papir polako postaje fetiš starije garde, Mačak dokazuje da je entuzijazam jedino pravo pogonsko gorivo.
U razgovoru koji sledi, pretresli smo motive za ponovno pokretanje fanzina, povukli paralelu između "napaljenih klinaca" i današnje "zabave za matorce", ali se dotakli i njegovih muzičkih avantura kroz bendove Nabla, Tuča & Batine i najnoviji Iguana.
U filmskoj industriji popularni su rimejkovi i ributovi. Oops! je nedavno doživeo ribut pa se prvo pitanje logično nameće – kako i zašto?
Ideja o ponovnom pokretanju fanzina vrzmala mi se po glavi već dugo, ali me je mrzelo da učim InDesign, pa sam brzo odustajao. Sve dok Statico nije dolazio u Smederevo. Tog dana sam prelomio: „Mogao bih da uradim intervju sa njima“. Tako je i bilo, i više nije bilo nazad. Naučio sam osnove – kako da ubacim tekst i sliku – što je, logično, odredilo ovaj minimalistički dizajn. Iako sam planirao novo ime, zadržao sam stari naziv OOPS! jer ga ljudi prepoznaju. Ipak, brojanje kreće od 201 – druga sezona, prvi broj.
Ne bi bilo loše da se zarad mlađe publike podsetimo originalnog početka tvog fanzina. Izlazio je krajem 90-ih, početkom 2000-ih. Koliko brojeva je izašlo u toj prvoj fazi i da li se po nečemu razlikuje od sadašnjeg, u smislu sadržaja, koncepta, idejno,...?
Prvi broj je izašao još 1994. godine, a tokom naredne decenije nanizalo se trinaest brojeva. Sećam se da sam prikupio dosta materijala i za četrnaesticu, ali mi se tada jednostavno više nije dalo. Danas je koncept u osnovi isti: pratim DIY punk scenu kroz intervjue, izveštaje sa koncerata, recenzije i moja lična razmišljanja. Ipak, prioriteti su se promenili. Devedesetih mi je bilo važno da predstavim što više stranih bendova jer su te informacije nedostajale, dok sam danas više okrenut domaćoj sceni. I sam pristup pričama je drugačiji – fokus je na ličnim doživljajima, za razliku od onog „napaljenog klinca“ iz prošlosti. I da, sada su 24 A5 stranice, sa idejom da izlazi češće.
Koliko ti je trebalo vremena da sakupiš materijal za 201. broj, da li je trebalo vremena da se vratiš u formu ili je sve teklo glatko?
Ne previše dugo, možda nekih mesec dana. Veći mi je problem bio da sve to iskucam. Mislim da sam se sa drugim brojem vratio u formu i sada pičim.
Iako je velika pauza između ove dve faze u radu, ti si u stvari sve vreme bio aktivan na fanzinaškoj sceni, pre svega kao kolumnista Last Breath i OOTD fanzina.
Da, Nemanja je oduvek imao poverenja u mene i bilo mi je važno da podržim njihov rad. Naravno, bilo je perioda potpunog zatišja kada nisam pisao ništa, ali on bi me uvek cimao i vraćao u priču. Ta saradnja me je na neki način i održala u svemu ovome.
Pošto si aktivan učesnik, imaš neki kontinutitet, možeš li napraviti neku paralelu scene nekada i danas, sličnosti i razlike? Kako su se menjale navike, potrebe, učestovanje publike, kako su se menjali bendovi, fanzini,...?
To je zapravo pogrešan utisak. Iako sam pisao za OOTD, postojao je period od skoro petnaest godina kada nisam pratio apsolutno ništa. Ono što bih pročitao u njihovom fanzinu – to je bilo sve. Nisam išao na koncerte, nisam se viđao sa ljudima, a tome je doprineo i moj višegodišnji boravak u Holandiji. Tek zahvaljujući Smederevcima ponovo sam počeo da idem na koncerte, jer mi Smederevo nije daleko, a sada povremeno skoknem i do Beograda. Primećujem da su bendovi danas mnogo uvežbaniji i da je oprema neuporedivo bolja. Sve je ovo sada neka zabava za matorce, mada mi je drago što vidim da ima i klinaca.
OOTD ima već kontinuitet od deset godina, ali u poslednje vreme je primetan povratak starih fanzinaša pa tako je ponovo aktivan Heavy Metal Entertainmetn, Punk forever, eto i ti si sad tu. Kako ti se čini ova zanimljiva pojava? Činjenica je da mladih fanzinaša nema ali ne smatram to nužno lošim već prosto duhom vremena. Kako se tebi čini ovo zapažanje jer, interesovanje čini se da postoji?
Povratak starih imena na fanzinašku scenu je super, ali moramo biti realni. Papirni fanzin je danas, ruku na srce, retro priča koju održavaju matorci. Potpuno je nerealno očekivati da će to privući klince na isti način kao nekada. Lično, radije bih video neku novu ekipu koja pokreće neki dobar podcast. To je prirodan put, a papir... on ostaje nama koji ga volimo pod prstima.
Ideja o ponovnom pokretanju fanzina vrzmala mi se po glavi već dugo, ali me je mrzelo da učim InDesign, pa sam brzo odustajao. Sve dok Statico nije dolazio u Smederevo. Tog dana sam prelomio: „Mogao bih da uradim intervju sa njima“. Tako je i bilo, i više nije bilo nazad. Naučio sam osnove – kako da ubacim tekst i sliku – što je, logično, odredilo ovaj minimalistički dizajn. Iako sam planirao novo ime, zadržao sam stari naziv OOPS! jer ga ljudi prepoznaju. Ipak, brojanje kreće od 201 – druga sezona, prvi broj.
Ne bi bilo loše da se zarad mlađe publike podsetimo originalnog početka tvog fanzina. Izlazio je krajem 90-ih, početkom 2000-ih. Koliko brojeva je izašlo u toj prvoj fazi i da li se po nečemu razlikuje od sadašnjeg, u smislu sadržaja, koncepta, idejno,...?
Prvi broj je izašao još 1994. godine, a tokom naredne decenije nanizalo se trinaest brojeva. Sećam se da sam prikupio dosta materijala i za četrnaesticu, ali mi se tada jednostavno više nije dalo. Danas je koncept u osnovi isti: pratim DIY punk scenu kroz intervjue, izveštaje sa koncerata, recenzije i moja lična razmišljanja. Ipak, prioriteti su se promenili. Devedesetih mi je bilo važno da predstavim što više stranih bendova jer su te informacije nedostajale, dok sam danas više okrenut domaćoj sceni. I sam pristup pričama je drugačiji – fokus je na ličnim doživljajima, za razliku od onog „napaljenog klinca“ iz prošlosti. I da, sada su 24 A5 stranice, sa idejom da izlazi češće.
Koliko ti je trebalo vremena da sakupiš materijal za 201. broj, da li je trebalo vremena da se vratiš u formu ili je sve teklo glatko?
Ne previše dugo, možda nekih mesec dana. Veći mi je problem bio da sve to iskucam. Mislim da sam se sa drugim brojem vratio u formu i sada pičim.
Iako je velika pauza između ove dve faze u radu, ti si u stvari sve vreme bio aktivan na fanzinaškoj sceni, pre svega kao kolumnista Last Breath i OOTD fanzina.
Da, Nemanja je oduvek imao poverenja u mene i bilo mi je važno da podržim njihov rad. Naravno, bilo je perioda potpunog zatišja kada nisam pisao ništa, ali on bi me uvek cimao i vraćao u priču. Ta saradnja me je na neki način i održala u svemu ovome.
Pošto si aktivan učesnik, imaš neki kontinutitet, možeš li napraviti neku paralelu scene nekada i danas, sličnosti i razlike? Kako su se menjale navike, potrebe, učestovanje publike, kako su se menjali bendovi, fanzini,...?
To je zapravo pogrešan utisak. Iako sam pisao za OOTD, postojao je period od skoro petnaest godina kada nisam pratio apsolutno ništa. Ono što bih pročitao u njihovom fanzinu – to je bilo sve. Nisam išao na koncerte, nisam se viđao sa ljudima, a tome je doprineo i moj višegodišnji boravak u Holandiji. Tek zahvaljujući Smederevcima ponovo sam počeo da idem na koncerte, jer mi Smederevo nije daleko, a sada povremeno skoknem i do Beograda. Primećujem da su bendovi danas mnogo uvežbaniji i da je oprema neuporedivo bolja. Sve je ovo sada neka zabava za matorce, mada mi je drago što vidim da ima i klinaca.
OOTD ima već kontinuitet od deset godina, ali u poslednje vreme je primetan povratak starih fanzinaša pa tako je ponovo aktivan Heavy Metal Entertainmetn, Punk forever, eto i ti si sad tu. Kako ti se čini ova zanimljiva pojava? Činjenica je da mladih fanzinaša nema ali ne smatram to nužno lošim već prosto duhom vremena. Kako se tebi čini ovo zapažanje jer, interesovanje čini se da postoji?
Povratak starih imena na fanzinašku scenu je super, ali moramo biti realni. Papirni fanzin je danas, ruku na srce, retro priča koju održavaju matorci. Potpuno je nerealno očekivati da će to privući klince na isti način kao nekada. Lično, radije bih video neku novu ekipu koja pokreće neki dobar podcast. To je prirodan put, a papir... on ostaje nama koji ga volimo pod prstima.
Prvi broj u januaru, drugi već u martu. Brzo za jedan papirni fanzin. Čini se da inspiracije i entuzijazma ne manjka. Rekao bih da si i odzivom publike zadovoljan što nas opet vraća na interesovanje iz prethodnog pitanja.
I treći je izašao juče. Ideja je da fanzin ima manje stranica, ali da izlazi češće – tako uspevam da održim kakvu-takvu aktuelnost. Svestan sam da odziv publike nije ogroman, vrti se tu oko 40–50 ljudi, ali ja ovaj fanzin prevashodno radim zbog sebe. To mi pričinjava ogromno zadovoljstvo, a koliko god ljudi da ga na kraju pročita – meni je super. Ipak, povratna informacija mi mnogo znači – čitaoci kažu da im se dopada, a posebno te moje priče. To je najbolja moguća motivacija da nastavim dalje istim tempom.
 |
| Dosadašnji brojevi |
Drago mi je što si uočio tu aluziju. Pravo je pitanje da li je punk ikada zaista bio pretnja sistemu. Kada uletimo u punk verujemo da možemo promeniti svet, ali na kraju mi zapravo menjamo samo sebe.Meni je on bio ključan u formiranju stavova i pogleda na svet, ali problem nastaje kada ga ljudi shvate previše rigidno. Tim uskim gledanjem samo još više getoiziraju celu priču, dok se sve ne svede na krug od dvadesetak ljudi koji isto misle. Punk bi trebalo da bude neprestano preispitivanje. Uz sve to, ne smemo zaboraviti na zabavu. Kao što je rekla Ema Goldman: 'Ako ne mogu da plešem, to nije moja revolucija'
Da li više prodaš primeraka ili razmeniš fanzin za nešto?
Ova dva broja sam uglavnom ispoklanjao, da bi se pročulo da opet radim fanzin, mada je nešto i prodato. Cena fanzina je 100 dinara plus poštarina. Mislim, da je to iznos koji može svako priuštiti ako želi fizički primerak. PDF verziju fanzina šaljem besplatno.
Trenutno si aktivan u bendu Tuča & Batine. U pitanju je nešto drugačije od tvog dosadašnjeg rada. Novi bend svira pank i Oi! I prateći vaš rad stekao sam utisak da vam bend dođe kao neki ventil, vid zabave pa i beg od svakodnevnice gde ne biste pevali o nekim teškim i angažovanim temama. Više je fokus na priče i duh ulice.
Tuča&Batine je čista zajebancija. Ideja nam je da sviramo Oi!, sprdamo se sa tim skinhead aluzijama i obrađujemo karakteristične teme žanra kroz izuzetno glupe tekstove. Iskreno, voleli bismo da sve to bude još duhovitije, ali jebi ga – nemam baš neki preteran smisao za humor.
Ranije si imao bend Nabla. Od tada je prošlo 20+ godina i o njemu nema puno informacija na internetu. Pa bih voleo da se podsetimo i te priče radi, pre svega, mlađe publike. Pogotovu jer je, kao što rekoh, to nešto znatno drugačije od Tuča & batine.
Nabla je bend koji smo pokrenuli 1998 i trajao je nekih pet-šest godina. U suštini je to bio brzi hardcorepunk sa tu i tamo nekim drugim uticajima. Odsvirali smo nekih pedesetak koncerata, što je i za ono, a i za današnje vreme značajan broj. Mislim da se na YouTube još uvek mogu naći snimci. Ono što je možda interesantno da smo pre nekih mesec dana pokrenuli novi projekat Iguana, koji je muzički na tragu Nable, samo što su pesme mnogo kraće, ali videćemo da li će nešto biti od toga.
Pred kraj ovog razgovora, da se vratimo fanzinu. Naredni broj je već u štampi. Pa evo prilike da ekskluzivno otkriješ šta možemo očekivati u sledećem izdanju, hoće li biti nekih novih detalja, rubrika? I u kom smeru bi fanzin mogao da se razvija?
Treći broj je izašao. Uz intervjue sa De Limanos i Dead Dog Summer, novina su prikazi koncerata i recenzije, uz standardnu dozu mojih priča. Rad na broju 204 je već počeo, pa se nadam da ću uspeti da održim ovaj tempo. U kom smeru će se priča dalje razvijati – iskreno, nemam pojma. Ubacujem ono što mi se u trenutku učini zanimljivim i guraću tako dokle god mi je zabavno. Ovo je prvenstveno moj samostalni projekat i ne jurim nikoga da doprinosi, ali ako neko ima želju da nešto pošalje, vrata su otvorena.
Na kraju ovog razgovora, neka poruka ljudima koji se možda razmišljaju da pokrenu svoje glasilo, zašto bi to trebalo da urade? U iščekivanju trećeg broja ja te pozdravljam...
Ako imate šta da kažete ili pokažete, nemojte čekati savršen trenutak ili ekipu – samo krenite, pa makar to bio jedan list papira presavijen na pola. Dokle god je vama zabavno, ima smisla. Hvala ti na podršci. Ako neko želi da naruči fanzin može to preko maila dr.stjepanovic@gmail.com ili preko instagrama @oopsfanzine.
sa Mačkom razgovarao Nenad