Nada kao poslednja reč: „Prah“ Hjua Hauija i kraj trilogije Silos
Helly Cherry
Kada smo se u prvom tekstu bavili „Vunom“, istraživali smo betonski bunker pod zemljom i psihologiju ljudi kojima je postao jedini poznati dom. U „Smeni“ smo zaronili u prošlost i mračne hodnike Silosa 1, gde su hladne kalkulacije i birokratska rešenost doveli do stvaranja čitavog sistema, pokazujući nam kako „put do pakla popločan dobrim namerama“ izgleda u praksi. Treći deo trilogije Hjua Hauija, roman „Prah“, imao je zadatak da te dve paralelne linije, neposrednu borbu za preživljavanje iz prvog dela i širu istorijsko-moralnu sliku iz drugog. spoji u jedan konačan i smislen rasplet.
Sama radnja „Praha“ nastavlja se direktno na događaje kojima su se prethodna dva romana završila. Priča nas vraća Džulijet, koja pokušava da stabilizuje život u Silosu 18 dok istovremeno gradi most, kako fizički, bušenjem prolaza, tako i u prenesenom smislu, ka susednom Silosu 17. Sa druge strane, u Silosu 1 imamo Donalda, čoveka koga smo upoznali kao (nesvesnog) arhitektu ovog projekta, a koji sada, pokušava da iznutra demontira mehanizam koji je pomogao da se stvori. Pritisak sa svih strana raste, vremenski okvir za spasavanje ljudskog roda se smanjuje, a ulozi postaju veći.
Među čitaocima i kritikom mogle su se čuti opaske da je ovaj završni deo u izvesnoj meri slabiji od svojih prethodnika. Takav utisak nije bez osnova, ali zahteva razumevanje prirode samog završetka. Dok je „Vuna“ nosila element iznenađenja i postepenog otkrivanja sveta, a „Smena“ nudila šokantne odgovore i širenje perspektive, „Prah“ preuzima ulogu zaključka. U njemu ima manje misterije jer su karte većinom otvorene; težište se pomera na logistiku spasavanja, akciju, politička trvenja i sam čin oslobađanja. Zbog toga dinamika povremeno deluje drugačije, umerenije, posebno na počektu romana.
Međutim, ono u čemu Haui uspeva jeste održavanje unutrašnje logike i zaokruživanje cele priče bez ostavljanja takozvanih „labavih krajeva“. Sve ključne zagonetke koje su postavljene na samom početku dobijaju svoje odgovore. Nema jeftinih rešenja, niti Deus ex machina momenata koji bi narušili uverljivost priče. Haui ostaje dosledan svetu koji je gradio.
Ono što na kraju čitanja ipak ostaje kao najsnažniji utisak jeste tematska i emotivna vertikala čitave trilogije. Ako je „Vuna“ bila priča o sumnji i strahu, a „Smena“ priča o krivici i moralnom padu, onda je „Prah“ bez sumnje roman o oslobođenju i promeni. Nakon svih klaustrofobičnih hodnika, betonskih stepeništa, gas-maski i trovanja, priča uspeva da izroni na površinu (bukvalno i metaforički) i pruži čitaocu osećaj olakšanja.
Jedna reč koja prožima celo delo i koja odzvanja dugo nakon zatvaranja korica jeste reč iz naslova - nada. Nada u to da čovečanstvo, uprkos sopstvenim greškama i inženjeringu straha, sačuva kapacitet za novi početak. Haui na samom kraju ne nudi naivnu utopiju. Svet van silosa nije magičnički zaceljen preko noći. Ali nudi priliku. A prilika je nekada sasvim dovoljna da se krene ispočetka.
Kada se pogleda u celini, trilogija „Silos“ izrasta u jedno od najzaokruženijih i najrelevantnijih dela savremene naučne fantastike. Počevši kao skromni samizdat projekat, Hauijeva saga je pokazala kako dobar koncept, vođen iskrenim razumevanjem ljudske prirode, može da nadraste žanrovske kalupe. Završetkom romana „Prah“, čitava priča dobija svoj prirodni i zasluženi pečat – podsećajući nas da beton i čelik mogu da zarobe telo, ali da je težnja ka slobodi i budućnosti ono što na kraju uvek pronađe prolaz kroz prašinu.
Među čitaocima i kritikom mogle su se čuti opaske da je ovaj završni deo u izvesnoj meri slabiji od svojih prethodnika. Takav utisak nije bez osnova, ali zahteva razumevanje prirode samog završetka. Dok je „Vuna“ nosila element iznenađenja i postepenog otkrivanja sveta, a „Smena“ nudila šokantne odgovore i širenje perspektive, „Prah“ preuzima ulogu zaključka. U njemu ima manje misterije jer su karte većinom otvorene; težište se pomera na logistiku spasavanja, akciju, politička trvenja i sam čin oslobađanja. Zbog toga dinamika povremeno deluje drugačije, umerenije, posebno na počektu romana.
Međutim, ono u čemu Haui uspeva jeste održavanje unutrašnje logike i zaokruživanje cele priče bez ostavljanja takozvanih „labavih krajeva“. Sve ključne zagonetke koje su postavljene na samom početku dobijaju svoje odgovore. Nema jeftinih rešenja, niti Deus ex machina momenata koji bi narušili uverljivost priče. Haui ostaje dosledan svetu koji je gradio.
Ono što na kraju čitanja ipak ostaje kao najsnažniji utisak jeste tematska i emotivna vertikala čitave trilogije. Ako je „Vuna“ bila priča o sumnji i strahu, a „Smena“ priča o krivici i moralnom padu, onda je „Prah“ bez sumnje roman o oslobođenju i promeni. Nakon svih klaustrofobičnih hodnika, betonskih stepeništa, gas-maski i trovanja, priča uspeva da izroni na površinu (bukvalno i metaforički) i pruži čitaocu osećaj olakšanja.
Jedna reč koja prožima celo delo i koja odzvanja dugo nakon zatvaranja korica jeste reč iz naslova - nada. Nada u to da čovečanstvo, uprkos sopstvenim greškama i inženjeringu straha, sačuva kapacitet za novi početak. Haui na samom kraju ne nudi naivnu utopiju. Svet van silosa nije magičnički zaceljen preko noći. Ali nudi priliku. A prilika je nekada sasvim dovoljna da se krene ispočetka.
Kada se pogleda u celini, trilogija „Silos“ izrasta u jedno od najzaokruženijih i najrelevantnijih dela savremene naučne fantastike. Počevši kao skromni samizdat projekat, Hauijeva saga je pokazala kako dobar koncept, vođen iskrenim razumevanjem ljudske prirode, može da nadraste žanrovske kalupe. Završetkom romana „Prah“, čitava priča dobija svoj prirodni i zasluženi pečat – podsećajući nas da beton i čelik mogu da zarobe telo, ali da je težnja ka slobodi i budućnosti ono što na kraju uvek pronađe prolaz kroz prašinu.