Nenad Smiljković: STANARI ŠUMSKE 13B
Helly Cherry
U kasnu subotnju večer, tog kišnog 28. oktobra 2017. godine, oko 22:30, na odeljenje suvopalanačke hitne pomoći doslovce je uletelo troje ljudi, stariji roditelji i sredovečni sin, nastanjeni u naselju Jalovište.
Nisu umeli da objasne tačnu adresu ni simptome.
Taksista u noćnoj smeni naveo je u policijskoj izjavi da su mumlajući upali i posedali u taksi, rukama pokazivali skretanja kroz mračne, memljive i mokre ulice, udaravši ga po ramenu i hvatajući se za ručnu kočnicu auta kada su se približili bolničkom krugu osvetljenom agregatima. Poznavao je te stanare i shvatio da je u pitanju neka velika muka ili šok. Čitav severni deo palanke bio je u mraku cele noći zbog pada stuba glavnog električnog voda, usled erozije izazvane nenormalnim bujicama brdskih potoka. Palo je previše kiše tih par dana – 137 litara po kvadratu bilo je previše. Za nepunih pola sata, horde ljudi je pristiglo, što u hitnu pomoć, što na prijemno-trijažno odeljenju bolnice. Simptomi su im bili isti: enorman napad histerije.
Toliko je naraslo panike u ovim ljudima da govora ne beše. Mumlali su kao praljudi. Strah im je nicao iz iskolačenih očiju, naježene kože, tahikardije i hipertenzije. Tri preloma, nekoliko iščašenja i uganuća govorilo je o munjevitom istrčavanju iz zgrade u stampedu. Medicinsko osoblje samo je očitavalo parametre sa manometara i uzoraka krvi. Pretrpljeni strah harao je njihovim blokiranim umovima, oskudno opremljenim praiskonskom refleksijom kretanja i bežanja od izvora traume.
Policija je pristigla oko sat vremena pre ponoći do problematične zgrade u Šumskoj ulici, broj 13, ulaz B. Pošto su evakuisali poslednjeg stanara s invaliditetom pod jakim lampama, u vidnom stanju pretprljenog infarkta, zatvorili su zgradu, postavivši jedno od svoja dva patrolna vozila da dežura, panično žmirkajuću plavim rotacionim svetlima po gustom mraku.
Nekih pola sata ranije, stanari ulaza A sa nevericom su sa prozora i terasa posmatrali histeriju komšija u susednoj zgradi, prihvatajući ih, dok su lupali na vrata i razvozili ih do bolnice. Ništa se nije dešavalo čudno u zgradi A. Stanari “A” gledali su svoje “B” komšije kako pri svetlostima sveća i kineskih svetiljki jurcaju po spavaćim sobama i kuhinjama, vrište po kupatilima, lome stakla dok “gađav nešta”, lupaju vratima po haustoru zgrade.
Rano ujutru potvrđen je slučaj skoka stanara sa četvrtog sprata te šestospratnice, bočno od zgrade. Sedamdesetrogodišnjak, najpre se zakačio u krošnje neposečenog hrasta iza zgrade, gde mu je leva ruka ostala otkinuta. Pao je glavom na ivicu betonskog zida kod kontejnera, odlomivši lobanju približno na pola. Prizor je izazvao jutarnje povraćanje bolničara i par policajaca i produženu noćnu autofagiju.
Oko tri ujutru primećeno je da je podzemna voda od snažnih padavina probila u podrum zgrade. Bila je duboka nekih sedamdesetak centimetara. Po njoj je plutao sav podrumski inventar stanara - cepanice za ogrev, švercovana roba, odlagane novine, stare cipele i zimnica u plastičnim flašama. Miris zemlje i buđi širio se stepeništem. Vlaga je znojila tople podrumske zidove. Kapi su se slivale niz cevi, kao da neko diše iza betona, kondenzujući svoju paru iz nozdrva po zidovima.
Iz severnog temelja, takve poroznosti da građevinska inspekcija ne bi odobrila puštanje zgrade u upotrebu, kuljala je voda iz obrližnjeg šumskog potoka, naraslog kroz okolne vododerine i uvale. Hektari hrastove i bukove šume prostirali su se ka severu iza zgrade, ka čudnim planinskim šiljcima misterioznih Lomova. U distopijskim balkanopolisima ranga despotija, tim mikro državicama pod patronatom Euro-američkog Petog Rajha sve je funkcionisalo na granici civilizacijske pristojnosti, redovno čak i ispod; divlja gradnja, korupcija, inflacija, pljačka naroda smanjivanjem ličnih dohodaka – prednjačili su. Kao da svetski oci nisu mogli dovoljno da naštampaju papirnog novca (odavno bez pokrića) samo za sebe, a kamo li za ostalu raju, životinjski zadovoljenu hranom, medijskim i manifestacijskim majanjem, stanovanjem, odevanjem, pukim preživljavanjem.
U šest je stigla vest od stanara okolnih zgrada da je policajac Radisav Patrnožić, veteran pred penzijom, ušao samovoljno u zgradu B, krenuo nasumično da puca po stepeništu i hodnicima spratovima (pogodivši oronulu fasadu zgrade A jednim od hitaca), a potom upucao samog sebe u slepoočnicu u haustoru.
Oko osam časova ujutru stigli su specijalci iz okolnih, većih gradova. Izvučeno je telo policajca, a zgrada B zapečaćena sa svih strana. Jedan od specijalaca je, sišavši u podrum, samovoljno upucao svoje noge heklerom.
Stigao sam u Suvu Palanku helikopterom iz Niša oko devet. Helikopter je kružio nad šumom i naseljem kao insekt nad trulim voćem. Zgrada B se videla iz magle: blok od betona koji je proklijao, delimično zgrabljen šumskim rastinjem.
Zatekao sam opisano stanje, pročitavši zapisnike, dodatno usmeno obavešten od uspaničenih policajaca, vatrogasaca, bolničara.
Unutra su me dočekale beleške po zidovima haustora.
Stanari su nekada pisali kratko, nesigurno.
„Zid me sluša kad spavam.”
„Duvar mi se ceri!”
„Vidim kako tlo ispod zida treperi.”
„Mislili smo da su to gljive, ali sad znamo da su to pluća nečega… nečija.”
Podovi su bili mekani, kao da hodanje ima puls. U svakoj prostoriji miris zemlje, nečeg živog i nevidljivog. Na zidu u hodniku – narandžasta mreža koja je titrala na vlagu njegovog daha.
Napolju, šuma se povijala na vetru. Lomovi su ležali iza magle, kao da se oslanjaju na to zdanje. Ispod betona, čuo se zvuk koji nije bio šum podzemnih voda.
Bio je to udisaj.
Tlo je disalo pod zgradom.
Stanari ulaza B počeli su da dolaze k sebi s napredovanjem obdanice. Prve reči pale su oko podneva. Ljudski mozgovi su slični, strah je kalauz primenljiv na sve njih. To je brat životinjskog straha od vatre.
Prvoispitani stanar Marinko Bukumirović, 67 godina, udovac, vojno lice u penziji, objasnio mi je da se ne seća paničnog bežanja iz svog stana broj 2. Ima prekid svesti, koliko sam shvatio, od 22:17 kada je ugledao vreme na svom ručnom digitalnom satu, probuđen nekakvom potmulom bukom u podrumu. Kaže da je postao svestan negde oko deset ujutru, što je i potvrdila sestra na internom odeljenju, gde je zbrinut usled ozbiljne hipertenzije koju su mu skidali cele noći. Kaže da je u tom periodu, možda neki sekund ili čak i ceo minut kasnije, pucano na njega, i da su meci, koji su se zarivali u njegovo telo, išli toliko pravi, da su ga nagnali na bežanje kog se ne seća. Ništa nisam više mogao da izvučem iz njega sem premotavanja tih rečenica i delimičnog prepakivanja. Pucnji su stizali iz pravca šume iza zgrade. Pregledom tela, ustanovljeno je da Bukumirović nema nikakvih ulaznih, niti prostrelnih rana. Uganuće desnog petnog zgloba se ne računa.
Ružica Tršić, stanarka broja 34, izjavila je da je cele večeri dremala na kauču, čekajući supruga iz smene. Kaže da se uspavala oko pola jedanaest, možda koji minut ranije. Seća se poslednjeg trzaja, pri svetlosti upaljene slavske sveće u kuhinji. Opisivala je kako je plafon iznad nje, u jednom trenutku, počeo da se ponaša kao da je od tanke membrane – vlažne, prozirne, koja diše. Iz te membrane su se, po njenim rečima, formirali obrisi nečega što je ličilo na ljudsku glavu, potom na više njih, stisnutih jedna uz drugu, kao da žele da se iscede kroz gips i ciglu. Sveća se ugasila sama od sebe (nije sigurna), i tada je čula onaj „potmuli šum iz podruma“.
Tokom uviđaja primećena je vlaknasta, narandžasto-beličasta struktura koja se protezala duž temelja i uvlačila u pukotine zidova.
Kasnijim analizama utvrdio sam je da je ulaz B bio dublje ukopan u padinu, gde su podrumi dolazili u direktan kontakt sa slojem micelije koji se pružao kilometrima unaokolo, sve do šumskih temelja Lomova. Zgrada B pripadala je nekadašnjem Institutu za agrobiologiju, koji je od 1987. do 1992. godine sprovodio istraživanja o otpornosti gljivičnih kultura na zračenje i hemijske agense. Posle ratova i tranzicije, sve je zatvoreno. Neki Srbenda se setio da zaradi tako što je tu zgradu minimalno rekonstruisao stambenom adaptacijom i prilepio je trinaestici B, u okviru minornog naselja u Šumskoj ulici krajem devedesetih, kada je ovde još bilo nešto neemigriranog suvopalanačkog življa, pre ekstremne beogradizacije srpskih provincijskih despotija.
Tlo ispod Jalovišta bilo je ispresecano starim rovovima i masovnim grobnicama iz 1943. godine, gde su streljani partizani i civilno stanovništvo. Gljive, hranjene vlagom i kostima, vekovima su formirale gustu, umreženu masu – prirodnu nervnu mrežu tla.
Te noći, kada je voda prodrla u podrume, micelijum je, kao senzor, reagovao na vlagu i električno polje ljudskih tela iznad. Nije ovo bio tipičan micelijum. Ono što su ljudi nazivali „buka“ bila je, po svemu sudeći, reakcija tog podzemnog organizma, kroz koji su se svesno ili hemijski probudili tragovi mrtvih.
Streljani 28. oktobra 1943. godine, kako je i pisalo na spomeniku NOB u Jalovištu – u istom satu, 22:17 – počeli su da se prenose kroz micelijum, kao svetlosni impuls kroz živac. Zidovi od bizarne suvopalanačke opeke, mešani gljivičnim vlaknima, samo su preneli signal: memoriju smrti. Mrak, pucnjave, umiranja.
Zgrada B je, time, postala provodnik, a živa tkiva u njoj efektori – nastavili su reakciju streljanih tkiva. Prvi sloj betona koji se sreo s gljivom, prva soba u kojoj je neko dremnuo, svaka kap kiše što je spustila frekvenciju u zemlju – sve se složilo u istu tačku ponavljanja. Stanari nisu videli duhove. Oni su bili propušteni kroz njih.
Bar tako mislim.
Zgrada B je zatvorena, ali tlo pod njom nije mirno. Ono udiše vlagu, izdiše paru, i pamti svaku težinu koja je tu stajala.
Kako sve ovo znam?
Živim na drugoj strani obronaka zloćudnih Lomova, sedamdeset kilometara severo-zapadano od Suve Palanke. Zidovi mog stana su od suvopalanačkih cigli. Ta opeka je geološka memorija, a kilometarske mreže micelije su pokrov što povezuje sve užase koji su se dogodili na ovom prokletom tlu Evrope, premeštajući ih sa jednog na drugo mesto i utiskujući ih u trenutne generacije.
Vrištim u snovima, oplakujem užase nad svojim precima u sarkofagu svog stana od zidova izgrađenih od ove užasne opeke astralnog porekla. Ne pohode živa tkiva samo užasi poslednjih poprišta na silu oduzimanih života – ‘43 samo je jedan od poslednjih ehoa genocida. Šta da vam kažem o bici kod Obilićevog kamena 1345. godine? Te bitke nema u zvaničnoj istoriji, kao ni hiljade njih. Kakvi su se samo pokolji dešavali na ovom tlu vekovima unazad – krv i lešine hranile su čitavo okolno drveće, tu miceliju upletenu međ njihovim korenjem.
Ništa ovde zaista ne umire, sve je upamćeno, utisnuto u zadešena živa, vekovima reciklirana tkiva. Ljudski intelekt uspeva da jedva zagrebe po toj užasnoj činjenici...
___
Nenad Smiljković (rođen 1983. u Skoplju) je srpski pisac i biolog, autor savremene horor i spekulativne proze koja spaja naučni realizam, ruralni folklor i metafizičku nelagodu. Živi i radi u Buštranju kod Vranja, gde predaje biologiju i paralelno razvija književni opus posvećen granicama percepcije, tela i prostora.
Autor je prisutan u domaćim i regionalnim zbirkama i časopisima fantastike i horora, kao i u međunarodnim online magazinima posvećenim žanrovskoj prozi. U pripremi su zbirka „Priče iz zabiti“ i roman „Tain“, koji dodatno razvijaju njegov prepoznatljiv svet bio-folk horora i arhivske misterije.
Nisu umeli da objasne tačnu adresu ni simptome.
Taksista u noćnoj smeni naveo je u policijskoj izjavi da su mumlajući upali i posedali u taksi, rukama pokazivali skretanja kroz mračne, memljive i mokre ulice, udaravši ga po ramenu i hvatajući se za ručnu kočnicu auta kada su se približili bolničkom krugu osvetljenom agregatima. Poznavao je te stanare i shvatio da je u pitanju neka velika muka ili šok. Čitav severni deo palanke bio je u mraku cele noći zbog pada stuba glavnog električnog voda, usled erozije izazvane nenormalnim bujicama brdskih potoka. Palo je previše kiše tih par dana – 137 litara po kvadratu bilo je previše. Za nepunih pola sata, horde ljudi je pristiglo, što u hitnu pomoć, što na prijemno-trijažno odeljenju bolnice. Simptomi su im bili isti: enorman napad histerije.
Toliko je naraslo panike u ovim ljudima da govora ne beše. Mumlali su kao praljudi. Strah im je nicao iz iskolačenih očiju, naježene kože, tahikardije i hipertenzije. Tri preloma, nekoliko iščašenja i uganuća govorilo je o munjevitom istrčavanju iz zgrade u stampedu. Medicinsko osoblje samo je očitavalo parametre sa manometara i uzoraka krvi. Pretrpljeni strah harao je njihovim blokiranim umovima, oskudno opremljenim praiskonskom refleksijom kretanja i bežanja od izvora traume.
Policija je pristigla oko sat vremena pre ponoći do problematične zgrade u Šumskoj ulici, broj 13, ulaz B. Pošto su evakuisali poslednjeg stanara s invaliditetom pod jakim lampama, u vidnom stanju pretprljenog infarkta, zatvorili su zgradu, postavivši jedno od svoja dva patrolna vozila da dežura, panično žmirkajuću plavim rotacionim svetlima po gustom mraku.
Nekih pola sata ranije, stanari ulaza A sa nevericom su sa prozora i terasa posmatrali histeriju komšija u susednoj zgradi, prihvatajući ih, dok su lupali na vrata i razvozili ih do bolnice. Ništa se nije dešavalo čudno u zgradi A. Stanari “A” gledali su svoje “B” komšije kako pri svetlostima sveća i kineskih svetiljki jurcaju po spavaćim sobama i kuhinjama, vrište po kupatilima, lome stakla dok “gađav nešta”, lupaju vratima po haustoru zgrade.
Rano ujutru potvrđen je slučaj skoka stanara sa četvrtog sprata te šestospratnice, bočno od zgrade. Sedamdesetrogodišnjak, najpre se zakačio u krošnje neposečenog hrasta iza zgrade, gde mu je leva ruka ostala otkinuta. Pao je glavom na ivicu betonskog zida kod kontejnera, odlomivši lobanju približno na pola. Prizor je izazvao jutarnje povraćanje bolničara i par policajaca i produženu noćnu autofagiju.
Oko tri ujutru primećeno je da je podzemna voda od snažnih padavina probila u podrum zgrade. Bila je duboka nekih sedamdesetak centimetara. Po njoj je plutao sav podrumski inventar stanara - cepanice za ogrev, švercovana roba, odlagane novine, stare cipele i zimnica u plastičnim flašama. Miris zemlje i buđi širio se stepeništem. Vlaga je znojila tople podrumske zidove. Kapi su se slivale niz cevi, kao da neko diše iza betona, kondenzujući svoju paru iz nozdrva po zidovima.
Iz severnog temelja, takve poroznosti da građevinska inspekcija ne bi odobrila puštanje zgrade u upotrebu, kuljala je voda iz obrližnjeg šumskog potoka, naraslog kroz okolne vododerine i uvale. Hektari hrastove i bukove šume prostirali su se ka severu iza zgrade, ka čudnim planinskim šiljcima misterioznih Lomova. U distopijskim balkanopolisima ranga despotija, tim mikro državicama pod patronatom Euro-američkog Petog Rajha sve je funkcionisalo na granici civilizacijske pristojnosti, redovno čak i ispod; divlja gradnja, korupcija, inflacija, pljačka naroda smanjivanjem ličnih dohodaka – prednjačili su. Kao da svetski oci nisu mogli dovoljno da naštampaju papirnog novca (odavno bez pokrića) samo za sebe, a kamo li za ostalu raju, životinjski zadovoljenu hranom, medijskim i manifestacijskim majanjem, stanovanjem, odevanjem, pukim preživljavanjem.
U šest je stigla vest od stanara okolnih zgrada da je policajac Radisav Patrnožić, veteran pred penzijom, ušao samovoljno u zgradu B, krenuo nasumično da puca po stepeništu i hodnicima spratovima (pogodivši oronulu fasadu zgrade A jednim od hitaca), a potom upucao samog sebe u slepoočnicu u haustoru.
Oko osam časova ujutru stigli su specijalci iz okolnih, većih gradova. Izvučeno je telo policajca, a zgrada B zapečaćena sa svih strana. Jedan od specijalaca je, sišavši u podrum, samovoljno upucao svoje noge heklerom.
Stigao sam u Suvu Palanku helikopterom iz Niša oko devet. Helikopter je kružio nad šumom i naseljem kao insekt nad trulim voćem. Zgrada B se videla iz magle: blok od betona koji je proklijao, delimično zgrabljen šumskim rastinjem.
Zatekao sam opisano stanje, pročitavši zapisnike, dodatno usmeno obavešten od uspaničenih policajaca, vatrogasaca, bolničara.
Unutra su me dočekale beleške po zidovima haustora.
Stanari su nekada pisali kratko, nesigurno.
„Zid me sluša kad spavam.”
„Duvar mi se ceri!”
„Vidim kako tlo ispod zida treperi.”
„Mislili smo da su to gljive, ali sad znamo da su to pluća nečega… nečija.”
Podovi su bili mekani, kao da hodanje ima puls. U svakoj prostoriji miris zemlje, nečeg živog i nevidljivog. Na zidu u hodniku – narandžasta mreža koja je titrala na vlagu njegovog daha.
Napolju, šuma se povijala na vetru. Lomovi su ležali iza magle, kao da se oslanjaju na to zdanje. Ispod betona, čuo se zvuk koji nije bio šum podzemnih voda.
Bio je to udisaj.
Tlo je disalo pod zgradom.
Stanari ulaza B počeli su da dolaze k sebi s napredovanjem obdanice. Prve reči pale su oko podneva. Ljudski mozgovi su slični, strah je kalauz primenljiv na sve njih. To je brat životinjskog straha od vatre.
Prvoispitani stanar Marinko Bukumirović, 67 godina, udovac, vojno lice u penziji, objasnio mi je da se ne seća paničnog bežanja iz svog stana broj 2. Ima prekid svesti, koliko sam shvatio, od 22:17 kada je ugledao vreme na svom ručnom digitalnom satu, probuđen nekakvom potmulom bukom u podrumu. Kaže da je postao svestan negde oko deset ujutru, što je i potvrdila sestra na internom odeljenju, gde je zbrinut usled ozbiljne hipertenzije koju su mu skidali cele noći. Kaže da je u tom periodu, možda neki sekund ili čak i ceo minut kasnije, pucano na njega, i da su meci, koji su se zarivali u njegovo telo, išli toliko pravi, da su ga nagnali na bežanje kog se ne seća. Ništa nisam više mogao da izvučem iz njega sem premotavanja tih rečenica i delimičnog prepakivanja. Pucnji su stizali iz pravca šume iza zgrade. Pregledom tela, ustanovljeno je da Bukumirović nema nikakvih ulaznih, niti prostrelnih rana. Uganuće desnog petnog zgloba se ne računa.
Ružica Tršić, stanarka broja 34, izjavila je da je cele večeri dremala na kauču, čekajući supruga iz smene. Kaže da se uspavala oko pola jedanaest, možda koji minut ranije. Seća se poslednjeg trzaja, pri svetlosti upaljene slavske sveće u kuhinji. Opisivala je kako je plafon iznad nje, u jednom trenutku, počeo da se ponaša kao da je od tanke membrane – vlažne, prozirne, koja diše. Iz te membrane su se, po njenim rečima, formirali obrisi nečega što je ličilo na ljudsku glavu, potom na više njih, stisnutih jedna uz drugu, kao da žele da se iscede kroz gips i ciglu. Sveća se ugasila sama od sebe (nije sigurna), i tada je čula onaj „potmuli šum iz podruma“.
Tokom uviđaja primećena je vlaknasta, narandžasto-beličasta struktura koja se protezala duž temelja i uvlačila u pukotine zidova.
Kasnijim analizama utvrdio sam je da je ulaz B bio dublje ukopan u padinu, gde su podrumi dolazili u direktan kontakt sa slojem micelije koji se pružao kilometrima unaokolo, sve do šumskih temelja Lomova. Zgrada B pripadala je nekadašnjem Institutu za agrobiologiju, koji je od 1987. do 1992. godine sprovodio istraživanja o otpornosti gljivičnih kultura na zračenje i hemijske agense. Posle ratova i tranzicije, sve je zatvoreno. Neki Srbenda se setio da zaradi tako što je tu zgradu minimalno rekonstruisao stambenom adaptacijom i prilepio je trinaestici B, u okviru minornog naselja u Šumskoj ulici krajem devedesetih, kada je ovde još bilo nešto neemigriranog suvopalanačkog življa, pre ekstremne beogradizacije srpskih provincijskih despotija.
Tlo ispod Jalovišta bilo je ispresecano starim rovovima i masovnim grobnicama iz 1943. godine, gde su streljani partizani i civilno stanovništvo. Gljive, hranjene vlagom i kostima, vekovima su formirale gustu, umreženu masu – prirodnu nervnu mrežu tla.
Te noći, kada je voda prodrla u podrume, micelijum je, kao senzor, reagovao na vlagu i električno polje ljudskih tela iznad. Nije ovo bio tipičan micelijum. Ono što su ljudi nazivali „buka“ bila je, po svemu sudeći, reakcija tog podzemnog organizma, kroz koji su se svesno ili hemijski probudili tragovi mrtvih.
Streljani 28. oktobra 1943. godine, kako je i pisalo na spomeniku NOB u Jalovištu – u istom satu, 22:17 – počeli su da se prenose kroz micelijum, kao svetlosni impuls kroz živac. Zidovi od bizarne suvopalanačke opeke, mešani gljivičnim vlaknima, samo su preneli signal: memoriju smrti. Mrak, pucnjave, umiranja.
Zgrada B je, time, postala provodnik, a živa tkiva u njoj efektori – nastavili su reakciju streljanih tkiva. Prvi sloj betona koji se sreo s gljivom, prva soba u kojoj je neko dremnuo, svaka kap kiše što je spustila frekvenciju u zemlju – sve se složilo u istu tačku ponavljanja. Stanari nisu videli duhove. Oni su bili propušteni kroz njih.
Bar tako mislim.
Zgrada B je zatvorena, ali tlo pod njom nije mirno. Ono udiše vlagu, izdiše paru, i pamti svaku težinu koja je tu stajala.
Kako sve ovo znam?
Živim na drugoj strani obronaka zloćudnih Lomova, sedamdeset kilometara severo-zapadano od Suve Palanke. Zidovi mog stana su od suvopalanačkih cigli. Ta opeka je geološka memorija, a kilometarske mreže micelije su pokrov što povezuje sve užase koji su se dogodili na ovom prokletom tlu Evrope, premeštajući ih sa jednog na drugo mesto i utiskujući ih u trenutne generacije.
Vrištim u snovima, oplakujem užase nad svojim precima u sarkofagu svog stana od zidova izgrađenih od ove užasne opeke astralnog porekla. Ne pohode živa tkiva samo užasi poslednjih poprišta na silu oduzimanih života – ‘43 samo je jedan od poslednjih ehoa genocida. Šta da vam kažem o bici kod Obilićevog kamena 1345. godine? Te bitke nema u zvaničnoj istoriji, kao ni hiljade njih. Kakvi su se samo pokolji dešavali na ovom tlu vekovima unazad – krv i lešine hranile su čitavo okolno drveće, tu miceliju upletenu međ njihovim korenjem.
Ništa ovde zaista ne umire, sve je upamćeno, utisnuto u zadešena živa, vekovima reciklirana tkiva. Ljudski intelekt uspeva da jedva zagrebe po toj užasnoj činjenici...
___
Nenad Smiljković (rođen 1983. u Skoplju) je srpski pisac i biolog, autor savremene horor i spekulativne proze koja spaja naučni realizam, ruralni folklor i metafizičku nelagodu. Živi i radi u Buštranju kod Vranja, gde predaje biologiju i paralelno razvija književni opus posvećen granicama percepcije, tela i prostora.
Autor je prisutan u domaćim i regionalnim zbirkama i časopisima fantastike i horora, kao i u međunarodnim online magazinima posvećenim žanrovskoj prozi. U pripremi su zbirka „Priče iz zabiti“ i roman „Tain“, koji dodatno razvijaju njegov prepoznatljiv svet bio-folk horora i arhivske misterije.