Urusai Con 2026, jer nema dva bez tri

Intro

Zahvaljujući svim čarima modernom poslovanja, saznao sam da ću vikend raditi drugu smenu. To bi me, efektno, sprečilo da bilo gde izlazim od 13h do 21h, što je u tumoru zvanom Beograd problem. Sve se otvara oko devetke ili desetke, prevoz je očajan, a da kojim slučaja nisam relativno blizu Sava Centra, zapitao bih se da li uopšte i da priđem ovogodišnjem Urusai Con-u. Ali rekoh, jedan život imam, i onda sam pribavio trodnevnu kartu. Ako ta tri dana mogu barem po sat vremena da iskoristim na konvenciji, da se vidim sa meni dragim osobama, da upoznam nove umetnike i rekonektujem se sa poznatim, da nađem vremena i prostora za svoju weeb-ovsku dušu (šalim se, naravno; ja nemam dušu) i da se propisno odmorim ko čovek (šalim se, naravno; ja sam jedva čovek), onda ću to učiniti uprkos obavezama.

A onda se sve nekako preokrenulo.

Obavešten sam da ću ne samo imati ceo jedan dan slobodan, već i da ću dan potom da radim jutarnju smenu, što mi je, jelte, davalo i te kako dovoljno vremena da se trećoj iteraciji trenutno najambicioznijeg festivala popularne kulture u Srbiji posvetim kao što, nažalost, nisam uspeo tokom njegove druge, a ni prve iteracije. Spremite se, maleni moji i malene moje – uspostavljamo kontinuitet.

Sat vremena sadržine

Znate da je ujutru dobar znak kada umalo dobijete rascopanu lobanju i potres mozga na putu za konvenciju.

foto: Ivan Veljković

Dozvolite da elaboriram, blago dedi. Naime, na putu ka kafiću, nekih pola sata pred odlazak u Sava Centar, čuo sam gromoglasni prasak doslovce pola metara levo od mene. Ispostavilo se da je odeblja grana visoka oko metar i devedeset pala sa obližnjeg drveta, dovoljno debela da nanese ozbiljnu štetu, sa dovoljno impozantne visine da ta šteta bude krvava. Kako je grana-kun imala račvanje pri vrhu, u inat kosmičkoj ironiji sam istu ispravio i račvom obgrlio jedno od drvadi pored. Htela, ne htela, grana-kun je obesmrćena ovim putem. 

Jedno piće docnije i već sam se gegao gradskim prevozom do Sava Centra, pritom obavivši telefonski razgovor. Već na samom ulazu sam video kosplejerke od sorte, mahom u kostimima franšiza koje nisam prepoznavao. Stari se, jebiga. Karta, narukvica, stepenište i već se prvih par minuta Urusai Con-a upriličilo preda mnom. 

„Ehej, ajde neću da te davim, vdim da se tek spremate“, velim Danilu, jednom od organizatora, vazda nasmejanom. „Ma opušteno, tek trebaju Andrija i Davor da dođu, za sad smo još mirni“ dodaje. Desno je vrvelo od aktivnosti – Artist Alley je cvetao, i otprilike 80% štandova je ili bilo postavljeno ili u procesu postavljanja. I kog prvog moje oči vide nego gospodina koji mnogo voli bubice.

„Well I say, old bean, fancy meeting you here“, leti pozdrav, „oh, why yes, just pullin’ some wa’ercolours, good sir“, „oh indeed, quite amusing“. Nemam pojma, valjda smo to rekli – Tihomir Čelanović, dame i gospodo, umetnik od renomea koji je nanovo doneo svoje printove i svoja štampana remek-dela za novu publiku. Nismo mnogo pričali (ovo će biti trend prvog dana – upamtite, bitisao sam ovde tek sat vremena i koji minut preko), ali sudeći po njegovoj reakciji, spremalo se nešto veliko.

Spremao se i štand ispred njega, štand još jednog u nizu Crnogoraca koji se zadenuo na Urusaiju. Ali pre razgovora sa njim, razvuko sam jedno dugačko „先~生“ jednoj od meni dve najmilije osobe na planeti. Onoj plavoj. „Ohooo, stigao si!“ dodaje Sara, a umor se polako već ocrtava u očima. Ana, kako je rekla, je izašla nakratko negde, pa smo malo pričali o nadolazećim stvarima. I naravno da sam pilferovao stikere, kao i svaki dobrostojeći horder. A kako ne može da se započne jedan festival bez novih poznanstava, ispoštovao sam i tu tradiciju, i to ni manje ni više nego razgovorom sa Pavlom Miličkovićem. „Ej, ne mogu ti odat ko su ove dvije, tek se trebaju pojavit u priči“, veli on, a ja već jedva čekam da kući izlistam primerak njegove mange SlumdogZ. Onih pet ljudi koji su primorani da čitaju moje članke znaju koliko volim kad se pojavi neka balkanska manga – Sara i Silva Dervanović su upravo prilog tome, kao autorke prve crnogorske mange, razume se – a još više volim kada se posle prve pojavi i druga, pogotovo ovog kvaliteta. Pavle je delovao orno za druženje. Ispostavilo se da će ga Urusai Con fino istresti, ali na onaj pozitivan način gde se vazda traži još.

Dakako, nabavio sam prikerak stripa, ali ne po ceni koju je Pavle nudio. „A nemoj, pa rekoh ti da je 800,“ veli on. „Best I can do is 1000.“, rekoh, ili ekvivalent toga. „A ajde onda uzmi jedan print po želji.“ Pojasnio mi je backstory devojke na printu, i dakako otvorih fasciklu i rekoh mu da ubaci (s oproštenjem). „E, el skliznu?“, dodade on, isto s oproštenjem. I tu sam znao da je naš čovek, jedan kroz jedan. 

Ni sekund kasnije nailazi druga od meni dve najmilije osobe na planeti. Ona crvena. „Ijaooooo!“ veli Ana dok uleće u zagrljaj. Doduše, nije dugo trajao – poput svega tog prvog dana – jer je nju u pozdravu zamenio autor izvesne vodozemačke grafičke novele čiji je štand tu negde bio, oivičen kvalitetnim odelom kvalitetnijeg veza. „Hahahaaaaa!“ urlam ja dok dappujem šaku, a Mario uzvraća istom merom i jačim entuzijazmom. „Stigao si?“ dodaje, a ne krije kako mu je već lepo tu gde je. Ni sekundu potom, preporučujem Pavlov strip Mariu, a pružam ruku kolegi mu pored. „Nikola, drago mi je“, dodao je dotični gospodin; ime Thready Vez upamtite za sada, biće reči posle. Za sad samo mogu da naglasim da je u pitanju mašinski vez kome nema ravnog, što su kupci istog istakli mnogo puta tokom konvencije. Nije ni čudo što su se on i Mario našli – kvalitet prepoznaje kvalitet.

A kvalitet je prepoznavao kvalitet kada su Mario i sestre Živković nadugačko krenuli da pričaju o projektima, radu na stripu i inim stavkama. Ivan je, nakon kratkog ali plodnog razgovora sa čeonim ljudima izdavačkih kuća „Makondo“ i „System Comics“ zapalio za sam Artist Alley, u nadi da potroši nimalo lako zarađenu kintu.

Prvi štand i odmah zlato. „Iz Poljske sam“, veli Shindianaify, diminutivna umetnica sa gomilom bedževa, stikera i printova. „I koliko vidim, ovde sam jedina Poljakinja koja izlaže“. „Aha, onda dođeš kao redak Pokemon“, velim joj ja. „Pa tako nekako“. „Ili osoba sa autizmom“, dodajem, uz zajebanciju. „Oba, oba!“ nadovezuje se ona dok se smeje. Ne samo da sam od nje pazario nešto za svoju lepšu polovinu, neko mi je podelila i jako koristan info vezan za izlaganje na konvencijama u Poljskoj (upamćeno za kasnije). 

A onda sam video nešto što nisam smeo. „Petar Mirjanić“, kaže mi stameni čovek sakriven iza ABNORMALNO DOBRIH setova kockica, što za DnD, što za jamb. „Dice Treasury“. Tik do mene još jedan gost, mlađi momčić sa naočarima, koji je u tom trenutku bio najbolja osoba ikada samo zato što se smejao na sve moje idiotske fore. Nagonjen na greh, na predlog Petra sam izlutrijisao par kockica, a sve što ide pride dao pomenutom momčiću. Petar mi deluje kao zanatlija koji drži do svog integriteta, ali i kao prvoklasni mad lad s kakvim biste hteli kakvo pivo da ispolirate. Cena setova koje mi je pokazao je i te kako opravdana; ne znam da li sam ikada video D20-ke tako dobre izrade, sa presijavanjem i finoćom kakvu nećete lako naći u slobodnoj prodaji. Bez sumnje – i znam da ovo priča pristrasnost iz mene – je ovo štand koji ne smete zaobići, a Dice Treasury brend na koji nikako ne smete zažmuriti.

DnD će, izgleda, igrati veliku ulogu i nešto kasnije tog dana. Malo skačem hronološki, ali u jednom trenutku sam svratio do štanda izvesne Astro Robyn, kod koje ste mogli, za sitnu cenu, baciti D20 i osvojiti kakvu nagradu srazmernu dobijenim rezultatom. Naravno da sam rolao sveže kupljenu kocku, i ko za inat rolao devetku. 

Foto: Gregory_tapes

„Ovo mi je prvi kon ikada“, reče Robi dok sam ja pakovao bukmarker i stiker u fasciklu. „Za sad deluje super, svi su prijatni. A da, i ima klima. To je bitno.“ Toliko je bilo bitno da sam joj rekao da će ići u tekst. Podsetite me da to istaknem ako ne stignem do kraja ovog pasusa. „Planiram da budem i na Festivalu epske fantastike krajem godine“. Robi je novi učesnik što se konvencija tiče, ali sudeći po njenom držanju tog dana, i više je nego spremna za naredne pobede.

„Nije Pašalidi, već Pashalidi“ dodala je crvenokosa umetnica dok sam odabirao print za kupovinu. „Na engleskom moram i ovo „k“ da dodam kako bi mi izgovorili ime kako treba“. Ovu umetnicu sam zapravo pratio i ranije, prvenstveno zato što sam jedan njen rad kupio u izvesnom ruskom kafiću tokom jedne radionice koju je Rinku Serbia organizovala. Umetnica koja je u tom trenutku pokušavala da nađe duplikat printa koji sam hteo da pazarim ima prelep stil koji vuče na tradicionalnu fantastiku, na folklor, na visprene trenutke u šumama i među zamkovima. A pritom su joj crteži neverovatno detaljni i precizni, maltene hirurški. Ne moram posebno da vam naglasim da joj overite radove i prosudite sami.

Nešto ranije sam pomenuo osvrtanje na umetnike koje sam već upoznao, a Lupiiny tu svakako spada. Fun fact: ako se sećate teksta o prvom Urusai Con-u, ova umetnica je drugog dana prodavala svoje radove u kospleju Đolin Kuđo iz mange „JoJo’s Bizarre Adventure“. Ja sam, pak, na glavi imao kačket kakav Đotaro Kuđo nosi u trećem delu istog stripa. I naravno da sam je zamolio za zajednički tematski selfi (koji je, nažalost, izgubljen). Igrom slučaja, nije bila za štandom kada sam naišao, ali njena saradnica je uskočila u ispomoć. „Mislim da je ovo poslednji primerak“ rekla je dok je otkačinjala privezak sa motivom Džonija Đostara i Điroa Cepelija. „U, ovo je drugi put da kupujem poslednji primerak nečega u zadnjih 15 minuta“, rekoh, uz blagi osmeh. Stil Lupiiny je markantan po tome što je dakako jasan i razvijen, ličan, iako pretežno bira da crta likove iz postojećih franšiza. Pre svega volim da podržim kristalno definisan umetnički pečat – što je jedan od razloga zašto su u mojoj kolekciji stripovi gore navedenih autora – i nikad neću prestajati da kolekciju ispunjavam ovakvim blagom. 

A kad smo kod blaga, opet skačem hronološki. Poslednja stanica pred polazak je bila za štandom grčke umetnice koja se vodi nadimkom Crazyspacecats. Njen mangom inspirisan strip „Cyclopsverse“ sam doslovce pročitao za minut i po kad sam stigao kući, a onda ga listao nekoliko puta nanovo u toku dana. To-li-ko je lep! Pitome pastelne boje, pastoralno okruženje, atmosfera koja ne žuri čak i u trenucima koji zahtevaju kinetiku, i toliko lepo građenje sveta da čak ni njegova suptilnost ne krije njegovu genijalnost. Ljudi, kupite ovaj strip. Odmah. 

Ali trebalo mi je vremena da dođem do „Cyclopsverse-a“. Otprilike nakon što sam rolao kockicu kod Robi, zastao sam za štandom gde je par očiju nekako prikriveno piljio u narod, onako iza pulta. Ovo mi je delovalo simpatično, pa sam prišao. Krisz, autor iz Mađarske, podosta reče o stikerima ptičica koje prolaznici izgleda obožavaju da kupuju sa štanda, ali smo pričali i o konovima uopšte. „Ovo ima dosta potencijala“, dodade, poredeći Urusai Con sa festivalima u Poljskoj koje maltene redovno obilazi. „Najveća mana je lomljava tokom putovanja. Sreća pa ovde mogu da dođem vozom nešto brže, ali kad god putujem sa strane, bude logistički košmar“. 

Alina Kovalčuk je bila tu negde između Lupiiny i Robi hronološki. Nju nisam poznavao pre kona, ali njen rad jesam – ilustracija joj se našla u grafičkoj noveli „Mrak“, o čemu možete detaljnije čitati na Pokazivaču. Ili jednostavno nabavite „Mrak“ direkt od izdavača. Čeka vas iznenađenje. Otprilike isto iznenađenje koje je Alina pokazala kad sam joj rekao odakle joj znam radove. „Jaoj hvala puuuno!“ rekla je, sa najširim osmehom koji videh tog dana. Za razliku od doslovce svih drugih autora u petak, od nje sam nabavio tarot kartu sečiva. Nažalost, nije imala hijerofanta. 

Speedrun se privodio kraju. U prolazu sam se ispozdravljao sa doslovce svim umetnicima pomenutim pre ulaska u Artist Alley. A pri dnu, čisto kao šlag na tortu, uz Danila je pristigao i Andrija. „Ej, moraćeš ovde da izađeš“ dodaje on dok se pozdravljamo. „Važi važi. Izvini što sam ovako kratko, jbg posao zove“, dodajem. „Ma hvala ti što si došao!“ dobacuje on, vidno u euforiji kakvu samo organizacija jednog festivala može da izmami. 

Prevoz me je relativno brzo vratio tamo gde treba, i dok je grana-kun stajala mirno, razmišljao sam šta li će me čekati sutra, kada konačno imam vremena da se Urusai Con-u posvetim onako kako su bogovi hteli. To veče sam se razmahivao porukama na više platformi. Mario je bio prepun utisaka, rafalna paljba komplimenata i lepih reči. Pavle je otprilike tu negde bio bar-a-bar sa njim povodom pozitivnosti. Sestre Živković su tek nešto docnije odgovorile, očito vesele i orne za sutrašnji, premijerni dan (ko razume, shvatiće...ili će pročitati naredni odeljak). Čak se i Bogdan javio, nažalost sprečen da dođe zbog porodičnih obaveza, ali dakako sa puno podrške marljivim umetnicima. Bilo je tu još poruka i još razmena, ali neću da potrošim sve reči na prvi dan.

Paz’ sad ovo...

Subotnji slalom

„Brat moj, ovaj članak će garant da ima preko 17.000 reči“ dobacujem ja Mariu dok on završava transakciju. Slična rečenica je izgovorena tokom dvadesetak različitih razgovora.

No, krenulo je sve neplaniranom kupovinom u „Laguni“ rano izjutra, što me je od Starog Merkatora do Sava Centra odvajalo tačno jednim prevozom, koji je doslovce došao u minut pred otvaranje. Premda, nekako mi se nije žurilo.

Prvo i prevashodno sam se pozdravio sa bliznakinjama i autorom „Bugs“-a. Pavlov štand je za sada bio prazan, ali u toku dana će biti gotovo uvek pun aktivnosti. Ajde što su on i njegova partnerka tu figurirali kao glavni prodavci i prezenteri, ali plejada njegovih ortaka se zadesila tu više puta dnevno. Priupitani su za impresije, i uglavnom su bile pozitivne. „Ma Pavle je dobar crtač, svaka njemu čast“, dodao je jedan. „Lijepo je vidjet kako se interesuju ljudi za radove i za strip“. 

Tihomir je polako pripremao teren za sopstvene stripove (i printove), ni ne sluteći da će se raširiti dalje od svog štanda. No o tom potom. Umesto kroz Artist Alley, ovaj put sam se denuo putem Vendor Zone-a. Novčanik je već krenuo da plače; ni danas se neće lepo provesti. Mario je polako počeo da se aktivira, dok je kod Nikole za Thready Vez segmentom štanda bilo već interesenata. „Smem da ostavim ranac ovde?“ „Slobodno!“ dodaje autor „Amfibije“. Počeo je razgovor oko nečega, ne sećam se baš čega, a onda je poznato lice ušetalo kod vendora. Iako je bio van svog mech-a, prepoznao sam ga odmah.

„Pa gde si bre, čoveče!“ urla Stefan sa punim torbama u rukama.

„Hahaaa, brat moj--“

A onda prasak iza mene.

Naravno da sam oborio deo štanda pored. Eksplozija pozdrava je bila fina, ali milisekundu docnije smo se obojica sagnuli da pokupimo sitni nakit i priveske stalka na štandu koji je izvesna ruska umetnica držala. Njene koleginice su bile tu, i izvinjavao sam se do sto jedan i nazad (docnije ću i samoj vlasnici štanda uputiti izvinjenje), ali nije bilo ljutnje. Štaviše, i Mariova supruga Andrijana i Nikolina brend ambasadorka Ines su me do kraja manifestacije zajebavale. „Nisi oborio nešto novo, a?“ „Ne, ne, nisam...još“. Stefan se pridružio zajebanciji, kao druga polovina obaranja. „Kakav antiklimaktičan pozdrav“, istakao je, malo pre no što će ga autor „Amfibije“ uputiti ka jednom ortaku za nabavku Gundam trading karata, a znatno pre nego što će me zamoliti da mu se pridružim u odeljku za gejming.

Tu je fleksovao svojim kartama; strast TCG entuzijasta ne može da se obuzda, čemu je Mario direktan dokaz, kao i gomila njegovih prijatelja i poznanika iz dana kada je aktivno i profesionalno igrao Yu-Gi-Oh. Naravno, dobijao sam i detaljniji info o kartama od Stefana, premda ne znam ni tri pravila igre. Ali strast prepoznaje strast. Nisam mnogo vremena proveo među društvenim i kartičnim igrama, te sam prepustio Stefanu pripremu Gunpla radionice. A imaću kasnije priliku i da ga vidim u punom elementu kako sklapa figuru. Rečju – neprocenjivo.

Neprocenjivo je, pritom, videti i nove ideje na konvencijama. Dakako je Thready Vez odličan primer toga, kao i Dice Treasury, ali ovog dana sam obišao i par drugih štandova. Direkt preko puta Thready Veza/Amfibije, dve izlagačice su polako pripremale teren za dnevnu gužvu, te sam iskoristio priliku da prozborim reč-do-dve sa obe. Mateja, za štandom „Vilindaria“, je u ponudi imala asortiman parfema na prirodnoj bazi, inspirisanim različitim arhetipima fantastike, folklora, mitologija i legendi. Posmatranje njenog štanda je delovalo kao bitisanje u Rivendelu u malom. Apsolutno svaki sastojak ovih parfema je na biljnoj bazi, bez toksičnih hemikalija ili alergena, i sve je pažljivo odabrano kako bi se sastavio individualni (i individualizovani) miris. „Htela sam da postignem efekat da svaki parfem priča svoju priču“, istakla je (parafraziram, doduše; beleške su mi haos). „Da svaka bočica bude napravljena po meri i želji klijenta“. Materijal, kako navodi Mateja, dolazi širom sveta, a ovime se bavi aktivno već tri godine. Polako se planira ekspanzija, a možete očekivati i izvesni egipatski miris u skorije vreme. Isti onaj koji su Egipćani mogli da pomirišu pre nekoliko milenijuma.

Foto: Gregory_tapes

Mateja, treba istaći, je na Urusai Con došla odevena kao šumska vila, a u jednom trenutku je izvadila i frulicu. Opet, atipično za jednu konvenciju vezanu za anime, kosplej i gejming, ali definitivno dobrodošlo.

No, kad smo već kod karakterističnih odela, štand Dark Wonderland Art nimalo nije kaskao po pitanju ponuda. Maša, odevena u delo gotske tematike (one crne, ne one koja je preotela Rim od Odoakara), je polako prelazila preko odela na rafu dok je pričala o svojim šivačkim počecima. „Naučila sam od mame, koja je naučila od bake“, dodaje uz neopisivo širok osmeh, „generacijski krenulo.“ Sem odevnih predmeta koja su nešto mračnija i optočena senzibilitetom jednog Edgara Alana Poa ili Roberta Čejmbersa, na štandu kod Maše se moglo kupiti i jato plišanih šišmiševa, te grupica vudu lutkica i skupina inih punjenih lutaka, što od pliša, što od drugih materijala. „Šišmiševi su mi najdraži nekako“ naglasila je, „volim da im recimo biram različite šare i obrasce za krila, da im dodajem mašnice, bilo šta što mogu da preradim od iskorišćenog i preostalog materijala“. 

Obilazak Artist Alley-a će se ponoviti jedno šesnaest puta, ali pre toga me je put naneo ka Tihomiru opet, gde me je – onako britanski – zamolio da mu ispomognem oko postavke panoa sa bubicama. Posetioci su mogli da, uz prinetu lupu, osmotre glavne junake njegovog serijala, a da pritom poneti elanom pribave koji album, ili pak print mace. Zaseo sam ispod obližnje paprati, što je Ines primetila (bitisala je blizu štanda bliznakinja) i dakako napravila foru oko istog. Ana je, pritom, prinela tajnu poruku u tekici mi, o nečemu što će se, ispostaviće se, vrlo brzo obelodaniti – nešto posle podneva, „Um“, nastavak njihovog sada već etabliranog serijala „Mu“, došao je svež iz štampe i spreman za nabavku. Dopisala je nakon toga još nešto u tekicu, ali nisam obratio pažnju, ne razumem japanski.

„Zovem se Margarita Tsavidi“, naglasila je mlada Grkinja dok je dotično ime upisivala u tefter; u tom trenutku sam prebacivao drugi deo njenog ranije istaknutog stripa „Cyclopsverse“ iz šake u šaku. Ne moram da ponavljam superlativ – znate već da mi je njen rad bio najveće otkrovenje na Urusaiju. Po njenim rečima, za jedno poglavlje joj je potrebno otprilike godinu dana. Dakako, Tsavidi se bavi i drugim poslovima, radivši kao ilustrator i dizajner u gejming industriji, a aktivna je na više konova. Po pitanju stripa konkretno, želja joj je da završi priču (koja trenutno izlazi u onlajn formi pretežno; štampa je nešto ređa), a jednom se, kako je naglasila, vodila mišlju da radi autobiografski strip. Trenutni planovi? Uglavnom konvencije na Kipru, u Rumuniji i u Grčkoj, istakla je.

U povratku ka štandovima gde su SlumdogZ i „Um“ pobirali nove kupce, imao sam šta i da vidim. Jedan žgoljavi gospodin i jedan kudravi gospodin, zauzeli busiju blizu Pavla, s mikrofonima u rukama, ovaj mršaviji se razmahao rukama i raspričao onako bosanski sa zaletom od 120kmph, ovaj korpulentniji se samo smeškao i aminovao suprotno od onog izrečenog. Dotični, Danko i Jan, su dve trećine Debilana Podkasta/Kineski Crtani kolektiva, i regularni konvencijski hussle je već otvoreno pucao. „Daj, ne’š to valjda stavljat u tekst, matere ti?“ urla Danko, pominjući, između ostalog, Andriju u 6-7 različitih konteksta. O kojim kontekstima je reč, to vam neću reći, prvenstveno zato što je Ana snimila ceo razgovor iz neposredne blizine. I naravno da smo se Danko i ja uzeli na zub (krcat karijesom); podbadanje nije izostalo do ostatka Urusai-ja. Ali kako ne bih bio preveliki tumor od osobe, zapitao sam ih ipak i malo o podkastu i pratećim kanalima. „To smo mi počeli ortački, razgovarali o tome još tamo 2015. godine“, naglasio je Danko, „i htjeli smo razbit stereotipe, ići kontra etabliranim fašističkim sranjima, pa i samo ime „Kineski crtani“ je aluzija na to, kao A šta gledate te kineske crtane, ba!“ Nađete li vremena, izguglajte ove momke i zapratite ih na svim kanalima. Što se tiče pulsa popularne kulture u Balkanaca, nećete naći ornije pregalnike koji pokrivaju istu. 

Kkad smo kod pokrivanja momaka (s oproštenjem), naknadno sam prozborio još koju i sa Pavlom. Sad kad je iskusio dan i po – doći ćemo i do Bankai Figura, ne sekirajte se – rekao je da je izuzetno zadovoljan događajem. Čak smo i kombinovali dva izraza da se opiše cela atmosfera. „Baš je onak cozy, onak lo-fi“, istaći će ovaj crtač poviše Morače. Pričali smo malo o njegovom serijalu, o projektima sa strane (jedan interesantan koncept za video igru, recimo) i buduća gostovanja. 

„Ijaoj, sama si ovo isplela?!“ reći će jedna od sestara (ne pamtim koja) izvesnoj devojčici koja je držala torbicu od vunice. „To je bilo tamo, za štandom jedne seke“ krenula je devojčica da odgovara, a pozitivna energija na sve strane. I premda je to bio draži deo ove konkretne situacije, ja sam ipak preusmerio pažnju na Jovanu, civilno ime Artbysenz. „Jaoj, mnogo je ljudi!“ istakla je dok smo obavljali intervju za njenim štandom nešto docnije, dodajući kako joj je ovo prvi kon ikada. I premda je imala izvanredne ilustracije, čak i par sa originalnim likovima, dodala je kako preferira animaciju. Ako se ne varam, navela je „Ubicu demona“ kao inspiraciju na tom polju, pogotovo poslednji film. O, Jovana će se naći i za Mariovim štandom u toku dana, i nedugo potom će uslediti razmena ideja, informacija i kontakt podataka. 

Mnogo događaja, ljudi! A nismo prešli ni polovinu subote!

Priznaću, nisam imao vreme da ispratim svaki stejdž i svaki panel. Bilo je stručnjaka i entuzijasta od sorte, sa ne jednim, već dva glavna kosplej takmičenja. Ali jedan panel jesam uspeo da ukačim u prolazu – naravno, od Debilana Podkasta. Već u tom trenutku su momci bili u procesu grabljenja takmičara za sučeljavanje. Jedna tema je bila odbrana negativca koji se čini nepopravljivim, koji ne može ničim da se iskupi. „Evo, ovaj gospodin s olovkom čujem da bi mogao reć par stvari u debati“, naveo je Danko, a ne moram da vam naglašavam na koga je pokazivao. Tu negde mi je i Ana, organizatorka i saradnica izvornog trojca iza Urusaija, pružila ruku. Premda, ruku na srce, nisam je se odmah setio. „A da, bila si crvena prošle godine“, dobacio sam dok je Danko pronalazio šestog debatera. 

Foto: Ivan Veljković

Negde oko karaoke dela sam se dislocirao, pretežno da ostavim kupljene stvari (i da čujem Ines kako me nanovo zajebava oko obaranja štandova), ali pre svega kako bih konačno prozborio koju sa Nikolom. Thready Vez je, ispostaviće se, zapravo više kao jako ozbiljan hobi neko regularni posao (od kojih ima dva komada, jelte), i premda je tu mnogo poteškoća, Nikola je apostrofirao da ne planira u skorije vreme da se preda. „Već od 2022. godine sam ovo počeo sa ortakom“, izjavio je, „kombinovali smo ono što volimo, anime i vez. E sad, to lepo ide, ali hteli smo nešto originalno, nešto što će biti naš brend, što možemo da nosimo sa sobom po događajima i da znamo da je to naš pečat. Zato smo i krenuli saradnju sa ljudima poput Maria i Behemota“ (ukoliko niste upućeni, potonji crta stvari), „i to se pokazalo jako uspešnim“. A jako je uspešno zato što Thready Vez bira isključivo 100-procentni kvalitetni uvozni pamuk i što je vez rađen u najsitniji detalj. Prilično dugo smo pričali, iako je Nikola rekao da nije vičan davanju izjava, i naposletku mi je rekao šta mu je ujedno i najdraži i najteži deo posla. „Digitalizacija“, istakao je, „a pogotovo ako je digitalizacija nečeg što ti se NE sviđa. Jer ako radim nešto po narudžbini što nije baš idealno ili neko zahteva AI-generisanu glupost, tu se već razvlačim, nije mi do rada. Ali ako je to nečiji rad gde uživak dok crtam, onda prsti sami rade, onda jedva čekam da krenem, i onda se satima unesem i ne osetim da je vreme prošlo“.

Ponet elanom od razgovora sa Nikolom, svratio sam do sledećeg štanda, za kojim su sedela dva gospodina odevena u tradicionalniju istočnjačku nošnju. Jedan od njih, Branko, je koncizno ali informativno predstavio šta sve Srecha Tea ima da ponudi. „Uvozimo čaj iz Kine“ započeo je izjavu „i trenutno se naši proizvodi mogu naći u 20-30 kafića širom Beograda. Najtraženiji su nam lapsang i mlečni ulong, ali imamo i druge varijante u ponudi“. Dakako, obe varijante sam probao nakon intervjua, kad smo konverzirali o pločama, antikvarnim knjigama i impulsivnim kupovinama. Kao čovek od kulture, ne čudi me što se Branko opredelio za čajeve. A ne čudi me ni što se opredelio da Tihomirov strip „Čaj sa Edirom“ inkorporira u deo svog repertoara na štandu (rekoh vam ja da je Tiho izvršio ekspanziju?). Naravno, treba istaći da čaj tokom ovog kona nije bio prodavan, odnosno da je upriličena samo degustacija istog. Naposletku, prodaja prehrambenih proizvoda nije bila dozvoljena. Međutim, i pored toga, Srecha Tea je imala primarnu nekretninu sa prometnim saobraćajem tokom festivala, gde je mali milion ljudi stao da okusi bilje Dalekog Istoka. 

Naravno, trebala mi je i perspektiva kosplejera. Naposletku, tokom Urusai Con-a su glavni eventi ipak bili takmičenja u ovoj disciplini, konkretno Ultimate Balkan Cosplay Championship i Urusai Cosplay Competition. Fokusiraću se malo više na ovaj prvi, budući da je internacionalnog karaktera. Zabeležene uspehe su pobrali performeri iz Crne Gore, Bugarske i Srbije, ali je Grand Prix odnela makedonska kosplejerka Ivyghoul. Kako će zvanični profil udruženja Pagoda MK navesti, ovo je bio istorijski trenutak za Makedoniju, jer je pokazao koliko je fandom jak u ovoj zemlji, koliko postoji strasti i talenta za kosplej, i koliko taj kvalitet prepoznaju ljudi širom Balkana, pa i Evrope. „Smatram da okončavanje ove objave rečenicom „Prva pobeda Makedonije na UBCC-u“ doprinosi jačoj emotivnoj satisfakciji iste i time čini ovaj podvig epohalnijim“, zaključiće se u ovom storiju.

Sa pomenutom Ivy nisam razmenio više od par reči („Čestitam!“ „Hvala!“), ali jesam razgovarao sa par kosplejera tokom manifestacije. Partnerka pomenutog Branka, recimo, je istakla da je nova u kospleju i da joj je sve pomalo strašno, ali da voli da se izražava kao umetnik na različite načine, te da je htela probati nešto novo. Pak sa druge strane, mladi par koje sačinjavaju Spajdermen i Friren, odnosno Igor i Milica, već imaju neki omanji staž. Sa njima sam prozborio par stavaka na datu temu, i uglavnom sam slične impresije dobio o samom festivalu, što pohvale („svi su druželjubivi, Artist Alley je pokidao, kosplejeri su brutalno dobri, propovi izuvaju“) što kritike („potrebno je malo više prostora za presvlačenje, ne puštaju klimu često, voda je preskupa“), ali nisu mi te izjave bile interesantne. Dve ću izdvojiti, jednu od Milice, jednu od Igora. „Volim ja i low-effort kosplej“, naglasila je Milica. „Mislim, ovo što vidiš da nosim, to zapravo nosim maltene svakog dana. Obične pantalone, kaputić, jedino sam dodala periku i vilinske uši. Naravno, svaka čast onima koji se stvarno iscimaju za kostim, definitivno. Ali i low-effort su mi preslatki“. Igora, pak, sam priupitao za mišljenje o kupljenim kostimima. „Naravno, nema svako talenta za šivenje, i meni je potpuno legit da kupiš svoj kostim“, naglasio je, „samo je tu jedini problem naći novac i pogoditi veličinu. Ali definitivno mad respect za ljude koji kreiraju svoje kostime, stvarno su za svaku pohvalu“. Naravno, kad je formalni deo intervjua završen, u neformalnom delu je Milica zamolila da razmenimo Pokemon Go info, pa smo onako usputno razmenili i par Pokemona pride. 

Nešto pre razgovora sa Spajdijem i Friren, primetio sam lice koje svaki ljubitelj „Darkvudovih“ izdanja rado viđa, barem ako koristi Instagrm. Katarina Nešić, good old Katnmusic, je zakoračila u prostorije Sava Centra, i na njenu nesreću bio sam u neposrednoj blizini i išacovao kratki intervju. Zasela je, i pre nego što sam potegao prvo pitanje, Sara je sa štanda, tokom crtanja posvete, onako suptilno dodala „Ej, pazi sa njim šta pričaš, taj sve zapisuje“. Blago prepadnuta, Katarina uzviknu „Joj, ček, jel ja sad kao predstavnik „Darkvuda“ nešto pričam, ili...?“ I Sara i ja se slatko ismejasmo. Pojasnili smo da je to u biti interna fora, pa nastavismo s intervjuom. Glede samog eventa, Katarina je imala uglavnom reči hvale. „Sjajan je. Artist Alley mi se pogotovo svideo, a kosplejeri su izvanredni!“ Nismo mnogo pričali, jer je naposletku i ona imala posla, ali smo došli do zaključka da će se i budući Urusai Con-ovi pratiti. 

Elem, sumacija – pričalo se o vezu i garderobi, o kineskom čaju, o kosplejerskim utiscima i o konu uopšte. Nekako u to vreme smo Tiho i ja rešili da se zaputimo ka Lidlu kako bismo pribavili mezetluk i tekućine. „Daj mi objasnit kak mogu da dođem do Lidla, prošli put sam kružio svud okolo!“ Tom prilikom, dok smo upadali u Crowne Plazu, preneo sam mu anegdotu sa prošlogodišnjeg Urusai-ja, gde su gosti ovog hotela, sa sve smokinzima i skupim ’aljinama, imali priliku da gledaju kako im Asuka Lengli šeta u foajeu. Naravno da je Lidl bio prepun gostiju sa Urusaija. Zamolio sam dve obližnje kosplejerke ako nije problem da ih fotkam („iz fore, kao dva fantasy lika koja šopinguju u marketu“, „ej, može, super ideja!“), ali ko za inat telefon je rešio da zabaguje i fotke nisu sačuvane. Moje izvinjenje, devojke! Premda da sam hteo još da fotkam, ne bi mi manjkalo materijala – svako, od Genshin Impacta do Jujutsu Kaisena, je prošao kroz delikates i aleju sa slatkišima, a najčešći proizvod je bio – pogodili ste – voda. Na moju štetu, nisu imali Jazak.

Možda najinteresantniji deo, barem meni, je bio razgovor sa Milošem Lakanovićem, čovekom iza ranije pomenutog profila Bankai Figure. Ceo shtick njegove berze je bila japanska Ichiban Kuji lutrija, gde se grebanjem tiketa osvaja neki od promo ajtemova u zavisnosti od njihove cene, kvaliteta, dostupnosti i popularnosti. Digresija: oprobao sam se u lutriji i osvojio JoJo-themed peškir sa likom Đosukea Higašikate (iz četvrtog dela). „Povezali smo se sa jednim partnerom iz Japana, krenuli da uvozimo bespoke ajtemove i rešili da odradimo test run ove lutrije na Urusai Con-u“, veli Miloš dok obojica sedimo na podu kao ispraksovani klošari. Njegova devojka i još jedna saradnica su pregalnički vodile štand u međuvremenu. Dakako, svi love glavne nagrade, prize figure ajtemove kako veli on, i neretko odu predmeti koje je posle nemoguće naći u slobodnoj prodaji, pa im cene skaču naknadno. Naravno, rekao mi je šta se najčešće traži, ali onda sam mu ubacio začkoljicu. „Šta te je iznenadilo? Šta je recimo ono što ljudi traže a da nije toliko popularno ili da ne nabavljate toliko često?“ „Pa, iskreno, ne bih znao direktan odgovor na to, ali jedna stvar koja mi je bila čudna je ta koliko se često Fairy Tail traži, ali ne samo da ga ne uvozimo često, nego ga ni u Japanu nema, konkretno za Ichiban Kuji“, istakao je Miloš.

Formalni deo je zgotovljen. Onda smo krenuli onaj neformalni, i.e. da se zajebavamo i da delimo štreberske nagone ka raznolikim franšizama. „Gde si, gde si?“ piše Mario usred svega toga. „Kod Bankai Miloša.“ „Evo me.“ Milisekundu kasnije i pomenuti autor grafičke novele seda do nas, na podu, formiramo krug. „The Circle of Autism“, kako sam ga nazvao. I naravno da se pričalo o doslovce svemu nerdovskom – YGO, figure, Bleach, Bejblejd, kum Urke (ko razume, shvatiće), prodaja lutrije... Nekako u to doba, svrati jedna umetnica za štandom. „Ej, otišla je glavna nagrada?“ „Jeste, neko ju je dobio...“ dodaje Miloš (digresija: znam ko ju je dobio). „Eh... Al barem i dalje imam Đotarov peškir.“ Odmah sam joj dao predlog. „Ja sam osvojio Đosukeov peškir. Oš se menjamo?“ Nepunih par minuta kasnije, otišao sam do ranca, digao peškirić, a onda otpratio umetnicu do štanda. 

Ispostaviće se da smo pričali na engleskom bespotrebno, jer smo oboje Srbi jelte. A ispostavilo se i da je u pitanju Plazmazoid, ilustratorka sa poširokim asortimanom stikera, printova i robe. „Kao što vidiš, ovde sam da skupljam charmove“ reče ona i pokaza bezmalo 13 privezaka nabavljenih na raznim štandovima. Po pitanju utisaka, nije se mnogo udaljavala od mišljenja ostalih; kocenzus je taj da je Artist Alley bio na prvom mestu, i da će se sigurno vraćati na repete naredne godine, ako ne i ranije (mig, mig, drm, drm).

E sad, nećemo da zapostavimo strip. Otprilike između razgovora sa Plazmazoid (i gustiranog Plazma keksa; hvala puno, PZ) i povratka za štand Thready Veza i Amfibije, naišao je Igor, civilno ime Toriyen, čiji staž u fandomu, a pogotovo znanje japanskog, zaslužuje repekt. Pritom, to je osoba koju sam, barem tangentalno, poznavao relativno dugo, veteran za vreme postojanja Sakurabane i matorog BG Anime foruma (むかしむかし). Dok je on razgovarao delimično sa setrama Živković, delimično sa jednim kosplejerom odevenim u Reja Vevericu – i s njim sam malo prozborio, uglavnom o negativnim aspektima fandoma – ja sam primetio da Igor – drugi Igor, čeoni čovek System Comic-a – priča s jednom mlađahnom autorkom o nečemu važnom. Iz razgovora sa dotičnom – neću da delim njen profil, zamolila me je da ostane anonimna – sam saznao da sprema jedan OGROMAN strip sa simpatičnim stilom, pričom koja pije vodu, i zanimljivim likovima. Namerno izostavljam ključne detalje, hteo bih da kupite strip onda kada izađe. I premda smo prvu polovinu razgovora posvetili stripu i vezanim temama, narednu polovinu smo proveli u zajebavanju Kanade i Kanađana. „Vidiš, zato ja poštujem South Park“, veli ona, „oni su jedni od retkih koji zezaju Kanadu i koji vide da ona nije baš savršena i mirna zemlja kakvom se predstavlja“. 

Naravno, mnogo toga sam izostavio jer ne pamtim kada se hronološki desilo, ali evo vam jedan thunderround svega. Mario i ja smo par puta obišli sve vendore, i naravno da sam mu istakao Crazyspacecats usput. Sa Petrom iz Dice Treasury-ja sam tokom tih prolazaka dogovorio potencijalne buduće razgovore (pripremite se, biće sve javljeno kad i kako treba), u Pavlovom skicenbloku sam ostavio jedan crtež (nažalost, nisam stigao da probam onu domaću lozovaču koju je poneo sa sobom; biće prilike), i naravno šegačenje sa Tihom nije izostalo. Posebno mi je drago, doduše, bilo kad sam video da Tiho i Mario razgovaraju o „Amfibijiom dnevniku“, što je posle otvorilo jedan ozbiljniji i dublji razgovor. Tihomira retko kada viđam tako oduševljenim nekim stripom, a sentimente koje je podelio sa sagovornikom i kolegom je dakako delio i sa apsolutno svim čitaocima ovog kapitalnog dela. Nešto docnije će i Sonja, jedna od čeonih članica Pagode, izraziti slično mišljenje, a po svoj prilici i bliznakinjama se strip svideo. Mariov uspeh osvežava; dokazuje mi da je i te kako moguće napraviti nešto veliko u autorskom stripu u tržištu koje je malo poput našeg. A sudeći po planovima koje on im—pardon, koje MI imamo, nema zaustavljanja. 

A nismo jedini u planovima. Za razliku od mene, ekipa iz Debilana Podkasta je zapravo ispratila ove veće panele, kao i kosplej takmičenje, konkretno subotnji UBCC. Danko je riffovao sa maltene svima koji su prošli. „Ej, Dio“, rekao je jednoj sitnoj kosplejerki dok je intervjuisao Pavla, „morat ćemo zasjesti i popričati o tvom učinku o Egiptu“. Iskreno, taj zadnji deo možda nije rekao, ali znam da je sigurno bila neka referenca. Opet digresija: ispostaviće se da je Dio zapravo umetnica iza profila Nakit Aleks; premda je u subotu bila u JoJo a u nedelju u Tokyo Mew Mew fazonu, ona istaknuta insignija je pokazala i treću ljubav: Berserk. Ljubav koju je i njen partner (Kale iza Kaletovih Pinova, nažalost ne Gospodar vremena) isticao sopstvenim Guts kosplejem i mačagom veličine Smedereva. Nisam mogao da odolim, pohvalio sam oboje sutradan, pogotovo oko propova. „A, da, on ih je pravio!“ navela je Aleks. „Brate, izuvaju.“ „Hvala, brate,“ dodao je.

Elem, to je sve digresija, jelte. Naviknite se, volim da nerviram digresijama. Da se mi vratimo na ornog Danka. Ako ne on, ili Jan ili treći kolega (civilo ime Nemanja) su uvek radili više stvari – jedno 6-7 Danko, jedno 3-4 Jan, itd. Međutim, nisu se zaustavljali. Mikrofon je sevao na sve strane, ispromovisali su Tihove bubice, propitali Saru i Anu da ocene pokoje serijale, i odmah odašljali sopstva u dalje pobede. Volim da ih čačkam, ali definitivno skidam kapu entuzijazmu. Istom onom koje traje već par godina. Samo treba videti hemiju momaka sa ekipom iz Pagode i sve vam je jasno.

Međutim, ako ćemo već da nižemo jedno 6-7 priča o Debilani, valjalo bi udenuti jednu i o kosplejerima koji su, barem meni, obeležili drugu polovinu subote. Najmanje dve osobe su bile odevene u plavo ’aljinče Alise – da, one u Zemlji Čuda, i da, one konkretno iz American McGee’s Alice. Samo jednu sam fotkao, i rekao bih da mi je tu minula želja, ali tek se spremalo nešto interesantno. Naime, dok sam obilazio gejming deo sa Mariom negde treći put, snimio sam mladića koji nosi karakterističnu sivo-belu prugastu majicu i podjednako karakterističnu sedu kosu. „アクセラレータ!“ dreknuh vispreno. Doslovce istog trenutka, mladić se okreće i zdravimo se pljeskom. „Hvala ti, brate! Prvi si me prepoznao!“ veli on dok se rastajemo. 

Vrhunac, doduše, je došao kada sam u prolazu spazio tri maksimalno zacrnjene osobe kako čiliraju na klupici. Prva je bio Ghostface Killer iz „Vrisak“ franšize (ili „Mrak Filma“, ako vam je draže). Druga je bila dama u crnoj haljini sa maskom plague doktora. Treća, najmlađa, je bila odevena kao Fejan Portor iz serijala Hunter X Hunter. „Ljudi, ja moram da vas fotkam!“ rekoh, i dobih amin na licu mesta. Posle tipa četvrte fotke, naišla je starija sestra Fejtana, odevena u uniformu dobrostojećeg pirata. Nakon što sam, uz dozvolu, i nju slikao, oboje zapevasmo Drunken Sailor, samo par stihova doduše. Raspamećeni, i Ghostface i plague doktorka su počeli da dele svoje muzičke i gejmerske ukuse. „Igraš Sea of Thieves, brate?“ pitao me je. „Ne, ali igram Windrose.“ „Ja Sea of Thieves obožavam. A od bendova, jbg, Slipknot. I dalje su mi top.“ „E, a ja obožavam Alestorm!“ dodala je doktorka. „Super su Alestorm. Kod mene uglavnom Flogging Molly, Dropkick Murphies, Paddy and the Rats i tako. Irci.“ Nekako usput je došla i njihova drugarica, odevena u roze haljinicu. Ne sećam se konteksta, mislim da je Ghostface pokazao neku custom Pokemon kartu koja nije imala Pokemona na sebi. Ja sam, pritom, pokazao štampanu YGO kartu iz srednjoškolskih dana. Direkt na pomen ove kartične igre, devojka u roze haljini je poskočila. „Ja obožavam Yu-Gi-Oh!“ uskliknula je. Uputio sam je ka Mariovom štandu, vrlo dobro znajući time šta činim. Ostavimo ovu grupicu kosplejera za nešto docnije.

Foto: Ivan Veljković

Sećate se da sam pomenuo nabavku dva predmeta koja su bila poslednja na lageru? E pa, nema dva bez tri, što veli naslov ovog članka (i idiot koji ga je pisao). Jedna od umetnica koju sam morao da ispoštujem, koju sam poput Lupiiny pratio od prvog Urusaija na ovamo, je Polina. Obavestio sam je pre samog kona da planiram da pazarim njene stvari, na šta je bila ushićena do meseca i koji kilometar preko. Došao je i trenutak da ispunim obećanje – dva kupljena bedža na temu JoJo franšize (a čega bi drugog?). „Ej, to su mi taman poslednji primerci!“ veli ona, dodajući se na lanac umetnika koji su isto to rekli tokom trajanja ove manifestacije. 

Na blic sam video i par dragih ljudi, onako u prolazu. Dok sam overavao štandove u Artist Alley-ju, osetio sam blag dodir na ramenu. „Ne zaustavljaš se, a?“ Andrija, jedan od organizatora, je već cirkulisao i rešavao stvari iza kulisa. „E, ma dobro sam. Nego, ovi iz Debilane te nešto isprozivaše.“ „A, pa to nije novo--“ „Mislim, i ja sam, al ono...“ Zakikotao se; momci iza Urusaija se znaju sa Janom, Nemanjom i Dankom već 6-7 eventova (ili, ono, tri godine) i hemija između njih se može opisati sintagmom „dirljivo prepucavanje“. Na blic sam, dakako, video i Bojana iz „Makonda“, nisam ga mnogo gnjavio jer ga je čekalo posla. Ali pravo iznenađenje me je čekalo kad sam doslovce išao ka izlazu da se sastanem sa makedonskim prijateljima. Stari dobri Deša, negdašnji saradnik „Darkvuda“ i štovatelj češkog stripa, probijao se korak po korak ka zacrtanom cilju. „Tu sam kao ispomoć“, veli on nakon pozdrava, „zamolili me pa eto ajd da uskočim“. „Pričaćemo sutra, pošto ja upravo izlazim“, istakao sam. 

Interesantno je navesti da sam jednu osobu zapravo upoznao, ali da sam tek nakon Kona skapirao o kome je reč. I to je bilo za štandom sestara Živković. „Ivan, drago mi je.“ „Angelina.“ I malo mi je krivo što smo na tim rečima ostali. Pratim Angelinin rad neko vreme, i smatram da razgovor sa osobom njenih veština i njenog lingvističkog umeća definitivno treba da se obavi. Euforija i obaveze nose na sve strane, pa se nažalost preskočilo. Ali biće drugih konova, naravno. U međuvremenu, znate koga da iscimate ako želite da učite korejski.  

Bližio se kraj večeri, a ja nisam mogao a da se ne podružim sa ekipom iz Pagode. Stefana sam, kako navedoh, prvog pozdravio sad već obesmrćenim obaranjem štanda. On je isto figurirao sa figurama svud redom, ili je davao Danku 6-7 saveta za naredne susrete. Irma je bila naredna članica Pagode na spisku. Sretosmo se unutar Artist Alley-a, i ne smem da vam kažem koliko mi je rebara njen zagrljaj ugnječio. „I ajmo jedan za Jovanu“, naglasila je. Tanja, njena saradnica, je nosila sa sobom strip Jovane Velinove-Trajanove, na temu ATEEZ-a (preciznije, priča vezana za njihovu numeru Django...u stilu filmova Django franšize). Strip koji je, i ovo ću da naglasim za celu Makedoniju da čuje (a i ljudi preko), dobio glavnu nagradu na Strip Trip festivalu i koji zaslužuje da ga apsolutno SVI VI nabavite i pročitate. Onu poruku koju je meni najdraža Jovana poslala uz strip, to vam ne dam na uvid. S obzirom na naše dugogodišnje prijateljstvo i istorijat krcat pričama, biram da budem sebičan oko poruke. 

Sonja je treća osoba iz Pagode koju sam upoznao, i uz Stefana i Irmu zasigurno osoba s kojom sam najviše pričao. „Zaljubljena sam u ovaj kon“, istaći će ona, i taj sentiment dakako dele ostali iz ove vesele skupine. Marvin i Henrik su figurirali u neposrednoj blizini; s prvim sam bitboksovao nekolicinu puta, a s drugim diskutovao sitkomove. Našlo se tu još članova i članica, ali oprostite, nisam zapisao niti zapamtio imena. Samo imajte na umu da ste ostavili jako lep utisak i da mi je bilo milo pričati s vama.

Hteo sam namenski da to veče odvojim za Pagodu. Nedelja će da ih navede na putovanje, te smo imali malo vremena da podelimo autizam na ravne časti. Saznanje da su Makedonci dobili UBCC ih je navelo da zapevaju „Поубаво девојче од Македонче“ na sav glas. Onda su se razgovori razlivali, nešto o muzici, nešto o pop-kulturi. Sa Sonjom sam, doduše, znao tačno o čemu ću pričati. „A, pa ti znaš Jovanu?“ „Već više od deset godina, radili smo i strip zajedno.“ „Ozbiljno?!“ „A radio je i strip sa Gajom,“ dobacio je Stefan, što je Sonju još više zapanjilo. Gaja Smilevska je neko ko bi se, siguran sam u to, jako lepo uklopio u Urusai Con, pogotovo sa njenim neverovatno lepim stilom. Činjenica da smo sarađivali zajedno je definitivno čast, i ubrajam je u isti red kao i moju saradnju sa Jovanom, kao i moju saradnju sa Bogdanom (druže moj, dogodine zajedno na Urusai za štandom; imamo razlog), kao i moju saradnju sa divnim ljudima iz Manga Akademije. A činjenica da članovi Pagode znaju i za jednu i za drugu autorku mi je posebno prilegla k srcu; volim kada vidim meni drage ljude na okupu.

A dakako se okup čekao, tu pred stepeništem. Ivy je izašla, sa još jednim članom Pagode, i premda nismo uspeli da razrešimo s Andrijom gde se ide na meze, jeste naišao Davor, zvanično treći deo trojca organizacije. Međutim, ni nakon razgovora s njim nismo makli od stepeništa, barem ne sami. Par mladih Crnogoraca je došlo u kostimima – kostimima likova iz njihove originalne YouTube serije Ghost of the Circuit. I naravno da je hemija između njih i Makedonaca bila puna iskri. Toliko pozitivnosti nisam video od...OK, realno, bilo je pozitivno širom festivala, ali i tad je bilo fino. Tik ispred Sava Centra, počeli smo da se gađamo muzikom i referencamam uz Marvinov standardni bitboks i Irmine povremene plesove. Konačno oslobođeni od štandova, Stefan i ja smo znali šta sleduje. „Dap me up, brother“, velim ja, a šaka kreće na šaku. Taj pljesak, ljudi. Taj pljesak je toliko, TOLIKO odjeknuo, da je najmanje trojica likova pored ushićeno reklo „Fucking great dap!“ Onako bratski, muški.

Nepunih par trenutaka docnije, izgubio sam tekicu. Preciznije, Irma ju je izgubila. Predao sam joj istu dok sam preturao nešto po telefonu, ona ju je dala Sonji bez konteksta, a Sonja ušla nazad u Sava Centar bez najave nama. Serija mini-šlogova me je zahvatila dok smo tražili tekicu. Irma gleda u svom rancu, Marvin u svom, a ja u svom. Nigde. I dok su se polako Stefan et al dislocirali ka restoranu, Irma i ja smo čekali preostale devojke iz Pagode. „Izvini što se ne dopisujemo toliko često“, rekoh joj. „Pa vidim, malo si češći sa Stefanom otkako pričate o Gundamima“ veli Irma, tobože razočarana. „Oteo mi te je!“ „Dobro, dobro, primi me nazad“, dodajem dok širim ruke, i naravno da delimo zagrljaj. „Molim te javi se kad dolaziš u Skoplje“, dodala je, „naći ćemo smeštaj, napravićemo plan i program, provešćemo te svuda, dođi barem na mesec dana.“ Nisam joj ovo rekao na licu mesta, ali tu mi se iskreno malo srce steglo. Hteo sam ove godine da ih obiđem, bio sam i te kako spreman, ali život se isprečio, kao što se uvek ispreči, i ako nešto ne volim, to je da razočaram ljude koji mi život znače. Ali sam ispraksovao da sakrijem pečal. „Probaću da dođem, svega mi.“ Opet zagrljaj. „Mnogo ja tebe volim, sem kada si seronja,“ naglašava dok se kezi. „Ej, pokušavam taj deo sebe da smirim--“ i tu me je presekla prstom. „Ne! Ne menjaj se! Zabranjujem ti,“ dodala je. „To si prosto ti, i takav treba da budeš. Ne menjaj se ni za koga“.

Sonja je dostavila tekicu, na moju večnu radost. U društvu četiri dame, zaputio sam se ka restoranu – i videsmo da na parkingu ispred istog doslovce svi ostali članovi Pagode i pomenuti montenegrijanski kosplejeri čekaju, još nesigurni gde će. Sa njima je bila i drugoplasirana kosplejerka iz Bugarske, Zenn, u punom outfitu. Spremali smo se za put ka kineskom restoranu (jer naravno da će to Pagodaš odabrati), međutim vreme je radilo protiv mene. „Irma, moram da idem“, naglasio sam ispred restorana. Pomalo setna, pozdravila me je i pozvala Stefana da učini isto. „Brat moj, vidimo se sutra“ rekao je dok smo i sami razmenjivali zagrljaj. Ostale goste sam samo pozdravio mahanjem. Oni su se zaputili da jedu i piju. Ja sam se zaputio ka stajalištu, taman oran da dan završim sam.

Naravno, do kraja puta me je dočekalo par iznenađenja. Stanicu pred moju, u bus ulazi ni manje, ni više nego Katnmusic. „Ćao, opet se viđamo“, dodaje ona nakon susretanja pogleda. „Ej, izvini ako sam te isprepadao danas oko intervjua“ velim ja, na šta ona odmahuje glavom. „Ma ne, sve je OK, nego sam bila tad tek pristigla pa glava na sve strane“. Prebacivala se bliže prozoru. „Vidimo se sutra?“ pitala je. „Obavezno!“ dobacujem dok izlazim. Taman rekoh da polako i na miru otpešačim do kuće. Ali srce nije htelo da miruje. Pozvao sam Stefana još jednom, čisto da vidim kako se provode (uz izgovor da opet pevnem Drunken Sailor). Uz osmeh i pevušenje, pozdravio me je opet, u ime svih.

Naravno, masa stavki se izdešavala tog dana a da ih nisam ispratio. Sara, Taša i Ivona su, inspirisane HUNTR/X univerzumom, imale performans na glavnoj bini, tik pred UBCC takmičenje. Hala je bila krcata publikom, i eksplozija salvi se čula čak i do štandova gde sam u tom trenutku visio. Par sati pre njih, publika je mogla da uživa u svim čarima sinhronizacije kod Slaviše i Adrijana. Crater Studio je na live stejdžu imao svojih pet minuta, a ne treba posebno naglasiti da su momci iz Debilana Podkasta ušivali panel za panelom. UBCC je definitivno bio event za pamćenje, barem sudeći po odzivu na društvenim medijima, ali realno i kvalitetom izloženih kostima i propratne koreografije. Par gostiju, nažalost, nije moglo da dođe, uključujući Spill The Tea, koja je morala u poslednji minut da otkaže zbog ličnih problema. Nažalost, ovo je neminovno sa ovakvim događajima (upamtimo da je na poslednjem održanom Salonu stripa u SKCu trebalo da gostuje Zoi Torogud, ali je isto u zadnji minut otkazala zbog sad već poznate lične tragedije). Sve u svemu, stejdžovi su bili...ne uvek puni, jer su još uvek bili raspoređeni tako da je bilo preklapanja, manjih ili većih. Samim tim, nije svako overio sve. Ali oni što jesu, pogotovo glavni stejdž, prenose pozitivne utiske. O projekciji filmova neću mnogo trošiti reči, ali indikator kvaliteta je upravo činjenica da se prikazivanje planetarno popularnih ostvarenja ustalilo kao oficijelni deo Urusai Con-a.  

I dok su članovi Pagode jeli, a Urusai zaspao, Ivan je pripremao sebe za nedelju. I to je otprilike rezultiralo ovime...     

(Ne)nadano u nedelju

Posle smene i obavljenih obaveza, zaputio sam se ka Sava Centru, ali nisam bio sam. Naime, 99% događaja koje obilazim – Balkanska smotra mladih strip autora, Somborski festival stripa i fantastike, Salon stripa u Laktašima, Strip kolonija u Raški, Salon stripa „Deveta dimenzija“ u Banjaluci, Ohoho! festival u Zagrebu – uglavnom obilazim bez ikog drugog. Sa devojkom najviše i najčešće idem na Sajam knjiga i to je otprilike to. Ovo je bila prilika da prvi put, makar na sat vremena, zajedno podelimo iskustvo jednog nerd eventa.

Priznaću vam nešto. Kad pišem ove članke, uglavnom stavim placeholder naslove i onda menjam po potrebi kako se članak razvija. Ali floskula „(ne)nadano u nedelju“, stavljena kako bi pratila aliteraciju ustanovljenu u prethodnim podnaslovima, se ispostavila proročkom. Bitisanje moje lepše i prijatnije polovine na Urusai Con-u stvarno jeste bilo nenadano, ali nije jedino. Doći ćemo do još stavki.

foto: Ivan Veljković

Jedna od njih je, recimo, bila na samom ulazu u Sava Centar. Dok je devojka razmenjivala kartu za narukvicu, spazio sam jedno tamno lice crne kose koje i radio i video mnogo vole. „Majkara!!“ razdrao sam se, a jedna polovina Stripovedača je odmah uletela u pozdrav i zagrljaj. „Ej, majstore! Stigao si?“ „Naravno. Ajd pričaćemo gore!“ „Da, da, obavezno!“ Nismo pričali gore. Izgleda da smo se prosto razmimoišli svako svojim obavezama, spremni da o festivalu prenesemo info na svoj način. Ali nema veze, Majkara, pričaćemo mi još, kao po dogovoru. 

Zajedno smo overili razne štandove. Dakako, pokazao sam joj štand Crazyspacecats jer sam joj nahvalio njen stil do sto jedan i nazad. Na drugom obližnjem štandu sam imao prilike da vidim kako ona i Irma komuniciraju, i naravno da ju je zajebavala po pitanju bugarskog jezika. Ali su bile preslatke u razmeni. Pashalidi je ponovo dobila kupca; cura je od nje kupila bezmalo četiri razglednice. Za njenim štandom je bila i Ines, u kostimu ovaj put, elfica sa bodežom, i usput su devojka i ona razmenile par reči sa Pashalidi, ne sećam se na koju temu (bio sam za štandom pored, a odmeravao pogledom kockice kod Dice Treasury štanda; jednog dana...) Tu negde sam spazio i Peachy u prolazu, odevenu u Hello Kitty. „Ej, super je“, veli ona dok komentariše manifestaciju, „evo tu sam, tražim društvo gde su.“ „Ajd neću da te davim onda, samo htedoh da se javim“, dodao sam, taman dok je devojka završavala sa jednim od štandova usput.

U međuvremenu, svratio sam do Isidore, umetnice sa kojom sam nakratko razgovarao preko Discorda jedno veče dok je skicirala last-minute stikere za prodaju. „Ovo je beše poslednja Hatsune Miku ovog formata?“ „Ej, jeste, ta je!“ dodala je, i ne mogu da vam opišem koliko joj je bilo milo što je i ona otišla – zvanično četvrta stavka koja je bila poslednji primerak, a da sam je pribavio (tehnički peta; od Poline sam kupio dva bedža). Nešto nakon toga, devojka i ja smo prošli pored štanda Lupiiny, i ne samo da je od nje pazarila jednu sličicu, već je na jednom printu prepoznala i nekog lika za kojeg nisam imao tri blage veze. „Da, puštala se ta serija ranije“, dodala bi Lupiiny, a devojka bi na to meni „Kako se ne sećaš?“ Davno je bilo, penzoner sam, zaboravljam. Štand Pangoline nam je takođe iskočio; sećam se da sam od dame koja rukovodi ovim poslom pre par godina kupio podmetače za šolje tokom Beogradskog noćnog marketa na Pijaci na Đermu. I naravno da smo ovde pazarili štogođ. Štaviše, devojka joj je pokazivala i neke trenutke priveske, čisto da se pohvali. Svratili smo i kod Maria, usput je ona odigrala jednu omanju lutriju za štandom jedne ruske umetnice, bacila je pogled na Mašine haljine, i nepunih nekoliko minuta docnije (i nabavkom jednog akrilnog leptira), vreme je bilo za polazak. Ali iskustvo joj se znatno ulepšalo kada je opet videla Igora. Naime, njih dvoje se zapravo poznaju duže nego ona i ja, pa je usledio razgovor o starim danima, o trenutnoj životnoj situaciji i o budućim planovima. Dok su oni pričali, ja sam gledao šta je Sara crtala u sveže kupljenom primerku „Uma“. Razilaženje je sledilo; devojka se zaputila ka Lidlu, a ja sam ostao kako bih dovršio bitisanje na konu.

No, čak i tu ispred Sava Centra, po rastanku sa devojkom, nisam ostao sam.

„Eeej, Ivane!“ u isto vreme čujem hrapavi ženski i naočit muški glas kako me zovu. Neformalni Visual Kei meet-up je otpočeo, a kod jednog od nosećih stubova nadstrešnice ulaza u Sava Centar su stajali Vuk, Marko i Marij—ovaj, Jovan—erm, Milic—htedoh reći, Jevrosi—ne, ne, ne, Draginj—čekaj, potrefiću sad, ovaj, Izvorink—ma ne, ne, ne... Milena! Jeste, Milena. Dobro, bilo je tu još dva momka, ali oni su doslovce otišli naredne sekunde.

Vuk, Marko i Milena su učenici sestara Živković, članovi zajedničkog nam Discord servera, i sami po sebi mikrokosmos Srbije u jednom (ko razume, shvatiće). Naravno, Igor im se ubrzo pridružio, pružajući Vuku jednu karticu na poklon– praksa koju je tog dana izvršavao sa velikim brojem kosplejera. „Vidi, napravio sam omču od tankog kanapa“, veli Vuk, „iznervirao sam se, nisam mogao da čekam da mi prodavačica odseče deo većeg kanapa, pa sam improvizovao sa manjim.“ „E, pa dobro je ispala omča. Al nemoj da je koristiš“, odgovorio sam mu. „Neću, ne brini,“ uverio me je pre nego što smo se, zajedničkim snagama, uputili unutra. 

Ispostavilo se da će momak sa omčom najviše vremena provesti kod svojih učiteljica japanskog (imam foto-dokaz), a da će ostalo troje cirkulisati festivalom. Kod Maria sam ostavio opet sveže pazarene stvari, a zaputio se ka Pavlovom štandu; otprilike tad je završio crtež unutar moje male crne sveske. „Hvala ti, brat moj“, rekoh mu, „hvala tebi na kartici“, dodao je. Zasigurno pogađate, iste one crne kartice sa belim posvetama koje nosim po strip festivalima su i ovde našle svoje mesto. Ne napuštam dom bez njih. 

No, niz nenadanih događaja se nastavio, pogotovo kada sam primetio vitku, tanacku osobu sa karakterističnim osmejkom kako luta, u laganom odelcetu koje je sama skrojila. Iako sam bio 95% siguran da je ona, moram sam da se uverim. „Jovana, jel tako?“ pitao sam je. „Jesam.“ „Mutti?!“ „Da?“ „Ej, Ivan je, čuli smo se na Instagramu tad i tad.“ „EEEJ, OTKUD TI OVDE?!“ Ne mogu da vam opišem taj prelaz, iz blage konfuzije u apsolutno oduševljenje. Jovana i ja se znamo izvesno vreme, i kako sam joj pokazao svesku u rukama, sa svežim Pavlovim crtežom, nisam imao srca da je ispravim kada je pogrešno pomislila da sam i nju zamolio za crtež. Seli smo za obližnju klupicu, i dok je ona meni crtala možda najlepši rad na tom festivalu (bez uvrede, Mario i Pavle), ja sam njoj, dakako, spremao jednu crnu karticu. „Ma dobila free trip, tu sam da ispratim HUNTR/X performans i ovo vezano za bojenje minijatura“, pomenula je dok je olovka klizila po hartiji. Pričali smo, zapravo, o stvarima nevezanim za kon, stvarima koje neću ovde navoditi. I tu treba naglasiti da je Jovana tipičan ortak. „Moramo neki dan na kafu“, velim ja. „Ma, brate, ti mene i u Lidl da pozoveš, ja sam za, bitno mi je da se družim“, istakla je. I stvarno je takav tip osobe. Jednom je čak rekla i da je njen idealan dejt odlazak u Kengur i razgledanje pribora za crtanje. „Ej, dakle baš mi je drago da smo se videli, ulepšao si mi kon!“ dodala je. Nisam joj to tada rekao, ali i ona je meni ulepšala kon, izuzetno prijatno iznenađenje. 

Za Mariovim štandom, Katnmusic je snimala prilog i držala 3D-štampani Frostmorn, u izvedbi Nikole. Dok sam ja sedeo na podu i konzumirao banana-hleb (domaći; Mariova supruga ga pravila, jedan od najlepših banana-hlebova koje sam ikada jeo), majstor za mašinski vez je bio dovoljno veliki gigachad da mi dozvoli da na glavu navučem em šlem Lich Kinga/Artasa/NerZhula, em da probam Ičigovu Hollow masku. Imam i fotku sa šlemom i Frostmornom, ali o tom potom. Katarina se nedugo potom udaljila sa svojim društvom. Između svega toga sam upoznao i Timeu, Nikolinu partnerku, i naravno da sam u jednom trenutku morao prema vilovnjački odevenoj brend ambasadorki da uputim Šerbedžijino „Ne daj se, Ines!“ (biće zvanično druga Ines koju poznajem da je dobila mini-performans). „Brate, skoro sam sve rasprodao!“ čujem reči autora „Amfibijinog dnevnika“ dok konzumiram pomenuti hleb s bananom. „Ostalo mi je samo oko 6-7 primeraka žute knjige“. Mario je, rečju, pokidao. Ali nije još bio kraj.

foto: Ivan Veljković

„Sonja?!“ viknuh dok je jedna od karijatida Pagode prolazila pored štanda tokom pomenutih anegdotica. „Ej, dođi da ti pokažem ovo“. Sa sobom sam imao primerak Strip Prefiksa (izdavač je udruženje „Hrvatski autorski strip“; obavezno podržite) sa Gajinim stripom. Malo je reći da je Sonja bila oduševljena. „Gaja je genijalna“, rekla je, nastavljajući seriju pohvala koju smo otpočeli juče. Ali nije tu stala; uzela je žuti strip da prelista, ističući da je videla plavu varijantu kod Stefana (sa sve posvetom, razume se), i nisam mogao da odolim da joj ne istaknem autora, tik do mene. Kao kec na desetku, autor nije mogao da odoli da joj pokloni primerak sa sve posvetom i propratnim merchom. „Jaoj, pa nemoj besplatno, sramota me je!“ veli ona, raspamećena. „Ma šta, opušteno, slobodno uzmi“, dodao je Mario. Naravno, dobio je formalni koliko i neformalni poziv za Strip Trip, kako od nje tu na licu mesta, tako i od Stefana nešto docnije. Ne znam koju energiju to Pagoda MK ima, ali evo im direktna molba od mene: nikad se ne menjajte. 

„Mogli bi neko pivo, a?“ Jedan od nas dvojice je to rekao, ne znam ko, ali smo svakako krenuli u nabavku. Pitali smo nekoliko ljudi oko sebe da li su za piće, ali svi su nekako odbili. „Koliko ćemo?“ pitam ja Maria dok smo stajali za trafikom. „Gledaj, ja nikad ne izlazim zbog jednog ili dva piva“, naglasio je. Pet komada on, pet komada ja. Iako je hteo drugi brend, na kraju je odabrao Nikšićko. Ja, pak, sam odabrao Lowenbrau (ko razume, shvatiće). 

Unutar gejming dela, pivo je poređano na stolu. No, pre piva, trebalo je obaviti meni najslađi deo dana. „Uradićemo fotku, obavezno“, rekao je Stefan, pohvalivši se. „Osvojio sam treće mesto u Gundam TCG turniru!“ Uz čestitke i zajebanciju, usledila je foto-sesija. Prvo su se svi iz Pagode fotkali (Marvina je mrzelo da ustaje iz Lazy Bag-a; svakako je to učinio docnije), onda su se fotkali Gundamisti, onda je usledela opet fotka Pagode, ali sa mnom kao uzurpatorom. I naposletku, samo nas troje – najbolji power-couple Skoplja i pisac iz „SvilJanca“ (jer ja sam pisac; za obe pomenute reference, ko razume, shvatiće). „Bratiću, izvoli“, veli Stefan, a pruža mi figuru Gundama koju je osvojio kao nagradu za treće mesto. „Ne, ne mogu, brate.“ „Ma uzmi slobodno!“ „Pa nije u redu, to si ti osvojio.“ Zamislio se. „OK, fer, u pravu si. Samo zbog toga, zadržavam. Ali, kad dođeš u Skoplje, spremam ti jednu figuru, obavezno!“ „Samo ako je sklapamo na licu mesta!“ dodao sam, a onda se na isto nadovezao. „Usput, naučiću da igram Gundam TCG, pa da opalimo koji dvoboj.“ Nešto docnije, oni su polako spremali stavke za put, a Mario i ja uveliko polirali po limenku piva. Josip, jedan od ljudi iza Bottle Gnome-a, nam se nedugo potom pridružio. Mario je dobio nanovo poziv od Ristovskih da dođe u Skoplje, a ja sam, kao što je izgleda sad tradicija, od Irme dobio zagrljaj koji gnječi unutarnje organe, a od Stefana ne jedan, već dva dapa zaredom, glasnija u sukcesiji. „Hvala ti na svemu“, naglasio je, „i vidimo se u Skoplju“. Ali nisam odolio ni da se pozdravim sa ostalima, sa Tanjom, Sonjom, Marvinom i još par ljudi. Pagoda je konačno polazila kući, premda će trećeplasirani Gundam takmičar nakratko da se vrati da podeli sa Dankom 6-7 reči. Iskoristio sam priliku da doajenu Debilane pružim pivo pomirenja. „Buraz, ja sam prekinuo pit odavno, ne konzumiram alkohol!“ veli on, ali ja insistiram. „Nema veze, daj onda limenku nekom ko ti je drag“, dodadoh. Pažnja mu je bila podvojena; ne znam da li je razmišljao o pređašnjim razgovorima sa strip autorima, ili o intervjuu sa Rimijem, ili o onom AI ko-hostu sa jednog od panela, ali uglavnom nije baš bio pri sebi. Jan, pak, jeste. Pribavio je majstor sebi solidan broj robe sa štandova i ponosno ih nosio sa sobom. Nemanja, doduše, je figurirao tu i tamo, nešto manje prisutan. 

Već zapiti, Mario, Josip i ja smo brstili o starim danima, te su njih dvojica zalomili malo o kartičnim igrama. U distanci su Toriyen i Milena od Milion Imena opalili dve-tri partije Just Dance-a. Ne mogu da prosudim o kvalitetu plesanja, pošto i sam imam dva betonska stuba umesto nogu. Delovalo mi je kao da su uživali, doduše. 

Nedugo potom, Ana se našla za našim stolom. Sara je svraćala pre toga, te su se ona i Mario fotkali sa njenim crtežom koji je dobio na poklon. Ali crvenokosa umetnica nije bila sama. Jedna preslatka mala devojčica je čitavo vreme bila uz nju, pratila od štanda do štanda, puna utisaka. U tom trenutku je aktivno duvala balončiće od sapunice. Nešto kasnije će na podu gejming centra da napravi čitav kompleks zgrada od dotičnih balončića. 

Ne zaboravimo Visual Kei! Vuk, Milena i Marko su polako prišli i išacovali nešto novoponuđenih hemijski. Taman da malo odmore od invazije utisaka i stimulansa, zaseli su do mene i teranje abrova je moglo da počne. Igor, nimalo umoran od Just Dance-a i vazda u top formi, je zaseo do Josipa i preko puta Maria. Otprilike smo preraspodelili razgovor; Ana je čas pričala s devojčicom, čas sa mnom, čas sa inicijatorom Visual Kei-ja. Milena i Marko su razmenjivali reči sa mnom, a dva entuzijasta za kartične igre sa ljubiteljem Digimon TCG-a, uz naravno mnogo preklapanja. Dakako da je mladi trio od potpisnika ovih redova dobio po crtež na crnom, ali Vuk je potegao Uno Reverse karticu (figurativnu) i meni na jednoj od crnih kartica (bukvalnih) nacrtao nešto. Nije prvi koji je to učinio, ali jeste u ekipi malih i probranih ljudi koji jesu. E sad, ono što su svo troje uradili, emulirajući predavačicu japanskog grimizne kose, jeste uzeli tekicu i u nju dodali svojih par crtica, time gostujući rame uz rame sa ličnostima sa više meridijana. Samo ću reći jedno; Milena, na čast ti burgeri (ko razume, shvatiće). 

Čovek s nadimkom Toriyen je takođe obezbedio primerak „Amfibijinog dnevnika“. Izgleda da su on i Mario vodili poprilično dugačak i ispunjen razgovor, poput onog sa Tihom pomenutom nešto ranije, na primer. Posmatrao sam ovog beogradskog autora koji je za neopisivo kratko vreme etablirao svoju grafičku novelu na domaćem tržištu. Pričao mi je šta je sve sledovalo od projekata i od daljeg rada, nizao gde se sve i kako ide, a meni je bilo toliko zadovoljstvo samo dok ga gledam kako interaguje sa ljudima. Takve iskrenosti i dobre volje je falilo na našim prostorima, mnogo. Predlagao sam u recenzijama, predložiću vam i ovde – ne propustite da pročitate Mariov rad. Neće vas ostaviti bez reči. 

Visual Kei meetup grupica je, nažalost, morala da pali. Pozdravili smo se, sa obavezivanjem da ćemo nanovo međusobno da se smaramo na Discordu. Kažem „smaramo“ ali iskreno, gotovo svaki susret je suva zabava, upravo zbog njih. Marko i Milena su, standardno, imali hemiju jednog televizijskog komičnog dueta, dok je Vuk verovatno razmišljao da pripali neku cigaru počim izađe napolje (srećan što nije opet upoređen sa kakvim modernim pevačem). Po njihovom odlasku, obrnuo sam još jedan krug oko kona, i na moju večnu sreću, potpuno nenadano (kao što je i, jelte, tema nedeljnog popodneva), naleteo na ne jednog, nego dvoje kosplejera u Black Rock Shooter kostimima; iako nemam ništa protiv Hatsune Miku kao takve, ipak mi je BRS apsolutni favorit, i naravno da sam morao da ih fotkam. Dvojac, brat i sestra, su bili zahvalni što sam ih prepoznao, i naravno da smo razmenili podatke. „E, malo je teži, pazi kad podižeš“, reče ona dok je pružala BRS-in poznati mini-top. „Jel ovo drvo, brat moj?“ pitao sam brata, al njenog, dok je pružao mač. „Jeste, sve ručna izrada.“ „Ljudi, svaka vam čast.“

Usput sam ufotkao i još jedan par, gde je on bio odeven u Dantea iz DMC franšize, a ona u lika iz Gospodara prstenova. Ali oružje nisu bili propovi od pene, plastike ili epoksija. Ne, ne – full metal (što bi rekli bilo Hiromu Arakava, bilo Stenli Kjubrik). Nisam im ugrabio imena, iz prostog razloga zato što nisu zatražili da im prosledim fotke. „Ma opušteno, ne trebaju nam“, dodao je Dante kosplejer. 

I malo hronološki skačem ovde, ali još jedan kosplej koji moram pomenuti jeste ona apsolutna legenda od devojke koja se obukla kao Rjugu Rena iz Higurashi no Naku Koro Ni, definitivno najdraži trenutak vezan za kosplej. Higurashi mi je jedan od omiljenih horor serijala još otkako sam bio tinejdžer (premda moram ovo istaći zbog objektivnosti; dotična kosplejerka je naglasila da je fan video igre, ali nikako animea – tu je bila jasna i nedvosmislena), do te mere da sam doslovce svaki tom mange na engleskom kupio u periodu od godinu dana i da sam em izvornu igru, em rimejk kupio nešto docnije. Doduše, gledao sam i anime, jer eto, to me je povuklo tada. Elem, uz Akceleratora i Black Rock Shooter, ovo me je bez sumnje prijatno iznenadilo i, kako već ide trend, nisam se dotičnom nadao. 

A nisam se ni nadao da ću, eventualno, da zgrabim fotku sa možda najtraženijim kosplejerom u tom trenutku. O, bilo je tu ljudi odevenih u likove iz „The Amazing Digital Circus“, „Hazbin Hotel“, „Helluva Boss“, „Steven Universe“, „Genshin Impact“, „Honkai Impact“, „Chanisaw Man“ i drugih uberpopularnih franšiza, ali osoba koja je doslovce imala red za slikanje (u kojem je i pomenuta Mutti čekala) je bio onaj apsolutni gigachad odeven kao The Penitent One iz video igre Blasphemous. Majstor je toliko dobar kostim imao da mu se samo može skinuti kapa. I to sam, od svih mest, usred Vendor Zone-a fotkao istog bez i trunke gužve. Dakako, bilo je tu ljudi koji su zastali i gledali dok sam fotkao, podjednako zapanjeni nivoom veštine iza kostima. Ne htevši da ih uskratim zadovoljstva, uputio sam ih da se pridruže Pokajniku i fotkao ih zajedno. „E kul, brate, hvala!“ rekao je jedan od njih, a treći me uputio ka profilu za deljenje slika. Po poslatim fotkama, razmenio sam par reči sa Pokajnikom i skapirao da smo tu negde na istoj talasnoj dužini. Ne sumnjam da će na sledećem eventu imati nešto podjednako zajebano kao kostim.

foto: Ivan Veljković

Posvetiću jedan pasus njoj, mahom zato što sam to propustio da uradim u članku o prošlogodišnjem Urusaiju, jer nakon upoznavanja i razgovora s njom, smatram da je, poput njenih kolega, i te kako vredi istaći. Naime, u pitanju je žena koja ima oko za organizaciju, koja se trudi da isprati svaki detalj, da sanira svaki problem, i da razmišlja unapred. Na prvi pogled definitivno ne deluje kao neko ko bi se zainteresovao za anime i manga kulturu. Po stavu, stilu i držanju, više odaje utisak osobe koja bi prezentovala projekte na visokokotiranim konferencijama u svetu na polju biznisa i marketinga, kao moderna žena koja radi maltene 22 sata dnevno i gleda gornji podeok. Pritom je i posvećena majka sa dobrom glavom na ramenima i željom da svoje sinove podiže pravilno; toliko je i istakla tokom intervjua. „Smatram da je anime kultura mnogo kvalitetnija i ima mnogo više toga da pruži našoj deci od ovoga što je trenutno aktuelno“, rekla je, „a isto mislim i o kospeju. Draže mi je da vidim mlade da se ovako angažuju i da budu kreativni, da rastu uz kvalitetan sadržaj.“ Opet, ništa od navedenog vas ne bi asociralo na „ehej, ova žena je weeb do srži, narode!“.

Inače, digresija (zar ste sumnjali?). Razgovor sa Dešom je zapravo započet dok je on pričao s Anom, i upravo tu sam je iscimao za intervju, međutim obaveze oko kona su je vrlo brzo odvukle na drugu stranu. Njen dolazak za našim stolom je time bila kontinuacija prethodnog nam razgovora. „Jaoj, ne znam koliko sam ja dobra da dajem izjave“ dodala je uz nesiguran osmeh i blago hrapavi glas, tek pomalo nervozna. Ali brzo se opustila čim je čula koja joj pitanja sleduju, kojim tonom ih pitam, i čime se na razgovor nadovezuju em njen stari poznanik Mario, em Josip. Tu sam saznao da je Ana definitivno jedna od nas, neko ko obožava One Piece, ko je igrao kartične igre u klubu „Amfibija“ (ili barem sa Mariom i njegovim poznanicima), ko je i te kako otaku starog kova. I naravno da je ona profesionalna strana Ane prožeta željom da živi svoj fandom. „Nijedan problem nije nerešiv“, dodaće ona dok mi olovka vršlja po tekici. „Dese se neminovne stvari, naravno, ali to je deo svakog festivala. Ovo radimo tokom cele godine, tu je mnogo planiranja, mnogo cimanja, mnogo truda, ali volim to da radim. Volimo svi, ovo je ipak za nas fanove“, pozivajući se time na trojac Davora, Danila i Andrije.

„Ehej, kako se držiš?!“ pitao je Andrija kad sam ga iznenadio s leđa dok je komunicirao s jednim od ljudi iza „Bottle Gnome-a“ (ne Josipom). I dalje je bio na iglama. „Nadam se da ti je sve bilo kako treba, iskreno.“ „Ej, ajd ajd“ i pružio sam mu bratski zagrljaj ohrabrenja. „You did good. Otvoreno ti kažem, a napisaću to i u članku – u poređenju sa prethodnicima, ovo je definitivno napredak. Bez zezanja. I to su mi maltene svi do sada rekli.“ „E jako mi je drago da to čujem!“ Video sam mu olakšanje na licu. Volim ja da se zajebavam sa momcima, ali znam da im nije lako. A znam i da ni ovogodišnji Urusai Con nije savršen, što u duhu iskrenosti i objektivnosti prosto moram da navedem. Imalo je tu dosta mesta za dalji napredak – najčešće sam čuo primedbe o manjku klime, o gužvi, o nedostatku jasnih rasporeda događaja na licu mesta, o preklapanju eventova na dva stejdža, o prisustvu bootleg robe, pa čak i o neiskorišćenom prostoru. Opet, ove stvari su nažalost i izbežne i neizbežne na neki način – organizacija ovog monstruma od događaja će uvek imati štucanja i začkoljica. Ali misli koje sam preneo Andriji su definitivno tačne. Nekolicinu povratnih panelista sam pitao da li ima napretka u odnosu na Urusai 2, pa i Urusai 1, i odgovor je bio isti. „O, definitivno! Sigurno bolje od prethodna dva, to stoji.“ Postoji i jedno pitanje koje sam maltene svakome servirao. „Hoćeš li se vraćati na Urusai Con od četvorke pa nadalje?“ Čak i najoštriji kritičari na koje sam naišao su dali glasan potvrdan odgovor. To taman služi organizatorima programa kao podstrek da se još više unaprede i neminovno nanižu nove uspehe.

No, vi znate mene. Volim ja neformalni deo da istaknem, da opalim Gonzo govorenje (da ne kažem onu drugu reč na „g“, ili onu treću) i da izveštavam sa lica (s)mesta. I zato moram da istaknem neke od posebno dragih zaključnih događaja te nedelje predveče.

Sećate se one grupice crno odevenih kosplejera?

E, dozvolite mi da vam dočaram u stihu:

Oooh, what will ye do with a drunken sailor,

What will ye do with a drunken sailor,

What will ye do with a drunken sailor

Early in the mooornin’!

Weigh, heigh, and up she rises,

Weigh, heigh, and up she rises,

Weigh, heigh, and up she rises

Early in the mooornin’!

Prvih par stihova sam pevnuo ja, na sav glas, dok sam se približavao grupici. Naredna dva je u duetu sa mnom nastavila kosplejerka od juče, opet odevena u pirata, a za naredna dva nam se pridružio njihov novi kompanjon, jedan povisoki Rus sa dredovima i piratskim šeširom. Zagrljeni, razvalili smo još par strofa dok su dama sa plague doctor maskom i HxH sestrica piratice pevušile i tapšale dlanovima. O, tapšala je i ona devojka od juče odevena u roze haljinu, samo što je sada odabrala nešto interesantniji kosplej – gotsku haljinu, tamni šešir i providnu crnu koprenu. Raspamećeni energijom, svi do reda smo razmenili podatke na Instagramu, ali je dama pod crnom koprenom ponudila i jedan letak. „Imaćemo 4. jula jedan kosplej piknik, ta i ta lokacija,“ dodala je, presrećna. „Obavezno dođi!“ „Ako mi posao dozvoli, svratiću“, nisam se obavezao, i budući da ovaj članak vrlo verovatno može da izađe posle tog piknika, samo ću vam reći ovo – ako budem učestvovao, biće članka, ali ako ne budem učestvovao, a bude bio uspešan, biće direktne preporuke za nastavak.

Ali darežljivost mlade dame sa crnom koprenom putem pozivnice za piknik nije bila jedina tog dana. Nešto ranije, dok sam pričao sa Dešom i nakon što nas je Ana napustila zarad obaveza, Bojan iz „Makonda“ je rešio da me iznenadi. „Ej, uzmi primerak“, rekao je, nudivši mi grafičku novelu „Dajbog“ čiji je autor srpsko-američki umetnik Filip Blek. „Daj, ne zajebavaj me, ajd da platim!“ rekoh, ali on ni da čuje. „Ma opušteno, izvoli“. Bez zagrljaja „hvala“ nije smelo da se desi; za neupućene, jedna od mojih strasti je da čitam i recenziram balkanske stripove, u cilju promovisanja naših umetnika i pisaca široj publici. Bojan to i te kako zna, i ne sumnjam da će Blek dobiti svojih petnaest minuta putem pisane reči. Ovo ističem čisto da znate da tokom ovih konvencija i događaja nije sve u novcu. Imate tu puno velikodušnih ljudi koji prepoznaju trud, marljivost i dobru volju.

A jedan od tih ljudi je svakako Miloš iza Bankai Figura, o čemu mi je, razume se, Mario već ranije rekao. Tu negde pred rastanak, svratio sam do Miloševog štanda koji je bio maltene poluprazan. „Sve otišlo, a?“ pitam. „Kao što vidiš, rasprodalo se sve!“ dodaje on uz osmeh. „Ajd šta nudiš džabe?“ rekao sam, očito iz zajebancije i bez ozbiljnosti. „Baci pogled u tu kutiju i odaberi šta god ti je volja.“ Pogledao sam ga. „Ma zezam se, opušteno.“ „Ja se ne zezam, uzmi slobodno.“ „Stvarno?“ „Stvarno.“ Odabir je pao na privezak Tier Halibel iz serijala Bleach, a moj pozdrav sa Milošem i njegovom lepšom polovinom je uključivao grupni zagrljaj. „Hvala ti na svemu,“ velim mu ja, „dakle definitivno te preporučujem, ostajemo u kontaktu i imaš me ako ti bilo šta zatreba!“ „Obavezno javi kad ideš u Novi Sad, taman da izblejimo, i hvala tebi na intervjuu, brate!“ dodaje on. Imajte na umu da se ne poznajemo duže od jednog dana; otvorenost i velikodušnost opisanu u redovima iznad vam dovoljno govori o karakteru ovog čoveka, i evo vam opet preporuka – hoćete kvalitetnu robu iz Japana u vidu figura i ajtemova? Bankai Figure, već danas.

No, vreme rastanka je došlo. Svratio sam prvo do prijatelja mi Čelanovića; naravno da je bilo umora i sete. „Svakako smo u kontaktu“, velim mu, i već razmišljamo gde će to biti. Naposletku, sada mu dugujem kafu. Sa Pavlom i njegovim ortacima zdravljenje nije moglo da omane. „Javljam čim recenziram strip“, dodah. „Važi, kralju. Hvala ti unaprijed!“ dodao je. Od kosplejera sam usput mahnuo što crnoj ekipici, što Reni. A čisto da ne bude da je odlazak bio bez ikakve anegdote, sećate se onog kosplejera odevenog u Reja Vevericu? Vidite, sem ranca, teglio sam te večeri dve flaše vode od litar i po, od kojih je jedna bila nova, i.e. neotvorena. Kako nisam hteo da ih teglim obe kroz prevoz, primetih Reja i priđoh sa neotvorenom. „Evo, izvoli, poklon od mene“, dodao sam, „nova je, nije otvorena, a ne bih da je bacim, tako da uživaj“. Siroma je bio zbunjen. „Ček, voda, ja...?“ dodao je dok je držao onu flašu, ali je prihvatio inpromptu poklon. Nadam se da mu je dobro poslužila. Napokon, nedugo posle, smo Mario i ja bili ispred ulaska u Sava Centar, taman dok se kiša smirivala.

„Hvala ti na svemu“, rekao sam mu dok smo se zdravili. „Ma opušteno, bre! Tek nas čekaju velike stvari“, ovaj odgovor je pratio jedan od najiskrenijih osmeha koji sam video u zadnje vreme. Mario je definitivno zabeležio velike uspehe na Urusai Con-u, što se matematičkom progresijom odrazilo i na učinak Nikole i Thready Veza (i naravno da mi je apsolutna carčina od crtača obezbedio majicu; ponavljam – ljudi na ovogodišnjem Urusaiju su bili neopisivo darežljivi), kao i na učinak njegovih saradnika i prijatelja za drugim štandovima. Masa njih je prišla štandu samo da popriča s njim o pripovedanju (poput jedne legende koja je imala gomilu kožnih asesoara za kaišem), dobar deo njih da podeli lična iskustva na koja ih je „Amfibijin dnevnik“ podsetio, a par njih i samo da porazgovaraju o novim pravilima za Yu-Gi-Oh ove sezone. Obično nemam dobar njuh za karakter ljudi – to mi je mana, budući da ni sam nisam dobra osoba – ali nešto mi je reklo da je Mario vredna osoba i čovek od reči. Drago mi je da se nisam prevario. „Pozdravi Bogdana, pa se vidimo neku sedmicu potom!“ dobacio je dok se kretao ka parkingu gde ga je supruga čekala. Mene, pak, je čekalo putešestvije nazad ka stanu.

Outro

Sledeće godine. Bilo je razgovora o tome šta će biti sledeće godine i kako se spremiti. Sa moje strane, nadam se da ću sledeće godine stići da porazgovaram sa osobama koje sam ovde propustio, što uključuje par kosplejera koje respektujem ali nismo uspeli da se makar i pozdravimo (Marija, Nikola, Bogdana, Čeda, Mina, Lei – oporavi se brzo, btw). Pritom, ima i dosta umetnika pored čijih sam štandova prošao, a nisam ništa nabavio, mahom zbog manjka para. A tu su i vendori čije radove ću zasigurno pazariti kad za to vreme dođe (ponavljam, nisam smeo da vidim Dice Treasury štand; svrbe prsti opet). 

A od eventova? Sigurno još kospleja, sudeći po ispunjenosti hale tokom UBCCa. I sigurno sa znantno poboljšanijim prostorom za manevrisanje (svlačionice, stejdž, propovi, osvetljenje, dimne mašine i šta god). Sigurno još reči od profesionalaca unutar raznolikih industrija, pre svega gejmingu, animaciji i stripovima. Još sučeljavanja, interaktivnosti panelista i fanova, još prezentacija i predavanja, još intervjua i upoznavanja. I, nadam se, nešto popunjenijih stolica.

Foto: agoraka

Urusai Con raste. U maniru Japanizma i drugih eventova koje je Sakurabana svojevremeno organizovala, i ovde imamo događaj koji fino opipava puls fanova. I pritom zna tačno šta oni hoće – videli ste i sami sve umetnike koje sam naveo? Ako ovo ne čitate digitalno, pojasniću; svako ime ima hiperlink. Svaki hiperlink vodi ka profilu umetnika, na njihovom onlajn prostoru gde već sada grade karijeru. I nema bolje direktne podrške od praćenja i deljenja tih profila. I naravno, nećete uvek naći jedno te isto. Nekada će umetnik, odnosno umetnica, prodavati priveske, bedževe, obeleživače i printove. Nekada će ponuditi sveske, skicovnike, rokovnike i drugi štampani materijal. Pokakogde videćete ručni rad na polju grnčarije, obrade metala, epoksi rezin privezaka, akrila, pa čak i pletiva. Videćete domaću kozmetiku, odevne predmete, iće i piće, videćete materijal za društvene igre, kao i svakodnevne predmete oivičene weeb estetikom. Videćete inovativne načine prodaje, bilo etabliranih likova u novom stilu, bilo originalnih likova sa svojim pričama Nekad će to biti puni stripovi, nekad samo storije u najavi. 

Ali ćete ih podržati.

Jer jedno vezuje sve ove autore. Nebitno je da li je u pitanju jedan Mario sa svojom novom grafičkom novelom, ili jedne Sara i Ana sa svojim stripom u nastavcima, ili jedan Pavle sa svojim prvencem, ili jedan Tiho sa svojim dugim stažom, ili pak Filip Blek koji je tu nov, nebitno je da li je dotičan autor objavio oficijelno ili odradio samizdat, a i stil je tu svakako samo stvar izbora. Ono što ih vezuje ovde i sada, na Urusai Con-u, je želja da svoj rad podele sa istomišljenicima i da ih recipročno podrže. 

Jer to onda vodi do lepih trenutaka. Prvo zasednete i zajednički otvarate boostere, u potrazi za retkim i vrednim kartama. Potom grebete listić lutrije Stand strelom koju inače nosite oko vrata (やれやれだぜ。。。). Potom slušate priču o batinama u vreme kada je anime bio prokazan od strane mejnstrima. Nakon toga slušate kako neko hvali Gospodu što su upalili klimu. Potom zapevate pesmu sa domalopređašnjim strancem. Iza toga slušate zašto neko više voli Big Bang Theory a neko Sajnfelda dok treća osoba broji do petnaest. Onda se pušta Rik Estli na stepeništu. A ne sme se ni izuzeti spika o slivovima za karte, ili činjenica da ste smešteni između dva Crnogorca (premda ste, tehnički, rodom treći). Usput vidite nekoliko dece kako čikaju kosplejerku u enormno visokom kostimu koja dodaje „dobro, dobro, pamti pa vrati!“ a da nemate tri blage veze koji je kontekst, niti vas interesuje. Odjednom imate pozivnicu za piknik, sa druge strane imate poziv za mini-turneju Skoplja, Ohrida i priključenija, a ovamo dogovarate neformalno druženje dok gledate crtanje posvete. Zvuci frule vas malo smire, osmeh kod vezenih majici nanovo digne na noge, a kako se provlačite između starih računara sa Touhou Projektom na ekranu i štandova za prodaju TCG-ova, milo vam je što se na obe strane jedna kvadratasta knjižica žuti.

I ne, te uspomene nisu za prodaju.

Tri godine zaredom. Kako će Katnmusic istaći u jednom propratnom reelu, spoljni svet nas zove čudacima, a ispunili smo Sava Centar našim hobijem. Kao penzioner sa previše godina staža u gledanju japanskih medija, biće pomalo bizarno (i dakako avantura) citirati Jovana Jovanovića Zmaja, preciznije stih „gde ja stadoh, ti produži“. Kosplejeri, izlagači, umetnici i gosti sa kim sam pričao su bili sa silnih meridijana, iz Kruševca, Aranđelovca, Pančeva, Zrenjanina, Kikinde, Niša, Novog Sada, Subotice, Vranja, Valjeva, Šapca, Petrovca na Mlavi, iz nekih mesta za koja u životu nisam čuo, iz država koje i nisu toliko blizu, za koje je trošak za put pozamašan izdatak. Kao osoba iz malog mesta, pamtim kada je razgovor o animeu bio gotovo instant indikator ignorisanja, ako ne i gore. Gde bi ti drugarica iz odeljenja odsečno rekla „ajd ne seri“ sedam puta zaredom samo zato što si sa ortakom do sebe (dakle, ne sa njom), usred neke lokalne utakmice, pričao o „Dragon Ball“ filmovima. Gde bi te gledali popreko kada bi istakao neki obskurni japanski horor film ili počeo da puštaš muziku nekog japanskog benda. A ne daj bože da si probao da proguraš nešto iz Kine, Koreje ili Vijetnama, recimo. 

Danas se sve to okrenulo naglavačke. Priznaću, nekad mi zasmeta što je hobi koji sam toliko voleo postao toliko mejnstrim, do tačke da nema prodavnice gde će vas manga ili anime, ili gejming, ili pak kosplej, zaobići. Nekad povuče potreba za nečim drugačijim (to valjda ide sa godinama, šta li?). Ali sam pogled na entuzijazam mladih umetnika, kao i starih etabliranih fanova, koji s ponosom vole to što vole, uliva nadu da mnogo bolje stvari tek dolaze. Balkan, po pitanju praćenja trendova moderne kulture, više nije u zapećku. Kosplejeri svetskog ranga sada dolaze iz redova najmanjih država na poluostrvu. Veliki sponzori i veći autori korak po korak ulaze u priču. A prostor za delovanje se širi matematičkom progresijom. 

Da li je idealno? Nije. Ali šta je pa idealno na ovom svetu? Bitnije pitanje je, da li nam treba još?

Što se mene tiče, odgovor sam znao unapred. A nema nimalo sumnje da je vaš odgovor usledio već tokom prvog dana Urusai Con-a. I da se isti podrazumeva za sve konvencije koje predstoje. 

Ivan Veljković, 20. jun 2026.

Foto: Urusai Con, Gregory_tapes, agoraka, Ivan Veljković