Preludijum: Počelo je u Beogradu

Nekad je algoritam kancer. Pokaže vam ono što ne želite da gledate, ili barem ne previše istog – AI splačina, prsate OnlyFans poslodavke, milion i jedan snimak analognog horora, levičarsko smeće, desničarsko smeće, TikTok editi scena iz starih crtaća... Dođe vam da pobrišete sve društvene medije i da poslušate sve one savete koje je čika-Kazinski davao. 

Međutim, nekad algoritam i pomogne. Uz pomoć istog, saznao sam da će u Beogradu, u jednoj od knjižara u Knez Mihajlovoj, biti održano par tribinica/događaja vezanih za strip. Dotične je upriličio Zoran Penevski, a gosti su bili Živojin Tamburić, Zoran Đukanović i – na moje apsolutno ushićenje – Pol Gravet. Ovo je bila jedinstvena prilika da se popriča sa njim o stripu, prilika koja će se, barem u Srbiji, produžiti na bezmalo četiri različite potprilike. Naime, nakon bitisanja u Beogradu, Pol je trebalo da gostuje i na 28. po redu Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu, u bezmalo tri različite tribine produžene na tri različita dana. 

Od date trojice gostiju, sa Polom sam imao do tada kontakt isključivo preko mejla. Naime, za potrebe 23. Balkanske smotre, upriličene post-COVID-ske 2021. godine, pomagao sam u organizaciji izložbe savremenog korejskog stripa, i dok sam sastavljao nimalo kratki tekst za propratni katalog, bila mi je potrebna pomoć. Naravno, jedan od ljudi koji je nesebično upravo oko toga pomogao je bio Pol. I naravno da se setio toga kada smo se pozdravljali unutar pomenute beogradske knjižare. „Aaa, da, ti si odradio to za korejski strip!“ uskliknuo je nakon pozdrava. Ali do datog događaja ćemo tek doći.

Kao što rekoh, sa njim sam imao tek povremeni kontakt, i to mahom za potrebe pomenute izložbe i teksta. Sa Zoranom Đukanovićem se, pre tog dana, nisam uopšte ni upoznao. Znao sam ko je, dakako, a znao je i on ko sam ja, ali dalje od toga nije bilo potrebe za komunikaciju.

Žiku, ili Ziku (kako ga zovu među Anglosaksoncima), pak, znam jako dugo. Ne samo da mi je izašao u susret što se recenzija izvesnih stripova njegove izdavačke kuće Modesty Stripovi tiče, već je i gotovo uvek održavao aktivan kontakt sa mnom kad god bi se potegla neka tema vezana za savremeni strip. Naravno, nismo se uvek oko svega slagali – jer onda život ne bi ni bio zanimljiv – ali je tu uvek postojala doza međurespekta. Ključno je navesti da su sva trojica eminentna imena u svetu strip kritike, nešto čime sam se i ja tangentalno bavio pre nego li sam napisao i jedan od ovih festivalskih izveštaja (Smotra me je za dotični trud čak i nagradila dva puta na datom polju; da, volim da se hvalim, seronja sam). Ergo, trebalo je ispratiti njihov rad uživo, pogotovo kada su svi koncentrisani na jednom mestu.

Dakako, obavestio sam mog prijatelja Bogdana, koji od pre par godina crta strip po sopstvenoj ideji, a mojim scenarijima (Smotra me je za scenaristički rad čak i nagradila jednom; ne, nisam prekinuo da se hvalim, i dalje sam seronja), a obavestio sam i mog prijatelja Maria. Pol će te noći dobiti gomilu stripova od raznih autora na poklon, i naravno da nismo hteli da izostanemo. Premda je Bogdan bio sprečen da učestvuje, Mario sigurno nije.

Zaputili smo se ka Knez Mihajlovoj. Idejni tvorac „Amfibijinog dnevnika“ i ja smo nastavili da sumiramo utiske sa Urusai Con-a, zgotovljenog recentno, i pričali o daljem radu. Usput sam ga uputio ko su dotična gospoda i da je ovo bila jedinstvena prilika da se ostvare nove veze na svetu stripa.

Nisam pogrešio.

Par očiju me je posmatrao nekako popreko, dok nisu shvatile ko sam, pa su se usne iz blage skepse razvile u osmeh. „A ti si!“, rekao je Boris, autor na čiji rad Pančevo može da bude ponosno. Sem toga što se znamo više od decenije, Boris i ja imamo neke zajedničke poznanike, a ispostavilo se da i on i Mario imaju par istih ljudi sa kojima redovno opšte. Ali nisu jedini svratili. Dok je Pene razglabao sa prodavačicama gde će i kako smestiti ozvučenje, Aleksandar Zograf je ušetao, time dodajući Pančevu pojačanje. Ali pojačanje nije potrajalo, jer je sad već poznata brada i onaj blagi osmeh Vlade Topolovačkog upotpunio doživljaj. Ako brojite kući, to je Pančevo: 2 – Beograd: 2 (i Svilajnac: 1, jebiga). Beograd će u narednih par minuta dobiti pojačanje i odneti pobedu; redom su Aleksa Gajić, Vlada Vesović i Slobodan Ivkov došli, jedan za drugim. Nešto docnije će naići i Igor, čeoni čovek System Comics-a. No, dok su gosti lagano dolazili, glavni trojac se već polako uvrstio u stolice. Pol je tik do sebe imao ne mali broj strip izdanja. Tu su bili i Robert Kramb i Đunđi Ito i Kentaro Miura i Beri Vindzor-Smit i Đorđe Milović i Mebijus. Od svega pomalo, a opet važno za ono što je hteo reći. Sa upakovanom publikom, događaj je mogao da počne.

Tribina je išla relativno lagano; zamisao je bila da Pol obrazloži šta ima da kaže, da Žika kroz prevod sumira rečeno, a da Zoran povremeno prokomentariše neke bitne aspekte koji su možda bili propušteni. Pol će o svemu ovome pričati i u Leskovcu, ali glavnina izrečenog se ticala razvojnog puta stripa, budućnosti istog i zašto ih – i dalje – volimo. Provukli su se termini poput „regeneracije stripa“, interdisciplinarnog istraživanja, žena u stripu, ulaska stripa u galerije, proboja mange i manhwe/webtoon-a, autorskih prava, sažimanja stripa nasuprot enormnim grafičkim novelama i japanskim tomovima/tankobonovima, itd. Tribina nije imala klasični segment za pitanja i odgovore, barem ne do kraja; tokom iste, komentare su spontano davali i Ivkov i Vlada i Zograf, a i moja ogromnost je uspela da se par puta udene. Sve u svemu, mnogo kvalitetnih informacija je razmenjeno, a aplauz, premda je dolazio od manje od 20tak osoba, je bio glasan. 

Tu sam shvatio jednu Polovu osobinu koja ga definiše, pored one da voli stripove – naime, čovek obožava da komunicira. Ne postoji niti jedna osoba sa kojom nije ostvario kontakt na licu mesta. Luka Velanac, pisac sa povećim učinkom i moj kolega iz Hellycherry-ja, je bio pogotovo oduševljen kad je ne samo dobio autogram, već i fotku sa Gravetom. Ali nije veče bilo samo njegovo. Mario je o svojoj grafičkoj noveli nadugačko razgovarao sa Žikom, i ovo je bio jedan od retkih trenutaka gde sam ja čeonog čoveka Modesty Stripova video zapanjenog. „Eto, ja ne bih ni znao da ovako talentovani mladi autori rade stripove ovog kvaliteta“, reći će mi posle. Dodao je pritom da se takvi projekti treba podržavati, na šta sam se ja, kao neko ko o domaćim projektima povremeno piše, i složio. 

Malo se popričalo i sa Vladom, te Aleksom i Peneom (kog, priznaću, nisam odmah prepoznao; oprosti, Zorane, senilan sam!), a Borisa nisam stigao da pozdravim jer smo se relativno brzo dislocirali. Mario je izašao pun utisaka; iako neće sam gostovati u Leskovcu, taman je okusio delić onoga što će publika podno pokrovlja Leskovačkog kulturnog centra doživeti u narednih nekoliko dana. 

Spremite se. Ono što sleduje je niz vinjeta, poređanih nehronološki, o najnovijoj iteraciji leskovačkog festivala stripa koji standardno obara rekorde, otvara prilike i povezuje autore. 

Interludijum: Nastavilo se u Leskovcu

A dotično se može samo raščlaniti na individualne segmente. 

Stari prijatelji, staro mesto

Stjepan

„Gledni kroz prozor“, veli Stjepan dok parkira auto. Nepunih par minuta docnije, već sam na parkingu ispred moje zgrade. Luftiraju auto i preznojavaju se. Tek je devet sati. 

„Štef, drago mi je“, veli bradati gospodin, sa ponudom da sedi na zadnjem sedištu. Štefov rad ne treba posebno predstavljati. O njemu ćemo svakako kasnije u detalj. Za sada treba dodati da smo tokom vožnje nadugačko pričali o raznim temama, od dnevne politike do famoznih piknika Iztoka Sitara. 

Stjepan je, pak, bio čovek sa misijom. Njegov ranac je bio krcat izdanjima Hrvatskog autorskog stripa koja će prodavati u Leskovcu interesentima (u Leskovcu u kome smo, nešto oko podneva, u tom trenutku stigli). Važnije, tu je bio njegov album prvenac „Kradljivci stripova“, koji je naišao na lep odziv i ne malo nabavki. Naravno, pre toga je trebalo parkirati auto, što je propratila spontana ponuda jedne fino građene milferke u susednom automobilu čim nam je videla kofere. „Jel treba da vas odbacim negde?“ pitala je. Da sam kojim slučajem slobodan, bez razmišljanja bih joj dao potvrdan odgovor. No, to se nije desilo.  Auto je bio parkiran. Potom je trebalo Stjepanu i Štefu pronaći smeštaj. 

To se pokazalo kao misija sa antiklimaktičkim krajem. O detaljima iste me pitajte uživo, uz kafu. I upravo smo kafu pili kada nam se Miloš pridružio da ispomogne oko lociranja smeštaja. Usledio je ručak u „ABC“ restoranu. „Volim to jest, sa nešto češnjaka, tanko sečenom paradajom i posoljeno“, naglasio je Stjepan u opisu kakvog obroka. „Ček, zar vi ne kažete „rajčica“?“ priupitao sam. „Ja doslovce nitkog ne znam u Hrvatskoj sem umišljenih „gospoda“ koji uopće kažu „rajčica“, svi kažu „paradajz““, nedvosmisleno je zaključio Štef. Tada se desila prva JoJo referenca ovog festivala; naime, konobar je primetio da nosim Steel Ball Run majicu i odmah je prokomentarisao. Pozdravili smo se pljeskom, a Stjepan se nadovezao opaskom iz animea. Upamtite, postoje dve konstante kod mene na ovim festivalima što se fandoma tiče; JoJo je tek prva.  

U petak će Stjepan biti nešto aktivniji kao crtač negoli kao konverzant. Ali će aktivno ispijati pokoju limenku blagovremeno. I detalj koji je meni bio najdraži – naići će na fanove. „Brate, ovi gejming likovi su ti super!“ dobiće kompliment, „i ako ikada budeš radio nekakav projekat na ovu temu, imaš moju podršku!“

Leskovčani

Marka sam video na blic u petak, barem u startu. Čovek je već bio u parafernalijama strip festivala i morao je da se rastegne na sedamsto strana. Serafima, pak, sam snimio doslovce prvog, tik pored kombija a ispred Leskovačkog kulturnog centra. Mina, Andrijana i Strahinja su bitisali u holu LKCa. Pozdravi su bili kratki ali ubitačni. Miloš je, kako sam naglasio, došao docnije, a docnije od docnije je ispomogao oko hostela, a docnije od docnijeg docnije pričao o svom novom kruzeru. 

„Evo, čaška vode“ veli Serafim dok je donosi i stavlja ispred mene, a onda dodaje šapatom. „Za tebe roze.“ Uz osmeh uzvraćam „ali nije masna“. Biće vremena još za čačkanje, dakako, ali ovo je bio naš petak. Serafim je dotični dan proveo u hodu, trku, usponu i spustu. Danko i Anđel su došli nešto kasnije, uglavnom tek kao spoljni momci. „Sto godina se ne videsmo“, veli Danko. „Ma ćuti, jedva sam i u Svilajncu, dođem jednom u mesec i po dana.“ I pre nego što pitate, upravo je Danko postao fan Stjepanovih crteža. Znaju se, stari Capcom-ovci (na mene jedan SNK, doduše, s medom). A ne treba ni izostaviti dame Leskovca i šire; OK, pomenusmo Minu i Andrijanu, ali ne zaboravimo Draganu i Nađu. Disklejmer: pošto će biti reči o ne jednoj, nego dve Dragane, ovu ćemo nazvati njenim civilnim imenom Krvava Meri. Upamtite Meri i Nađu, jer odmereno će da se nađu na tribini ženskih autorki stripa u subotu. Uz Minu i Andrijanu, jelte. 

Nastavimo malo o Leskovčanima. Naposletku, oni nose festival. 

„Uzmi slobodno printove“, veli Mina. „Koliko ih ceniš?“ „Ma dajem besplatno.“ „Ajde ne zajebavaj, koliko ih ceniš?“ „Ne, stvarno! Uzmi koji god želiš.“ Morao sam da se ovde svađam s njom. Mina je od one malecke, tihe devojčice prerasla u ozbiljnu autorku sa neverovatnim stilom, i printovi koje je imala sa sobom su bili kvalitetni, vredni svake pare. Pomenuo sam već koliko sam takvih printova, od drugih autora, nabavio na Urusai Con-u, jer naposletku umetnici se podržavaju novcem. Ali na kraju sam popustio. Ipak je Mina dobra duša koju dugo znam, a kad je nešto džabe, uzmi dva. Te sam uz print ugrabio i jedan obeleživač. Dakako, ni Minin stariji brat Vukašin nije izostao – celo veče u petak smo razglabali o seriji The Amazing Digital Circus, diskusija koju je posle Serafim nastavio, čak i naredne večeri. 

„Ček, igraš si Pokemon Go?“ nabacuje Strahinja u nedelju dok sedimo u „Corneru“. „Evo sad će gi instaliram, pa da se menjamo. Vidi ga ovaj šmeker!“ Poslednji komentar je bio vezan za izvesnog Pokemona sa impresivnom statistikom. Strahinju ne poznajem dovoljno dugo, niti dovoljno dobro, ali sudeći po crtežima, stilu, bedževima na rancu i sadržaju u telefonu, znam da je ogrezao u štreberstvo – poput apsolutno svih prisutnih na ovogodišnjoj Smotri. I on je vazda raduckao duž sva tri dana, pa su ovakvi razgovori uglavnom bili nešto ređi.

„A sedi sa nama, bre“, veli Andrijana te nedelje dok Strahinja i ja razmenjujemo digitalne džepne monstrume. „Šta ću koj moj s vama da sedim, zamisli“, dodajem, dok se oboje bajagi razočaravaju. Andrijana je doduše imala simpatičan trenutak u subotu ujutru. „Nema ljudi, otvaraju tek u jedanaest“, naglašava Miloš dok stoji sa mnom, Stjepanom, Štefom, Andrijanom i još par ljudi ispred LKC-a. „Ej, imam ja ključ“, dodaje ona i kreće već ka vratima. Miloš mudro ćuti. Nakon što je poljubila prednja vrata, onako bez strasti i formalno, vratila se nazad. „Ja ti lepo kažem da je zaključano“, dodaje Miloš, „znam da ti imaš ključ odozgo, ali nemamo za prednja vrata.“ „Pa što mi nisi rek’o?“ „Treba malo da razmisliš, Andrijana. Ne stojimo ispred džabe“. Miloš je inače jako smiren i hladne glave, ali ljudi zaboravljaju da je on, poput Marka, takođe pedagog, i pritom izuzetno pronicljiv. I poput svakog pedagoga, pustio je učenicu da se uči na grešci i da naučeno primeni docnije.

Andrijana je, pak, jako dobra umetnica, i ajde da ne bude da je samo zajebavam (iako imam tu tendenciju; i dalje mi duguje četiri table stripa od pre COVID-a). Bila je deo tribine o ženskom stripu kao neko ko je zapravo objavljivao u Aziji, što kao strip autorka, što kao spisateljica romana. Njen smisao za građenje svetova je istančan, i kada se usredsredi, može jezivo mnogo toga da izbaci. Ponoviću ovo „kad se usredsredi“, mahom zato što je to upravo ona u nedelju i istakla. „Pazi, najbolje ti je da ti napišeš nešto novo i da mi pošalješ“, veli rasejana Vlasotinčanka, „sad sam u najboljem periodu za crtanje, sve to ide brzo kad u’vatim zamah“.

Meri i Nađu ću naizmenično da pomenem, jer se naši razgovori uglavnom oko svega preklapaju. Naime, već u petak sam čačkao Meri oko nekolicine stavki, do te mere da je doslovce rekla „ej, tebe ću ja da izbacim sa Smotre!“, što ne Nađa aminovala kao svedok. Ispostavilo se da će ovo više puta ponoviti. U subotu naveče, kad smo konačno dobili koji minut lufta, zaseo sam do Nađe i krenuli smo da se sprdamo na konto naših vazda omašenih neviđanja po prestonici. Uz malu pauzu dok sam popričao sa Serafimom preko puta ove grupice, dve dame su zadenule svoj razgovor, na koji sam probao da se nadovežem. „Evo ga, tipično muško, odmah misli da se razgovor vrti oko njega“, dobacuje Meri. „Eto je, tipično žensko, odmah kuka kad neki muškarac priupita nešto“, dodajem ja, „Evo ga, tipično muško, misli da je najpametniji“, dodaje Nađa. „Eto je, tipično žensko, odmah u defanzivu kad muškarac progovori“. Drag mi je taj relaksirani seksizam koji rafalno ispaljujemo međusobno, ali šalu na stranu, i Dragana i Nađa imaju podugački staž što se rada na strip teoriji tiče, pogotovo u akademskim krugovima. Angažman koji im je doneo veliki uspeh i poštovanje, a osećam da će nove generacije akademika o stripu upravo od njih učiti. I zato mi je bilo puno srce blage sete kada su odlazile u nedelju. „Javljaj se kad si u Bgu!“ zvonko će Nađa. „Neću,“ podjednako zvonko odgovaram. 

O Marku neću mnogo trošiti reči. Pisao sam o njemu uzduž i popreko u prethodnim člancima, i kao rukovodiocu škole stripa nema mnogo tu čega da se doda. Ali treba naglasiti, recimo, da je tokom premijere kratkog dokumentarnog filma „ZaCrtano“ Nebojše Ilića Ivketa, na temu Smotre dakako, u publici bitisao i jedan od trojice izvornih osnivača škole stripa, Mija Kulić. Po zanimanju jebivetar (njegove reči, da se razumemo), Mija je bio i u samom filmu, u zapaženoj roli starog mentora. Inače, imao sam tu čast da nakratko sa njim razgovaram u Nišu, i ista ona energija kojom je tada zračio se videla i na velikom ekranu. Budući da ga zdravlje ne služi najbolje, njegov dolazak ovde i sada je definitivno bio tačka vredna pomena.

A tačka vredna pomena je i dolazak Fikija i Dušana Savića, makar na jedan dan. Oboje su mi delovali čilo i zdravo, sa osmesima na licu koji se ne mogu zaobići. U nedelju sam, doduše u prolazu, uspeo da vidim i Peku (premda me je samo njegov sin prepoznao i pozdravio u prolazu). Ovu trojicu autora pominjem jer, objektivno govoreći, više nisu u školi stripa iz različitih razloga, premda su svako na svoj način obeležili istu.

Rajački

„Ček, tebe moram da zagrlim“, veli Dragan dok sa sobom tegli dve slike velikog formata. Na jednoj je tematika prvog svetskog rata, na drugoj je car Dušan iz mlađih dana. Dotične slike će svoj život nastaviti u potkrovlju Leskovačkog kulturnog centra, a sam Rajački će, kako je i inače navikao kroz život, sedeti u zadnjim redovima sa papirom i olovkom u ruci, crtajući šta god mu u tom trenutku pasuje. 

„Slušaj, prati ti svoju priču“, rekao mi je dok smo konverzirali o Dušanu, „samo guraj šta si zacrtao, ne daj da ti drugi pričaju ništa“. Dotakli smo se stripa, prvenstveno nekih tehnikalija, premda priznaću da mu nisam posvetio dovoljno pažnje za vreme festivala – kada ste u jednoj lokaciji gde se poznajete sa bezmalo 70-toro ljudi, razmažete se tanje od margarina na tri parčeta hleba. „Znaš kako, ne mogu ja više ni sa ovim mojima“, veli Rajački dok priča o vršnjacima umetnicima. „Svi oni penzioneri, a farbaju kose u neku jaku crnu boju. Rekoh Daj bre, kloni me se! Ostavi to prirodno! Kako je meni prirodno? Sed sam, starim, to je normalno.“ To je jedna od stavki kada pričate sa Rajačkim – nikad ne znate gde će vas razgovor odvesti.

Aljoša

„Dakle, priča mi svašta Rajački o tebi“, veli Aljoša kroz osmeh. Docnije će na društvenim medijima postaviti crtež Rajačkog sa natpisom „Koliko ja obožavam ovog čoveka!“. 

Aljoša je možda najdobronamernija osoba na koju ćete naići na Smotri. Po strani to što mu je kolor besprekoran kojeg god projekta da se uhvati, po strani to što mu je ruka stamena dok se bavi borilačkim veštinama, po strani to što je borac i aktivista najveći deo svog života, Aljoša je po prirodi jedno neiskvareno dobro. 

Priznaću, nismo mnogo pričali tokom ove Smotre, tek toliko da se pošegačimo kako i inače sleduje. Ali on će konkretno uvek biti u društvu pomenutih Meri i Nađe, te Serafima i pogotovo Mine. Tu mogu da podvučem i jednu lepu stripovsku paralelu. Aljoša na Leskovac i Leskovčane gleda otprilike kao što i Koral Ilhan, turski autor koji je odavno već prijatelj smotre, gleda na Leskovac i Leskovčane. Neću reći „terapijski“, to možda zazvuči izlizano, već pre „prijateljski“. On je tu u svom elementu, okružen ljudima koje mnogo voli i sa kojima uvek deli minut spokoja. Njemu recimo ne odgovara previše buke (što je i istakao činjenicom da nije ostao da osmatra koncert na otvorenom u nedelju uveče) i radije bi da je u manjoj skupini. Tu ga razumem jedan kroz jedan. 

A razumem i njegovu ljubav prema Leskovcu. Naposletku, nije jedini Novosađanin koji se tu zadenuo.

Novosađani

„Jel tako, Dejane?“

„NE!“

Upravo ste pročitali novu internu foru koju je Sedlan spremio ovogodišnje Smotre. Foru na koju se i Stjepan nadovezivao više desetina puta. Sedlan je bio u retkoj formi; spremio je rakiju (kako tradicija nalaže), kupio začine i povrće na leskovačkoj pijaci (kako tradicija nalaže) i nije izbegao da razmeni koju čašu alkohola u društvu nikada prijatnog potpisnika ovih redova (kako tradicija ne odbija da odlaže). Dakako nije bio sam. Drugi Dejan, autor Elazara, je bitisao na festivalu, ali se nešto nije mnogo oglašavao, barem ne u onoj meri kao prethodne godine. Isticao se, doduše, Maks von Flafer—ovaj, Fafner, nešto fokusiran na praziluk iz ko zna kog razloga. „Vidim imaš novi stil“, istakao je, bacivši pogled na odavno skraćenu kosu. 

„Dakle, gledaj ove pizdarije, majke ti“, pokazivao nam je u nedelju Dejan slike sa začinima koje je bezecovao u Floridi. „Cela jebena pijaca puna začina, sve bud zašto.“ Pričao nam je o svojim eskapadama kroz US of A od aprila ove godine, o njegovim avanturama sa lokalnim Hispanicima, o mnogo čemu. Da čovek prosto ne poveruje kako je samo veče pre toga u „Šesnaestici“ (zaboravio sam puno ime, znam da je lokal imao broj 16 u sebi) zajedno sa Nebojšom polirao kriglu za kriglom, razmenjujući fore kakve samo oni mogu da znaju. Ili da je u petak naveče u „Corneru“ gledao sa zadovoljstvom Stjepketove crteže i razmenjivao iskustva sklona jednom grafičkom dizajneru, dok je iznerviran čekao da mu se uruči pivo sklono jednoj ispičuturi. 

A kad smo već kod ispičutura...

„Gledaj, nemoj taj suicid ili homicid, te stvari,“ veli meni Nebojša dok sedi preko puta sagovornika o kome ću vam tek reći pokoju – a kome se osmeh nije skidao s lica – i dok loče kakvo nemačko pivo (pritom prebacujući Sedlanu, Stjepketu i sopstvu mi kako cirkamo žabarijanu). „Ne zaboravi infanticid“, dodao sam. „OK, to je sad več bezobrazno“, rekao je dok je složio ozbiljnu facu. Sekund docnije, elaborirao je. „Nemoj te suicide, homicide, infanticide ili kako već reče“ a onda mu se brk osmehnuo „daj ja ću da te ubijem i ćao-zdravo.“ „Obećavaš?“ „Obećavam.“ „Evo onda ruke. Presecaj!“ Treći sagovornik je presekao, znajući da je upravo učestvovao nečemu specijalnom.

Pia

Taj osmeh. Taj isti osmeh koji  je gledao u telefon dok je Sedlan pokazivao začine. Upravo je isti taj osmeh u petak dočekao moj pogled kad sam ga, na blic, doslovce na sekundu, snimio kroz brzo zatvarajuća vrata potkrovlja LKCa. „Di si, topli medo?“ rekla je, noseći nekarakteristično crvenu haljinu. „Gde si, gujo ljuta?“ odgovorio sam, i naravno da je odgovor dočekao isti onaj kikot koji upamtite počim ga prvi put čujete. 

U društvu nove garde slovenačkih autora – i par starijih – Pia je vrlo brzo našla svoj footing. U petak je njen diktafon snimao novi materijal sa tribina. U subotu je orno bila deo tribine o ženama u stripu. U svakom pogledu, njen dan je bio ispunjen marljivim radom. Večeri, doduše, su bile ispunjene tekućinama legalnim tek ako niste za volanom.

„Si probao ovu brzalicu?“ rekla bi ona grčkom sagovorniku ispred sebe, promumlavši štogođ. On je uzvratio istom merom, brže i kompleksnije. Dodao je koju i jedan makedonski kolega. Dakako da sam i svojih par centi ubacio k njima. Subotnje veče je bilo ispunjeno svim i svačim, ali da je neko rekao da će to uključivati multietničke brzalice, ne bih im poverovao. 

„Snimo sam te, zaspala si“, dobacio sam zajebantski. Otprilike kada su Meri i Nađa lamentirale nedostatak žena u akademskom diskursu na temi stripa (ili pomanjkanje u samom korpusu akademskih radova, šta li?), Pia je volšebno zalegla na ruke i posmatrala ih. Iz određenog ugla, to je delovalo kao dremanje. „Ne, ne, ispratila sam sve!“ rekla je, tobože sebi u odbranu. I naravno da je ispratila sve. Naravno da je, u pauzi između razmene kontakata i kupljenja crteža u njenoj crnoj sveščici (izgleda da nas ima više koji crteže skupljamo na manjem formatu) prošarala festival uzduž i popreko. Od jedne vrsne organizatorke se toliko i očekuje. 

„Mislim da previše prebacuješ sebi“, dodala je tokom našeg razgovora u subotu pred zoru. Tema je bila tek nešto ozbiljnija nego inače. Detalji će ostati u izmaglici, ali samo mogu da konstatujem da smo, na još jednom polju, našli razumevanje. Duž članaka obično istaknem energiju koju Pia ima tokom festivala, enormno znanje kojim raspolaže, britki jezik kojim otvoreno priča, kao i neopisiv pozitivni vajb kojim ispuni prostoriju. Ono što ne pominjem često je njena empatetična strana; ništa od navedenog ne bi nju činilo tako cenjenom i voljenom da nije, pre svega, dobra osoba. To je osobina koju deli sa velikim brojem ljudi koji su, tada, obitavali na festivalu. 

Jedna od tih osoba je svakako njen veliki prijatelj i poštovalac. Ako niste čuli za njega, sleduje u pasusu ispod.

Aleksandar

„Tačno sam dehidrirao“, naglasio je dr Uzelac, ispijajući poslednje kapi mineralne vode te vajne subote. „Otprilike na stepeništu Narodnog muzeja, kad su dodelili nagrade, kad sam vam mahnuo da mi nije dobro a niste me registrovali“. Nije prvi put da će ga žeđ povesti ove Smotre. Sunce je bilo nenormalno opeklo tih dana, a ona leskovačka oluja se desila tek jednom, u jutarnjim satima, kad je niko nije primetio (ili sam ja istu možda sanjao? Jebem li ga). Elem, otprilike tu negde, između diskusija o uticaju Rusa na domaću politiku i ideja koje je Pia imala za organizaciju festivala (a koje će Aleksandar preneti Marku već u nedelju uveče), ovaj visočiji čovek je spremao materijal za dalje delovanje. Ne samo da je postao neizbežni deo organizacije festivala – praksa koju je preneo iz SKCa i unapredio desetostruko – već je i primetan broj tribina vodio. Ono što nisam očekivao je da ću biti deo jedne, upravo one koja je otvorila Smotru.

„Hvala ti puno, Simone, na ovom preseku savremenog crnogorskog stripa danas“, obratio se Uzelac sagovorniku pre no što je meni predao reč, „Ivane, ako može samo ukratko sve što se u zadnjih par godina novo desilo na terenu domaćeg stripa, pošto ti to najpomnije pratiš“. Naravno da sam mnogo toga naveo što treba navesti – naveo sam činjenicu da imamo još dve škole stripa u Beogradu, Karton i Woop Woop, naveo sam uspeh koji je Urusai Con zabeležio, naveo sam stripove koje su objavili Sara i Ana, Mario, Filip, Sadmics, Ana, i još jedna autorka o kojoj će tek biti reči, te sam naveo uspeh koji onlajn kreatori imaju poput Stripovedača, Stripoljupca, Maridiusa (o njemu takođe nešto više docnije), naveo sam kolektiv Stripoid i njihov angažman, naveo festivale u Sokobanji, Ljuboviji, Kikindi i Aranđelovcu (poput standardnih u Kragujevcu, Nišu, Somboru i Užicu), te sudbine koje su zadesile Striporamu, Novosadski strip vikend i Salon stripa u SKCu, naveo sam proboj mangi, manhwi, manhui i manfri kod nas... Aleksandar, doduše, nije bio tu za dobar deo ovog izlaganja; obaveze su ga odvukle po strani, jer je ipak, poput Marka, morao masu toga da pokrije. „Hvala ti puno na ovome“, dodaće kasnije, negde između manspread-ovanja i podsećanja na činjenicu da je svojevremeno uređivao jedan tabloid (nećemo mu to uzeti za zlo). „Mnogo si mi pomogao uskakanjem u tribinu, taman da imamo malo varijacija, a vidiš i sam, moram na sve strane pa ne mogu sve“. Inače, zanimljiv podatak je taj da me je prvo Andrijana iscimala za tu tribinu; „e, el se ti beše baviš strip teorijom?“. Pošto se ispostavilo da nije bilo ljudstva, rešili smo to po kratkom postupku. Eto, godinama dolazim u Leskovac na Smotru, ali ovo je doslovce prvi put da sam istu, kao gost tribine, otvorio. I to u najboljem društvu. 

„Tebi sam ovo hteo da pokažem“, veli Serafim Aleksandru, „da vidiš kako sam se ispraksoVAo sa prelomom i tehničkom obradom“. Dakako, jeste, ali poenta nije ta da hvalim mog prijatelja. Poenta je da je Serafim hteo da čuje Aleksandrovo mišljenje. I nije jedini. Bilo da je u pitanju dnevna politika, istorija, ili strip, ovog čoveka treba poslušati. Zato ni ne čudi što je i ove godine, u narodnoj biblioteci „Radoje Domanović“, imao čast i da prevodi i da doda par crtica na upriličeni program. Zato ni ne čudi što je upravo on preneo Piine predloge Marku za unapređivanje festivala (jer ih je prvi čuo). Zato ni ne čudi što je imao rezervisano mišljenje o performansu na trgu ispred parka, kada se orila kombinacija opere i metala koju su gostujući ruski artisti upriličili. 

Zato ni ne čudi što je, naravno, morao biti istaknut. Jer bez Uzelca, ne može se zamisliti moderna Smotra.

Danilo

„Ne znam kako se zove ovaj bugarski autor“, velim ja Danilu dok čamimo ispred biblioteke sa ostalima. „Svetlin? Ne. Vasilije? Ne. Ček, pronaći ću ga“. „Verovatno Mile,“ naprasno će dodati Danilo, što je pratio oveći okliber.

Malopre navedoh ime Maridius. E, pa o tom čoveku je reč. Kao negdašnji suorganizator Striporame, ovaj niški vunderkind je od čitaoca i kolekcionara avanzovao u blago prepoznatljive jutjubere i video recenzente stripova. Njegova reč se poštuje na društvenim medijima, te ne čudi što je ove godine išacovao i jednu nagradu na Smotri (tu smo kolege, jelte). 

Ali se u srži nije promenio. „Gle kako se smorila sirota“, veli oo o jednoj strip autorki za vreme one tribine o ženskom stripu. Sedeli smo sa Dankom i Anđelom, brstili o lokalnim zajebancijama, šegačili se sve u šesnaest. I naravno, prosuto je par fora koje nisu za članak. Elem, Danila pamtim dok je još uvek bio junošan, dok je nasumično menjao boju glasa zarad komičnog efekta, dok je odašiljao fore ka Bugarima i dok je volšebno odgovarao na Krešine rafalne fore sa „ajd udalji se, leba ti“ podno niške Tvrđave. Put je ovog čoveka odvodio od Niša ka Kragujevcu i nazad, ali ga strip nikada nije napustio.

No kad smo već kod odašiljanja fora ka njima...

Bugari

„Portugalski strip“, veli Veselin Ankov te subote ispred biblioteke, a njegova enormna tetovirana ruka mi se već naslanja na rame. „To postoji, jebote?!“ i naravno da je zaurlao od smeha. „Pa da, kao bugarski intelekt“, dodao sam, na šta je kroz potonji smeh on procedio „A daaaj!“, „ili srpska ljubaznost“. Čuo sam razne sudove o ovom autoru, što pozitivne, što negativne. I ruku na srce, par njih su sigurno na mestu. Ali ako ništa drugo, lik pamti; lik pamti druženje od pre godinu-dve i prilično je lojalan po pitanju drugarstava. A da ne dodam na to da je nehumano talentovan kao crtač. „Eto, taman kada imate nešto novo, može za narednu „Dugu““, istakao je Džulijano; od Sofije i premijere Tračanina pa do ovog trenutka tog čoveka nisam video sigurno jače od šest meseci. Isto kao i njegovog kolegu Andreja i njihovog poznanika Vergila. „Ma, imali nekih problema sa tušem“, veli Andrej tog subotnjeg jutra, „pa smo malo kasnili dok se istuširamo.“ „Zajedno, pretpostavljam?“ dodao sam. „Ne, ne, ne, odvojeno“, dodao je Vergil. Tandem Džulijano-Andrej aktivno obilazi region i traži materijal za nanovo oživljeni časopis Duga; ovo rade već par godina unazad, a pitanja za isti neće izostati ni ove Smotre. Vergil je tu kao školovani teoretičar i naučnik, premda ni njemu nije humor stran. 

Bilo je tu i nekih novih bugarskih lica, poput Dima Dimitrova, kao i nekih starih (kojih se ja ne sećam), ali kako je već ustanovljeno, autori iz ove zemlje ne preskaču Leskovac. 

A ne preskaču ga ni Makedonci. 

Gaja

„Hoćeš li biti gore za otvaranje?“, pitala je preko Vibera. Nakon potvrdnog odgovora, okrenuo sam se ka Stjepketu. Naglasio sam mu da treba da se nađemo sa njom kako bi joj udelili novac i primerke Strip Prefiksa koji joj punopravno sleduju. S obzirom na kvalitet njenih radova, to je i te kako bio posao za dvojicu. I naravno, malo pre nego što će Marko zvanično otvoriti Smotru i pre nego što će se uručiti nagrade za doprinos srpskom stripu, mala plava umetnica je prošetala pored izloženih radova.

Gaja Smilevska je autorka o kojoj nisam prestajao da pišem superlative otkako sam se upoznao s njenim radovima. Međutim, iako smo sarađivali i ostajali u kontaktu, ova Smotra će biti ta kada smo poveli najduže razgovore do sada. „Ne volim gužve“, rekla mi je tog petka naveče. „Previše postanem anksiozna, i onda zahtevam tišinu i smirenje“. O mnogo čemu smo pričali; naglasila je kada završava naredni deo svog grafičkog romana (o prvom sam vas već blagovremeno obavestio), te kako pokušava da sastavi kraj sa krajem kao umetnica, itd. Dotakli smo se i Pagode MK, naših zajedničkih prijatelja, kao i još par umetnika pride. Potom se malo povukla. Tek u subotu posle otvaranje izložbe Portugalskog stripa će ponovo, tiho i nonšalantno, postati deo kolektiva. Stjepan i ona su se isto vrlo brzo skapirali. Razmenili su podatke, nabavila je njegov album, a onda su nadugačko delili muke kakve samo crtači mogu da imaju.

„Ako si ikada zainteresovana za saradnju opet, tu sam“ dodao sam negde pred kraj susreta. „O, apsolutno! Čim završim sa albumom. Mnogo mi se dopada ovaj sveštenik, otprilike znam u kom pravcu mogu sa njim da idem“, istakla je. Nisam joj to tada rekao, ali te reči su me neopisivo usrećile. Otprilike kao i onda kada je Stjepan predložio saradnju. Gaja je vredna osoba koja ima talenta za izvoz i striktne radne navike, što donosi neverovatne rezultate. A pritom je i retko dobra osoba. Kada upravo takva umetnica izrazi želju da sarađuje s vama, stegne vam se srce od sreće. I ako nas sve posluži, biće još stripova, ali i još druženja. I, barem u Gajinom slučaju, tek poneka retka kafa. Ali dosta soli. Ko razume, shvatiće. 

Zdravko

„Pitanje je šta će biti sa Strip Tripom“, dodao je Zdravko Girov, čovek koga ne treba posebno predstavljati. Njegov angažman u domaćem stripu prevazilazi obične superlative, i da mi je njegove energije za narednih 15 godina, biću srećan što sam živ. Ali nije mu bilo svejedno. Festivali danas stoje na tankim nogama, jer je para manje, a problema previše. I razumem mu nedoumice; Strip Trip je pokazao da je i te kako vredna pojava, da mora postojati zarad mladih u Makedoniji, a i šire. Kao stari prijatelj Smotre, došao je da podrži Marka isto onako kako je Marko podržao njega odlaskom u Skoplje. Tu je da deli muke sa nama, razume se.

No, ne samo muke. Čovek, kako se odavno ustanovilo, voli da se lepo provede kad je među svojima. Sećam se kako je nizao anegdotu za anegdotom dok je sedeo do Stjepana. Sećam se i koliko je popio, al neću to da vam odam. Sećam se i da je sa sobom imao primerke stripa Tim Eko, i da je zdušno pričao o školi stripa u Skoplju sa najbržim perom Laktaša i još jednom ključnom, istoimenom osobom. Sećam se mnogo toga oko Zdravka, ali se ne sećam da sam ga ikad video toliko spremnog da se bori za ono što vredi – za dobrobit i budućnost makedonskog stripa. 

Makedonskog stripa, treba istaći, kojeg su predstavljali i Lasko i sin mu Toni Džurovski, koji su tek nakratko došli u subotu da obeleže manifestaciju.

Maza

Interesantno je navesti, nisam mnogo ove godine komunicirao sa Mazom. Ali on jeste, sa mnogim autorima.  Mislim da je tu Sedlan bio najistaknutiji. „Ej, ali nacrtaj ga kako nosi spido“, naglasio je veseli Novosađanin. Na koga je mislio, pustiću vas da mozgate. Što je najjače, Maza je odradio njegov SF crtež krcat kibernetikom i telesnim aberacijama – i uspeo je da doda spido.

Čovek bi pomislio da je Maza vazda smiren i nekako rezervisan, ali taj ga nije video razularenog. Dajte mu malo povoda i ima dupe da vam ispomera zajebancijom. To je, recimo, Fafner osetio u subotu ispred biblioteke, osetilo je i par mlađih autora pride, a ni ja nisam ostao nepočašćen. Kao najprolifičniji autor Bosne i Hercegovine, a pride i jedan od najčešćih saradnika na Vekovnicima, ne čudi činjenica da je imao privilegiju da učestvuje na većini tribina, i da je poziv za učešće junački odbio. „Ima tu još jedan organizator festivala koji nam se može ovde pridružiti“, rekao bi Marko tokom tribine o festivalima, na šta je Maza odgovorio odmahivanjem ruke. Neka; znamo svi da je u Laktašima izvanredno i da festival treba obići. A znamo i da strip nikada nije ostao isti otkako se on opredelio bavljenjem dotičnim. 

„Jesi li primetio?“ naglasio sam mu. „Grci imaju svoju „Devetu dimenziju““. „Jesam, vidio sam“, dodao je, sa blagim kezom, „kopiraju nas, ne vrijedi.“ Ovo je izgovorio malo pre nego što je nabavio Stjepketov strip; „moramo podržat mlade autore“, rekao je ovaj nadasve velikodušni čovek. Ne moram da vam naglasim koliko je Stjepanu značilo da do ove transakcije dođe; velika je stvar kada se majstor tog kalibra zainteresuje za vaš rad. 

Artjom

„I samim tim smo se upustili u taj način poslovanja, delom zato što nismo hteli da zavisimo ni od koga, delom zato što sam ja tvrdoglavi seronja koji neprestano kači update-ove na Instagramu“, reći će Artjom u nedelju tokom razgovora o svom projektu Sharp Eye (primerak istog mi se smeši na polici). Pre toga je pričao kroz koje su sve peripetije on i saradnik prolazili kad su radili na projektu Protector, kasnije preimenovaom u First Knife. Detalje ovog razgovora neću da vm odajem, samo ću da naglasim da je američki mejnstrim katastrofa.

Ali zato su ljudi poput Artjoma pravi odgovor na status quo. Ne poznajem Artjoma dugo, ali naša interakcija mi je rekla i više nego dovoljno o čoveku; drži do svojih stavova, ima stil koji se odmah prepoznaje, i pritom jako vodi računa o svojim čitaocima. I zato odete lepo na njegov itch.io profil i nabavite sebi kakav zin. Ja već imam na umu ovaj sa Gundam-ima. 

„Kako rešavate problem sa propratnom robom?“ pitao sam autore Sharp Eye-a, i dobio odgovor. Dobio sam i jedan komentar preko toga, ali obećao sam da neću odati o čemu je reč. Moraćete da sačekate – biće vredno čekanja, ne sekirajte se. Bilo je osvežavajuće gledati ove momke kako pričaju o svojim radovima te nedelje ujutru. Otprilike onoliko koliko je Artjom razgovarao sa Polom u subotu o doslovce istom stripu. Po Polovim reakcijama, znam da mu se dopalo u šta gleda. Te subote uveče, Artjom je bio tek dovoljno zapit, a oran za spiku o svojim dogodovštinama po Srbiji. Ne čudi što je stekao mnogo novih poznanstava i veza tokom Smotre.

„I? Jel opet mogu da očekujem jedan kilometarski tekst?“ priupitao je ovaj ruski genijalac po četkici, gestikulirajući šakama. Možda, Artjome, videćemo. 

Nikos

„Kažeš da voliš DnD?“ upitao me je čeoni čovek festivala Comic N’ Play, i milisekundu docnije izvukao jednu D-osmicu i jednu D-dvanaesticu. „Ne napuštam kuću bez njih“.

Nikos je već festivalska činjenica. Nekoliko godina zaredom, ovaj pregalac posećuje Leskovac, a ono bratimljenje Leskovca i Soluna po stripu je samo proverbijalni šlag na torti. U tom maniru je sličan Koralu; fakultetski obrazovan, multidisciplinaran, a opet štreber u srcu. 

Nikos deluje kao tipičan panker, što u biti i jeste. Voli malo tvrđi zvuk, i pritom radi na radiju. Organizovanje strip festivala je nekako došlo usput, i nije ga napustilo. Broj izdanja koje je doneo u Srbiju sa sobom govori dovoljno o tome koliko ga nije napustilo – svakome je udeljeno po nešto. Pia i ja smo imali tu čast da nam je, po pitanju štampanih dobara, upriličio i nešto više. 

Elem, sve to stoji. Čovek organizuje, objavljuje, piše. Ali to da farba minijature i da voli tabletop igre? To nisam mogao da očekujem. Niti sam mogao da očekujem sa kojom strašću priča o tome. „Mi smo stara škola“, rekao mi je u nedelju uveče kad smo diskutovali o toj temi. „Ne volimo da se mešamo sa ovima što su opsednuti konvencijama. Farbamo jer nam je lepo i držim se istorijske verodostojnosti“. Onda sam saznao da ima u planu posetu Kruševcu i radu na minijaturama na temu Trojanskog rata. „Potreban mi je neko ko će srpskoj publici predstaviti to što radimo“, naglasio je, nekako iskreno, možda čak i iskrenije nego što sam do sada video kod njega na festivalima. „Jer ne bih hteo da se predstavljam srpskoj publici kao neki egoista koji zna više o tome od njih“. Zaprepastio se kad je zapravo čuo koliko je tabletop scena velika u Srbiji, a i šire; naravno da sam ga odmah nakon festivala povezao sa par ključnih ljudi. I naravno da mi se i dan-danas zahvaljuje na tome. 

Dobar je čovek Nikos. Zapravo je και γαμώ (ko razume, shvatiće). Ono jeste, nešto mu nije bilo po volji da tri dana zaredom sedi u „Korneru“ („Ipak više volim kad smo u parku, sa pivom, i kada pričamo o svemu ovako u četiri oka“), ali je nevezano za to pristao, i uspeli smo da se zabavimo propisno. Uspeli smo da zasednemo sa Stjepketom, Anđelom i Dankom, da se osujemo od loših viceva, da urlamo od smejanja, da ločemo pivo i žderemo krilca. Sve to uz elan kakav samo jedna Smotra nosi. Nisam mu rekao da je grčka „Deveta dimenzija“ postala predmet šege sa čeonim ljudima bosanskohercegovačke „Devete dimenzije“, ali znajući njega, da je saznao da veza postoji, palo bi još jedno bratimljenje.  

Kristina

„Dušo, ajde molim te ugasi kameru, ali proveri prvo da li još snima“ rekla je Kristina svom suprugu Stefanu te nedelje blizu podneva (dobro, iskoristila je drugi hipokoristik umesto „dušo“, ali nisam imao srca da to stavim u tekst bez njihovog znanja). Elem, Kristina je to istakla tek nakon završetka njene tribine o nalaženju posla u svojstvu ilustratora, crtača stripova, itd.

I ovde moram da napravim digresiju- Što se tribina tiče, barem za ovih gotovo petnaestak godina koliko idem u Leskovac, raspored, posećenost i uspeh dotičnih izgleda ovako: 

• u petak prvih nekoliko tribina bude slabo ispraćeno i najčešće se odrade na brzinu, a posle otvaranja naredne tribine uglavnom drže pažnju svih i sadrže neke udarne goste i udarnije teme;

• u subotu je gro programa, te su tribine najposećenije, najvažnije teme se tada prikazuju, a najveći broj ljudi tokom najvećeg broja sati je upravo tada prisutno;

• u nedelju su najčešće tribine koje vide slabu posećenost, pokatkad tu i da samo ispune vreme ako dolazi do pomeranja rasporeda, i po važnosti nisu toliko udarne koliko one u subotu, pa čak i petak.

I ne, ne interesuje me šta će drugi reći, ovo je prosto činjenično stanje stvari. Ima apsolutno sve smisla kada uzmete zdravu logiku u obzir. U petak je haos oko dolaženja prve ture gostiju, ljudi traže smeštaj i parking, organizatori i članovi škole („ispomoć“ u daljem tekstu) jure na trista strana, mediji se množe u LKC, prema tome mnogo se toga ispusti u prvim satima Smotre, a mnogo više toga nadoknadi u narednim. U subotu su već gosti odmorni i spremni, sa više pažnje, a ako i dođe koji gost, manevrisanje sa istim je znatno lakše; pritom, subota je rezervisana za biblioteku, Narodni muzej, dodelu nagrada i eventualne velike događaje poput projekcija filmova i master-klasova. Nedelja je dan kada, opet, najveći broj gostiju odlazi, uglavnom u ranim satima da se izbegne letnja vrućina po autoputu (podsećam, u pitanju je autoput u Srbiji, što je horor priča sama po sebi), a pažnja je znatno manja od jučerašnjeg dana. 

Sve ovo navodim zato što je ovo zasigurno prva Smotra, u zadnjih 15-tak godina, koja je imala neke od najboljih tribina upravo u nedelju, a Kristinina je zasigurno na samom vrhu (ako možda izuzmemo par Polovih; ipak tu godine iskustva diktiraju svoje). Ja pamtim kada su ovo dvoje mladih autora prvi put došli u Leskovac, blago naivnih pogleda, orni da nauče sve što treba, ali i te kako novi u celoj priči zvanoj „profesionalni rad na stripu“. I evo, niz godina kasnije, vidim Kristinu sa samopouzdanjem jednog profesionalca kako bez pauze, bez predaha i bez treme, rafalnom paljbom daje informacije svim ornim crtačima. Stefan se nešto manje isticao, ali njegov rad sam pak pratio onlajn i video da je u pitanju ne samo napredak, već munjeviti rast. 

No, po završetku Kristinine tribine, jedan od najvećih angažmana se desio neposredno nakon gašenja pomenute kamere. Toliko pitanja, toliko komentara, toliko zainteresovanosti, toliko pažnje... Ako se ne varam, dobila je dva aplauza zaredom, što se vrlo retko dešava. Nažalost, nisam stigao sa njima mnogo da konverziram (tek toliko da i sam dobijem par saveta od Kristine odmah nakon tribine), ali Anđel jeste. „Dakle, mrtav sam umoran, jedva izdržao jučerašnji dan“, reći će im u hodniku tik ispred vrata potkrovlja, „ali došao sam ovde samo zbog vas.“ I vidi se ta hemija koju Anđel ima sa Đenadić-Nikolićima. Nije jedini, da se razumemo; prijateljstva sa ovo dvoje izvanrednih umetnika traju dugo, i osmeh na njihovim licima, ispraćen nikada ugašenim osmehom na njegovom licu, je i meni u tom trenutku izmamio, pogodili ste, čir na želuc—ovaj, osmeh na licu. 

Dragana

„Ništa od tebe nisam čula“, reče mi Dragana te subote pred Muzejem, mašući lepezom, i dalje namrgođena. Nešto pre toga, dok su Zoran i Pol držali tribinu, htela je da me blago zadavi jer sam se uneo u razgovor sa Anđelom koji se popeo koji decibel preko. „A nema veze, bilo pa prošlo“, rekao sam nonšalantno, nadajući se brzoj deeskalaciji, koja se jelte i desila. „Sve ćeš ti to naknadno u članku, znam ja“, dodala je, ovaj put nasmejana. 

Dragana je, naime, pomno slušala tribinu „Savremena kretanja u grafičkoj naraciji“, gde je Zoran nešto više pričao od Pola, premda su obojica držala tribinu. Njoj je dakako ovo bila važna tribina jer se Pol – i tokom nje i tokom jedne od narednih – dotakao stripa za slepe i kratkovide osobe. A kako već znamo, Dragana je jako lepo upoznata sa datom temom. Zasigurno pogađate, njih dvoje su razgovarali nakon tribine (ne sećam se da li ove ili tribine narednog dana), razmenili kontakt info i obavezali se na detaljnije konverzacije. 

„Nego“, reče ona meni te subote, sedeći u prednjim redovima dok sam ja ruinirao blago hlađenu pljeskavicu, „ispričaj mi u kratkim crtama šta se sve desilo do sada i koje su tribine bile“. Čitanje sopstvenog anti-rukopisa je uvek zadatak i po, te sam imao malo muke da joj sve pojasnim i sistematizujem. Al uspeo sam, onako junački. Sve u svemu, zbog nemilih događaja tog dana, došla je kasnije no što je trebala, te nije učestvovala u jednoj od subotnjih tribina. Što je, dakako, nije sprečilo da isprati potonje tribine u detalj (i pored prepone zvane ja).

Angažovanija je Dragana od mene. To mu valjda doće zbog discipline kakvu zahteva naučni, fakultetski rad. Ja sam ipak narodski čovek. 

Žika, Slobodan, Zoran

„I kažem ja njemu, majku mu, znaš, ne mooože to tako...“ krenuo je Slobodan, onako narodski, posle ni sam ne znam koje limenke piva te subotnje večeri. Napriča mi se čovek što o stripovima, što o autorima, što o kakvim drugim stavkama, i vrlo malo toga sam popamtio. Priča on, a meni jedna stvar prolazi kroz um – da li je to isti onaj Slobodan Ivkov koji je bio među komesarima izložbe domaćih autora u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu davne 2000. godine? Isti onaj Slobodan Ivkov koji je bio selektor srpskog dela izložbe 1h59 u Angulemu s početka pomenute 2000. godine, koja je okupila radove preko 50 autora bivše Jugoslavije, a za čije je pokretanje bio zaslužan i Enki Bilal lično (premda je sama priča te izložbe i te kako tema za sopstveni tekst; možda jednog dana)? Isti onaj Slobodan Ivkov koji redovno plasira tekstove o stripu u dnevnoj štampi? Isti onaj Slobodan Ivkov čije sam stripove čitao u sad već požutelim, starim publikacijama? E, pa, isti taj Slobodan je sedeo do mene i vrlo prisno delio anegdote minulih vremena – i nekih recentnih – kao da smo doslovce svake večeri ispijali po jednu decenijama unazad.

Premda mi je zanimljiv taj pristup, takvog Ivkova nisam očekivao. Ali Žiku jesam očekivao upravo onakvog kakav je bio pre više godina, kad smo se i zvanično upoznali. „Marko, mislim da je idealno vreme da vas sve uslikam, jer neće se često naći prilika da ovakve gorostase u svetu stripa vidimo na jednm mestu“, naglasio je dok je u kadar smeštao organizatora Smotre, kritičara stacioniranog u Holandiji, britanskog strip istraživača i kritičara od renomea, i još par ljudi pride. Žika je gotovo uvek odmeren u svom govoru, retko kada ima izlete u ekscese (barem ih ja nisam video), i onako džentlmenski će uvek pitati šta ga interesuje, ili plasirati svoju misao. Recimo, čvrsto drži do toga da je Pol strip aktivista pre svega ostalog, i kao takvog će ga uvek predstaviti svim novim slušaocima. A njihovo prijateljstvo, dakako, seže već duži niz godina unazad.

Za Zorana se slično može reći. Čovek ume da bude direktan u svojim rečima, do tačke da ga ljudi možda vide kao hladnog. Ali ja nisam dobio takav utisak, barem ne tokom ove Smotre, a ni tokom bitisanja u Beogradu. „Da, na ostrvu je!“ povikao je uzbuđen na moju repliku kad smo pričali o stripu Mutare hrvatske autorke Anamarije Kvas; konteksta radi, upravo Pol je gledao table iz istog, u društvu još par autora, i svi do reda su bili raspamećeni. Malo smo se dotakli i sume novca koju hrvatska vlada odvaja za strip – kao i gde taj novac najčešće ode – ali summa summarum, nismo mnogo konverzirali. Ono što Zoran deli sa Žikom i Polom, što ga je opet dovelo u Leskovac, što će ga svakako dovoditi i na druge strip događaje, jeste neosporiva ljubav prema mediju. Dakako, gledaće je sa strane ispraksovanog kritičara, ali sa ništa manjom iskrom u očima od one koju njegovi prijatelji dele. 

Gašper

Prišao sam pomalo premoren od stepeništa (debeo sam, znam). „Gašper?“ „Ne, ali nisi prvi koji me je s njim pomešao“, rekao je gospodin s bradom. Naravno, do drugog gospodina s bradom, ovaj put pogođenog imena, mi je trebalo tek nekoliko desetina minuta, otprilike kada je Gaja išla po kafu, a Stjepan krenuo nazad u Muzej po bocu vode. U društvu Pie i drugih slovenačkih autora, našao se dotičan čovek. 

„Gašpere?! Ej, Ivan je, ne videsmo se od pre COVID-a!“ velim ja. Na njegovom licu, od blage učtivosti, naraslo je ushićenje. „Ivan!“ istakao je, „A točno, nismo se vidjeli od prošlog Leskovca“, pa je zastao. „U stvari, ne, zvao si me onda kad si bio u Ljubljani, ne?“ „Da, da, ali nismo mogli tada, imao si nekih obaveza.“ „Ma je, je.“ Pričao je, doduše ukratko, Gašper o svom novom albumu, koji sam se obavezao da ću videti, ali nažalost nisam. Ispostavilo se da nećemo puno pričati. „Pričat ćemo čim se vratimo iz trgovine“, rekla je Pia. „Hoćeš li nešto da ti kupim?“ „Ma ništ--“ pauzirao sam. „Kupi mi Jazak!“ Nasmejala se; trebalo joj je par sekundi, ali skapirala je referencu.

Gašper je uistinu bio umetnik kojeg doslovce nisam video od prethodne decenije uživo. Jedan je u nizu autora iz Slovenije čiji rad neopisivo poštujem, i sama novost da ima izdat album – u pitanju su Zimske ptice –  može samo da me poraduje. Na ovaj ili onaj način, biće deo moje kolekcije. Strip album, ne Gašper. Gašper će biti tu da se popije kakva tekućina. 

Piter

Jedne godine je to bilo pivo. Druge godine slane i slatke đakonije u limenim kutijama. Treće godine pak nešto treće. Ove godine, u pitanju je bio taj liker, džin, štagod – uglavnom, Smotra u zadnjih deceniju ne može da se zamisli bez a. Makedonskog piva (pomenuti rod Džurovski) i b. Belgijskih mezetluka. I naravno, čim je reč „Belgija“ izgovorena, znate da se Piter Bolen nalazi negde u blizini, zajedno sa ortakom mu Erikom.

Onim redovnim čitaocima mojih sranja ne moram posebno da naglasim kakav odnos Piter i ja delimo – platonski i isključivo sa verbalnim podjebavanjem. Nije prošlo ni tri sekunde od pozdrava, a on je već lansirao neku opasku ka meni i dobio jednu zauzvrat. Međutim, zadesilo se i to da smo poveli barem jedan ozbiljniji razgovor. Mnogo se često takvi dešavaju među nama, počinjem da brinem. Elem, on je, uz Nikosa, Zdravka i gostujuće poljske i britanske kolege izneo par fakata o trenutnom stanju festivala koji on organizuje. Upamtimo, Piter voli Leskovac zbog dobrog društva, ali nikad ne ispušta priliku da obradi kakav koristan networking (što je, jelte, i svrha ovakvih manifestacija).

Jedan interesantan faktoid oko Pitera. Poput Pola, pogrešno izgovara reč „Leskovac“ kao „Leskovač“. Jedina razlika je to što sam Polu na vreme skrenuo pažnju na izgovor još u Beogradu. Piter, pak, ne voli da se menja. Valjda nam je zato i drag. 

Ostala bratija

A nije jedini koji nam je drag, ako ovih 8000+ reči nisu bile dovoljni dokaz. Prema tome, ide jedna rafalna runda ljudi koji su bili prisutni, ali sa kojima nisam imao prilike da mnogo komuniciram. 

„Dobar dan“, rekao je Pavel Timofejuk, ako se ne varam. „Dobar dan“, odgovorio sam, „Grzegorz Brzęczyszczykiewicz“. Kao iz topa, nasmejan, na referencu je odgovorio referencom. „Chrząszczyżewoszyce, powiat Łękołody“. Ostali gosti iz Poljske u njegovom prisustvu su dakako dodali svoje reference, ali eto, to je lep uvod u multilingvalne zavrzlame. 

„Pozdrav, Darko. ごきげんよう?“ priupitao sam ga te subote ujutru ispred LKCa. Gledao me je malo zbunjeno. „A ček, to je na japanskom, a?“ pitao me je. „Da, malo učtiviji način da se pita „kako si““, rekao sam; dakako, taj izraz ima mnogo više nijansi od date, al ajde da se držimo dotične. Naime, Darko, kao vrli majstor stripa i veliki štovatelj Japana, je u Leskovcu delovao opuštenije i mirnije no ikad ranije. Iskreno, pomalo mi je bilo čudno da ne zna japanski, s obzirom na svoje senzibilitete i ljubav prema zemlji. Ali realno, ne znam ni ja japanski, tako da to samo po sebi nije indikator kvaliteta. A kod Darka kvalitet i dalje postoji – zato je i bio deo tribine o majstorima koji rade spolja.

Među tim majstorima je bio i Leo. Pank, kadar i pisana reč (i nimalo alkohola, treba naglasiti) – to je M.O. gosn. Pilipovića. Obično, ako se ispričamo, to bude ili u Somboru ili u Laktašima, ređe u Leskovcu. A i kad je u Leskovcu, kao ove godine, svede se na kratki razgovor. „Si dobro?“ „Jesam.“ „Radi se?“ „Radi se.“ Standard.

No, to je opet bilo duže i supstantivnije od naredna tri gorostasa. Dražen je došao u neko doba, ne znam da li petak ili subotu, ali naša interakcija se svela na srdačan pozdrav. Otprilike koliko i naredna, kada je njegov kolega Dan prišao i pružio mi ruku. „Da te ne preskočim, kako si mi?“ veli ovaj majstor rumunskog stripa. I naravno, ne smem da zaboravim na dragog mi čajdžiju Dušana; poslednji susret pre ovog nam je bio u Beogradu, kada sam mu dostavio kesu izdanja Hrvatskog autorskog stripa i kada me je počastio jednim jako lepim printom. Opet, nismo razmenili više od par reči, i to mi je pomalo krivo jer je čovek u Skandinaviji i retko kada svraća. Ali biće vremena.

„Dragana, molim te, ubedi ga da kupi novi kofer!“ naglasio sam, u referenci ka poslednjem članu ostale bratije, Zlatku Krstevskom. Umetnik iza Vizanta je u zadnje vreme nešto manje poznat po stripu, a nešto više po činjenici da na svaki mogući festival tegli kofer koji ne samo da nema točkove, ne samo da nema plastičnu potpornu nožicu, nego nema ni deo tkanine pri dnu! Doslovce SVE što Zlatko tegli u datom koferu se odere po asfaltu, od odeće do stripova. „Ma, ima neki jeftin kufer da se nabavi tu, nego nemam vremena“, veli Zlatko, standardno u svom svetu. Prema njegovim rečima, došao je prethodnog dana (u subotu), ali je naprasno nestao. Nestajaće još par puta pride, i pojavljivaće se isto tako nenadano. Ali to je Zlatko – uvek na neočekivanom mestu na podjednako malo očekivano vreme, i nikako očekivan način. 

Stari prijatelji, novo mesto

Knez

Tog petka, ispred šredingerovog Asteriksa, primetio sam Mazu kako pokušava da parkira vozilo dok je Stjepke čekao kafu. Ali Maza nije u vozilu bio sam. Ranije bi sedište do njega popunio Zoka Lav, ili Bora Maljenović, ili čak poneka i Peđa Slavni. Ovaj put je tu čast, doduše, imao Knez.

Stari moj Zdravko. Čovek čiji ruralni, vazda iskreni osmeh govori hiljadu priča. Čovek čije zalaganje za strip među mladima je, kako će Slavni reći više puta, upravo ono što mu je bilo potrebno u „Devetoj dimenziji“. Čovek kojem je ovo doslovce bila prva Smotra. Čovek kojeg sam jako, jako dugo hteo na Smotri da vidim – i došao je u idealno vreme. Ne samo da je iz prve ruke video kako Markova škola funkcioniše, već je konačno uživo stupio u kontakt i sa Simonom i sa svojim makedonskim imenjakom, inače dva autora koja aktivno pomažu škole stripa u svojim zemljama. Pritom, Zdravko je lepo i detaljno pričao sa Nebojšom te večeri kada smo se gađali propisnim dobronamernim uvredama (on je presekao obećanje). Siroma je i iz prve ruke shvatio kakav je Zlatko po njegovoj izgubljenosti. I naravno da se neopisivo obradovao kad je čuo na kom projektu radim sa Stjepketom. „Ej, to jedva čekam da vidim!“ naglasio je dečjim osmejkom.

„Kako ti se čini Smotra, stari moj?“ velim ja, i to po petnaesti put – ovo sam ga pitao malo nakon našeg razgovora o veštačkoj inteligenciji – a ne mogu da sakrijem ushićenje. Već deset godina se znamo, a moj respekt prema Zdravku je samo porastao. „Odlična,“ dodao je, onako spokojno. „Ja sam prezadovoljan. Lijepo si rekao, stari moj, sve je u umrežavanju.“ Ne znam da li će doći opet na Smotru. Posao ga prečesto vuče sa strane, čak i kad je u Beogradu nema mnogo lufta za disanje. Ali u očima mu vidim da je čekao na Leskovac, i da ga je Leskovac čekao. Maza je, naravno, odavno domaći. Usudiću se da kažem da je i počasni Leskovčanin i Smotraš, na nivou recimo Miše ili Serafima. A vreme će pokazati da će i Zdravko polako ući u te vode. Njegova neumorna energija je dovela do afirmacije nekih spektakularnih mladih autora, i u tom domenu ništa manje važan nije od Marka, kao ni od ostalih pregalnika škola stripa u regionu. 

Sara

„Zdravo, zdravo, bratac“, naglasio sam pre zagrljaja sa Danilom, i doslovce sledeće sekunde je dotični zamenjen novim zagrljajem. „Ehej, konačno posle toliko vremena!“ veli Sara. I bogami, jeste dugo prošlo. Sarine radove sam zapratio na Instagramu pre izvesnog broja godina, i malo-pomalo krenula je komunikacija, uglavnom na polju stripa. Interesantan je prvi uživo susret, usred Zagreba na OHOHO! Festivalu – i to doslovce kad sam bio u procesu kupovine jednog od njenih printova. Naime, dok je prodavačica pojašnjavala ko je autorka printa koji sam u tom trenutku bezecovao, Sara je doskakutala do iste (quite literally doskakutala) da je pita nešto. Trenutak je bio, što bi Palpatin rekao, iznenađenje, zasigurno, ali dobrodošlo. 

U međuvremenu, Sara je objavila sopstveni strip album koji je doživeo jako lep odziv kod publike. Njena muzička DJ-ing crta ju je takođe povukla u sad već nekoliko gostovanja po klubovima u Beogradu, a nije prestala da ilustruje (trenutno je strast prema ubici iz Vrisak franšize zamenila strašću prema Napadu titana). 

Bilo je interesantno videti Saru pomalo van njenog elementa. Ponajčešće je bila u društvu Danila, tiha i nekako po strani, premda kad jeste komunicirala sa narodom, radila je to s elanom. Isto se pokazalo i tokom tribine o ženskom stripu. Dok je pričala o svom projektu i trenutnom angažmanu, i te kako je rečito i elokventno prenosila sav info. Ali tokom ostatka tribine se šćućurila u sebe, do te tačke da je u jednom trenutku počela da skicira po plastičnoj čaši i istoj podarila lice. Ta čaša i dan-danas ponosno stoji u potkrovlju Leskovačkog kulturnog centra, na radnom stolu uz računar, drži rapidografe i olovke učenicima i predavačima.

Poput većine gostiju, sa njom nisam razmenio mnogo rečenica tokom festivala (izuzetak je bio vezan za pomenutu čašu). I poput Zdravka, ne znam koliko je verovatno da će opet gostovati u Leskovcu. Ali sudeći po onim interakcijama koje jeste imala sa prisutnima, već je pobrala par kontakta i ne isključujem mogućnost narednog dolaska. 

Toni

Priznaću, Dragana je prva osoba koju sam čuo u tim prednjim redovima te subote kada sam nanovo ušao u potkrovlje LKCa, ali nije prva osoba koju sam video. Tu čast je imao Toni Radev, koji je sedeo tik do nje.

Toni je bio osveženje. Dakako, nije mu ovo prvi put u Leskovcu – štaviše, bio je jedan od Smotrinih najranijih gostiju, dok je Srbija još uvek bila jedna polovina države pod drugim imenom. Ali mu jeste bio prvi put u poslednjih deceniju i kusur, barem za ovo vreme koliko ja dolazim u Leskovac. 

Treba istaći da je Toni jedan tihi, smireni intelektualac koji ne priča mnogo. Pritom je neopisivo vredan i oran za crtanje, što se videlo po onom jednom crtežu koji mi i dan-danas krasi crnu svesku. „Ček, pribavio li si crtež od Radeva?“ veli Danilo meni. „Bem ti, ja živim u Niš ceo život i viđam si ga non- stop, a nijedan njegov crtež nemam“. To sam zapravo uspeo da mu sredim već u narednih par sati – Toni je imao dobre volje da Danku nešto iskicira. Eto, barem to.

Interesantno je navesti da je Toni dosta umrežen što se naših strip autora tiče – Dragana i Danilo su tek dvoje od stotine strip poslenika sa kojima redovno komunicira – a opet nekako nije u prvim redovima. Nije čak ni u drugim. Ponavljam, on preferira da egzistira a da se ne eksponira, jerbo koketira sa tim da rafinira stil koji utilizira dok kreira, bez da se perspirira, ili pak nervira ili devastira, tabloe iz plezira štono publika iz kakvog hira rado konzumira onda kada ne vegetira. Imajmo na umu da je u pitanju čovek koji je odgovoran za crtež Maksa Debrisa i inih drugih stripova, i da bi trebalo mnogo, mnogo, MNOGO više pažnje da mu se posveti u domaćim strip krugovima. Evo, krenite odavde, pa istražite rad ovog majstora. Nećete zažaliti. 

Danica

Volim kada vidim da je Smotra među više godina, kako bi Džordž Lukas rekao, kao poezija, da se rimuje. Sećam se, pre izvesnog broja godina, kako sam se u jednu subotu vratio u LKC nakon izložbe u Muzeju, i tik do stuba kod računara (tamo gde trenutno obitava Sarina čaša) sedeo je moj prijatelj Bogdan, onovremeni Žikin saradnik pri Modesty stripovima (i, čisto da diferenciram, ne Bogdan sa kojim radim na stripu; mnogo Bogdana poznajem. Poznajem i ne jednu, več dve Bogdane). I naravno da smo se izgrlili počim smo se primetili. Na istom tom mestu, isto u subotu posle Muzeja, ovaj put je sedela Danica.

„Eeeeej ti!“ reče ona pre nego što mi je preuredila sva rebra zagrljajem. Gaja, Stjepan i ja smo sedeli odmah iza famoznog Kredenca gde se čuvaju zahvalnice, pribor i propratna roba, malo nakon što smo nas dvojica pomenutu makedonsku umetnicu opskrbili njenim primercima Prefiksa i honorarom, dok je Danica stajala tik uz nas i pričala o svojim problemima sa dolaskom u Leskovac. „Eto, vlast nam zgrnula puteve, pa jedva i ovako dođoh“, dodala je. „Vraćam se u ponoć.“ „U ponoć?! Au jebote!“ „Da, da. Al ne smeta mi, vraćala sam se ja i kasnije.“ Dok smo pričali o peripetijama, o poslu, o svemu i svačemu, Uzelac se nekako tu pojavio i načuo satnicu Danicinog povratka. „Ma ne može tako“, veli on, „daj da zovnemo hostel i da ti obezbedimo sobu.“ „Ma ne, u redu je, Aco, ne mora.“ „Ne, ne, nemoj da se cimaš za putovanje u ponoć, sredićemo nešto.“ Naravno, kao što je i obećao, Aleksandar joj je sredio smeštaj, te je uspela da provede još koji sat u nedelju u Malom Mančesteru.

Interesantno je da sam sa Danicom postao poznanik ne preko stripa, već preko zajedničkog nam (meni bivšeg) radnog mesta. Dakako imamo slične senzibilitete u stripu, a njene radove sam pratio znatno ranije – preporučio bih vam jednu antologijicu gde je objavila rad, ali ona sama se od iste odrekla, ergo vam u zamenu za to preporučujem da istražite njen opus onlajn i vidite o kakvoj ilustratorki je reč. E sad, Marko ne bi bio Marko da joj nije ustupio jedan od njegovih enormnih plavih skicovnika da isti ispuni crtežom. Malo smo čavrljali i u nedelju, obavezali se za kakvo pivo po povratku u Beograd, i pobacali par fora pride. „I nisi mi objasni šta znači Opfufen!“ dodala je kad smo se zdravili. Naravno da nisam, a postoji i razlog – ko razume, shvatiće.

Tehe. 

Novi prijatelji

Pol

Znam, previše sam već pisao o ovom čoveku, ali oprostićete mi, nemoguće je to ne uraditi. Da, Pol je stručnjak za strip. To je pokazao tokom bezmalo tri tribine koje je držao na festivalu, kao i izložbom Make Mine Manga!, upriličenom na velikim panoima tik ispred LKCa. Da, Pol je izuzetno poštovan u širim stripovskim krugovima (Simeon Lič i Karol Tait, čeoni ljudi iza Lakes International Comic Art Festival manifestacije iz Velike Britanije, će isto to potvrditi – dobro, Simeon će potvrditi i da voli krilca, što je bila naša prva prava interakcija te subotnje večeri) i to se vidi. I dakako, materija kojom raspolaže je rezultat decenijama angažovanja i predanog rada. 

Ali Pol je i te kako prijatelj stripa. I ovo bezrezervno kažem i stojim iza toga. Sećam se, već odavno, do koje tačke je meni izašao u susret kada se radilo na ranije pomenutoj izložbi korejskog stripa. Još onda sam Marku napisao poruku tipa „Pol je duša od čoveka“, na šta je on maltene istog trenutka odgovorio „Jeste, provereno, znam iz prve ruke“. Ona energija koju je imao u Beogradu? Samo je šestoduplirana u Leskovcu. Nebitno da li je u pitanju bilo vrednovanje Artjomovog projekta, prelistavanje radova leskovačkih učenika, konverziranje sa majstorima francuske škole, razmena iskustava sa organizatorima festivala, ili pak razmena komentara sa mnom o izvesnoj knjizi o istoriji hentai mange („Jesi li je pročitao?“ veli on dok ja istu držim u ruci, a ja je otvaram tamo gde stoji obeleživač, negde na šestoj osmini knjige. „Aaa, pa na dobrom si putu. Izuzetno mnogo informacija! Prelepa knjiga!“) – taj čovek diše strip, od prve do poslednje table. 

Njegov angažman mi je malo vratio nade u ova turobna vremena. Naime, teško je imati entuzijazma za jedan medij ovoliko vremešan kao što je strip, posebno danas kada je sveopšta letargija okupirala kreativne ljude na globalnom nivou. I ta strast prema stripu bi sama po sebi bila dovoljna od Pola da zavredi ovoliko teksta. Ali ne, ide i preko toga. Doslovce odmah nakon festivala, Pol je dopunio naslovni baner svoje Fejsbuk stranice i na isti nakačio grupnu fotku iz Leskovca, tik ispred Make Mine Manga! izložbe. To vam kaže da je Pol, pre nego što je stručnjak za strip, pre nego što je kritičar i teoretičar od renomea, zapravo jedan dobar, prijatan čovek. Ne postoji dovoljno veliko Hvala koje mu možemo uputiti za sve što radi na polju stripa, em mi što smo tada bili u Leskovcu, em ostali što su upoznati u njegov rad i redovno, sa svoje strane, biju bitku da održe strip. 

Kako će i sam Marko reći, u jednom drugom kontekstu, „Realno, Pol je potrebniji Smotri nego Smotra Polu, i na tome mu neizmerno hvala“. Neću vam reći koji je kontekst, jer je nebitan. Srž je da je Smotra konačno i uživo dobila novog prijatelja, po svemu sudeći za život.

Štef

Kad smo kod prijatelja za život, vratićemo se u petak, jer mi se čini da je Stjepanov mentor upravo dobar kandidat da mu to postane. Bradat, visok i nadasve seriozan, Štef Bartolić, hrvatski autor kojeg doslovce cela bivša Juga zna i ceni zbog urnebesnih stripova koji vazda pomeraju granice, u svakom smislu te reči, je stajao na parkingu ispred moje zgrade i protezao ekstremitete. Odabrao je da sedne na zadnje sedište i da čita Iztokovu knjigu – o zajedničkom nam poznaniku iz Slovenije smo, kao što rekoh, tek u detalj pričali – i tek se povremeno ubacivao u Stjepketove i moje razgovore. Zajedničkim snagama smo tražili Asteriks, i ona kafa koju je uspeo da izkonzumira mu je legla kao kec na desetku. 

Za autora koji radi stripove onakvog kalibra, Štef je bio iznenađujuće rezervisan i odmeren u pričanju. Sećam se one neverovatno pristojne dijalektike koju smo imali u automobilu tog petka, na putu ka Smotri, i prosto nisam mogao da verujem koliki intelekt se krije ispod tog kačketa. Razgovore smo nastavili i uz ručak, kad je pala polemika o paradajzu/rajčici, ali i o ceni dobara na pijacama i u marketima. Pokazao se izuzetno rečitim i kada smo zajedničkim snagama sa Gajom išli da ona pribavi kafu. Opet, Štef je neko koga doslovce od prve interakcije možete oceniti kao kvalitetnog sagovornika sa decenijama iskustva. A onda da mu pogledate opus i da se pokidate od smeha. Reći da je čast što sam sa tim čovekom delio prve trenutke ovogodišnje Smotre je nedovoljno. Štefe, nagodinu opet!

Goran

A kako smo već krenuli sa hrvatskim autorima, treba istaći i čoveka koji je em Markov davnašnji poznanik i prijatelj, em i sam eminentno ime u devetoj umetnosti. Goran Sudžuka je stajao ispred LKCa i pričao sa Danilom kada je ovaj nimalo prijatni Svilajnčanin naišao. „Ivan, drago mi je!“ „Goran.“ „Sudžuka, jel da?“ „Je, je.“ Naravno, krenuo sam da zapisujem u sveščici. „A što ti je to?“ „Zapisujem detalje, pošto ću pisati izveštaj sa festivala.“ „U, što li ćeš o meni napisat?“ „Ooo, svašta ću ja tebi...“ rekao sam, i njegov istančani kikot mi je dovoljno rekao o kakvom čoveku je reč.

Naš naredni razgovor je bio u subotu naveče, dok smo obojica čekali alkohol; pričali smo o Parlightu Starlovu. Tek onda sam se setio da smo zapravo već i komunicirali ranije – doduše preko Instagrama. „A ti si taj Ivan!“ veli on. „Da, jbt, ja tek sad vidim da smo se dopisivali!“ velim ja dok dežmekasti konobar sipa točenu Biru oko koje će me Nebojša nešto docnije zajebavati. Malo smo još palamudili o domaćom strip sceni, o Parlovu kao autoru, itd. Nisam doduše hteo mnogo da ga davim, ali se jesmo propisno pozdravili u nedelju izjutra, dok je bio u društvu Slovenaca. „Iznimno zadovoljstvo“, rekao je, ili neki ekvivalent toga, „i nadam se budućem susrijetu.“

Peter

Slovenački autori, rekoste?

„Ej, da vas upoznam“, veli Pia dok gospodin sa podužom bradom i kosom sedi do nje, polako okrećući glavu ka meni i Stjepketu. Bilo je to u petak uveče, na premijeri dokumentarca o školi stripa u sklopu bioskopske sale unutar LKCa. „Ovo je Peter Kuntarič, strip autor, i neko tko će se tebi posebno svidjeti“. Pia je naglasila dve stvari, od koje ću samo jednu odati: tu da smatra da Peter i ja imamo slične senzibilitete i smisao za humor. Hteo sam u to da se uverim već u petak uveče.

„UNCLE RUCKUS?!“ povikao je, pomalo nekarakteristično, ispostaviće se, pošto je inače jako tih i odmeren. „Pa on mi je jedan od najomiljenijih likova ikada! Ti ni ne znaš koliko mi je teško da pojasnim ljudima koliko je Uncle Ruckus likčina“. I tu sam znao da je Pia bila u pravu jedan kroz jedan. Pričali smo uzduž i popreko o animaciji – i Vukašin se nadovezao u jednom trenutku – o video igrama, o filmovima i pomalo o muzici. I to uglavnom na engleskom.

Sutradan mi je istakao da nema potrebe da pričamo na engleskom. „Razumijem ja i srpski“, veli, „samo možda malo sporije govorim“. Interesantna je priča oko Petra i crteža. Naime, dok je sedeo, zamolio sam ga da mi nacrta nešto u crnoj sveščici. „OK, ali nisam spreman, izgledat će loše“, veli on, premda se već spremao da crta. „Neka, opušteno, ako nisi siguran, neću da te cimam“, dodao sam, i tu se smirilo. No onda je naišao Marko, takođe sa sveskom. „Ej, Petre, ajd mi nacrtaj nešto ovde,“ dodao je, „Jbg, moraju svi“. Peter se prihvatio sveske, ali se onda okrenuo ka meni. „Ajde onda daj tvoju svjesku, pošto sam tebi prvom obećao“. Marko se pomalo smrknuo, ali ne previše. S kezom od uva do uva, dodao sam Petru svesku. „Jebiga, Marko, ko prvi devojci, njemu crtež“, dodao sam Schadenfreude-ovski. „E, ali taman mogu iskoristit ovu tvoju svjesku da podmetnem, Marko“, dodao je Peter. „A ne,“ britko će Marko, cimajući svesku nazad, „bogami, ne.“ Docnije ću saznati od Petra da je taj moj crtež doslovce bio prvi koji je nekome nacrtao tokom Leskovca, i izvinjavao mi se do sto jedan i nazad. „Nije ispao kako treba, baš je loš, izvini“, veli on. A ja se ne slažem – Peter je kvalitetan crtač, i upravo zato je bio jedan od dva dobitnika nagrade poreklom iz Slovenije. Vrlo, vrlo zasluženo. 

Ajmo par reči i o drugom dobitniku.

Gaja

...čekaj malo, zar nisam već pisao o Gaji? I to opširno?

Ne, dragi čitaoci. Naime, kosmička slučajnost je htela da se, na ovogodišnjoj Smotri, pronađu bezmalo dve strip autorke sa imenom Gaja, i to iz dve geografski dijametralno oprečne zemlje bivše Jugoslavije. Za vas koji brojite, to su dve Gaje, dve Dragane, dva Dejana, dva Zdravka... imalo je još parnjaka, zasigurno. 

Ova Gaja, Gaja Pekošak, ne samo da je dobitnica nagrade na Smotri, već je i ispraksovana umetnica sa upravo onim smislom za humor kakav mogu da očekujem od slovenačkih autora nove generacije. Čisto da istaknem, ona je te subotnje večeri sedela na podu do mene dok su brzalice na četiri jezika letele između Pie, Nikosa, Zdravka i mene. „Radovi su ti neverovatni“, rekao sam, „i iskreno voleo bih da sarađujemo ako ti ikad treba scenarista“. „Meni uvek treba scenarista“, veli Gaja – muzika za moje uši – i istog trenutka upisuje svoj mejl u tekicu (za neupućene, notes gde hvatam beleške). 

Trenutak kasnije, na pod do nje seda i njen partner, Andrej. „Sarađivaćete?“ reče on, maltene podjednako ushićen koliko i Gaja. „Jeste li razmenili info?“ „Da, da!“ i pokazao sam mu tekicu sa mejlom. Andrej je više stvari; em je gitarista benda Dunraven (gde je Gaja bubnjar, ako je info koji sam istražio tačan), em je osoba koju sam pomešao sa Gašperom (videti gore). Ali je u biti dobrica. Razmenili smo par zajebancija, što u „Korneru“, što na tom podu u „Šesnaestici“. Istakao sam im, naravno, da sam već sarađivao sa jednom umetnicom po imenu Gaja, gde sam saznao da su oboje ljubitelji njenih crteža. Razume se da smo se izgrlili kao rod rođeni. 

Slovenija ima mnogo talentovanih i kreativnih umetnika. Ljudi zaboravljaju činjenicu da je u pitanju zemlja koja jedva da ima 2 miliona ljudi, sa vrlo insularnim jezikom, što njenu čitalačku i kupovnu publiku čini maltene nepostojećom. Slično je, pretpostavljam, i što se nu-grandža tiče, kao i drugih pravaca roka, metala, panka itd. A opet, samo ove godine, dva autora stripa su dobila nagrade u Leskovcu, jedan je recentno izdao strip album, a jedna radio voditeljka i dalje figurira na strip festivalima, i kao organizator i kao stručni saradnik. To nije mala stvar. Ranije sam, setićete se, nadugačko pisao o makedonskom stripu kao posebnom fenomenu, upravo zato što im je situacija umnogome slična sa slovenačkom – malo ljudi, jezička barijera, limitirano tržište – a opet imamo čitavu armiju dobrih autora. Zdravko će vam o tome mnogo detaljnije pričati, ako se budete sreli. I upravo zato je umrežavanje bitno – što će vam drugi Zdravko potvrditi, kao i druga, odnosno prva, Gaja – jer tako počinju saradnje. Naposletku, ova je počela cirkanjem na podu usred brzalica. Gde ćete lepše?

Anja

„Meni uvek treba scenarista“ nije samo rečenica koja je potekla od Gaje. Mlada Anja Tunjić, Minina ersatz-štićenica i izuzetna mlada ilustratorka, je doslovce ovo rekla kad sam ponudio saradnju. Dakako, bila je deo tribine o ženskim autorkama stripa, ali kako je još uvek mlada i pomalo nesigurna, nije mnogo pričala. Rekla je, doduše, o tome kako je cenila Minin rad, kako su se ultimativno srele i kako izuzetno ceni činjenicu da može sa toliko novih autorki da ostane u kontaktu.

Smotra joj je upravo zbog toga lepo legla. Mogla je da razmenjuje stikere sa drugim autorkama – Mina i Gaja su donele svoje (znam, pokrao sam par komada) – da sluša savete starijih, da posmatra kako se radi i da upija nove informacije. Premda volim druženje sa etabliranim autorima (i etabliranijim ispičuturama), naglasiću da je Smotra prevashodno bitna upravo za autore poput Anje, za nekog ko se tek probija i nalazi sebe u belome svetu.

Uroš

Naravno, deo sveta je i crn. Uroš Milinčić, autor strip serijala Dog Ningen (izvorno Dog Nigga), je takođe dobio nagradu u Leskovcu ove godine, a kako sam shvatio, nije mu prvi put da gostuje. Premda jeste prvi put u svojstvu etabliranog autora, te se donekle računa. 

Milinčić je iznenađujuće rezervisan, pogotovo kad se njegov rad na Ningenu uzme u obzir. Naša prva prava interakcija je bila u nedelju, premda smo mnogo ranije intenzivnije pričali na Discordu. Čovek je veliki zaljubljenik u život i delo Jošihira Togašija, te nisam ni sumnjao šta ću odabrati da mi nacrta u crnu svesku. Pritom je i neko ko neverovatno lako izvlači prave linije slobodnom rukom. Bili biste iznenađeni koliko je retka ovo pojava danas, čak i kod ispraksovanih majstora. 

„Ortaci i ja imamo u planu nešto novo“, dodao je dok smo pričali ispred stepeništa kod Marfijevog paba. „Nešto na domaćem terenu.“ „Cimaj slobodno ako treba ispomoć.“ „Naravno.“ Poput nekoliko autora tokom ove Smotre, rekao mi je o čemu je reč, ali neću da vam odam. Smatram da je bolje da se iznenadite. Ali o tom potom. 

Stocca

A sad nešto sasvim drugačije. Jedan naočit gospodin se počesto kretao u prostorijama škole stripa, ali nisam uspeo da dokučim o kome je reč. Nešto docnije, u nedelju ako se ne varam, smognuo sam hrabrosti nekog i da pitam – to je bio Žika, koji je sa njim jako često i pričao. Nakon što smo ustanovili ko je izvesna umetnica koja je isto prisustvovala Smotri, pitao sam ga za ovog autora.

„Aha, pa nisam siguran da si upoznat sa njegovim radom“, dodao je, „ali on živi u Torontu trenutno, on je Milan Pavlović, odnosno Mr. Stocca“.

I istog trenutka mi se otključala pozna uspomena. Strip Mania, devedesete, miks glavnog toka i alternative, i tamo čudne crno-bele kreature i upravo to ime. Mr. Stocca. Sa jedne strane, barem po pojavi, i deluje kao neko ko bi rabio takav stil. Ali opet, poput Štefa, on je vanklasno inteligentan i nadaren kreativac. To mi je i Žika potvrdio, u više navrata. Ne sećam se da li sam se sa dotičnim autorom rukovao ili ne, ali svakako vredi pomenuti ga, jer ne pamtim da sam ikada njegovo ime čuo makar i u istom pasusu sa Leskovcem, a kamoli Smotrom. Život ume da iznenadi. 

Džo

Džo Pruit je svoj leskovački debi proveo u uživanju. Opušten, pričao je o tome kako je radio za Marvel, kako je jedna urednica htela ideju od dva kadra da raširi na 22 table (?!), kako je on takvu nekako i napisao, samo da sazna da sad hoće da je krate na 12 (?!?!), te da su fanovi bili besni na istu, da je urednica rekla kako je upravo on kriv (?!?!?!) i kako je pride dobijao pretnje smrću zbog date epizode (?!?!?!?!). „To je jedan od razloga zašto ja više nikada ne sarađujem sa Marvelom“, zaključio je Džo.

Kao višestruko nominovani scenarista za Ajznera (i pobednik, u svojstvu urednika knjige The Art of Brian Bolland, sad već davne 2007. godine), Džo ima tu privilegiju da poznaje mnogo profesionalaca i da ga još uvek redovno pozivaju na velike konvencije. U ovo prvo sam se i sam uverio. Naime, setite se one dve konstante koje sam pomenuo. Prva je JoJo (referencu na Arakija je napravio i Pol, naravno, tokom jednog od predavanja u nedelju). Druga je Elrik od Melnibonea. „Aha, dakle kapiram da si ti jedan veliki Elrik fanatik“, reći će mi Nikos one večeri kada smo pričali o minijaturama. I iskreno, slažem se. Ushićen, pokazivao sam deo kolekcije adaptacija Murkokovih dela u strip, prvo Polu u Beogradu, a potom i Džou kad nas je razgovor odveo na temu Murkoka. „Mali fleks, jbg“, velim ja dok pokazujem artbuk Vendi Pini, autorke serijala Elfquest, na temu njenog nikada realizovanog animiranog filma „Olujnik“, a Džo se samo blago smeška. Sekund kasnije, vadi telefon. „Evo, imam Murkokov broj telefona, ako ti treba“. Meni oči kao sarme. „A evo ti i broj Alana Mura, onako usput.“ Svim silama sam se ustručavao da ga molim za isti, ali uspeo sam da se suzdržim. 

Džo nije samo maher po pitanju povezivanja. Tokom svog prezentovanja u petak i daljeg razgovora u nedelju, pričao je nadugačko o svojim uzorima, o tome šta voli da piše, na koji način, kako sarađuje sa crtačima itd. Reč je o profesionalcu visokog kalibra koji ne pokazuje znake umora. I naravno, o čoveku koji štuje indie priču više od glavnog toka. 

Daniel

Ne možemo, naravno, da pričamo o indie stripu i glavnom toku a da ne navedemo drugog američkog scenaristu koji je u tom trenutku, te nedelje, bio deo tribine sa Džoom. 

„Vidiš, ja još uvek nisam dostigao taj nivo slave da mi prete smrću“, šeretski je dodao Daniel Bensen, pisac i scenarista. Dakako, ne moram posebno da naglasim da su upravo on i Artjom udružili snage za Sharp Eye. Ne moram ni da vam posebno naglasim koliko je mudrosti ovaj vrli pisac istakao kada je rekao „Ako se bojite da će se neko uvrediti oko onoga što ste napisali – dobro je. To znači da je vredelo pisati o tome.“ Čovek definitivno ima iskustvo iza sebe, „nije mu prvi rodeo“ što bi Ameri rekli.

Ono što je meni jako, jako prijalo da vidim jeste njegova kolegijalnost. Ne samo da je, uz Artjoma naravno, pristao da kupim jedini primerak Sharp Eye-a koji su imali, nego je i volšebno isti potpisao. Ne mogu da preciziram ko od njih dvojice je dodao u posveti „Srećno vam sa serijalom“, aludirajući na Bogdana i mene, ali smatram da je došlo od obojice. „Super ovo izgleda“, rekao je Daniel kad je prelistao stripove. „Inače, ako ti bilo šta zatreba, slobodno me iscimaj“. Ovo je sentiment koji su i on i Džo delili – obojicu imam u kontaktima.

Kvalitet koji obojica dele, a koji Artjom takođe ima za izvoz – a koji bogami ima i Marko, već decenijama unazad – jeste to da ne odustaju. Svačega sam se naslušao, svih horor priča izdavaštva u SAD-u, i kad sam nakon toga skapirao da oni, i pored toga, nastavljaju da guraju napred, samo mogu kapu da im skinem. U tome nisu jedini. 99% navedenih ljudi u ovom članku su takvi. U nemogućim vremenima, i dalje se trude da strip ne izumre. To je fascinantno na toliko nivoa da prosto nemam reči. Odnosno, imam, ali ovaj članak je već predugačak. A nismo gotovi!

Oni koji nedostaju

Darko i Sreta

Znate već mene. Ne postoji članak gde ne navedem meni drage prijatelje Darka Bogdanova i Ivicu Sretenovića. Ivica već duže vreme radi na nekoliko serijala, što za domaće, što za strano tržište. Za domaće je to trodelni Srpski Bog, oko kojeg je publika i dalje podeljena po političkoj osnovi (iako je i sam Sreta u intervjiima, više puta, naglasio da je podela na partizane i četnike prosto besmislena danas), a za strance to su natprirodne stavčice prepune akcije. Njegovo vreme sa klovnovima i pozamašnim tetkama je u prošlosti, i premda je tu iznedrio neke zanimljive serijale za zapadno tržište, potreban mu je bio pomak, i isti je dobio. 

Darko, pak, je i dalje aktivan na svom terenu, i premda su mu albumi nešto ređi, nastavlja da kači crteže, skice i radove, a pokatkad neka njegova saradnja sa Jordanom Kocevskim i Aleksandrom Stevanovim ugleda svetlo dana. 

Nedostaju mi. Nedostaju mi u društvu sa Serafimom, one davne večeri 2011. godine. Ali vreme teče, tutto pasa, i treba se prosto navići na ovakve praznine. Naravno, i dalje održavam kontakt sa obojicom – tvrdoglav sam i ne dam prijateljstva.

Saša i Pavel

A ta tvrdoglavost povremeno preraste i u autizam, pa ga je potrebno potražiti. Već ustanovljena Quest for Autism je ove godine u Leskovcu imala samo dva člana, tj. Stjepana i mene. Pavel Pilh je izostao jer je ipak poveći put od Brna do Leskovca, a obaveza nikad više. Saša, pak, je ostao jer kao sveži tata ima drugih obaveza. Ali to ne menja faktoid da smo se naizmenično čuli nekolicinu puta tokom festivala. 

Saša je, pogotovo, bio ponosan na Stjepana. Pričali smo nešto docnije, i prvo što mi je Saša rekao jeste „iznenađen sam koliko je dobar Stjepke prodavac. Svi novci bejahu na mjestu.“ Rekao sam mu, pride, naknadno koliko se Stjepan uklopio lepo sa bratijom iz Leskovca i drugim kreatorima, pogotovo znajući da je bio nešto potišten prethodnih meseci. Sale neće to naglas reći (i zato moram ja da ga cinkarim u članku, jelte), ali on mnogo ceni Stjepana i uvek mu želi dobro. Tome, dragi moji, služe prijatelji.

Tome i ispijanju piva, jelte.

I potrazi za autizmom.

Pavle

A nijedna potraga nije potpuna bez nekog blagog glasa razuma, pa makar taj glas pripadao Pavlet-ooovaj, Pavlu Bogojeviću. Sve neka Pavlad, bože me sačuvaj! Ovaj orni autor iz Srpske Crnje je, od svog post-koronskog dolaska u Leskovac pa do danas, avanzovao u objavljenog autora sa lepim renomeom, a čekaju ga još lepih stvari. Ne sekiraj se, Pavle, u tom čekanju je i Iruvia. Nisam je zaboravio.

A nisam zaboravio ni tebe.

Pavla ne znam dugo. Recimo da ga podjednako dugo poznajem kao sestre Živković, ili pak Saleta. Ali nekako ne mogu a da ne budem srećan kad mu čujem glas preko telefona. Znam da ima poteškoća da se kreće na duže staze, da mu stepenice u LKCu ne prijaju, da ima mali milion ličnih obaveza i mali milion problema preko. Ali kao što sam rekao u delu o Sreti i Darku, ja od prijateljstava ne odustajem. A ne odustaje ni on. Samo bi valjalo zasesti i popiti kakvu kahvu. Ono, posle piva. 

Dr. Popov

Ne vredi. Više nije Vladimir. Sad moram da ga otitulišem u svakom tekstu. Elem, na enormnu žalost, Dr. Popov nije mogao da prisustvuje ni u petak, kako mi je pređašnje najavio. Jednostavno, obaveze su ga odvukle na drugu stranu. I mnogo mi je krivo, iskreno. Vladimira sam baš odavno upoznao, upravo u Leskovcu, a u međuvremenu ne samo da se iskristalisao kao kolorista, već je postao i akademik prve klase, sa sveže objavljenom knjigom. Drugim rečima, popeo se za sedam klasa više od prvog sastanka. Ali pritom smo zadnjih par godina onako fino, detaljno i poprilično razgovarali o simpatičnim temama. Ako vam se ikada zadesi da ste u prostoriji sa Dr. Popovom, ne propustite priliko da porazgovarate. Čovek je suva inteligencija, obožava igre reči i vrlo je fleksibilan po pitanju tema. 

E sad, čovek ne pije. To je objektivna vrlina i subjektivni nedostatak. Ali to što mu manjka u alkoholu i više nego nadoknađuje inteligencijom. Ne zezam se, Vlada je apsolutna legenda. I ako bude sreće, dogodine će ga Leskovac opet videti. 

Iztok

Leskovac, doduše, jako dugo nije video Iztoka. Ja sam ga, zapravo, u Leskovcu i upoznao pre sigurno deceniju i kusur, ali nismo mnogo konverzirali. Banjaluka nas je zapravo povezala, i od tada pa nadalje čovek me ne ispušta iz vidokruga. Bio je on nama u mislima, pogotovo kada smo, kao što već navedoh par puta, Štef i ja pričali o njegovim legendarnim piknicima i o njegovom kritičkom pristupu stripu. Još par autora se dotaklo njegovih dogodovština kako su dani odmicali.

A ja sam razmišljao o tome kako je Leskovac i dalje savršena sredina da se Iztok u njoj zadesi. Masa mladih koliko i ispraksovanih autora, alternativaca koliko i glavnotokovca, levičara koliko i desničara. Prava kornukpija talenta, taman za jednog majstora poput njega da se izgubi u masi i da mu bude lepo. A znam ja Iztoka, naći će on način da mu bude lepo. Crtaće njegove lepe cure, ispijaće alkohol, tražiće jagnjetinu ispod sača i izbegavaće, kao đavo krst, da stavlja sir na picu ili da čita mange. Neće, doduše, izbegavati da se pošegačimo. 

Bugarski potez

Mnogo je bugarskih autora koji je nedostajao. Ekipa iz Manga akademije, recimo, sa Anom i Ljubom na prvom mestu, te Ralica, Satanasov, Koritarevi, Ilina Najdenova, Todor Hristov, posebno mi draga Diana Naneva, Rumen... Nije kao da Bugari nisu došli, i te kako ih je bilo. Ali sa autorima iz minulih godina se ipak uspostavio jedan lep kontinuitet. 

Grčki potez

Kontinuitet, treba istaći, koji imaju i grčki autori. Meni barem na prvom mestu će uvek biti Valia Kapadai, koja već više od deceniju ne obilazi balkanske festivale iz milion i jednog razloga. Njen bivši momak Pavlos, te posebno mi draga Efi Teodoropulu, legendarni Perikle Kulifetis, Tasos Zaferiadis... spisak je veliki. Tačno je, tu je Nikos, i vremenom su drugi autori i druge autorke prodefilovali kroz Leskovac. Ali od pomenutih (i mase nepomenutih) je počelo. I voleo bih da ponovo vidim iste pod vrelim leskovačkim suncem. 

Rumunski potez

Opet, lepo je videti Dana u elementu. Ali meni nedostaje Adrian i njegova muzika. Nedostaje mi Ana i njena violina. Nedostaje mi Mirel i intelektualne diskusije koje bismo vazda imali. Nedostaju mi ljudi koji su u Leskovac ušli sa toliko puno ljubavi i razumevanja, a iz istog izašli kao umetnici svetskog renomea. Adrian i dalje radi za Francuze. Ana spaja kolektive ženskih strip autorki širom Balkana i regiona. I premda Mirel i dalje deluje lokalno, ne zaustavlja se.

Rumunija je zemlja koja je domaćin East European Comic Con-a, najveće konvencije na Balkanu i potencijalno najvećeg mesta za lokalne nerdove da se okupljaju. Rumunija je potegla i projekat CAN for Balkans, koji je objedinio mlade autore diljem ovog napaćenog poluostrva. Samim tim, mora da bude dom neverovatnih strip umetnika. Međutim, nešto im se broj proredio u Leskovcu. Ovo bih voleo da vidim popravljeno, što pre, to bolje. 

Albanski potez

Pod „albanski“, treba ovo da naglasim (jer ne znam ko sve ne čita ove tekstove) podrazumevam i albanske autore sa Kosova i albanske autore iz Albanije. A prva dvojica koja mi padaju na pamet sa obe strane su Gani Sunduri i Dr. Špend Bengu. Gani je svojevremeno redovno dolazio u Leskovac, i sa Markom i ekipom se dobrano sprijateljio. Naše druženje u Somboru ove godine je samo potvrdilo da čovek ne odustaje od priče zvane strip u rodnom mu Prizrenu. A ne odustaje ni Dr Bengu. Nakratko sam ga pre par godina video u Leskovcu, kada je albanski strip izlagan u Narodnom muzeju. I dalje pamtim njegov neopisivo širok osmeh kada je čuo ime Aleksandra Zografa i kada me je zamolio da ga puno pozdravim. 

A tu je i ime Iris Bošnjaku, autorke koju sam naknadno upoznao i koja mi je posebno mila. Ne znam da li je bila ranije u Leskovcu, ali dakako jeste upoznala Marka tokom njegovog predavanja o stripu u Tirani. Iris je vrlo vredna, vrlo angažovana i neverovatno talentovana, a ako daju bogovi, svratiće u Leskovac već.

Turski potez

Odakle uopšte i početi sa turskim autorima?! Ranije pomenuti Koral, čovek koji se prosto zaljubio u Leskovac, koji po nedelju i više provodi u istom svake godine, koji je definitivno postao prisna porodica Smotre, u svakom smislu te reči. Devrim Kunter, koji i pored VRLO diskutabilnih izleta u korišćenje veštačke inteligencije (da se razumemo, ne podržavam) ima talenta za crtanje i koji je ostvario neopisive rezultate na polju promocije domaćeg stripa. Ajše Irem Aktaš, koja je od indie autorke prerasla u ilustratora svetskog kalibra, radeći na megaserijalima kao što je Arcane. I dakako, moja bliska prijateljica Elif Kut, koja je i pored svojih nesigurnosti zbog godina i nivoa veštine stasala u neverovatnu ilustratorku i koloristkinju, i sa kojom sam već sarađivao na jednom od najmilijih kratkih stripova do sada. Svraćalo je tu još turskih autora, naravno. Ali ovi su mi i dalje ostali u lepom sećanju. Ove godine ih, nažalost, nije bilo. Malo mi je to krivo, ali kako se kaže – sutra uvek postoji. 

Ex-Yu potez

Ovde ću malo drugačije. Neću navoditi imena, nego ću davati indicije, jer mnogo je autora. Nekada su to scenaristi koji vole mrak, humor i tišinu. Nekad su to lenjingradski kauboji koji su zapravo iz Skoplja, i koji se izdavački ortače sa štovateljima zmijskih tela i bliskoistočnih humorističkih storija. Nekada su to negdašnje slikarke i ilustratorke koje vole šetnje po kiši, kao i mitološke teme, koliko da crtaju, toliko i da nose na sebi. Nekada su to veganski štovatelji Nindža Kornjača koji priželjkuju crno i doprinose klovnovskim prefiksima, a nekad autori čiji su brodski dnevnici prepuni zverinjaka i malih nabora na plafonu. Nekad su to animatorke koje vole bakice i psiće, a nekad autori koji vole dragat deve dok crtaju serijale o avanturističkim curama sa simpatičnim osmesima. Nekad su to legende koji animacijske projekte o fiktivnoj državi sa tri naroda pretoče u webtoon, a pokatkad komičari sa bajramskim cipelama koji...e jebiga, zaboravio sam dalju referencu! Nećemo da zaboravimo, doduše, štovatelje medveđih carica koji samo zajedno guraju napred (pritom ne znajući šta je MPREG; ko razume, shvatiće). Tu, dakako, mora proći i okruglasti autor iz mješovitog braka kome je mama žensko a tata muško, a koji vazda voli Antarktik. Ne sme se, razume se, izostaviti ni čovek kojem bubice život znače, a on kao da ne zna koliko nedostaje ljudima 300 ispod potkrovlja. Ne smemo, jelte, izostaviti ni devojku koja je od izvrsne ilustratorke stasala u o-ho-ho!-odličnu organizatorku festivala. Pritom, važi i ona stara da se debeli precjednik mora pojaviti pred javnost, a ako je reč o članovima policije sa kojim kilom viška koji ne piju, ne puše, ne varaju ženu, ne švercuju i ne diluju, već samo imaju tu manu da mnogo lažu? Druuuuuže... 

Nekog sam izostavio. Možda čoveka koji voli katane, možda niškog autora kome američki stil ne izmiče, možda povećeg Leskovčanina koji je više u gejmingu, ili pomanjeg advokata koji to voli mangatastično, ili par članica nerd squad-a koje su opet negde u belom svetu. Možda tu fali i jedan visoki Podgoričanin koji i pored šećera u krvi ne dozvoljava da se preda što se rada na stripu tiče, ili njegov nešto niži kolega koji je od tihog ilustratora avanzovao u silu prirode crnogorskog stripa. Ili pak njihov kolega čija se devojka u odelu zadenutom sabljom još uvek smeši i preti da iskoči sa tabli stripa. A kako da zaboravimo nindžu iz Povardarja sa svojim mangama i skromnim stavom, ili momčića bez kose koji štuje život i delo Uncle Ruckusa podjednako koliko i Peter, ili čoveka poreklom sa Zapada Srbije koji je, štono bi Ameri rekli, Maverik za odabir dobrog stripa?

A tu ni ne pominjem poteze kao što su Valjevo, Novi Sad, Kragujevac, Beška, Raška, Prijepolje, Kikinda, Subotica, Srpski Miletić, Zemun, Aranđelovac, Užice, Niš...

Jeste li koga prepoznali?

Niste?

E pa, znate kako vam to ispadne (s oproštenjem), dragi moji...

K o  r a z u m e ,  s h v a t i ć e . 

Postludijum: Ne završava se

„A daj, nemoj to zapisivat!“ rekao je Knez, u trenutku kada sam se latio olovke i tekice. Maza se nadovezao šeretski. „Znači, ako li to zapišeš, i ako se slučajno dogodine nađeš u Laktašima, samo te odjednom neće bit. Ne znam gdje ćeš nestat, ali samo ćeš isparit.“ Vratio sam tekicu u džep, sa kezom od uva do uva. „E, stvarno si nemoguć!“ dodao je Knez, podjednako nasmejan. 

„Tvoji tekstovi su kao mešavina istraživačkog rada i tabloida“, naglasio je Uzelac, i to više puta. „To je njegov bread and butter“, nadovezao se Marko, dodajući pritom „ali volim kako ovako teatralno izvadi hemijsku i klikne je.“

„E nemoj to u članak, molim te“, zamolio je Stjepke, vezano za jedan događaj u subotu izjutra. „Ipak to možemo izostavit.“ „Ne sekiraj se, off the record.“

„Da li ćeš stvarno to da staviš u tekst?“ priupitao je Danilo. „O, i te kako, i dodaću tvoje ime.“ „Daj, ne zajebavaj.“

„Da nisi to dodao u tekst!“ veli Anđel, ali kez ga odaje. „Će te tužim za klevetu!“

„Nemoj to u tekst, bre, koj ti kurac?“ veli Sedlan nakon kratkog razgovora sa Mazom. 

„A jeBALA te ta sveska“, naglasiće Serafim u jednom trenutku. 

Sviđa mi se taj poluprestravljeni odnos koji svi imaju sa mojim tekicama. Što smatram nekako čudnim, jer se zapisivanje u sveščicu javilo nekako poluspontano, iz proste potrebe da pohvatam sve ono što ne zapamtim sam. Godine čine svoje, šta da vam kažem. Ali eto, ne samo da su te tekice – inače, tako ih je Sašina supruga Anja krstila – postale jedna vremenska kapsula minulih festivala, nego su u sebi počele da skupljaju (ne)namerne tragove drugih autora koji su se u njemu upisali, što tekstom, što crtežom. Nemam srca da ih bacim; izvorno su namenjene bile kao potrošna roba, ali eto, stoje mi u kolekciji i seta me uhvati kad god ih prelistam.

A uhvati me, s oproštenjem, i smeh, jer znam koliko puta sam uspešno čikao narod oko sebe istima.

„Ne, ne, sada ćeš ovako“, veli Uzelac te nedelje popodne. „Sada će ti tekstovi procentualno biti više informativnog karaktera, a manje tabloidnog.“ I premda mnogo poštujem ovog čoveka, reći ću mu Ne.

Ovo sam već više puta naglašavao. Ako nešto ne mogu očima da smislim, to su PR tekstovi. Jednostavno nema emocije u njima. Previše kostiju, malo mesa. A ne volim ni suvoparne infodumpove. Doslovce niko ne voli da čita izveštaj sa festivala gde stoji „taj i taj je osvojio tu i tu nagradu, toliko i toliko ljudi je posetilo festival, održala se izložba ta i ta, itd.“. Negde mi je rečeno da možda i ne treba toliko da pišem o pijenju, jedenju, zajebancijama i anegdotama, jer onda, jelte, opštine mogu da to shvate kao da festival nije ozbiljan i da ga neće finansirati. Što smatram potpuno idiotskim, jer na festivale idem više od deceniju i doslovce nikada ranije takvih problema nije bilo – ne samo da se ispijalo i ždralo, nego se i otvoreno šegačilo, crtala se golotinja, pravile neumesne šale i zezalo na račun vlasti. 

Elem, stil. Saša je tačno ocenio, a Darko Josipović i Matija Pisačić aminovali, činjenicu da moji članci, izveštaji sa festivala, spadaju u jasno definisanu kategoriju – gonzo novinarstvo. Drugim rečima, ne radim ništa drugačije što, recimo, Marko i Dejan Stojiljković, alijas Deksa Pantelejski, nisu radili u svojim prikazima festivala u, recimo, Šapcu, Laktašima, Novom Sadu, Raški i slično. 

Nameće se pritom i pitanje: zašto ovoliko anegdota i nebitnih detalja?

Pa, od apsolutno svih čitalaca, bilo da mi daju pozitivnu ili negativnu kritiku, uvek dobijem jednu repliku koja ostaje konstantna. „Kad čitam tvoje tekstove, kao da se nalazim tamo i sve proživljavam! Jako su detaljni i živopisni.“

To mi je cilj. Znam da je nemoguće obići sve festivale i konvencije u zemlji i regionu – ima ih sigurno preko 100, ako se uračuna ceo Balkan bez Mađarske i glavnog dela Turske. Znam da je teško čak i autorima iz regiona da dođu u Leskovac (nikome se ne putuje 14 sati iz jednog ili drugog pravca ka jugu Srbije kroz planinčuge i diskutabilne puteve). A znam, vrlo dobro, koliko posećenost festivala opada. Leskovac, recimo, prosečni fanovi stripa, dakle kolekcionari, nakupci, recenzenti, čitaoci sa društvenih medija, itd. – odnosno, ne-autori – odavno više ne posećuju. U pitanju je esnafski festival. A i regularne festivale sve manje ljudi obilazi. 

I to nije do kvaliteta festivala ili atmosfere, da se razumemo. Jednostavno su vremena drugačija – nema se para, stariji fanovi imaju prioritete i probiraju gde će ići, a mladi fanovi i klinci preferiraju zapadni stil konvencija i gravitiraju ka Games Con-u, FEF-u, Zmaj Con-u i Urusai Con-u. 

I kako onda ubediti ljude da vredi doći u Leskovac ta tri dana u godini?

Tako što ćete im preneti atmosferu onakvu kakva jeste.

Naravno, drago mi je da vidim mlade nagrađene za svoj rad i trud. Predivno mi je da vidim portugalski strip izložen u Narodnom muzeju, čak i ako čovek koji prezentuje strip ne može doći jer je sprečen zbog malog miliona važnijih razloga. Sreća me hvata da je jedan Pol Gravet došao u Leskovac, da je nesebično besplatno pričao sve ono što sam čitao u njegovim knjigama i na njegovom sajtu, i da je njegova važna izložba Make Mine Manga! upravo u Leskovcu upriličena. Drago mi je da vidim toliko radova izloženih, toliko plakata, toliko skica majstora devete umetnosti, super je da ispratim master klasove crtača, da čujem vesti iz regiona, da naučim iz prve ruke kako Kristina i Stefan rešavaju problem nezaposlenosti, kako Dan i Artjom ušivaju kvalitetnim projektima, kako žene sve više učestvuju u svim sferama stripa, kako stari zaječarski autor konačno dobija zaokruženi opus junaka na kome je najduže radio, kako su Vekovnici, i pored osrednjeg kvaliteta poslednjih nekoliko albuma, i dalje činjenica na balkanskom strip podneblju, kako Leskovac dobija po ko zna koji dokumentarac na temu stripa i koji se pušta pred publikom, dok jedan od izvornih osnivača škole stripa sedi u publici i osmehuje se onako kako samo profesionalni jebivetar može (njegove reči, da ponovimo). 

Ali to je sve usputno meni. Odavno ne odlazim u Leskovac zbog toga. Sad mi je draže da vidim Stjepana kako se šegači sa Serafimom, Zdravkom i Nikosom, kako deli ljubav prema Capcom-u sa Dankom. Draže mi je da vidim kako Anđel eksplodira od entuzijazma kad priča o svojim figurama, kako animirano Gaja priča o svom albumu i pored frustracija oko završavanja istog, kako Dragana poskakuje od sreće dok razgovara sa Polom, kako Pol poskakuje od sreće kad god dobija priliku da priča o nečemu novom, ili da nauči nešto novo. Draže mi je da se bratski zagrlim sa slovenačkim autorima koje sam doslovce pre par dana upoznao, da vidim Danicu u elementu na koji nisam navikao, da se šegačim sa Dejom i sa Veselinom, da razmenim pokoju reč sa Rajačkim, da slušam Vukašina kako SATIMA priča o jednoj indie animiranoj seriji. Draže mi je da se prepucavam sa Meri i Nađom, da posmatram Aljošu kako mi krajičkom oka sudi, samo da se srdačno nasmeje i da povedemo razgovor o mangama. Draže mi je da vidim Kneza kako, iskreno i bez imalo pretencioznosti, sačinjava nova prijateljstva dok priča sa Simonom, Nebojšom i Zlatkom. Draže mi je i što sa Nebojšom mogu da se pokačim onako znalački, da bacim pokoji nesuptilni zajeb Fafneru i da očekujem vraćanje istom merom. Draže mi je da vidim Andrijanu izgubljenu u prostoru i vremenu, ali i te kako spretnu kad joj se četkica nađe u ruke. Draže mi je da slušam Strahinju kako detaljno priča o bedževima na rancu i o pređašnje uhvaćenim Pokemonima. Draže mi je da sa Piom razmenim srdačan razgovor pred kraj dana i da zagrljaj pred rastanak ne može a da ne potraje minut. Draže mi je da vidim kako se Nikosu opušta lice čim čuje da njegova avantura u Kruševcu može da se pojača i olakša pride. Draže mi je kada upoznam nove ljude sa kojima se na keca skapiram. Draže mi je da jedan majstor poput Džuke može nonšalantno da priča sa mnom o najnormalnijim stvarima, kao da se znamo od osnovne. Draže mi je da posmatram kako se Danilo šegači sa Sarom kada ovu dotuče kolotečina tokom tribina. Draže mi je da Minin print i Gajini stikeri završe u istoj fascikli kao zahvalnica koju svi gosti, svake godine, ponesu sa sobom iz Leskovca. 

Sve to mi je draže da naglasim u tekstu od suvoparnih podataka. I to se neće promeniti.

Gospode, već zalazimo u sedamnaestu hiljadu! Krajnje vreme je da ovo privedem konecu. Elem, 28. po redu Balkanska smotra mladih strip autora. Istorijska po hrpi stvari. Ključna po povezivanju različitih kultura sa doslovce tri kontinenta. Impozantna za novajlije, unosna za pobednike, rutinska za organizatore, puna događaja za učenike, zanimljiva za prolaznike, oaza u moru mediokriteta za goste, plodno tle ovom hodajućem antraksu za sastavljanje teksta. I po dotičnom, vidite i sami šta se sve izdešavalo u Leskovcu tog vrelog leta 2026. godine...

...ili barem mislim da se sve to desilo. Ne bih znao, Meri me je izbacila sa Smotre još u petak. 

Ivan Veljković, 29. jula 2026. godine