Biohazard, Death Angel i Sworn Enemy: Tri decenije žestine stale u jednu noć
Helly Cherry
Kada se na jednom mestu nađu Biohazard, Death Angel i Sworn Enemy, teško je očekivati bilo šta osim vrhunske hardcore/thrash metal večeri. Upravo to je novosadskoj publici priređeno u Fabrici 28. jula, koja je još jednom potvrdila da je idealan prostor za ovakve koncerte.
Organizacija je bila na visokom nivou. Smene bendova protekle su brzo i bez zastoja, ventilacija – nekada slaba tačka Fabrike – odradila je posao besprekorno, pa se i u dupke punoj sali moglo normalno disati. Zvuk je tokom cele večeri bio sasvim dobar, a jedina ozbiljnija zamerka odnosi se na glasnoću. Ovako jak paket bendova zaslužio je još nekoliko decibela. Mada, moguće je da problem leži i u potpisniku ovih redova – godine ipak čine svoje.
Nažalost, u Fabriku sam stigao desetak minuta nakon početka nastupa Sworn Enemy, ali sam znao šta mogu da očekujem – beskompromisni njujorški hardcore sa izraženim thrash uticajima. Njihov set trajao je svega pola sata, ali je to bilo sasvim dovoljno da razdrmaju publiku, koje je bilo iznenađujuće mnogo s obzirom na to da je do izlaska headlinera ostalo još gotovo dva sata.
Koliko sam uspeo da ispratim, okosnicu repertoara činile su pesme sa albuma As Real As It Gets, dok je sa poslednjeg Gamechangera odsvirana tek jedna numera. Sworn Enemy sam već gledao u danas pokojnom novosadskom klubu B-612, pa nisam previše žalio što je njihov nastup relativno brzo završen. Posao predgrupe odradili su profesionalno i bez greške – zagrejali publiku i pripremili teren za ono što je usledilo.
Posle dvadesetak minuta pauze, na binu su izašli veterani Bay Area thrasha – Death Angel.
Ono što je usledilo tokom narednih 45 minuta bio je pravi školski čas iz toga kako zvuči bend sa gotovo četiri decenije iskustva. Usviranost, preciznost, energija i besprekorna komunikacija među članovima bili su na nivou koji se retko viđa. Mark Osegueda još jednom je pokazao zašto važi za jednog od najboljih frontmena thrash scene, ali je možda najveći utisak ostavio bubnjar Will Carroll. Njegova izvedba bila je fascinantna – neverovatna brzina, besprekorna preciznost i ogromna količina energije tokom čitavog seta. Da se ja pitam, poneo bi titulu junaka večeri.
Bilo je zanimljivo posmatrati reakcije dela publike koja očigledno nije bila previše upoznata sa opusom Death Angela. Na mnogim licima moglo se primetiti iskreno iznenađenje kada su shvatili koliko moćno zvuči bend koji već skoro četrdeset godina uspešno opstaje na svetskoj thrash sceni.
Ako već moram da pronađem zamerku njihovom nastupu, onda je ona isključivo lične prirode – u set listi nije bilo mesta ni za jednu pesmu sa albuma Act III, mog apsolutnog favorita iz njihove bogate diskografije.
A onda je došao trenutak zbog kojeg je većina publike i kupila kartu.
Biohazard je veliki bend. To se ne vidi samo po bogatoj istoriji ili tiražima albuma, već i po reakciji publike čim su se svetla ugasila. Dok su članovi benda izlazili na binu, iz razglasa je odjekivala tema iz filma Rocky, što je momentalno podiglo atmosferu u Fabrici.
Bez mnogo uvoda krenuli su pravo u glavu pesmom "Urban Discipline", jasno stavljajući do znanja kojem će periodu svoje karijere dati najveći akcenat. I zaista, najveći deo večeri bio je posvećen upravo kultnom albumu koji ih je početkom devedesetih lansirao među najvažnija imena hardcore scene.
Ređali su se klasici "Wrong Side Of The Tracks", "Shades Of Grey", "Punishment", "Five Blocks To The Subway", "Hold My Own", ali i nekoliko pesama sa prošlogodišnjeg albuma Divided We Fall, koji je, po mom mišljenju, daleko bolji nego što su mnogi očekivali. Nove pesme zvučale su potpuno ravnopravno uz stare klasike, bez ijednog trenutka u kojem bi energija koncerta opala.
Tokom "Fuck The System" gotovo cela Fabrika urlala je refren iz sveg glasa, a nije izostalo ni skandiranje upućeno aktuelnom predsedniku Srbije. Bio je to jedan od onih trenutaka kada bend i publika dišu kao jedno.
Sve u svemu, poseban je osećaj kada bendovi ovakvog kalibra dođu bukvalno na prag kuće i održe koncert koji ne živi samo od stare slave, već pokazuje da i dalje imaju šta da ponude. Velike zasluge za to pripadaju organizatorima Rakiću i Zgrou, koji su novosadskoj publici priredili veče za pamćenje.
A publika? Publika je položila ispit. Znali su se tekstovi gotovo svih pesama Biohazarda, dobrog dela repertoara Death Angela i Sworn Enemyja, nije nedostajalo ni stage divinga ni crowdsurfinga, a energija u sali nije opadala od prvog do poslednjeg takta.
Ako je svrha ovakvih koncerata da nas na dva i po sata vrate u vreme kada je hardcore bio način života, a ne samo muzički pravac, onda su Biohazard, Death Angel i Sworn Enemy svoj zadatak ispunili bez ijedne greške. Novi Sad je dobio koncert koji će se još dugo prepričavati, a nama ostaje samo da se nadamo da na novo druženje nećemo čekati narednih deset ili petnaest godina.
U nastavku pogledajte galeriju fotografija našeg Gorana Stepančeva – Gomeza, koji je svojim objektivom zabeležio deo atmosfere sa još jedne nezaboravne večeri u Fabrici. Klik levo-desno ili svajp (ako gledaš sa telefona) i uživaj.
Organizacija je bila na visokom nivou. Smene bendova protekle su brzo i bez zastoja, ventilacija – nekada slaba tačka Fabrike – odradila je posao besprekorno, pa se i u dupke punoj sali moglo normalno disati. Zvuk je tokom cele večeri bio sasvim dobar, a jedina ozbiljnija zamerka odnosi se na glasnoću. Ovako jak paket bendova zaslužio je još nekoliko decibela. Mada, moguće je da problem leži i u potpisniku ovih redova – godine ipak čine svoje.
 |
| goto: Goran Stepančev |
Koliko sam uspeo da ispratim, okosnicu repertoara činile su pesme sa albuma As Real As It Gets, dok je sa poslednjeg Gamechangera odsvirana tek jedna numera. Sworn Enemy sam već gledao u danas pokojnom novosadskom klubu B-612, pa nisam previše žalio što je njihov nastup relativno brzo završen. Posao predgrupe odradili su profesionalno i bez greške – zagrejali publiku i pripremili teren za ono što je usledilo.
Posle dvadesetak minuta pauze, na binu su izašli veterani Bay Area thrasha – Death Angel.
Ono što je usledilo tokom narednih 45 minuta bio je pravi školski čas iz toga kako zvuči bend sa gotovo četiri decenije iskustva. Usviranost, preciznost, energija i besprekorna komunikacija među članovima bili su na nivou koji se retko viđa. Mark Osegueda još jednom je pokazao zašto važi za jednog od najboljih frontmena thrash scene, ali je možda najveći utisak ostavio bubnjar Will Carroll. Njegova izvedba bila je fascinantna – neverovatna brzina, besprekorna preciznost i ogromna količina energije tokom čitavog seta. Da se ja pitam, poneo bi titulu junaka večeri.
 |
| goto: Goran Stepančev |
Ako već moram da pronađem zamerku njihovom nastupu, onda je ona isključivo lične prirode – u set listi nije bilo mesta ni za jednu pesmu sa albuma Act III, mog apsolutnog favorita iz njihove bogate diskografije.
A onda je došao trenutak zbog kojeg je većina publike i kupila kartu.
 |
| goto: Goran Stepančev |
Bez mnogo uvoda krenuli su pravo u glavu pesmom "Urban Discipline", jasno stavljajući do znanja kojem će periodu svoje karijere dati najveći akcenat. I zaista, najveći deo večeri bio je posvećen upravo kultnom albumu koji ih je početkom devedesetih lansirao među najvažnija imena hardcore scene.
Ređali su se klasici "Wrong Side Of The Tracks", "Shades Of Grey", "Punishment", "Five Blocks To The Subway", "Hold My Own", ali i nekoliko pesama sa prošlogodišnjeg albuma Divided We Fall, koji je, po mom mišljenju, daleko bolji nego što su mnogi očekivali. Nove pesme zvučale su potpuno ravnopravno uz stare klasike, bez ijednog trenutka u kojem bi energija koncerta opala.
Tokom "Fuck The System" gotovo cela Fabrika urlala je refren iz sveg glasa, a nije izostalo ni skandiranje upućeno aktuelnom predsedniku Srbije. Bio je to jedan od onih trenutaka kada bend i publika dišu kao jedno.
Jedna od zanimljivijih scena večeri bila je i ona u publici, gde se mogao videti glavni arhivator Đorđe Čvarkov, koji je, ponesen atmosferom, skakao i pevao iz sveg glasa zajedno sa ostalim fanovima. A ako bih morao da izdvojim lični vrhunac koncerta, onda bi to bez razmišljanja bila "Five Blocks To The Subway", pesma kojoj se uvek vraćam kada je Biohazard u pitanju.
Negde tokom "Punishment" polako sam se pomerio ka izlazu. Ne zato što je koncert gubio na intenzitetu, već zato što sam, zahvaljujući Setlist.fm, znao da će "Hold My Own" zatvoriti veče, pa sam želeo da izbegnem gužvu pri izlasku.
Negde tokom "Punishment" polako sam se pomerio ka izlazu. Ne zato što je koncert gubio na intenzitetu, već zato što sam, zahvaljujući Setlist.fm, znao da će "Hold My Own" zatvoriti veče, pa sam želeo da izbegnem gužvu pri izlasku.
 |
| goto: Goran Stepančev |
A publika? Publika je položila ispit. Znali su se tekstovi gotovo svih pesama Biohazarda, dobrog dela repertoara Death Angela i Sworn Enemyja, nije nedostajalo ni stage divinga ni crowdsurfinga, a energija u sali nije opadala od prvog do poslednjeg takta.
Ako je svrha ovakvih koncerata da nas na dva i po sata vrate u vreme kada je hardcore bio način života, a ne samo muzički pravac, onda su Biohazard, Death Angel i Sworn Enemy svoj zadatak ispunili bez ijedne greške. Novi Sad je dobio koncert koji će se još dugo prepričavati, a nama ostaje samo da se nadamo da na novo druženje nećemo čekati narednih deset ili petnaest godina.
Zoran Popnovakov