Kako nam može nedostajati vreme koje nikada nismo živeli

Postoji nešto gotovo nepristojno u rečenici čoveka rođenog posle raspada Jugoslavije koji kaže da mu Jugoslavija nedostaje, jer problem na prvi pogled deluje gramatički pre nego psihološki. Kako može nedostajati nešto što nikada nije bilo prisutno u sopstvenom životu i kako čovek može žaliti za svakodnevicom čije dosadne, zamorne i ponižavajuće delove nikada nije morao da podnosi, za državom čije redove, televizijske dnevnike, plate, nestašice, letovanja, kancelarije i porodične svađe poznaje jedino iz tuđeg sećanja? Ista nedoumica pojavljuje se u blažem obliku kada neko rođen početkom dvehiljaditih govori o čežnji za ranim internetom, analognom fotografijom, kasetama, CRT monitorima ili vremenom u kojem mobilni telefon još nije bio produžetak nervnog sistema. Takvo osećanje po svom obliku podseća na sećanje i ponekad čak nosi njegovu emotivnu težinu, iako autobiografski materijal iz kojeg bi ono moglo nastati jednostavno ne postoji.

Psihologija nostalgije dugo je nudila prilično uredan okvir za razumevanje te emocije. Nostalgija se u glavnoj eksperimentalnoj tradiciji vezuje za autobiografsku prošlost, za događaje koji su se dogodili nama, ljude koje smo poznavali, mesta na kojima smo bili i ranije verzije sopstvenog života koje više nisu dostupne. U radovima Constantinea Sedikidesa, Tima Wildschuta i njihovih saradnika ona se pojavljuje kao memorijska i afektivna, gorko-slatka emocija koja iz ličnih događaja može obnoviti osećaj kontinuiteta, pripadanja i smisla, pa njeno prirodno polazište ostaje sopstveni životni arhiv. Ljudsko iskustvo, međutim, pokazuje se manje urednim od definicije kojom pokušavamo da ga obuhvatimo.

U akademskoj literaturi postoje pojmovi historical nostalgia i vicarious nostalgia za čežnju usmerenu prema vremenu koje osoba nije lično živela. Njihova istraživačka istorija znatno je skromnija od glavnog korpusa psihologije autobiografske nostalgije i dobrim delom potiče iz istraživanja potrošačkog ponašanja, zbog čega sa tim pojmovima treba postupati oprezno, premda postoji dovoljno nalaza da se sam fenomen ne može svesti na popularnu internet dosetku. Ljudi zaista opisuju emotivnu privlačnost prema epohama koje prethode njihovom rođenju, zamišljaju kako bi u njima živeli, njihove predmete i stilove doživljavaju kao neobično prisne i o njima ponekad govore jezikom gubitka. Zanimljivije pitanje počinje tek kada pokušamo da objasnimo odakle odnosu prema biografski tuđoj prošlosti takva intimnost.

Jedan od najuverljivijih odgovora dolazi iz nečega mnogo prozaičnijeg od velikih teorija istorijskog pamćenja, iz načina na koji jedni drugima pripovedamo prošlost. U eksperimentima u kojima su mlađi ljudi čitali nostalgične narative starijih, tuđa reminiscencija povećavala je nostalgično raspoloženje kod čitalaca, zajedno sa osećajem socijalne povezanosti, kontinuiteta i smisla. Čitanje takvog narativa, razume se, nije mlađem čitaocu podarilo epizodno sećanje na tuđu školu, ples, mladost ili svakodnevicu; prenosila se afektivna organizacija priče, vrednost pridata prošlosti i osećaj da je u njoj postojalo nešto dragoceno što više nije dostupno. Sećanje ostaje vezano za čoveka koji je događaj doživeo, dok odnos prema tom događaju očigledno može preći mnogo šire granice.

Jugoslavija je zbog toga posebno pogodan lokalni primer. Za čoveka koji je 1985. odlazio na posao, slušao vesti, kupovao hleb i čekao autobus ona pripada autobiografskom prostoru, dok osobi rođenoj dvadesetak godina kasnije dolazi kroz već oblikovanu predstavu sastavljenu od porodičnih priča, muzike, fotografija, predmeta, filmova, školskih lekcija, političkih sporova i bezbrojnih rečenica poput „tada se živelo ovako“ ili „toga danas više nema“. Istraživanja prvih postjugoslovenskih generacija pokazuju kako se slika nedavne prošlosti sklapa iz porodičnih, školskih i medijskih okvira, pri čemu naročitu težinu može dobiti verzija koju prenosi osoba prema kojoj već postoji emocionalna bliskost. Otac, majka, baka ili deda, govoreći o vremenu u kojem su živeli, prenose činjenice zajedno sa procenama, hijerarhijom važnosti i emocionalnim tonom kroz koji će taj svet kasnije biti zamišljan. Isto ime države zato kod dve generacije može označavati istorijski isti period, a psihološki sasvim različit predmet, jer jedna prema njemu dolazi iz iskustva, dok druga do njega stiže kroz već postojeći arhiv tuđih iskustava.

Nostalgija mlađe generacije prema Jugoslaviji zbog toga teško može imati potpuno isti predmet kao nostalgija nekoga ko tu državu pamti, jer je do mlađe osobe prošlost već stigla posredovana i filtrirana. Upravo se tu otvara možda najvažniji problem čitavog fenomena: kod prošlosti koju smo živeli selekcija se odvija tokom sećanja, dok kod prošlosti koju nismo živeli selekcija počinje pre nego što nam ta prošlost uopšte stigne.

Čovek koji se seća sopstvenog detinjstva može vremenom ublažiti dosadu, neprijatnost ili strah i sačuvati nekoliko posebno svetlih scena, dok čovek koji zamišlja tuđe detinjstvo takve scene dobija već izdvojene. Porodična fotografija sa mora ne sadrži svađu koja joj je prethodila, monotoniju puta, finansijski problem zbog kojeg je odmor jedva plaćen niti tri sata u kojima se nije dogodilo ništa vredno fotografisanja. Fotografija nije lažna, samo je njen kadar uži od života. Kada takav kadar postane jedan od glavnih izvora preko kojih sledeća generacija upoznaje neku epohu, granica između dokumenta i reprezentacije dobija sasvim novu psihološku važnost.

Slično se događa sa prošlošću koja cirkuliše kroz popularnu kulturu. Stari automobil ostaje zapamćen kroz oblik, hrom, zvuk motora i fotografiju sa oldtajmer skupa, dok kvarovi, miris benzina i hladno jutro u kojem neće da upali mnogo lakše nestanu iz kulturnog kadra. Kaseta ostaje kao predmet, zvuk i ritual, dok premotavanje, habanje trake i frustracija zbog traženja određene pesme retko postaju njen nostalgični simbol. Rani internet preživljava kroz stare interfejse, forume, chat sobe, pikselizovanu grafiku i predstavu manjeg, manje optimizovanog digitalnog sveta, dok pucanje veze, računi, sporo učitavanje i tehnička ograničenja uglavnom ostaju po strani. Ono što iz nekog vremena preživi kao estetski znak gotovo nikada nije statistički uzorak njegove svakodnevice.

Zbog toga popularna metafora „ružičastih naočara“ ovde zahvata samo deo problema. Kod autobiografske prošlosti čovek može naknadno ublažiti ono što je jednom zaista proživeo, dok kod neproživljene epohe selekcija često prethodi samom odnosu prema njoj. Ružičaste naočare tada mogu biti optika kroz koju iskustvo prošlosti prvi put uopšte dobijamo. Prošlost nam tako često stiže već montirana, ne nužno falsifikovana, ali svakako očišćena od ogromnog dela svakodnevnog šuma koji je nekada činio njeno stvarno trajanje. Upravo zato istorijska tačnost i autentičnost emocije ne moraju rasti ili padati zajedno: čovek može potpuno iskreno čeznuti za selektivno rekonstruisanim svetom, kao što može posedovati istorijski vrlo preciznu sliku nekog perioda bez ikakve želje da mu pripada.

Y2K nostalgija posebno dobro pokazuje koliko je granica između nostalgije i estetske fascinacije porozna. Analogni foto-aparat, flip telefon, široke farmerke ili Windows interfejs mogu ostati sasvim obična stvar ukusa, bez ikakvog osećaja vremenskog gubitka, ali se oko njih ponekad organizuje mnogo šira slika izgubljenog životnog sveta, interneta koji je navodno bio manji, manje komercijalan i manje nadgledan, tehnologije koja nije zahtevala stalnu dostupnost i kulture u kojoj identitet još nije svakodnevno prilagođavan publici čije granice više nije moguće jasno odrediti. Takva slika lako sklizne u banalnu dijagnozu generacije koja „beži od sadašnjosti“, za šta nemamo dovoljno ozbiljnu psihološku osnovu, mada ostaje opravdano tvrditi da kultura prošlost neprestano nudi kao komparativni materijal iz kojeg se sadašnjost procenjuje. Čovek koji određeno vreme nije živeo ima čak i posebnu slobodu da ga rekonstruiše iz njegovih najupečatljivijih ostataka, pa takva prošlost vremenom može postati zamišljeni protivmodel sadašnjosti, projekciona površina za ono što nam u vlastitom vremenu deluje izgubljeno, preterano ili nepodnošljivo.

Digitalne platforme zatečeni proces čine intenzivnijim i gotovo neprekidno dostupnim. Stare igračke, mrtvi tržni centri, konzole, fotografije, muzika, telefoni i vizuelni kodovi mogu se povezivati u dovoljno koherentan tok da fragmenti počnu da ostavljaju utisak celovitog sveta. Za tvrdnju da TikTok ili Instagram neposredno proizvode nostalgiju ne postoji dovoljno čvrst kauzalni dokaz, ali postoji sasvim dovoljno razloga da govorimo o njihovoj ulozi u distribuciji, recirkulaciji i personalizovanom vraćanju nostalgičnog materijala, sve dok određena verzija prošlosti ne postane kulturno izuzetno prisutna i psihološki lako dostupna. U tome je važna razlika između proizvodnje osećanja i organizovanja njegovog materijala, jer platforma ne mora da izmisli čežnju da bi joj svakodnevno obnavljala isti vizuelni i zvučni repertoar.

Na tom mestu sama reč nostalgija počinje da pokazuje sopstvene granice, a muzika ih možda najjasnije otkriva. Pesme „Vila sa Košara“ i „Veseli se srpski rode“ mogu kod slušaoca proizvesti snažnu emocionalnu reakciju prema istoriji koju nije lično doživeo, pri čemu etno-vokal, religijski i nacionalni simboli, priča o žrtvi, zemlji, precima i istorijskom kontinuitetu mogu izazvati ponos, melanholiju, tugu, strahopoštovanje ili gotovo fizički osećaj pripadnosti. Slično dejstvo može imati i kulturno pamćenje Kosovske bitke iz 1389. godine, čija emocionalna težina za savremenog čoveka očigledno ne zavisi od mogućnosti autobiografskog sećanja. Događaj udaljen više od šest vekova može u njegovom unutrašnjem svetu ostati prisniji od nečega što se prošle nedelje dogodilo na drugom kraju planete.

Socijalna psihologija za takve slučajeve nudi precizniji jezik od nostalgije. Kada je određeni grupni identitet psihološki relevantan, događaji mogu biti procenjivani prema onome što znače „nama“, iako se nikada nisu dogodili meni kao pojedincu, pa ponos zbog uspeha čoveka kojeg nikada nismo upoznali, tuga zbog istorijskog poraza ili bes zbog nepravde učinjene generacijama ranije postaju razumljivi čim grupa postane referentni okvir kroz koji se događaj tumači. Emocionalna rezonanca pritom ne mora predstavljati istorijski sud o događaju koji je pesma prizvala, niti zahteva da slušalac poseduje razrađen stav o svim njegovim političkim i moralnim okolnostima. Intenzitet emocije sam po sebi ne dokazuje nostalgiju, jer odnos prema prošlosti može biti satkan od čežnje, ponosa, žalosti, osećaja duga, strahopoštovanja ili snažnog kontinuiteta sa ljudima koji su živeli mnogo pre nas.

Ta distinkcija je važna upravo zato što sprečava da svaku emocionalnu bliskost sa prošlošću podvedemo pod jednu etiketu. Rečenica „nedostaju mi osamdesete“ može označavati stvarnu čežnju za zamišljenim životnim svetom tog vremena, dok „nedostaje mi Jugoslavija“ može sadržati porodično prenetu nostalgiju, političku identifikaciju, kulturno pripadanje ili nekoliko tih elemenata istovremeno. Emocija izazvana istorijskom pesmom može mnogo više pripadati osećaju grupnog kontinuiteta nego želji za povratkom u bilo kakvu konkretnu prošlost. Različitost tih mehanizama zato nas vodi ka širem i preciznijem pitanju načina na koji neproživljena prošlost postaje emocionalno prisna.

Zajedničko tim pojavama ostaje nešto šire od same nostalgije, budući da autobiografsko pamćenje predstavlja samo jedan od načina preko kojih prošlost dobija emocionalnu težinu. Porodica može preneti vrednosni odnos prema nekom vremenu, kultura stabilizovati njegove simbole, muzika istoriju učiniti telesno neposrednom, fotografija jedan porodični trenutak pretvoriti u reprezentaciju čitave epohe, film ponuditi iskustvenu teksturu grada koji nikada nismo videli, grupa događaj star više vekova ugraditi u savremeni identitet, dok internet sve te fragmente može ponavljati, povezivati i vraćati u oblicima koji čine prošlost stalno dostupnom.

Nijedan od tih procesa ne daje čoveku prošlost kakva je zaista bila, mada ostaje otvoreno pitanje može li to u punom smislu postići čak i sopstveno sećanje. Pitanje „kako ti može nedostajati nešto što nikada nisi imao?“ zbog toga počiva na preuskom shvatanju načina na koji prošlost postaje psihološki relevantna. Čovek može nemati nijedno autobiografsko sećanje na određeni svet, a ipak o njemu izgraditi dovoljno gustu, emotivno nabijenu i identitetski važnu predstavu da njegovu odsutnost doživi kao gubitak. Ono što tada oplakuje možda nije istorijska epoha u svoj njenoj dosadi, protivrečnostima i nasilju, već svet koji je iz njenih ostataka naučio da zamišlja kao moguć.

U tom smislu nostalgija bez sećanja prestaje da bude potpuni paradoks, jer lično sećanje nikada nije bilo jedini način na koji prošlost ulazi u čoveka. Ona može stići kroz tuđu rečenicu, fotografiju, melodiju, porodični mit, politički simbol ili zastareli interfejs koji nikada nismo koristili, a svaki od tih puteva ostavlja drugačiji trag i proizvodi drugačiju vrstu bliskosti. Čovek takvu prošlost ne pamti u autobiografskom smislu, ali je može dovoljno dugo zamišljati, vrednovati i emocionalno naseljavati da je na kraju prepozna kao svet kojem nikada nije pripadao iskustvom, a kojem je ipak mogao pripadati imaginacijom.