Strip „Persepolis” Marđan Satrapi kao svedočanstvo jednog doba
Helly Cherry
Između šeste i četrnaeste godine Marđan Satrapi je u Teheranu gledala kako pada šahov režim, kako vlast preuzima Islamska revolucija i kako počinje rat sa Irakom. „Persepolis“ je njeno sećanje na te godine, ispričano u prvom licu. Strip je od 2000. do 2003. izlazio u četiri toma, kod nezavisnog francuskog izdavača L’Association, a na engleskom u dva toma, 2003. i 2004. godine, da bi 2007. bio objedinjen u jedno izdanje. Satrapi je 2007. po stripu ko-režirala i izuzetno uspešan istoimeni dugometražni animirani film, koji je osvojio nagradu žirija u Kanu i bio nominovan za Oskara.
 |
| U Srbiji je ovaj strip objavila Čarobna knjiga |
Prvi deo prati Marđan kroz detinjstvo u progresivnoj iranskoj porodici koja je izašla na ulice protiv šaha, a zatim ostala u sukobu i sa novom vlašću. Obavezno pokrivanje, ljudi koji nestaju, sirene i sklonište u podrumu ulaze u priču onako kako ulaze u život deteta, između škole, igre i svađe sa roditeljima. Kada raketa pogodi njihovu ulicu, roditelji je šalju u Beč. Drugi deo govori o devojci koja u tuđoj zemlji ostaje bez oslonca, a posle četiri godine se vraća u Teheran, u grad i društvo koji joj više nisu svoji.
Kroz ovu ličnu odiseju, „Persepolis“ se hronološki i tematski otvara ka nekim od najvažnijih pitanja savremenog doba. U samom središtu stripa nalaze se borba za osnovna ljudska prava i specifična pozicija feminizma na Bliskom istoku, prikazana kroz svakodnevni otpor žena verskim dogmama, nametnutom odevanju i sistemskoj represiji. Buntovništvo ovde je politički stav ali i potreba za slobodom izražena kako kroz tinejdžerske akcije, slušanje pank muzike, tako i kroz otvoreno suprostavljanje autoritetima. Jednako važno jeste i pitanje identiteta: raspetost između tradicionalnog i modernog, te osećaj večite nepripadnosti koji prati Marđan. Za zapadnjake ona je autsajder iz konzervativnog Irana, dok je u domovini previše zapadnjački oblikovana da bi se bezbedno uklopila.
Istorijski događaji u „Persepolisu“ do čitaoca dolaze onako kako su dolazili do Marđan: kroz rečenice odraslih koje nije sasvim razumela, kroz zabrane koje je morala da prihvati i kroz igre kojima im se suprotstavljala. Već u prvom poglavlju devojčice u školskom dvorištu veo pretvaraju u igru, a ubrzo zatim stižu prizori koji nimalo ne liče na igru. Neretko, a posebno kako odrasta je i sama direktan akter događaja. Humor i tuga stoje jedno uz drugo bez najave, pa se smeh često zaustavi usred stranice.
Kroz ovu ličnu odiseju, „Persepolis“ se hronološki i tematski otvara ka nekim od najvažnijih pitanja savremenog doba. U samom središtu stripa nalaze se borba za osnovna ljudska prava i specifična pozicija feminizma na Bliskom istoku, prikazana kroz svakodnevni otpor žena verskim dogmama, nametnutom odevanju i sistemskoj represiji. Buntovništvo ovde je politički stav ali i potreba za slobodom izražena kako kroz tinejdžerske akcije, slušanje pank muzike, tako i kroz otvoreno suprostavljanje autoritetima. Jednako važno jeste i pitanje identiteta: raspetost između tradicionalnog i modernog, te osećaj večite nepripadnosti koji prati Marđan. Za zapadnjake ona je autsajder iz konzervativnog Irana, dok je u domovini previše zapadnjački oblikovana da bi se bezbedno uklopila.
Istorijski događaji u „Persepolisu“ do čitaoca dolaze onako kako su dolazili do Marđan: kroz rečenice odraslih koje nije sasvim razumela, kroz zabrane koje je morala da prihvati i kroz igre kojima im se suprotstavljala. Već u prvom poglavlju devojčice u školskom dvorištu veo pretvaraju u igru, a ubrzo zatim stižu prizori koji nimalo ne liče na igru. Neretko, a posebno kako odrasta je i sama direktan akter događaja. Humor i tuga stoje jedno uz drugo bez najave, pa se smeh često zaustavi usred stranice.
 |
| Marđanini roditelji poprilično su rizikovali da bi joj doneli ove postere iz Turske |
Vizuelno, „Persepolis“ se oslanja na minimalizan: crnu i belu boju i oskudne pozadine. Satrapi crta velike crne površine i pušta ih da se direktno sudare sa belim papirom, a likove svodi na nekoliko poteza, ali dovoljno da se na licu jasno pročita strah, bes, radost, tuga ili podsmeh. Takav vizuelni izraz je bliži andergraund stripu nego mejnstrimu. Recimo onom koga znamo iz alternativnih revija poput slovenačkog „Stripburgera“, ili Wostokovih radova kod nas. Razlika je u tome što je Satrapi sa tim izrazom izašla iz alternativne scene i stigla do najšire čitalačke publike.
„Persepolis“ se s razlogom nalazi na gotovo svim spiskovima obaveznog štiva devete umetnosti. Nagrađen je za scenario u Angulemu, Tajm ga je uvrstio među najbolje stripove 2003, a Gardijan i Njujork tajms stavili su ga na svoje liste najboljih knjiga 21. veka, na 47. odnosno 48. mesto, među knjige svih žanrova. Do 2018. prodat je u više od dva miliona primeraka. Razloga je nekoliko. Satrapi je napisala svedočanstvo o jednoj zemlji iz ugla deteta i mlade žene. Naslov upućuje na drevnu prestonicu Persijskog carstva, jer današnji Iran, kako i sama navodi u uvodu stipa, počiva na hiljadama godina istorije, a ne samo na nedavnim sukobima. Strip je pritom pomogao da se promeni pogled na sam medij: umesto zabave za mlade, postao je predmet ozbiljne analize.
Prijem nije prošao bez sporova. U Sjedinjenim Državama bio je meta pokušaja uklanjanja iz škola, a Američko udruženje biblioteka ga je 2014. svrstalo na drugo mesto liste najčešće osporavanih knjiga. Ima i stručnih primedbi: deo kritike smatra da je prvi deo, vezan za detinjstvo, jači od kasnijih, rastrzanijih poglavlja o Beču i povratku.
„Persepolis“ je obimno i ambiciozno postavljeno delo koje se u svojoj suštini oslanja na ono najosnovnije: lice, gest i ono što ostaje (ne)izgovoreno. Kroz lično svedočenje o jednoj porodici i zemlji u prelomnim istorijskim trenucima, Marđan Satrapi je stvorila priču koja prevazilazi sopstvene okvire i dodiruje univerzalne ljudske teme. Verovatno je to razlog zašto priča rezonuje sa publikom širom sveta. Ko želi da razume zašto se strip danas čita kao ozbiljna književnost, ovde je pravo mesto da počne.
„Persepolis“ se s razlogom nalazi na gotovo svim spiskovima obaveznog štiva devete umetnosti. Nagrađen je za scenario u Angulemu, Tajm ga je uvrstio među najbolje stripove 2003, a Gardijan i Njujork tajms stavili su ga na svoje liste najboljih knjiga 21. veka, na 47. odnosno 48. mesto, među knjige svih žanrova. Do 2018. prodat je u više od dva miliona primeraka. Razloga je nekoliko. Satrapi je napisala svedočanstvo o jednoj zemlji iz ugla deteta i mlade žene. Naslov upućuje na drevnu prestonicu Persijskog carstva, jer današnji Iran, kako i sama navodi u uvodu stipa, počiva na hiljadama godina istorije, a ne samo na nedavnim sukobima. Strip je pritom pomogao da se promeni pogled na sam medij: umesto zabave za mlade, postao je predmet ozbiljne analize.
Prijem nije prošao bez sporova. U Sjedinjenim Državama bio je meta pokušaja uklanjanja iz škola, a Američko udruženje biblioteka ga je 2014. svrstalo na drugo mesto liste najčešće osporavanih knjiga. Ima i stručnih primedbi: deo kritike smatra da je prvi deo, vezan za detinjstvo, jači od kasnijih, rastrzanijih poglavlja o Beču i povratku.
„Persepolis“ je obimno i ambiciozno postavljeno delo koje se u svojoj suštini oslanja na ono najosnovnije: lice, gest i ono što ostaje (ne)izgovoreno. Kroz lično svedočenje o jednoj porodici i zemlji u prelomnim istorijskim trenucima, Marđan Satrapi je stvorila priču koja prevazilazi sopstvene okvire i dodiruje univerzalne ljudske teme. Verovatno je to razlog zašto priča rezonuje sa publikom širom sveta. Ko želi da razume zašto se strip danas čita kao ozbiljna književnost, ovde je pravo mesto da počne.