Igor Čoko, u koncertnom kružoku Bad Music For Bad People poznat kao čovek sa foto aparatom (da parafraziram naslov čuvenog filma Dzige Vertova), ali i van tog kružoka kao dokumentarni i ulični fotograf, čije fotografije imaju ono nešto, što se može smatrati pravom umetnošću. S obzirom da je u pitanju čovek sa više talenata, Čoko je napisao i ovo prozno delo, koje se nedavno našlo u mojim rukama. U pitanju je autobiografska priča, ispričana iz ugla mladića kojem su se desile devedesete u Kninu, raspad, rat, izbeglištvo, a njemu su u tom trenutku jedina religija i osećaj za naciju bile distorzirane gitare koje su prangijali izabrani pank rok heroji. Ono što ga drži u normali, dok je sve oko njega nenormalno, je lokalna alternativna scena, demo pank bend koji pokušava da zvuči opasno, pokretanje fanzina, mladalački zanosi i prkosi, otkriće lakih opijata. Prvi deo priče pokriva Knin, a onda je došlo do izbeglištva i naš se junak našao u najružnijem gradu (moja klasifikacija ne autorova!), bežeći od mobilizacije koju su nasilno sprovodili arkanovci. Upisuje Pravni fakultet u Prištini kako bi se spasio i nastavlja odiseju kroz nova podzemna supkulturna otkrića, u srcu kosovskog pakla.
 
Neću vam dalje pričati ništa, osim da je ovo jedan samostalni izdavački poduhvat kreativca koji je želeo, sa punim pravom, da ispriča svoju priču koja se ne uklapa u kreirane predstave o istorijskim zbivanjima na pomenutim prostorima. Ovo je lična povest, individualna intimna istorija jednog mladog čoveka, smeštena u turbulentna vremena, i kao takva jača je od opšte istorije koja se piše i neguje radi održavanja klime podesne za buduća klanja.

Čoko je još uvek na toj njegovoj strani ulice, i sretnemo se često tamo, na trotoaru, razmenimo po koju, sa apsolutnim prepoznavanjem.
Đorđe Kalijadis