foto: Nikola Đorđević
Glas, stas, pojava, talenat. Pevač, pesnik, muzičar, glumac.Morison, Ian Krtis, Bouvi, Igi Pop, Tom Vejts, Piter Marfi, Endrju Eldrič, Nik Kejv. Nabrajam svoje "crne idole". Svaki od njih je osoben na svoj način, a opet su slični. Neopisivo jakog koncepta. Individualci, sa bendom i bez njega.
Nik je sve. I crn i krvav i nežan i brižan i opasan i tih i glasan i prek i sumoran, retko nasmejan i uvek hirurški tačan. Ubica stihovima.
Nik Kejv je gromada od koje se odbija loš ukus. Njega možeš ne voleti ili ne razumeti, ali nikako mrzeti.
Pojava za poštovanje. Pred njim sam saginjao glavu i dok me godinama gladao sa postera u tinejdžerskoj sobi. Postera više nema ali se i dalje osećam tako malim pred njegovom pojavom.
Nikov glas je posebna priča. Bariton od koga se ledi krv, a opet tako nežan, gorak i opor u baladama koje su mu obeležile karijeru.
Njegovi koncerti su ritual. Ne zbog idolopoklonstva, ne zbog obožavanja. To su mesta hodočašća na koja se dolazi zbog katarze.
Bed sids i Nik Kejv su jedna duša. Ta muzika nema ime. Ona je samo njihova.
Srbija voli Kejva. Odavno su se prepoznali. I dalje dišu u istom ritmu i dalje tragaju za slobodom.
Vladimir Milojević