Double Feature: Balkanska Smotra i Urusai-Con 2025

Petak, 27. jun

Kasnio je malo Deja. Vetar je duvao napolju, očekivao sam propisnu provalu oblaka (koja, ponavljam, nije došla, barem ne u tom trenutku) i pitao se da li je trebalo da uzmem bus. Ali stigao je auto iz Novog Sada. „Izvini molim te što si čekao“, naglašavao je Deja dok je pakovao kofer u gepek, „ali em je provala oblaka bila, nisam smeo da rizikujem da brzam, a imali smo i neki sudar ispred nas! Ono je bilo jezivo! Dva kamiona, cisterne, haos.“ Naravno, za ovakve stvari izvinjenja nisu potrebna. U autu su čekali drugi Dejan i Aljoša. „E, rakija je ovde bezbedna sa mnom“ rekao je drugi Dejan dok je ispijao već ne znam koju čašu tog jutra. Aljoša je, pak, bio smiren; ovo naglašavam jer mi je uvek drago da čujem kad jeste. Znam da mu zadnjih par godina nije bilo lako, a znam da ni drugom Dejanu, do kojeg sam tada sedeo, nije bilo nimalo lakše. A nije ni Deji koji je vozio. A realno, ni meni; sveopšta negativnost se ogledala na mnogo više polja od političkog, ekonomskog i ličnog.

„Nego, da čujem šta ste slušali u zadnje vreme“, pitao je Deja. Muzički ukusi su tu varirali, i iskreno nisam uspeo da popamtim ko šta voli da sluša. Ali mi je Aljošina reakcija nakon moje plejliste ostala u sećanju. „Ivane, obavezno me podseti da te NE zovem da mi budeš DJ“, istakao je uz osmeh.

Do ulaska u Leskovac se pričalo o svemu, od hrane do veza, od socioloških fenomena do anegdota iz prošlosti. Trojica Novosađana su potom nastavila u hostel dok sam ja išao ka mom smeštaju. Dolazak u Leskovački kulturni centar je bio otežan, utoliko jer je doslovce cela ulica bila raskopana, kao da su napravili jarak oko zamka. Ali taj off-road challenge u minijaturi mi nije smetao. Dva skoka i već sam bio u holu LKCa, gde su čekali Serafim i Rajački.

„A jeBEM li ga, dobro sam valjda“, veli Serafim dok se veremo uz Stepenice. Sa Rajačkim tad nisam pričao, ali ovaj zaječarski doajen i ja jesmo konverzirali u toku dana o nekom zajedničkom projektu, tema koja se nastavila od Niša. Dok smo se moj najbolji prijatelj iz Gnjilana i ja penjali niz sad već legendarno strme Stepenice LKCa, tik ispred vrata prvog sprata, gde je bila izložba, čekalo je još jedno meni izuzetno drago lice. „Matori!“ veli Joca, sa osmehom koji zna led da otopi. „Kad si stigo, jebote?“ „E, nema tipa 15 minuta.“ „Ajd pričaćemo gore.“

A gore je već bilo ljudi. OK, lica poput Andrijane i Katarine su nekako poznata (i Jane, sa grčkim nadimkom), nego tu nije bilo nekih drugih lica. Recimo, nisam primetio Stefana, Danicu, Minu, Marijanu, niti Mišu. Falili su mi, prosto rečeno. Međutim, jedan blaži osmeh je nagoveštavao pošten i dugačak razgovor. „Vidim, povela te je Sila sa sobom“, naglašavam dok se zdravimo. „Naravno!“ dodaje Vladimir, u nedostatku mogućnosti da sakrije entuzijazam, „mnogo mi je prijalo! Kao san da mi se ostvario.“ „OK, ali opet Dizni, brate...“ „Ma znaaam, znam, ali opet Kvaj-Gon.“

Sa Vladimirom ne dobijam često prilike da se pošteno izrazgovaram. Nekako tu dolazi i Miša (Cvetković, da ne bude zabune sa prethodnim Mišom, odnosno Serafimovićem), a i Joca pronalazi svoje sedište, pa kreće opšta konverzacija. Dakako, kad ste stacionirani u Beogradu, ne možete a da ne pričate o poslu i gradskom prevozu. Te teme su nekako neminovne. A nekako je neminovno i ne pomenuti zanimljive idiosinkrazije drugih autora – tu čast je imao Maza malo nakon što je došao. „Trebalo je vidjeti tu scenu“, pominje najbrže pero u Laktašima, „Sedlan i Žile spavaju u istoj sobi. Sedlan zahrče, a Žile kao da mu odgovara. Al nije to hrkanje klasično, nego kao da zapjevaju, kao da podižu mrtve! Sedlan veli „Oooooooooo..“ a Žile odgovara višom ljestvicom, „OOoooOOOOOOoooOOoo...!““ Malo je reći da smo se gušili u smejanju.

Paralelno, nekako jedan uz drugog, su ušli Aleksa i Marko. „Oho, evo je perjanica srpskog stripa!“ velio bi Joca polušeretski, tik nakon što smo pre toga pričali o drugoj perjanici Tiberiju. Aleksu nisam mogao a da ne pozdravim prvog u nizu; pre Leskovca smo se videli u Nišu, a ispostaviće se da će u nedelju otići ranije i iskoristiti dotičnu bitisanjem na Urusai-Con-u, uz Stevana Subića i još autora pride. Marko, pak, je komunicirao sa par drugih autora, gde se istakao izvesni Đula Nemeš, onako ojači kreator mađarskog porekla. I sa njim sam razmenio par fora pre propisnog pozdrava s Markom. „Jeste li dobro putovali?“ pitao je čeoni čovek Smotre, a umor zasigurno nekoliko sedmica mator se na licu ocrtavao. I generalno je nastavio da kruži dok je Deja (Sedlan) našao svoje mesto uz Jocu.

„I tako, mene koleginica s prethodnog posla upozori „Ivane, u ovoj firmi imaju HR departman. Bolje pazi šta pričaš““ velim ja dok nam jedan od učenika Škole stripa sipa hladnu vodu. „Mislite da ja pazim šta pričam?!“ Dotakao sam se, pritom, jedne anegdote, gde sam apostrofirao onako usput „Ja tako volim da, ako je iole dvoznačna ili naizgled lascivna izjava, dodam jedno „s oproštenjem““. Na moje iznenađenje, Joca je imao svoj odgovor na to. „E, a ja obično kažem „da prosTIte““. Nisam mogao a da se zadovoljno ne osmehnem, jer me je to podsetilo na sad već bivšeg kolegu s posla Mateju i njegovo tiho, despotovačko, na moju izjavu odgovoreno „da izvineš“.

Par puta su mi skrenuli pažnju da previše imena navodim u tekstovima. A budući da sam sociopata koji voli da nervira ljude, spremite se za spisak:

- „E, upoznao si Sašu?“ veli Deja Joci. „Jesam, kako nisam.“ „Al treba Pavela da upoznaš!“ dodao je. Dakako, pozdravi su poslati obojici, uz fotke;

- Vergil Nikolov i Rumen Čaušev, iz Bugarske, su figurirali za stolom nešto nakon spike o Pavelu; od Vergilovih polaznika sam zagrabio kontigent stikera;

- Peter Bolen, belgijski prijatelj Leskovca već dugi niz godina, je sa ortakom Erikom opet rešio da obiđe Jug. Poneli su belgijske grickalice;

- Igor Krstić ne zahteva posebno predstavljanje – čovek je domaći na Jugu i uvek dobrodošlo lice u svetu stripa i ilustracije; na njegovu sreću, ovaj put nije morao da spava u lobiju hostela (ko razume, shvatiće).

E sad, negde tokom trajanja tribine o „Ninđi“ Rajačkog i o bugarskom broju „Vekovnika“ dve ključne stvari su se desile. Prva je bila novo poznanstvo. „Zdravo, ja sam Artjom“, veli on, a ja ga presecam u pola reči, „Trahanov? E, dopisivali smo se na Instagramu!“ Zbunjen, skapirao je ko sam tek nakon pokazanih poruka, pa se razgovor nastavio. Tokom istog, saznao sam da je čovek od kulture (ne moram da pominjem ĐoĐo-Elrik konekciju iz somborskog teksta – ali moram da pomenem uzajamni respekt koji Naoki Urasava-sensej uživa od nas obojice), kao i da je neizmerni izvor entuzijazma, no o tome ćemo u segmentu o narednom danu.

Druga stvar je bila ta da su strip autori po prvi put osetili kako izgleda prohibicija. „Nemojte pivo, jebote, dolazi RTS“ veli Marko, pomalo nervozan. Joca je već nabavio par limenki za nas i kaže „OK narode, nemojte da pijete, jebiga“. Ne znam ko je pomenuo ideju da sakrijemo limenke u papir, ali je Aleksa prvi dohvatio jedan i nacrtao logo sa natpisom „Ovo je sok, bre!“. Joca je oko svog piva samo obmotao papir, bez crtanja. Ja sam imao dve varijante; prva, lošija, je imala natpis „Шлепс“, dok sam se za drugu malo potrudio i em lepše zalepio papir, em napisao „Ceci n’est pas une bière“ u čast Reneu Magritu (i pivu). Deja je bio najkreativniji – napravio je malo odelo od papira i nazvao svoju kreaciju „Polit-Bira“. „Pa pogledaj kakvu marketing kampanju mogu da napravim, brate“, veli drug Sedlan, ponosan na svoje parče readymade-a, „Nego daj da fotkamo ovo, ej!“

U međuvremenu je RTS i došao. Da li su snimili piva na stolu ili ne, iskreno me zabole. Nešto u zadnje vreme nisam ljubitelj režimskih medija (a ni režima, pogotovo kada tvrde da je četiri i po miliona uloženo u XYZ za...ne, neka, o tome drugi put). Ono čega jesam ljubitelj jesu spone leskovačkih stripaša. Dragana, iako pretežno istraživačica i akademik, već jako dugo figurira u stripu, a duže kao Serafimova prijateljica. „My brother from another mother“, rekla bi ona, na šta bi se ja nadovezao „his sister from a different mister“ (doduše, opaska je izašla tek naredne večeri, ali eto). Izvesni Andrija se tu takođe našao; ispostaviće se da je on zapravo sveže izdao jednu knjigu za decu koju je Serafim ilustrovao. Dakako da sam istu kupio, i dakako da su legle posvete od obojice.

Tu negde, dok smo ispijali sankcionisana pića, izmamio mi se jedan široki osmeh na lice. A da znate razlog iza istog, premotaću malo film.

„Pa dobro, jebote, ko je ta Pia?!“ pita Joca, očito zbunjen. „Vazda mi svi redom pričaju o njoj, ko da je od zlata!“ I u tom trenutku sam sebi vratio film, ali onda kada smo tek Saša i ja pričali o njoj. Joca je upravo bio na istoj poziciji gde sam se ja nalazio pre nepune tri godine, i nekako sam znao kako će se završiti. Ali pre nego što se završilo, moralo je da počne – Pia je ušetala u potkrovlje Leskovačkog kulturnog centra, i dok se dogegala do našeg stola, trebalo joj je vremena. „Evo stigoh“ veli ona dok polako, jednog po jednog, grli poznanike. Deji je posebno bilo drago da je vidi. Doduše, ja sam morao nečim sa njom da se raskusuram.

„Ej, pa nisi morao!“ veli ona dok prihvata novu beležnicu, „al ovo je the best, sad ću imat gdje da skupljam nove skice, stari skečbuk mi je skoro pun!“ I taj isti star skečbuk su sada ispunjavali crtači koji su do malopre štekali alkohol u papirima. „Ali samo da naglasim, to nije sveska za skiciranje, to je običan rokovničić“, dodao sam, na šta je ona odmahnula rukom. Kasnije je istakla da će joj umesto skupljanja crteža služiti za hvatanje beleški. No, sad kad se setim, o tome smo zapravo pričali malo kasnije, ispred potkrovlja, dok je palila cigaru. Tu je otprilike i naišao Joca. „E, pa, Joco, taman da te upoznam s nekim“, velim, a ne mogu da sakrijem zadovoljstvo. Joca se do kraja večeri i sam uverio zašto Leskovac obožava Piu i zašto mu se ona i dalje redovno vraća.

Na otvaranju Smotre, snimio sam i Anđela i Fikija. Malo je reći da je tu bilo radosti. „Kad si stigao?“ veli Anđel, a onaj isti osmeh koji mu se ne miče sa usana već decenijama je tu. „Daj da pijemo posle, a?“ Fiki je isto bio vidno veseo. Tačno je da nije bio u stripu relativno dugo, iz opravdanih razloga, ali zna se gde mu je drugi dom – i zna se gde će se uvek vraćati. Uvek tu, podno potkrovlja LKCa.

„E, jedi govna“, rekao mi je Veselin, „al mnogo te volim!“ Za neupućene, Veselin je jedan bugarski ilustrator koji je u pratnji svog ortaka – koji se, svega mi na ovom svetu, zove Džulijano – po prvi put tada bio u Leskovcu. A upoznali smo se ispred vrata Škole stripa, gde je takođe konzumirao sveže napravljenu cigaretu. Nekako uvek imam praksu da se s nekim na keca povežem tokom Smotre, i ispostavilo se da ni ove godine neće biti izuzetka. Praksa izgleda otprilike ovako:

- standardno s Leskovčanima u berićet (Serafim, Anđel, docnije i Danko, pa i Miša, su to i više nego dokazali)

- dugogodišnji poznanici samo još više prodube druženje (Joca, Deja, Igor, Danilo – o njemu ćemo kasnije – Koral, Aljoša, Aleksa, Piter)

- ljudi sa kojima sam nešto manje komunicirao te godine dodatno ojačaju odnos (Vladimir, Rumen, Rajac, Stefan – i o njemu nešto kasnije)

- novi ljudi tu i tada postaju osnažena poznanstva (Veselin, Džulijano, Blagovesta, Kosta, Nađa, Andrija...a jedno ime čuvam za sledeći odeljak).

Nego, pomenuo sam Stefana. Vožd izdavačke kuće „Maverik“ mora da je tokom bivstvovanja u Somboru stekao neki izuzetno dobar utisak o meni – na njegovu štetu, siroma – jer ne samo da smo više pričali tokom druženja u Leskovcu, nego je tu palo i više predloga glede budućeg delovanja na stripu. Ne saradnje, da se razumemo, više je to bio networking. A vidi se da čovek ima dušu; vidi se, pritom, i da voli pokoju da popije. Ali to treba testirati nekoliko desetina puta, čisto da se uverimo. Njegovim rečima, prodaja njegovih izdanja je bila solidna u Leskovačkom holu. Premda ima samo dva izdanja na tržištu za sada, sprema se nešto zanimljivo ubuduće. Ne odajem šta je, jer iskren da budem, zaboravio sam. Al neće mi Stefan zameriti.

„Al ovaj Toxic Avenger, brate mili...“ prokomentarisao je Vladimir. Neću reći šta je prokomentarisao, niti koga. Bez konteksta je lepše, ljudi pogađaju. „Haj Hooogarden“, je još neko rekao, takođe bez konteksta. A pak sa kontekstom je upravo Deja rekao, pri izlasku iz „Marfijevog paba“ ka drugoj lokaciji, „Ej, ovde je trenutno desetoro ljudi i dva Bugarina“. Pre toga je pričao o veštačkom cveću u saksijama.

Čemu ovaj niz nevezanih storija? Pa, to vam se desi kada delite alkohol i strip kao glavne motivatore. Najveći deo toga se odvijao što u „Marfijevom pabu“, što u „Korneru“. I u najvećem delu u neopisivo dobrom raspoloženju. I dalje pamtim kako je Dejan doslovce zaspao za stolom, ili kako je Serafim nadugačko razglabao o poslovnim planovima dok su Dragana i Andrija ispijali po koji litar, ili kako mi je Pia ispresavijala vrat pokazujući mi neku antistres tehniku. Pamtim i Jocinu zabrinutost nakon što sam eksirao i tipa dvanaestu rakiju to veče. „Ne brini, imam ja kilometražu“ rekao sam, iako je dotičnu preseklo poslednje pivo u parku.

Tu sam se podsetio ljudi koji nisu bili ove godine s nama u Leskovcu. Ovaj put ni Sreta, ni Darko, ni Saša, ni Pavel, a ni Pavle nisu mogli da prisustvuju, i iskreno mi je bilo malo krivo. Jeste, obaveze odvuku ljude, ali upravo ljudi sačinjavaju smotru, čine je time što jeste, glavni su činioci dotične, začine učinjeno činjenicom da su učinkoviti u najvišem činu.

OK, i dalje me drži cuganje od tog petka, odoh nakratko da se otreznim.

Subota, 28. jun

„Kakav bre Seksi Raša?!“ veli Miša meni dok umire od smeha. I to je tek druga najčudnija interakcija tih prvih sat vremena u subotu ujutru, odmah nakon Aljošine spontane ponude da odemo u crkvu i vidimo kakva je. „Pa da,“ istakao je Aljoša a propo crkve „ja sam ozbiljan. Da vidimo i zvonik i ikone i ostalo“.

Sa Aljošom sam nadugačko brstio o DnDju kad su nam se Rajac i Rumen pridružili. Rumen pogotovo je bio darežljiv sa stripovima, kao jedno od najprominentnijih imena stare garde bugarskih stripaša. Unutar jednog malog kataloga o autorima koji su trenutno aktivni, pronašao sam meni draga dva imena, Anino i Ljubovo. Njih dvoje su se u to vreme aktivno pripremali za AniVenture, festival u Bugarskoj koji je umnogome sličan onome kojeg ću opisati pred kraj ovog članka, samo mnogo veći. Tom prilikom sam fotkao to izdanje i prosledio Ani i Ljubu. „Pozdravlja vas Rumen“, naglasio sam. Dakako sam i pomenuo Rumenu o jednom interesantnom projektu koji se tu rađa, sa tim divnim predavačima iz Sofije. A pričalo se i o još mnogo čemu.

Ta subotnja jutra nisu česta tema u mojim prikazima Leskovca. Tada se dekompresuje prethodni dan, potežu naizgled lagane teme koje prerastaju u nešto veće, i tu se nekako sakuplja energija za dalje. A dalje je čekala tribina o grčkom stripu gde je Nikos Dalampiras em pričao o trenutnim stremljenjima helenskih autora, em delio neka simpatična izdanja po diskontnoj ceni od džabe. Nikosovo predavanje je bilo onako oveće i krcato informacija. Vidi se da je zašao u materiju, i prisutni su mogli da nauče mnogo toga o grčkom stripu. Najentuzijastičnija je bila mlada bugarska ekipa iza projekta vezanog za časopis „Daga“ – tačnije, njegovu novu iteraciju. Iako izgleda kao – i jeste – panker, Dalampiras je zapravo akademik (štaviše, delimo struku) i svoj posao, čak i kad je u pitanju hobi, shvata krajnje ozbiljno.

„Šta smrdi to, jebote?“ ističem ja, a vonj se širi istim uglom stola za kojim smo juče prohibicovali pivo. „Nisam ja!“ veli Joca, a Kosta ispred njega sedi i uveliko tušira nacrtano. Nekako nonšalantno on pruža nama obojici bočicu. „Tuš je.“ I bio je u pravu – tuš je zaudarao! Ali je barem radio posao. Ispunjavao je stranice crteža dok je tribina o ženskom stripu polako otpočinjala. Posvećenici će pamtiti prethodne iteracije ovih tribina, te će zapaziti stara, dobra imena unutar panela kao što su Katarina, Pia i Dragana. Od novih, tu su se našle Jana, Nađa, Katja, Silvija i Blagovesta. Dragana i Nađa konkretno su bile moderatorke tribine i uglavnom su sve gošće, širom Balkana, a i dalje, propitivale o stremljenjima autorki, probijenim barijerama, uspesima, daljim izazovima i svega tome sličnom. Nešto kasnije sam saznao da je Katja, konkretno, ruska autorka koja živi u Pančevu već neki niz godina. Sa njom, njenim partnerom i Artjomom sam posle o Pančevu brstio u jarku ispred LKCa. Mnogo dobra neka ekipa, narode. Ne moram posebno apostrofirati da je njen stil crtanja izvanredan i da će definitivno ostaviti traga u domaćem stripu, ako ne i šire.

Još par tribina je prošlo, uključujući jednu o rumunskom stripu i jednu o našim autorima sa strane. Tokom te, primetio sam da se Pia udubila u čitanje nečega na telefonu. Toliko, štaviše, da je kliznula duž foteljice i maltene ležala u istoj, poput sredovečnog bejzbol trenera. Tek negde petnaestak minuta nakon toga sam skapirao šta zapravo čita. „TI si cijelu novelu napisao“, dodaje mi ona – čitala je izveštaj sa recentnog strip festivala u Somboru. Taj dan smo imali još dva zanimljiva trenutka. Jedan je bio vezan za igru reči, konkretno oko termina „kitke“. Bilo da je buket cveća ili pletenica, fora se postavila sama po sebi i neću da je pojašnjavam, nego je puštam da govori sama za sebe – „kitke kod kite“.

Drugi trenutak, pak, je obuhvatao više ljudi. Spuštam se ja niz Stepenište, oran da odem do stana i ostavim novonabavljene stripove. I ko će da naleti na Stepeništu, ali u suprotnom smeru, nego više puta pomenuta Pia. I naravno da smo zastali da pričamo. „I šta bi ono što si mi uradila sa vratom, leba ti?“ „A, pa kaj neka terapija za reduciranje stresa, slično indijskim učenjima!“ „Da, da, nego dokle ste zaginuli sinoć?“ „Mislim do četiri ujutro, počelo bilo da sviče.“ „Vidim, i ja se još oporavlj--“ i primetim ja flašicu vode u njenoj ruci. „Čekaj, jel to Jazak?!“

Naravno da sam je zamolio za fotku. Naravno da je pristala. Naravno da je fotka poslata odmah Saši Papriću. I naravno da je odgovorio. „He, he, hidratacija prije svega!“ nabacio je uz kez. I ne, neću pustiti da ta fora umre!

Elem, nedugo potom, ista ta Pia se našla u društvu probranih probisveta. Sem pomenutih Koste, Deje i Dejana, za stolom su se našli i Aca Uzelac, docnije Aleksa i...to je valjda to? Ne pamtim. Uglavnom, pričalo se delom o istoriji (jer gde Aca zakorači, povesnica oživi), delom o strip festivalima u regionu, delom o politici, delom o muzici, a saznao sam i poštošta o dobrim diktafonima. Taman smo se vratili posle na vreme da odslušamo naredne teme, o makedonskom stripu i o novim „Vekovnicima“ koje je Muran crtao.

„Izvini, da li bi mi nacrtala nešto?“ zamolio sam Silviju, u razmaku dva razgovora sa partnerom joj. „Naravno, evo!“ A pritom ja pružam ruku jednom bradatom gospodinu ispred mene – sekundu docnije udar prisećanja. „Pa mi se znamo!“ veli Davor. „U jebote! Rastamane?!“ „Naravno!“ „Ej, pozdravila te Ana!“ „...Ana?“ Pokazao sam mu fotografiju bivše mu devojke. „Pa otkud nju upozna?!“ „Zapošljena je u firmi oca moje devojke.“ „Pa kako je mali svet!“ Veli on, a onda vadi nove stripove, na temu ekologije. „Ovo je za tebe.“ „E, nemoj tako. Daj naplati.“ „Ne, ne, to ti je poklon.“ „Pa ne može tako!“ „Slušaj“, dodaje Davor, a u očima mu je sjaj koji se nekako uklapao u sjaj koji sam video pre više od deset godina. „Jedan od glavnih razloga zašto je „Ajvarmen“ izašao kao album i zašto sam ga uopće dovršio jesu upravo tvoje reči. Ti si jedan od retkih koji je stalno pričao kako bi voleo da ga vidi gotovog.“ Priznajem, ego mi je u tom trenutku nešto više porastao (s oproštenjem). Ali je pokazao tačnom floskulu da nikad nije kasno postići nešto, kao i da se dobra dela i dobra volja eventualno, na ovaj ili onaj način, vrate.

Dakako, nije bio jedini Makedonac tamo. Momci iz grupe Paragons su se našli tu, a jedan njihov član je nešto kasnije osvojio i nagradu. Od jednog prisutnog autora iz te grupacije sam čak i kupio primerak autorskog mu stripa. „Hvala ti puno!“ naglasio je zvonko Stefan dok je vrteo konkvistadorske brčiće. „Ma opušteno.“

Ali nikako da bude opušteno. Naposletku, spremao se onaj glavni deo. Unutar prostorija biblioteke „Radoje Domanović“ (gde me je, interesantno je navesti, Miša zamolio upravo Paragonse da ispratim; „ti već znaš put, ajde molim te“ veli on), Markova supruga Nadica je pre svega najavila jednu interesantnu izložbu vezanu za Drakulu u rumunskom stripu. Nikolae Pepene, direktor Regionalnog istorijskog muzeja u Brašovu i jedan od velikana iza projekta „CAN for Balkans“, je uz prevod Ace Uzelca podelio par reči sa prisutnima. Izložba je zvanično otvorena, a prisutni su mogli da vide mnoštvo kvalitetnih radova izvanrednih rumunskih stripara.

A onda je jedna setna tišina ispunila prostoriju. Nije bila primetna mnogima, jer nisu bili skroz upoznati u priču koja sledi, ali organizatori festivala i te kako jesu. Dotična tišina se nije toliko ogledala u nedostatku zvukova, da se razumemo. Ogledala se u tome da je Marko, po prvi put kako sam dolazio na Smotre, po prvi put kako organizuje silne događaje, otvaranja i izložbe, pred mikrofon istupio nekako drugačiji. Naposletku, izložba se ticala originalnih radova njegovog mentora, jednog od mnogih autora „Mirka i Slavka“ i zasigurno najboljeg crtača Južne Srbije tokom postojanja bivše socijalističke federativne republike, čoveka po kome škola stripa u Leskovcu i nosi ime. Mlado i staro je moglo, sa spoljne strane biblioteke kroz reflektivnu površ prozora, da isprati kako je, pre mnogo decenija, Nikola Mitrović Kokan stvarao fiktivne svetove u kadrovima, svoje kako i zajedničke. Markove reči o mentoru su bile odmerene i probrane, ali ne zarad nekog PR-a. Ovo je prosto iz njega govorio Marko iz jednog drugog vremena.

A kako sam istupio napolje, isto to sam osetio i kod Fikija – i on je o ovim tablama govorio rečima nekog drugog Fikija, onog koji je od dlaka sa repova domaćih životinja pravio četkice za tuširanje, onog koji je u „Arsenalu“ imao niz radova, kada je aktivno hteo da se bavi stripom, mnogo pre ikonopisa i drugih srodnih disciplina. Kako sam razumeo – nažalost, nisam zabeležio, a sećanje me ne služi dobro – ove originalne crteže su Marku ustupili još uvek živi potomci Kokana (kćerka Marina, mislim, ali ne mogu biti siguran). Činjenica da su oni osvanuli sada, na tridesetogodišnjicu postojanja škole stripa, govori mnogo štošta. Ali ta setna tišina koju sam pomenuo ranije – ona govori mnogo više.

Put ka Narodnom muzeju je proveden u razgovoru s više ljudi, gde sam saznao da je Pijina sestra, Nika, zapravo spisateljica sa recentno objavljenom knjigom. „Da, znam, haha, Nika Nikolič, smiješno“, samoinicijativno je naglasila ova pregalnica iz Ljubljane. „Zapravo, meni je više referenca na Niku iz Samotrake“, dodao sam. Bili smo u društvu više autorki i autora, prvenstveno devojaka iz škole stripa, ali smo omašili putanju, jer se ovaj put u Muzej ulazilo sa suprotne strane...i pelo uz još sedam nizova stepenica. Eto, to je jedna od stavki koja gotovo nikad ne nedostaje iz Leskovca – stepenice.

Običaj je da se u Muzeju tokom Smotre otvori nacionalna izložba stripa neke gostujuće zemlje. Iste obilazim od 2011-te, a za par sam imao i direktnog učešća na ovaj ili onaj način. Ovo je prvi put, kako ja znam barem, da je umesto toga koncept promenjen barem po pitanju same tematike – predstavljen je bugarski istorijski strip, od najranijih radova pa sve do 21. veka. I dakako da sam tu video neka poznata imena. Uz reči Tihomira Kajrjamova, atašea pri Bugarskoj ambasadi u Beogradu zaduženog za politička pitanja i obrazovanje, ovo je jedna od najvažnijih izložbi bugarskog stripa u regionu. Kasnije, u vrlo kratkoj razmeni sa gospodinom Kajrjamovim, saznao sam da su ovakve stvari od monumentalnog značaja za ne samo kulturu Bugarske, nego i za međunarodne odnose. Inače, razgovor je taman krenuo u nekom opuštenijem smeru, ali foto-sesija sa pobednicima je to morala da prekine.

I tu sam je spazio. Poznanicu koju sam pre toga samo znao digitalno, već godinama, sa kojom sam umalo sarađivao – na dvaput! Bugarsku autorku čiji stil mi je oduvek bio simpatičan, koja je upravo tu i tada dobila nagradu za svoj pregalački angažman. Smotra služi za susrete, ali i te kako služi i za oživljavanje poznanstava koja, barem do tog trenutka, postoje samo na internetu.

„Rali?“ pitao sam je. „Ralica?“ Pružila je ruku. „Jesam, drago mi je.“ „Drago mi je, ja sam. Ivan. Čovek iza „Tračanina““. „Oooo...?“ rekla je, a oči su se širile. „OOOO?!?!“ dodala je, a šaka je jače tresla šaku. „PA NE MOGU DA VERUJEM! KONAČNO!“ „Da, posle svih ovih godina!“ dodajem. „Btw, obavezno moramo da hvatamo selfi za Anu i Ljuba.“ „Obavezno!“

Taj selfi je pratila zajednička fotka. Potom sam ja fotkao nju i par ruskih autora, Irinu i Vitalija, koji su sa njom pre toga komunicirali. A onda se tu okupila i nešto veća grupica bugarskih autora, pa se još jedna fotka upriličila. Prvo ozbiljna, a onda krajnje neozbiljna. Nekako je teško opisati tu atmosferu. „Pozdravlja vas i Rali“, potpisao sam dok sam drugu fotku tog dana slao Ljubu i Ani.

Vratili smo se, svi nekako kolektivno, u potkrovlje LKCa. O svemu se pričalo, al se nekako žurilo na ispijanje napitaka za odrasle. „E matori, gde ste planirali?“ veli Joca preko telefona. „Vrlo verovatno ćemo pravo u „Korner““, reći ću mu docnije, „ali mogu ja kod vas prvo u „Marfiju“, pa da se prešaltamo.“ „Ma jok, evo mi samo da ispijemo pa ćemo i mi ka vama“.

Unutar „Kornera“ smo zauzeli busiju. Jedan red su seli Danko, Anđel i Artjom. Danko je, nažalost, otišao ranije zarad planova sa prijateljima, ali smo se izzdravili kao rod rođeni. „Cimam te kad idem za Svilajnac“, rekao mi je, a u glavi mi je vazda neispunjen dogovor da zajedno zasednemo sa drugom nam Gvozdom i popijemo kakvo piće. Drugi red smo sedeli Igor i ja. Posle su nam se pridružili Joca, Danilo, Aleksa i Aca. Tema je bilo od sorte. Danilo i Aca su na-du-gač-ko pričali o Noćnoj mori Željka Malnara, Artjom je govorio o svojim dogodovštinama sa srpskim penzionerkama i njihovim psićima, Anđel je pričao o pore—ne, nije o tome pričao, niste to od mene čuli, a ako ste nekako tu negde primetili da se priča o Naokiju Urasavi, o ĐoĐoovoj bizarnoj avanturi, o Elriku od Melnibonea, o Korumu, Hokmunu i Erekoseu, o ruskoj varijanti Gospodara prstenova i o onoj jednoj knjizi koja za naslovnicu ima Pokemone iako je tematski nešto potpuno drugo – to ste čuli Artjoma i mene kako brstimo podugačko i naširoko posle više čaša pivčuge. To, a i legenda o Opfufenu je opet preneta (ko razume, shvatiće). A ko razume, shvatiće i zašto je Artjom u očima izvesnih osoba zadobio prezime Tucović.

Koral je u to neko vreme pristigao. Ovaj vrsni turski autor je, iako neoženjen, postao leskovački zet, utoliko zato što je svako leto u njemu. Sa njim sam vrlo malo ove godine pričao – daj bože da smo dve reči razmenili – ali znamo se. I ono važnije – zna se sa Leskovčanima. Prihvaćen je kao da je njihov, i on je njih prihvatio kao da su njegovi. To se videlo i te večeri u parku. A na putu ka tom parku, poteglo se par tema. „Pošalji slobodno tvoj rad sa Gajom“, veli Džulijano, „deluje mi upravo kao ono što nam treba.“ „Eee, super,“ velim ja. „Dakle, časopis?“ „O, i te kako.“ „Jel vam treba scenarista?“ Raširene oči, kao kod Rali pre par pasusa. „Nama UVEK treba scenarista!“ Ostalo će biti istorija.

I kako mi se čini, ne samo tu. „Blagovesta, a? Prelepo ime.“ „Da. Donosim ljudima dobre vesti,“ dodaje ona. Pričali smo malo o tome ko šta radi. Nekako joj je bljesnula iskra u oku kad je čula termin „steampunk“. „Ej, pa ja sam oduvek htela da radim priču u steampunk fazonu!“ dodaje ona. Kez sa moje strane. „Jel ti treba scenarista?“ Nešto pribranije, ali podjednako entuzijastično, dodaje ona „Meni UVEK treba scenarista.“

Bugari su izgleda obeležili after-hours druženje u Leskovcu. Ono što mi se posebno sviđa kod modernih generacija bugarskih autora je činjenica da obožavaju fore na svoj račun. „Bear in mind, my friend“, velim ja Džulijanu, a on već unapred zna šta ću reći i nastavlja da se kliberi, „a lion doesn’t concern himself with the opinion of Bulgarians“. Veselin je pogotovo bio spreman na samozajebanciju. A nije daleko od toga bio ni jedan mladi makedonski autor, Aleksandar Tancovski, dok je listao jednu za drugom pesmu Južnog vetra na svom Spotify-ju. Il je to bio YouTube, jebem li ga.

Aleksandar je pritom prisustvovao spektakularnom trenutku kada je Pia rizzovala nekoliko cura i dovela ih do naše klupe. Cela ta interakcija mi je bila fascinantna, premda sam u tom trenutku ili pričao sa Serafimom o politici, ili sa Nađom ukrštao sive ćelije. „Mislim da je ovo prvi put, za sve ove godine, da ti i ja zapravo pričamo o politici“ velio je Serafim, i premda smo naišli na neslaganja, obojica smo ljudi koji umeju da poštuju tuđe mišljenje. Naposletku, da nije tako, ne bismo bili prijatelji duže od deceniju i po. I bilo je tu dakako teških tema (ne može se uvek ni pričati o šargarepama; ko razume, shvatiće), ali kao što bi moja jedna prijateljica rekla, tokom zagrljaja koji je dodatno produžavao pozdrav, „samo je bitno da ne budemo govna. Ak nismo govna, sve će bit u redu!“

Nedelja, 29. jun

„To sam ja, ne umem da ćaskam, odmah uskačem u teške teme“, rekla je Rali tog jutra. Petar je sedeo do nje, Vasil do mene. Opet s Bugarima, opet nadugačko, opet o svemu i svačemu – muško-ženski odnosi, rasizam, istorija, Hajao Mijazaki, video igre, sloboda govora, seksualnost, strip. Nikako bez stripa. Ono jeste, Vasil je uglavnom malo šta izustio, dok je Petar, sa druge strane, non-stop dodavao nešto novo. Tim tempom nam se pridružio i Aljoša, opet je gustirao sladoled od lavande. Ili bakinog kolača. Ne sećam se, ali je jedan od njih preporučio. Dejan je sedeo tik do njega i već bio u elementu. Dekompresije nedeljom su malo drugačije od onih subotom. Ove, jelte, nose notu rastanka, i kao takve oboje svaki razgovor nekom užurbanošću, žudnjom da se sve kaže u tri rečenice. Teško je to oslikati rečima, to treba da se doživi.

„Ivo, samo ovo da popijemo i krećemo“, rekao je Deja, koji je sedeo za susednim stolom. Naravno, bio je okružen stripašima, uključujući jednog turskog autora kome nisam zapamtio ime. Pogrešio sam i kada sam mu zapravo pružio ruku. „Hvala na prenetim pozdravima“, rekao sam mu, a on me je gledao zbunjeno. „Pozdravima?“ „Od Elif?“ „Ja ne poznajem nijednu Elif.“ Miša me je posle ispravio da je, zapravo, jedan drugi autor preneo pozdrave od Elif, meni drage prijateljice i saradnice iz Istanbula. Pozdrave, treba naglasiti, koje sam ja zapravo dobio iz druge ruke od Marka. „Još se čujete?“ pitao me je tada. „Da, da, radili smo i strip zajedno.“ I ako je sreće, radićemo još njih.

Vreme je polako došlo. Pozdravio sam se sa novim bugarskim poznanicima, naglasio Rali kada ću biti u Sofiji, a onda prešao da se pozdravljam sa ljudima za susednim stolom. Rad u noćnoj smeni je zahtevao požurivanje, a situacija oko puteva i blokada odlazak zaobilaznim, dužim putem. „Odoh ja da kupim vodu“, rekao je Aljoša svraćajući u market. „Ej, a odoh i ja da kupim vodu“, naglasio je Dejan, otišavši da NE kupi vodu. Deja i ja smo stajali kod auta i čekali. „Dobro, manje je ljudi bilo“, rekao je, „i kao da je sve manje. Ali lepo je, jebiga, uvek je lepo!“ „I mi starimo, Dejo. Ne može uvek da bude kao nekada.“ „Ma znam.“ Dakako mi je pokazao i namirnice koje je kupio.

A kad smo kod namirnica...

„Ljudi, kupio sam četiri flašice“, veli Aljoša, dok nosi svih četiri, „za svakog po jedn--“

„NIJE VALJDA DA SI KUPIO JAZAK?!“

Pogledao me je kao presečen.

„E, moram da fotkam!“

Naravno, Aljoša se nasmejao i skrenuo pogled, u fazonu „aman bre, smaraš!“. Naravno da je fotka otišla Saši Papriću, ponovo. Naravno da je odgovorio, ponovo. „Vruće je vani, a u Jazku je spas“, apostrofirao je putem Mesendžera. 

Auto je krenuo. Već blizu izlaza iz Leskovca, pozvao sam Marka, na molbu Deje, da ga pozdravimo svi preko spikerfona. „Pa ne pozdravlja se tako sa mnom“, dodao je, „već treba da dođete uživo i da se izgrlimo“. Deja je odmah okrenuo auto i, kroz par minuta, bili smo kod LKCa. Marko je čekao napolju. „Hvala vam puno, ljudi, i nadam se da vam je sve bilo kako treba“ rekao je, a Serafim je dolazio iza njega. „Bate, vidimo se obavezno uskoro“ veli meni Serafim usred zagrljaja. I Andrija je bio tu. Ali bio je i još jedan Andrija...

„Vujoševiću?!“ velim ja, jedva prepoznavši čoveka sabljastog pogleda i podjednako oštrog pera. „Đe si, junačino?“ dodaje on nekako sokolski. „U jebote, nisam te prepoznao! Gde ode brada?“ „Pa eto, malo“. Zna se, pričali smo o sestrama Dervanović. I zna se, zamolio sam ga za jednu uslugu koja ima veze sa Pokazivačem. „Slobodno, piši ti meni, ja ću ti poslat sve što ti treba!“ Ne sekirajte se, ovaj put nismo pričali o hentaiju – nismo imali vremena.

Put nazad je bio malo nedefinisan. Dejan je o štošta čemu pričao dok ga umor nije stigao. Mi smo upoređivali boljke, obaveze i buduće projekte usput. I tik ispred moje zgrade, ispozdravljali smo se. „Javljam vam obavezno kad dolazim u Novi Sad“, rekao sam, iako sam i dalje u nedoumici kada će se to desiti. Naposletku, zbog nemilih događaja, kad god pomislim na Srpsku Atinu pomalo me stegne u grudima. Godina prođe, ali dan nikad, što bi rekao naslov jedne knjige – i van konteksta, to se uklapa.

Znam, čitaoče, nisi navikao na depresiju u mojim tekstovima. Probajmo nešto pozitivnije.

Ponedeljak, 30. jun

„Pa stani, jel imamo mi karte za to ili ne?“ veli kasirka kolegi preko telefona. Taman sam pomislio da će moj dolazak na drugi po redu Urusai-Con biti sasečen u korenu, ali ispostavilo se da nije tako. Štampala mi je kartu uz par tapkanja po tastaturi. „Inače, super ti je bedž“, rekla mi je s osmehom, na šta sam odgovorio „Pa fala bogu“. Znala je koji je bedž u pitanju. A znam i da vi znate. A znam i da znate zašto je morao da se tu nađe i zašto će nastaviti tu da se nalazi.

Kroz hotelski lobi, promuvao sam se niz Sava Centar, taman na drugi ulaz, tik do auta od branika do branika išaranim anime tematikom i logom Urusai-Con-a. Nakon što mi je karta otkucana, uspeo sam se niz stepenište i već me je dočekala poznata scena. Ovamo artisti, prodaju svoje printove, bedževe, robu i ostale stvarčice, onamo bezmalo dva stejdža, negde dole štandovi za prodaju stripova, a na narednom spratu skromni gejming kutak. Malo je ljudi bilo, ali kako su mi rekli iz organizacije, ipak je to očekivano za ponedeljak, za vrućinu i za trenutnu situaciju u zemlji. „Ali ih je juče bilo m-no-go“, dodao je Davor, jedan od organizatora, što fotografije ustupljene za ovaj članak dokazuju. Al doći ćemo do njega.

Prvo treba obići stara poznanstva. Aleksa i Stevan su već juče bili na konvenciji, i po svemu sudeći ljudi su bili oduševljeni njihovim radovima. Ali tog dana nisu bili prisutni. Osoba koja jeste bila je Igor Marković, čovek ispred „System Comicsa“ i bliski saradnik „Lokomotive“. Zahvaljujući njemu, ali pre svega zahvaljujući mudrom odabiru naslova od strane Jelene Vučić, „Lokomotiva“ je izdala neke izvanredne mange i manfre na srpskom jeziku koje treba da nabavite što pre. Od našeg druženja u Nišu je prošlo pokoje vreme, pa smo malo brstili o prodaji, o konvenciji, o mladim autorima, o mangama, o bratiću mu... Priča je bilo od sorte. Ali mene je interesovao sto na samom kraju tog reda.

„久しぶりです!“ jedna za drugom rekle su meni najdraže Sara i Ana. Kao zvanične gošće festivala i voditeljke jedne od narednih tribina, sestre Živković su se u Urusai-Con uklopile kao onaj ključni deo slagalice. Na veliku žalost, jako je dugo vremena proteklo od poslednjeg viđanja uživo, u iole manje haotičnim uslovima. Međutim, šta je nekoliko meseci distance između prijatelja?

Tu su obitavali i njihovi učenici, pogotovo jedan momčić sa nadimkom Ye (koji em odlično crta, em ima neverovatan dar za kaligrafiju). „Nego“, pitam ja njega malo nakon što je sestrama poklonio ilustracije, ručno crtane razume se, „otkud ti taj Kanje Vest nadimak?“ Nije mogao a da se ne nasmeje pošteno. „Ma kakvi Kanje, prezirem Kanjea“ rekao je bez rezervi, „nego to je što svima odgovaram sa „ye“, pa mi je to nekako prešlo u nadimak.“

U to neko doba je i Igor došao, pa smo pričali sa Živkovićkama o svemu i svačemu (slatkiši, vrućina, broj osam), a onda sam duž aleje video još jedno mi drago lice – Tihomir Čelanović, pravo ka svom štandu, i pravo u bratski zagrljaj. „Pa đe si ti“, veli on, kao da se nismo videli u Nišu pre tipa manje od tri sedmice. I odmah je tu bilo zajebancija. Sari i Ani sam pokazao njegov klavirski performans iz Niškog kulturnog centra, otprilike kada je on ređao printove velikih i malih razmera što na sto, što na pod. „Prodaješ printove, vidim?“ „Ma da, al ja iskreno ne bih ove prodavao po ovoj cijeni, razumiješ? Ja bih prodavao i manje, meni je draže da ljudi imaju nego da zaradim“. Tiha je dobra duša, i nemojte da vam iko kaže suprotno. Valjda je zato i prodao solidan broj printova. Znam, posedujem jedan.

Malo sam posedeo sa sestrama, da recapujemo prethono polugodište. Sara je otišla da nabavi nešto slatko, kao i vode. „Izvini“, kaže dok mi dodaje flašicu, „ali nisu imali Jazak“. Ne sumnjate o čemu sam im pričao tokom tih tridesetak minuta našeg druženja. Ono što jeste donela su gumene bombone sa ukusom breskve, koje su postale moja nova droga tog dana. Iste te su bitisale na stolu i mnogo nakon što sam kročio do njihovog štanda.

Ali tu nije prestajala vreva ljudi. Primećujem ja dvoje iz organizacije. Devojci nažalost nisam zapamtio ime, ali Danilu, od prethodne godine, i te kako jesam. „Ijaoj pa drago nam je što ste došli“, veli on presrećan, a mene odmah pikado strelica u štitnu žlezdu. „E, nemoj molim te da mi persiraš, ne volim to“ dodajem, bez ljutnje naravno. „Važi, izvini, neću“, veli Danilo, a cura do njega dodaje „Sve u svemu, mnogo nam je milo što ste došli ovde--“ „Opet ona,“ dodajem ja šeretski, a Danilo i sensej-sestre u smeh. „...što SI došao ovde“, ispravlja se cura, „nismo se nadali poseti, mislili smo da imaš obaveze.“ „Pa da, i mislio sam da ću imati, ali ono – always keep them guessing“. „Sve u svemu, jako mi je milo što ste ovde“ I u tom trenutku sam samo počeo da trepćem brzo i da gledam u Danila, koji je i bez indikatora skapirao da se opet prebacio na „Vi“. Gromoglasni smeh prisutnih aktera je samo intenzivirao foru.

Pitao sam pritom Danila što Bogdan nije stigao. „Ej, bilo je neke miskomunikacije, trebalo je juče, ali on nije bio tu, pa smo malo pomerili“ dodao je. Nepunih par minuta kasnije, opet sam istu tu informaciju čuo, ali od samog izvora – Bogdan se kretao ka njemu namenjenom stolu, tik uz sestre Živković. „Braaate, dakle juče sam se vratio iz Rijeke“, veli moj saradnik i sad već prijatelj dok se zdravimo. „Malo smo loše iskomunicirali, ali tu sam sada, nego samo nemam primerke stripa da prodajemo.“ O ovome ću nadugačko vrlo uskoro. Elem, Bogdan i ja smo se potom uputili ka prednjem tremu Sava centra, da čovek zapali koju cigaru i da se pripremi za tribinu koju će voditi, o procesu izrade ilustracije. „Nego, meni ovo za sada izgleda super“ rekao je.

Da premotam malo film. Pre odlaska kod sestara, čak i pre odlaska kod Igora, obišao sam aleju crtača. Nađa (ne ona Nađa iz Leskovca, već Nađa Tiodorović) je za svojim štandom sedela i sa par drugarica pripremala printove, čini mi se. Naravno da smo se pozdravili, i naravno da je njena „Babaroga na praksi“ završila kod mene u torbi. Za narednim štandom je bila jedna izuzetno talentovana srednjoškolka koja je crtala postere i printove na temu ježa Sonika (znam najmanje jednu kosplejerku koja bi posedovala po primerak svakog od ovih printova). Predložio sam joj školu Vlade Vesovića za eventualni dalji napredak, a negde pre toga je Nađa svratila za njen štand da me uputi u korišćenje izvesnog sistema pečata za dostizanje popusta na robu. „Uh, drage volje, ali zadnji je dan u mesecu, nema plate itd.“, rekao sam uz umorni osmeh. Razumevši me u potpunosti, Nađa se polako vratila za svojim štandom koji je vazda dobijao nove mušterije.

Ali je nastao problem – kako platiti za print Sonika? Nemam sitno. To sam rešio odlaskom za štandom grčke autorke s pseudonimom Asimakri. I o čemu smo pričali? „Da, da, Đolin mi je omiljena!“ rekla je, „najviše se od svih protagonista trudi da spase nevine, uvek daje sve od sebe, baš je junakinja!“ „Ja sam ipak staromodan,“ dodao sam, „za mene je Đotaro.“ Njene ilustracije, rađene pretežno (ali ne uvek) u akvarel tehnici, su pokrivale svih devet delova u nekom kapacitetu, i naravno da sam od nje kupio špil karata na temu magnum opusa Hirohiko Araki-senseja. I odmah dobio kusur u vidu sitnog novca za pomenuti print Sonika.

Umetnici od prošle godine, kao što su Lupiiny i Maffidraws, su takođe prisustvovali, ali od njih nisam kupio ništa (štaviše, osoba koja je sedela pored Lupiiny joj je toliko sličila da sam ih na trenutak pobrkao; oprostite, penzioner sam). No, bilo je tu sigurno dvadesetak štandova, i svaki je imao svoj fazon. Recimo, većina je rabila neki gimmick, poput lutrije gde platite neku simboličnu cifru da izvučete kakvo iznenađenje, što je sve bilo jako slatko. Od akrilnih privezaka do bedževa, originalnih crteža i meme-ova, nije moglo da se ne nađe pokoja zanimljiva stavka za ljubitelje azijske kulture. A oko mene kosplej na sve strane! Toliko ljudi, toliko kostima, toliko franšiza, da ti prosto zastane dah.

Svemu tome sam se vratio kad smo Bogdan i ja nanovo ušli u Sava centar. Međutim, onda je usledio onaj deo oko kojeg vam srce zaigra od sreće.

„Irma!“

Pogledala me je. Ranije sam pomenuo koliko su se raširile oči Rali kada smo se po prvi put uživo upoznali u Leskovcu. E, pa, zamislite to, samo mnogo intenzivnije.

„PA TI SI TU!!“ rekla je, uletevši u zagrljaj. Irma je jedna od čeonih osoba ispred makedonskog udruženja „Pagoda MK“, pozvana da drži panel o azijskim gradovima i kulturama u nekoliko pacifičkih zemalja. Tik do nje je bio Stefan, njen suprug i čovek od kulture sa afinitetima prema Gundam franšizi. „Dakle, ti si taj famozni Ivan?!“ pominje on dok se zdravimo a la Arnold Švarceneger-Karl Veders. Ako vam ime „Ore wa Gundam Crew“ zvuči poznato, a u Skoplju ste – tu vam je Stefan, jedan kroz jedan.

Svo četvoro smo zadenuli razgovor. Interesantno je kako Stefan razgovetno govori srpskohrvatski, dok Irma pretežno komunicira na engleskom. Uglavnom, sve smo se razumeli – svo četvoro govorimo weebovski. „Mislim, ajde ljudi“ vadim ja ceger sa Sonikom, a Bogdan već okreće glavu. „Daj bre, brate“ dodaje uz smeh, a onda pritom naknadno kaže „mislim, ja njemu kažem nešto a imam Looney Tunes bukmarker“.

Irma i Stefan su dobri ljudi. Em su puni znanja, em mnogo rade, em mnogo network-uju. Sa Irmom sam se inicijelno povezao preko Instagrama, upravo zbog aktivnosti njene organizacije, i neverovatno brzo smo se zbližili. Sa Stefanom sam se naknadno zbližio tu i tada, što su pozdravi nakon proteklih tribina dokazali. „Ja volim kad se zdravim, da to pukne!“ pomenuo bi mi, te bismo reinicirali pljesak a la Švarci-Veders. „Ja, pak, više volim zagrljaje!“ dodala je Irma.

Ali taj pozdrav neće doći još. Pre toga, trebalo je preslušati em Bogdanovu, em Irminu tribinu, a nažalost preklapale su se. Bogdan je svoj posao savesno odradio, dok je Irma priču o gradovima u Kini fino servirala. Ima tu par detalja koji su onako sočni, ali to nije za ovaj tekst (to, a i ne bih da me drug Si prekalupi sa -619 bodova socijalnog kredita). Svakako, sve to je došlo tek nakon našeg zajedničkog razgovora. Tokom istog, Davor nam je prišao i, nakon prisnog pozdrava i neizbežnog „nisam se nadao da ćeš biti tu“, okrenuo se ka Irmi da pita kako je prošao put i kakav im je smeštaj. Nešto kasnije smo i mi razmenili par reči. „Pozdravi puno Andriju“, rekoh mu, što zvanično dotičnog organizatora čini trećim Andrijom u ovom tekstu. „E, hoću, obavezno, taman će se obradovati. Non-stop već danima pričamo o tebi.“ „Lol, baš ste našli koj kurac o kome ćete da pričate“, dodao sam, gde je Davorov gromoglasan kikot nastupio.

Dakako, rešio sam da još malo obrnem koji krug pre početka Bogdanovog panela. Marija (Chimenya, za neupućene) je sedela za svojim pultom, odevena u opremu kakve magične curice (i opet sam zaboravio iz koje franšize – jbg. penzioner; svakako će me obavestiti čitaoci naknadno). Tik do nje je bila kosplejerka iz BiH, sa plavom perikom sastavljenom od nanomašina, koja je prošle godine učestvovala na kospley takmičenju u odeždi Tengena Uzuija iz „Ubice demona“. Sa njom sam nakratko razgovarao o mojim prijateljima iz Travnika koji su posetili prethodni Urusai-Con (Zdravo, Aida! Zdravo, Ajdine!), dok sam sa Marijom prozborio reč-dve o organizaciji. „Pa prezadovoljna sam“, rekla je, „puno ljudi je ovde, atmosfera je super, i nadam se da ćemo još više rasti sledeće godine“. Na moje pitanje gde je partner joj Akuma (čije fotke bi valjalo da overite što pre), istakla je da je, nažalost, morao da radi. Nekako znam osećaj – noćna smena vikendom je samo najgora ako izuzmemo noćne smene ponedeljkom.

Od Marijinog štanda sam se udaljio, ali ne pre nego što je prišao jedan momčić u flambojantnom kospleju (nisam siguran da li je u pitanju Honkai ili Genshin franšiza; opet, penzioner sam) kako bi overio šta Marija ima da ponudi od robe. Po fotkama sam posle saznao da je ovaj mladi kosplejer zapravo Rimi i da je jako prominentan u domaćem kospleju, barem u juniorskoj diviziji. „Prođite, molim vas“, rekao je učtivo. „Opušteno, samo nemoj da mi persiraš, molim te“. „Jaoj ok, izvinite“. Opet sam pauzirao zarad dramatičnog efekta, ali osmeh odmah nakon pauze je apostrofirao da nisam bio ozbiljan. Rimijev kostim, kao i Marijin, i naposletku većina kostima na događaju, već dobrano dokazuju činjenicu da je fandom kod nas porastao i dostigao solidne razmere. Gde će ići, zavisi od omladine.

Po napuštanju ovih štandova, vratio sam se kod Tihe, koji se ponudio da mi kupi vodu. „I insist“, rekao je britanskim naglaskom. „Ipak ti hvala što si kupio print.“ „Ma ajde, Tiho, opušteno, pa naši smo.“ Njegova voda me je spasla kolapsa negde na podu Sava Centra – recimo između kutije sa Bejblejdovima i obližnjeg štanda sa yaoi ilustracijama – i dobro mi je došla tu negde par sati pred odlazak, i.e. tik usred tribine koju je Irma držala. Bogdan je, nažalost, morao da ide zbog ličnih obaveza. „Ej, ostajemo na vezi pa da krenemo da radimo trojku uskoro“, rekao je, pre toga tražeći Danila da se pozdrave. Docnije će mi Bogdan reći da vidi lepu budućnost Urusai-con-u.

Irmina tribina se preklapala sa Bogdanovom, te smo uspeli da ukačimo drugu polovinu iste nakon što se njegova završila. Pak nešto pre toga, momčadija iza podkasta „Kineski crtani“ je radila sklekove (ko razume, shvatiće) dok se grupica kosplejera sa skejtbordovima skupljala kod stepeništa (tek sam posle shvatio da je jedan od njih bio Čeda od Egzila). Razmenio sam par reči s pomenutim podkasterima nakon toga; momci iza „Kineskih crtanih“ deluju kao ljudi koji vole to što rade, i već tu su pali dogovori o narednim projektima između njih i Stefana. No, kako smo se razišli, mladi makedonski par je išao negde svojim putem, a ja sam se zadenuo na istoj lokaciji gde je prethodno Bogdan imao tribinu. Tamo su sestre Dervanović držale radionicu mange omladini.

„Eheeeej!“ prišla je Sara, koja me je prva primetila. „Jeste li se ti i Andrija lijepo družili u Leskovcu?“ „Ma kakvi, tek se videli pred razlaz“, dodao sam. Visoki čovek do nje je pružio ruku, i trebalo mi je par sekundi da shvatim ko je. „Đolino!“ „Taj sam.“ „E, pa konačno da se upoznamo uživo. Kako je Mina?“ Malo smo mi brstili dok se Sara polako vraćala učenicima. Njeno mesto je zauzela Silva, i to jednim ojačim zagrjajem. „Uspio si!“ veli ona. „Kako je bilo u Leskovcu?“ Pričali smo svo troje o svemu i svačemu, pre svega o Đoletovom trudu da navuče sestre na ĐoĐo franšizu (polako, ima vremena), i naravno da smo se Silva i ja podbadali duž celog razgovora. Ovo je praksa koju smo nastavili iz Zagreba, idle banter štono bi rekli Anglosaksonci. Ali mi to radimo iz ljubavi; redovni čitaoci mojih kilometarskih tekstova znaju koliko sam pažnje posvetio radu sestara Dervanović maltene otkako sam saznao za njihove stripove. Naredna decenija crnogorskog stripa je njihova. Držite me za reč.

Ali eto, sve što je slakto traje kratko. Spremao sam se da izađem, a pomalo mi je bilo krivo što nisam video neke ljude opet. Recimo, mimoišao sam se sa ekipom Rinku Serbia-e, neformalne zajednice ruskih entuzijasta za azijsku kulturu. Kristini, čeonoj organizatorki događaja pri Rinkuu, je bilo krivo kad je čula da ću verovatno propustiti Urusai-Con zbog preklapanja u Leskovcu. A kako je i ova poseta bila nekako u zadnji minut, nisam ni mislio da ćemo naleteti jedno na drugo. Ali nema veze – Rinku i dalje održava radionice, gotovo na mesečnom nivou, i moja vam je preporuka da ih obiđete.

 

Na prethodnom Urusai-Con-u sam upoznao nekolicinu kosplejera na koje, nažalost, ove godine nisam naleteo. Doduše, nekako pred kraj sam, na samom izlazu iz Sava Centra, imao kratku konverzaciju sa kosplejerkom koju sam do tog trenutka znao samo preko Instagrama, a čiji rad jako cenim. „Tea, jel tako?“ „Da, da.“ „Ivan, drago mi je. Ako se sećaš, pričali smo o Harli Kvin.“ „Eee, drago mi je!“ Isto je nosila kostim iz Honkai franšize (Gugl kaže da je u pitanju Kafka; opet, penzioner sam, kad meni pomenete Kafku, na um mi padnu ili Gregor Samsa ili Jozef K.). U tom trenutku je izašla napolje na cigaru i predah. Malo nakon što je podelila kako je zadovoljna ovogodišnjom iteracijom festivala, prišla joj je jedna mlada kosplejerka s komentarom „Dakle, tvoja perika je jebeno fenomenalna!“ Dotična curica je došla odevena kao Asuka Lengli, što je meni, kao čoveku koji je bio tu kada je Treći Udar još bio svež, bilo izuzetno milo da vidim. Uz njihovu dozvolu, fotkali smo obe učesnice – drugi fotograf je bio partner mlade Asuke – i tu negde sam osetio blagi dodir na ramenu. „Ej, samo da se javim, otišla sam po hranu!“ dobacila mi Ana usput u žurbi, te sam samo stigao da joj odmahnem. Kontekst; pre izlaska iz zgrade, prišao sam da se pozdravim sa sestrama Živković, ali bile su usred intervjua za neki YouTube kanal, pa sam, opet, samo mogao da im mahnem. Sa Tihom sam se pozdravio i izgrlio odmah potom. „Čuj, zovi kad god si za kafu“, veli ovaj čovek dok se njegove bubice prostiru iza njega, orne za nove čitaoce. „Obavezno, brat moj“.

No, nakon što sam i njoj i Asuki prosledio fotke, Tea se vratila unutra dok je mladi par krenuo ka Lidlu. Pošto nisu bili sigurni koji je najbliži put do istog, ponudio sam se da ih ispratim, budući da sam i sam morao da obavim kakvu brzu kupovinu. Na njihovu žalost, morali su da me trpe jedno desetak minuta do samog marketa. Ispostavilo se da su izuzetno prijatni i strpljivi, a kako su ljubitelji Evangelion franšize, znam da su oboje ljudi od kulture. Nek ih put opet nanese na Urusai-Con. I ne samo njih – puno je tu pozitivnosti bilo, i nemoguće je ne izaći odatle bez lepih utisaka.

Kratka anegdota za kraj – dok sam čekao bus za nazad, među polusvetom Novog Beograda je stajala i jedna devojka u impozantnom kospleju izuzetno jakih boja. Nisam se ni trudio da pogađam iz koje je franšize, znam samo da mi je taj kontrast nje, kao takve, i fizikalaca, gojaznih sredovečnih biznismena i šalteruša bio spektakularan. Beograd, pa i sama Srbija, je konačno postala mesto gde se otvoreni fandom tretira ne kao oličje nekolicine čudaka, već kao deo svakodnevnice na koji gotovo niko ne obraća pažnju. Eh, u moje vreme toga nije bilo...

Sumacija, negde tokom jula

„Nadam se da si ti zadovoljan i da je bilo sve kako treba.“

„Meni je bilo super, nemam zamerki. Nego, imam jedno pitanje.“

„Pitaj.“

„Da li bi on bio ponosan?“

Znao je Marko šta sam ga pitao, i znao je zašto sam ga pitao. Njegov odgovor, koji je umnogome sličan odgovoru koji sam dobio i od Mije Kulića u Nišu na istu temu, neću ovde da podelim. U prethodnom članku o Somboru sam pomenuo taj umor koji se oseća u jednom organizatoru nakon toliko godina. Umor koji će Davor, Danilo, Andrija i ostala imena iza Urusai-Con-a tek da osete kako godine odmiču. A ne pominjem džabe foru da sam penzioner toliko puta u tekstu. Vreme se menja. Pre samo dvadeset godina, bilo je nezamislivo da je ceo svet ovoliko blizu ivice propasti, gde hteli-ne hteli, non-stop pričamo o korupciji, ratovima, netrpeljivosti, krvi, nepravdi, smrti. Tačno je, znali smo i ranije da su ljudi na vrhu gamad – ja lično sam poživeo da vidim bezmalo četiri različite forme korumpirane vlasti za ovih nekoliko decenija – ali nikad nije bilo ovako intenzivno. Tačno je, znali smo da postoje ljudi koji bi se prodali za kilo kupusa, ali ne i da ih zapravo toliko ima.

Ali pre samo dvadeset godina, treba naglasiti, nije ni bilo festivala poput Balkanske smotre mladih strip autora i Urusai-Con-a. Odnosno, da se ispravim. Smotra je postojala tada, ali je bila znatno manjeg obima, i tek tada su polako počeli ljudi širom Balkana da u istoj gostuju. Urusai-Con nije postojao, ali je tada polako nastajao Mangadrom, a potom je došla Sakurabana sa Japanizmom i pratećim događajima. Međutim, sve je to bilo lokalnog karaktera, za one čudake koji sede u zadnjim klupama, listaju te čudne stripove i gledaju te „kineske crtane“. Kosplej je bio misaona imenica, gejming se sastojao od razmene krekovanih CD-ROMova, mange su isključivo bile skenirane a anime sinhronizovan (loše) na osnovu (lošeg) engleskog prevoda.

A pogledajte nas sada. Jedan Leskovac doživljava da ga posećuju, godinu za godinom, zvaničnici ambasada na događaju vezanom za strip, da stripove na konkurs šalju ljudi širom sveta, od okeana do okeana i od pola do pola. Pak sa druge strane, svi ti umetnici u artist alley-ju na Urusai-Con-u, svi kosplejeri, svi ilustratori i dizajneri već uveliko bitišu na festivalima u regionu i sami, organski, stiču nove spone i stvaraju nova prijateljstva. Jedan događaj vezan za usko definisani hobi sada puni Sava Centar, dok jedan strip događaj u Leskovcu objedinjuje autore sa čitavog sveta, čak i na oficijelnom nivou (samo ove godine, Leskovac i Solun su se potpisivanjem zvanične deklaracije pobratimili po stripu, praksa koju je Leskovac već obavio sa Sofijom, Herceg-Novim i Brašovom ranijih godina).

Naspram velikih stavki koje su negativne, ovi podvizi deluju kao male stvari, premda pozitivne. Ali ne brigajte – niti su ovi podvizi mali, niti bi bio problem da jesu. Naposletku, semenka je mala, ali iz nje veliki hrast izraste.

Nego, da se ne proseravam previše. Dogodine posetite, ako se ne preklapaju, i Balkansku smotru mladih strip autora i Urusai-Con. A ako vam bude bilo vruće, kupite Jazak.