Alternativna scena u godini za nama: žilava, prisutna i, uprkos svemu, ne skriva stav
Helly Cherry
Kako smo se prethodnih dana bavili listama albuma, filmova, stripova ili knjiga koje su obeležili godinu za nama, možda nije loše napraviti neki generalni osvrt i pogledati širu sliku. Gde smo. I šta scena kao celina govori o sebi i o društvu i trenutku u kom postoji.
Na prvi pogled, koncertna 2025. deluje neočekivano dobro. Ponuda je bila obimna, raznovrsna i, što je važnije, posećena (setite se, o tome smo pisali sredinom godine). Klubovi, dvorišta, improvizovane bine i festivali – gde god da se nešto dešavalo, publika je uglavnom bila tu u zavidnom broju. I ne samo to, bila je prilično aktivna u svakom smislu. Složićete se, to ne liči na scenu koja je digla ruke ili se povukla u apatiju (kakva je nesumnjivo bila u jednom periodu pre nekoliko godina). Čini se da kod publike postoji svest i potreba da se bude prisutan, da se učestvuje, da se makar na nekoliko sati izađe iz opšteg sivila i bude deo „normalnog“ okruženja u nenormalnim okolnostima. Eskapizam i aktivizam u isto vreme.
Diskografski, slika je skromnija i neujednačena, ali to je već duže vreme realnost – snimci kasne za energijom koja postoji uživo. Možda je razlog tome što su bendovi više na bini i na ulici nego u studiju.
Jedan od razloga zbog kojih alternativna i andergraund scena i dalje diše možda leži upravo u njenoj udaljenosti od glavnih tokova i državnog novca. Dok institucionalna kultura trpi posledice decenijskog zanemarivanja, nebrige i otvorenog prezira – od odnosa prema glumcima i zaposlenima u nacionalnim institucijama (setite se Narodnog pozorišta i uopštenog odnosa prema glumcima koji su digli svoj glas) do gašenja ili obesmišljavanja brojnih festivala – nezavisna scena je navikla da funkcioniše bez oslonca, često i bez minimuma podrške. Ona nema mnogo toga da izgubi, jer joj se malo toga i daje.
To, naravno, ne znači da je zaštićena. Naprotiv. Primeri poput Lazarus festa (kojim smo se takođe bavili) pokazuju koliko je i alternativni prostor osetljiv i koliko brzo može biti ugrožen. A kada se politika direktno umeša, posledice su još vidljivije: otkazani koncerti (setite se Goblina), pritisci, skandali na manifestacijama koje bi makar formalno trebalo da budu prostor slobode i susreta, poput Beer festa ili Gitarijade. U tim situacijama postaje jasno da granica između mejnstrima i andergraunda ne znači mnogo onima koji moć vide kao sredstvo kontrole, a ne kao odgovornost.
Ipak, ono što je obeležilo godinu za nama jeste činjenica da scena nije ostala nema. Protestni koncerti, svirke solidarnosti, otvoreno svrstavanje izvođača i publike na stranu onih koji su na ulici, u borbi ili na margini – sve to govori da ovde ne postoji samo potreba za zabavom, već i svest o trenutku u kom živimo. Kultura ne postoji u vakuumu. Ona je proizvod društva, njegovog stanja, njegovih lomova i nada. Ako je društvo u krizi, to će se neminovno preliti i na kulturu, naročito na njen osetljiviji, ali i iskreniji deo.
U tom smislu, domaća alternativna scena – i ljudi koji je stvaraju i oni koji je prate – pokazala je solidarnost i razumevanje vremena u kom se nalazi. Ne samo kroz parole ili jasne gestove (kojih je jasno i nedvosmisleno i te kako bilo), već kroz upornost, prisustvo i spremnost da se stane uz druge. To možda nije uvek vidljivo u (mejnstrim) medijima, ali se vidi na licu mesta, u prostoru između bine i publike.
Alternativna scena je danas hrabrija nego što se često misli, ali je istovremeno institucionalno i medijski potpuno nevidljiva. Mejnstrim mediji je tek sada ignorišu, dok sistem za nju opet, tek sad, nema ni sluha ni interesa. Ipak, upravo u toj situaciji, daleko od reflektora, o(p)staje nešto što podseća da kultura nije samo zabava, dekor i industrija, već i oblik otpora, zajedništva i svedočanstva.
Na prvi pogled, koncertna 2025. deluje neočekivano dobro. Ponuda je bila obimna, raznovrsna i, što je važnije, posećena (setite se, o tome smo pisali sredinom godine). Klubovi, dvorišta, improvizovane bine i festivali – gde god da se nešto dešavalo, publika je uglavnom bila tu u zavidnom broju. I ne samo to, bila je prilično aktivna u svakom smislu. Složićete se, to ne liči na scenu koja je digla ruke ili se povukla u apatiju (kakva je nesumnjivo bila u jednom periodu pre nekoliko godina). Čini se da kod publike postoji svest i potreba da se bude prisutan, da se učestvuje, da se makar na nekoliko sati izađe iz opšteg sivila i bude deo „normalnog“ okruženja u nenormalnim okolnostima. Eskapizam i aktivizam u isto vreme.
Diskografski, slika je skromnija i neujednačena, ali to je već duže vreme realnost – snimci kasne za energijom koja postoji uživo. Možda je razlog tome što su bendovi više na bini i na ulici nego u studiju.
Jedan od razloga zbog kojih alternativna i andergraund scena i dalje diše možda leži upravo u njenoj udaljenosti od glavnih tokova i državnog novca. Dok institucionalna kultura trpi posledice decenijskog zanemarivanja, nebrige i otvorenog prezira – od odnosa prema glumcima i zaposlenima u nacionalnim institucijama (setite se Narodnog pozorišta i uopštenog odnosa prema glumcima koji su digli svoj glas) do gašenja ili obesmišljavanja brojnih festivala – nezavisna scena je navikla da funkcioniše bez oslonca, često i bez minimuma podrške. Ona nema mnogo toga da izgubi, jer joj se malo toga i daje.
To, naravno, ne znači da je zaštićena. Naprotiv. Primeri poput Lazarus festa (kojim smo se takođe bavili) pokazuju koliko je i alternativni prostor osetljiv i koliko brzo može biti ugrožen. A kada se politika direktno umeša, posledice su još vidljivije: otkazani koncerti (setite se Goblina), pritisci, skandali na manifestacijama koje bi makar formalno trebalo da budu prostor slobode i susreta, poput Beer festa ili Gitarijade. U tim situacijama postaje jasno da granica između mejnstrima i andergraunda ne znači mnogo onima koji moć vide kao sredstvo kontrole, a ne kao odgovornost.
Ipak, ono što je obeležilo godinu za nama jeste činjenica da scena nije ostala nema. Protestni koncerti, svirke solidarnosti, otvoreno svrstavanje izvođača i publike na stranu onih koji su na ulici, u borbi ili na margini – sve to govori da ovde ne postoji samo potreba za zabavom, već i svest o trenutku u kom živimo. Kultura ne postoji u vakuumu. Ona je proizvod društva, njegovog stanja, njegovih lomova i nada. Ako je društvo u krizi, to će se neminovno preliti i na kulturu, naročito na njen osetljiviji, ali i iskreniji deo.
U tom smislu, domaća alternativna scena – i ljudi koji je stvaraju i oni koji je prate – pokazala je solidarnost i razumevanje vremena u kom se nalazi. Ne samo kroz parole ili jasne gestove (kojih je jasno i nedvosmisleno i te kako bilo), već kroz upornost, prisustvo i spremnost da se stane uz druge. To možda nije uvek vidljivo u (mejnstrim) medijima, ali se vidi na licu mesta, u prostoru između bine i publike.
Alternativna scena je danas hrabrija nego što se često misli, ali je istovremeno institucionalno i medijski potpuno nevidljiva. Mejnstrim mediji je tek sada ignorišu, dok sistem za nju opet, tek sad, nema ni sluha ni interesa. Ipak, upravo u toj situaciji, daleko od reflektora, o(p)staje nešto što podseća da kultura nije samo zabava, dekor i industrija, već i oblik otpora, zajedništva i svedočanstva.
Ako iz godine za nama treba izvući neki zaključak, to je da scena, uprkos svemu, nije klonula, niti je ravnodušna. Iako nije savršena, homogena i nije bez problema, nije se pretvorila u puko preživljavanje bez stava. Naprotiv – u svom zdravijem i vitalnijem delu, ona i dalje jasno pokazuje šta misli o društvu u kom živi. A u društvu u kome se kultura sistematski gura na marginu, to je već ozbiljan čin otpora.