Vest o iznenadnom otkazivanju Lazarus Festa u selu Lazarevu kraj Zrenjanina (pročitaj ovde) odjeknula je u javnosti poput još jednog jasnog alarma. Iako je organizacioni tim festivala učinio sve što je bilo u njihovoj moći, od improvizovanog dogovora sa autoprevoznikom, preko nabavke agregata, pa sve do pokušaja preseljenja manifestacije u poslednjem trenutku, događaj je, uprkos volji i trudu, otkazan.

Neslužbeni razlozi za otkazivanje, kao što su "nedostatak struje", "nedozvoljen boravak u prostoru" ili "nemogućnost korišćenja dvorišta Doma kulture", ne mogu da prikriju neprijatno očiglednu činjenicu: kulturni događaji koji ne pripadaju zvaničnom, institucionalizovanom narativu, sve više nailaze na tihe opstrukcije.

Ovo nije usamljen slučaj. U proteklih nekoliko meseci, svedoci smo talasa otkazivanja, gušenja ili sabotiranja nezavisnih kulturnih manifestacija, predstava, koncerata, festivala, izložbi, tribina. Sve češće kulturna produkcija biva uslovljena političkom podobnošću, dok lokalne vlasti ili javne institucije sprovode neformalnu cenzuru tako što se jednostavno "ne javljaju na telefon".

Zanimljiv je obrazac: ne postoji zvanična zabrana, već se odgovornost prebacuje na "tehničke okolnosti", "neraspoloživost prostora" ili "nepredviđene situacije". Direktori domova kulture, lokalni zvaničnici i zaposleni u javnim preduzećima jednostavno prestaju da odgovaraju na pozive ili se u poslednjem trenutku pozivaju na višu silu.

Takva praksa predstavlja novu vrstu cenzure: tiho gušenje inicijativa bez ikakvog formalnog traga koji bi bio pogodan za osporavanje. Time se izbegava direktna konfrontacija, ali se istovremeno obeshrabruju organizatori, podriva se poverenje u institucije, i gasi entuzijazam kulturnih radnika.

Kada kultura više nije autonomna sfera, već postaje produžetak političkih agendi, onda svaki događaj koji promoviše kritičko mišljenje, alternativnu umetnost ili nezavisni aktivizam postaje potencijalna pretnja. Iako Lazarus Fest nikada nije bio eksplicitno politički događaj, već umetnička platforma otvorena za raznovrsne forme izražavanja, u današnjoj Srbiji i to može biti dovoljno da izazove sumnju ili nezadovoljstvo.

Lokalne institucije, sve češće pretvorene u instrumente partijske kontrole, ne reaguju na kulturne potrebe zajednice, već na signale odozgo. U tom kontekstu, "nestanak struje" ili zabrana pristupa Domu kulture više nisu tehnički problemi, već metafore jednog šireg društvenog zastoja.

Ipak, ono što ohrabruje jeste reakcija zajednice okupljene oko Lazarus Festa: bes, tuga, ali i talas podrške koji, kako organizatori kažu, stiže sa svih strana. To pokazuje da još uvek postoji društvena snaga koja vrednuje slobodnu i angažovanu kulturu, koja je spremna da se bori za prostor izraza, makar i na marginama.

Lazarus Fest je samo jedan u nizu primera koji pokazuju kako se nezavisna kultura u Srbiji sistematski potiskuje, sabotira i marginalizuje. Otkazivanja više nisu incidenti, već znak dubokog problema: kulture pod kontrolom, institucija koje ne služe javnosti, i političkog sistema koji se boji svega što nije pod njegovom šapom.

Borba za kulturu, u takvom okruženju, postaje borba za osnovne slobode: za pravo na govor, okupljanje, umetnički izraz i različitost. A to je borba koja se mora voditi uporno, solidarno i javno.