Somborski jubilej u 10 slika – Internacionalni festival stripa i fantastike

Zoltanu „Zoliki“ Merliju (10. 04. 1968.-20. 07. 2023.)

Sedam dana za deset godina

Ne, ja nisam generacija 74-te, ja sam mlađi i pametniji.

Dekada brzo prođe. Desetleće sadrži tačno bilo 3652, bilo 3653 dana. To je veliki broj dana koji ode na manifestacije, i zato ih vala beležiti jubilejima, okruglim brojkama koje ističu gde se neki događaj nalazi u svom ciklusu postojanja i koji je minul rad rezultirao iz istog.

Ivan je imao sreće da je direktno prisustvovao (a i učestvovao u) nekoliko jubileja na polju strip festivala. Tu je 20., a potom i 25. Balkanska smotra mladih strip autora u Leskovcu, te 10. OHOHO! Festival u Zagrebu, 20. Međunarodni salon stripa u Beogradu, i evo namestio se još jedan – deseti po redu Somborski internacionalni festival stripa i fantastike.

A za deseti festival stvari se rade drugačije, kao i za svake jubileje. Uprkos krizi, ekipa Kluba ljubitelja stripova Sombor je uspela da raširi delatnost na bezmalo sedam dana. Naravno, prvi u nizu, ponedeljak, je bio prazan i bez događaja, ali navodi se na plakatu, prema tome računajmo ga kao „zagrevanje“. Već u utorak, u Muzeju Podunavskih Švaba je upriličena izložba „30 godina Leskovačke škole stripa ’Nikola Mitrović Kokan’“. O postavljaču izložbe će još biti reči kasnije.

Sreda je bila rezervisana za crtanje sa Banetom Kercom u Buda Baru. Zainteresovani su mogli da vide kako stari majstor trenutno radi (a trenutno radi za Boneli, između ostalog). U četvrtak ih je čekao drugi stari majstor, ali ne na tipičan način – Miodrag Ivanović Mikica je gostovao, prisustvujući premijeri pilot epizode „Majstori olovke i tuša“ posvećene njemu. Ovo je bila ekskluziva jer, nažalost, projekat nije zaživeo. Ovo je ujedno i prvi dan koji je Ivan ukačio tokom svog ostanka u Somboru.

Petak, subota i nedelja će biti naknadno opisani, ali sled događaja će malo varirati. Ne nužno hronološki, više onako vinjetski. Da se malo zabiberi, što bi se reklo. 

Lokalni ukus

Usvojiću ga, majke mi!

Ivan je čekao na palačinke, na istom mestu gde ih je jeo i prethodne tri godine. Pre toga je sravnio sa zemljom jedan giros, takođe domaće proizvodnje. U Somboru (jeste, u tom) se dobro jede. To je Ivan saznao na licu mesta, odmah nakon Mikicinog izlaganja o jednom specifičnom kriptopisanju. Ratko je prvi pozdravio vrlog pisca, a Peđa – jedna polovina izdavačke delatnosti „Forma B“ – i Stevan (Puzić) ga spazili krajičkom oka. Kako se masa razmilela i pustila Mikicu da odmori uz alkohol, i druga polovina „Forme B“, Ilija, je pružio ruku svilajnačkom saturninom sociopati.

“Ej, moraćeš s nama u Niš za vikend, na NiFest“, istakao je Ilija. „Doći će crtač ovog našeg projekta, pa da vidimo kako izgledaju table.“ Ništa unapred, dakako, sve u svoje vreme.

Danilo i Bilja su zverali u računar, diskutovali šta ide sledeće. Bilja se posebno obradovala dolasku novog gosta. „Šta ti je s prstom?“ pitao je Ivan zabrinuto vremešnu gospođu, no Ratkova supruga se nije dala pokolebati. „Ne znam, negdje sam ga povrijedila“, veli Bilja, a osmeh na licu se ne miče. „Pa idi kod lekara, pobogu!“ „Ma otić ću, no nikako da nađem vremena“. Interesantno je navesti da je zavoj na ruci rastao matematičkom progresijom i da je do kraja gostovanja Ivanovog na Festivalu dosegao veličine omanje štiglice.

Goran je tu bio novo poznanstvo, ali utom kvalitetno jer je ulivao taj domaći šmek u festival – doslovce. „Ma imam ja svoje meso koje sam sušio“, veli ovaj veseli čova. „To ja donesem tako, malo Danilo i ja sasečemo, puštamo partizanske pesme i jedemo“. Zamislite, divni čitaoci, taj blickrig kombo; domaći kulen, čajna, buđola, slanina i sve preko, sa hlebom i rakijom kao katalizatorima. A pritom pomešani sa nadolazećim picama.

„Velju, ova rakija je dobra, no ja sam ponijeo domaću jabuku,“ veli Peđa, oran da gustira istu. „Ivane, bi li probo šjutra?“

Jedno klimanje glavom je dovoljno. Domaće se ne odbija. Upravo to domaće ga i dovodi u Sombor već četiri godine zaredom.

Cirkoni

Mi nismo za javnost, majke mi.

„Sačekaj!“ rekao je Ivan konobarici u jednom uvučenom kafiću kod glavne somborske promenade tog petka prepodne. „Moram da ti se zahvalim. Kad god naručim kapućino, stave mi cimet. Ja prezirem cimet. A kad god im naglasim da NE stavljaju cimet, oni kažu ’pa mi to nikad ne radimo’.“ Devojka se već nasmejala; nepunih par minuta pre toga ga je upravo pitala za cimet opciju kad je naručio kapućino, a Peđa i Ilija su već znali o čemu se radi. „Vidim ja da će ovo otići u tekst“, naglašava Ilija uz osmeh, pazeći kako se okreće u stolici. „Ma, da se ukleše u mramor“, dodao je Ivan.

Tu je Ivanu Peđa prepričao njegov ostroški susret sa izvesnom svilajnačkom maratonkom. „Ma, ja da joj objasnim ko si, al velju zaboravih kako se zoveeeš!“ zvonko veli Peđa dok ljušti svoju prepodnevnu rakijcu, svestan da će takvih i te kako biti još. A njegov zvonki glas je tek bio uvod u ono što sledi.

„I evo njega, sa svojim isprekidanim glasom!“ karakteristično uzvika Aladža, civilno ime Zoran. Doduše, nije bio sam. Pele, Čakširan, Tihomir i par drugih lokalnih stripadžija su već demolirali suvo meso i vlažnu jabukovaču. Naime, petak je bio nameren za berzu stripa napolju, ali je kiša omela te planove, o čemu su se i Danilo i Aladža žalili dok su diskutovali o jednoj malo težoj temi koja nije za ovaj tekst. No, ono što jeste za ovaj tekst je činjenica da, kao prvo, kiša može da ometne događaj, ali ne ljude, i drugo, da za dobru svinju nema loše splačine, odnosno da alkohol ne bira ljude – neretko ih i spaja.

„Diiiii si ti?!“ Taj slovenački osmeh, te kose oči, taj zagrljaj od pola minuta – da, Pia je napravila svoj somborski debi. Ivan je, nakon pozdrava s istom, Saši tik iza nje mogao samo da pruži ruku nabrzaka. To je ispravio kada su svo troje izašli napolje na pivo i duvan. „E sad da se pozdravimo kao ljudi!“ veli Ivan, a Saša aminuje. „E, je, točno!“ sopstvenim zvonkim osiječkim vokalom dodaje čeoni čovek udruženja „Hrvatski autorski strip“. Nije ni jedan popodne, a zvonki glasovi su se raširili svuda po stripovskom Somboru. Red je bio uneti nešto tiši glas.

Ivan je to učinio nakon što je, na molbu Danila, otišao da pokaže jednoj gošći put do novog prostora gde Klub ljubitelja stripova organizuje svoje aktivnosti, kao i da je uputi gde će se glavni deo festivala kasnije odvijati. Nažalost, ove godine Mađarska kasina nije bila u opticaju, ali je ustupljen prostor Sokolskog doma tik do nje. No, gošća po koju je pisac otišao će taj prostor videti tek sutra, gde će joj izložba stripova pronaći dom u narednih nekoliko dana.

„Tu si, Slavice“, veli on, a autorki iz Makedonije se zenice već šire. „Eeee, pa dugo se nismo videli!“ dodaje Slavica, sa kišobranom spremnim na provalu oblaka. Dvoje budućih saradnika su razgovarali malo o putu, malo o izložbi, i premda je autorov makedonski i dalje zarđao, nije bilo trenutaka nerazumevanja. Ispostaviće se, dakako, da je Slavica tek jedna u nizu mnogih gostiju koji su se našli na kišnom platou ispred prostora Kluba.

Tom Morrow, za prijatelje Zoran, je za divno čudo došao bez čaše u ruci, anomalija koju je ispravio relativno brzo. Ali nije došao sam. Još jedan Peđa, ovaj iz Bratunca, se pronašao u prostoru Kluba i po N-ti put kritikovao Ivana što nikako da se u Bratuncu nađe. „Drage volje, Peđa“, pravda se Ivan, premda zna da se on i Peđa razumeju jedan na jedan već jako dugo, „ali posao ne dozvoljava, jedva nalazim vremena za sebe“. Toliko malo je vremena našao da mu je i ovaj tekst kasnio...pa, vidite i sami koliko.

Dok mu je drugi Peđa pokazivao slike majica sa svog festivala, onaj prvi Peđa ga je upoznao sa svojim sestrićem Novakom. Nakon par razgovora o Tajlandu, dva milenijalca su se brzo skapirala, i kako se čini, ovo novo poznanstvo će trajati.

Trajnosti poznanstava se mere hemijom. Dok su se Saša i Slavica smeštali u svoje sobe unutar hostela Cvrčak, Pia je izvadila par veštačkih cirkona i nalepila ih njima i Ivanu blizu slepoočnice, tamo gde je jedan cirkončić nalepila i sebi. Ivanu je taj crveni cirkon spao, te mu je narednog dana Pia nalepila novi, plavi. „Imaš nešto na oku“, reći će mu u subotu Marko, autor „Vekovnika“ i pomenuti selektor izložbe o Leskovačkoj školi stripa, igrom slučaja i njen predavač. „Da, to je meni, Slavici i Saši Pia nalepila“, odgovorio je Ivan. „Probala je to i meni i Tiberiju da nalepi, ali sam učtivo odbio“. Interesantno je navesti da će Ivan naći jedan omanji lažni cirkon – verovatno deo neke dečije narukvice – negde na trotoaru u nedelju ujutru, par sati pred polazak, i time je Pii uzvratio cirkon cirkonom.

Marko i Tiberije, ispostaviće se, su došli upravo nakon što je sveže ocirkonjeni međunarodni četverac otišao u kafanče. Sa njima je bila i Stanislava, koja je prethodnu godinu preskočila, a ovu došla da opet brani boje „Veselog četvrtka“. Sa ekipom na okupu, druženje je moglo da počne...

...i bogami, nastao je karambol. Uz obimne količine hrane, pića i muzike, atmosfera je bila čudni miks rejva, kafane i koncerta. Tradicionalne karaoke su preuzele primat, i već zapiti akteri (većina njih pomenuta u ovom segmentu) su do te mere pevali da prisutni nisu bili pošteđeni ni penjana na stolove. Ali karirani stolnjak sve trpi, pa i litre piva koji su se nizali.

Kroz nimalo zdravu mešavinu rakije, piva i viskija, začetu lančano od jedan popodne u „Fijakeru“, Ivan je utanačio par stvari. Utanačio je da je ukus za muziku intergeneracijski, budući da je Goran, sem mesa, pokazao veliko znanje i u back-katalogu metala i rokenrola s kraja prethodnog veka. Utanačio je i buduću saradnju sa Slavicom, gde je – jedva svestan sebe – pitao koji joj elementi odgovaraju, a koji ne. Utanačio je i par činjenica o Tiberiju, gde je skapirao da Tiberije zapravo ne pije. Utanačio je i budući rad sa Piom (premda se o ovome pričalo i na kiši ispred Kluba), kao i to da su u jednom trenutku delili mikrofon. Utanačio je i da, bez obzira na posledice koje preko 3 litra alkohola različitog sastava mogu da donesu organizmu, uspeće da se nađe u krevetu bez greške.

Međunarodni mayhem

Repeticija je najgora stvar.

U prethodnom tekstu je istaknut ocirkonjeni međunarodni četverac – jedna Makedonka, jedna Slovenka, jedan Srbin iz Hrvatske i jedan Srbin iz Srbije (i ne iz Hrvatske; „to kod nas nema“, rekli bi oni o Svilajnčanima). Ova skupina ljudi je tek indikator o međunarodnoj prirodi Somborskog festivala. Naime, te subote, u Sokolskom domu, na prvom spratu je upriličena prethodno pomenuta izložba Slavice Kupenkove. U prizemlju, sem slovenačkog i hrvatskog, na jednom štandu se našao i mađarski strip. Dvojac Laslo Oros i Gici Čongor su branili boje ugarske u kadru putem svoje izdavačke kuće Comicsmania Kiado. Bosnu i Hercegovinu, nažalost, nije imao ko da predstavlja što se berze stripa tiče, ali su Peđa i njegov saradnik Marko i te kako nadoknadili to svojim prisustvom na jednoj od tribina o kojoj će biti reči kasnije.

Međunarodnost se ogledala i u projektima poput „Strip Prefiksa“, časopisa koji sem hrvatskih objavljuje i autore širom regiona i sveta, te „Vekovnici“ Marka Stojanovića, već poznati po svom švedskom stolu belosvetskih (vrlo verovatno uskoro i švedskih) autora, kao i Holyburger, specijalno izdanje Stripburgera čijih deset autora dolazi iz osam zemalja. Ogleda se i u raznolikim figurama koje je Peđa ređe ređao, a rađe gađao pređom vređače (da, namerno ovde stoji ovaj niz reči samo zbog fonetske igrarije. Ima se, može se.). I premda se još toga međunarodnog nizalo, nisu ni domaće snage posustajale; „Golconda“ je svoj štand obogatila stripovima, a tik do njega je Stefan iz „Maverika“ paralelno sopstvena i izdanja „Najkule“ nudio ljudima. Vladimir Topolovački se tu negde takođe našao, vazda oran da porazgovara sa ljudima od kadra, dok je Mikica polako pripremao teren za crtanje. Igor iz „System Comics-a“ je znao da ga čeka jedna interesantna tribina, dok je nekako paralelno sa tim stigao i Ivica, crtač vezan za datu tribinu. Pavle, drugi crtač i Ivicin saradnik, će doći nešto kasnije, na njegovo i Ivanovo zadovoljstvo.

 A tribine su oslikavale snagu Sombora. Dakako da je Pia pobrala najviše pažnje svojom energijom, te ne čudi što su izlaganje o slovenačkom SF stripu slušali njih tridesetoro najmanje. Tribinu je vodio Puzić, a iz nekog bizarnog razloga, drug Čakširan (ko razume, shvatiće) je rešio da sedne tik do Pie, iako realno nema mnogo veze sa tribinom (a na vazda prelomne usklike Rumenigea i grupe; opet, ko razume, shvatiće). No, to je dovelo do jednog trenutka koji će zasigurno svi pamtiti. Naime, nakon što je Pia već dobrano zagrebala u temu SF-a, pričajući već o doba devedesetih godina prošlog veka, dobro zapiti Čakširan je upitao „A vidiš, interesantno je to kako se u svim tim stripovima pominje svemir. Kako to?“ Nekako istovremeno su i Pia i Puzić rekli „Pa...da, tema je slovenački SF strip.“ Publika je prasnula u smeh, a Marko na to dodao „Na ovo bi se reklo ’Zemljo, otvori se.’“. Od tog trenutka, drug Čakširan je bio relativno tih.

Sledeća tribina, ona o Bratunačkom strip festivalu, je podjednako lepo bila posećena. Peđa (ne onaj Peđa) i Marko (ne onaj Marko) su u detalj i nadugačko pojasnili koncept festivala, kako i koliko je posećen, koliko je važan po lokalnu kulturu i zašto se uvek unapređuju. Postojanje novoformiranog festivala doslovce u gradu preko Drine, u Ljuboviji, je indikator toga koliko je festival u ovom malom bosanskom mestu narastao. Dakako, tome je pomogao i koncept da se, poput festivala u Somboru, Leskovcu, Raški, Kragujevcu, Novom Sadu i inim drugima, ne gleda u nacionalnost i opredeljenje gosta, već isključivo u ljubav prema stripu i pozitivnost atmosfere.

U prilog tome ide i činjenica da su Laslo i Čongor podjednako dobro prihvaćeni na svojoj tribini, u kojoj su pričali o trenutnom stanju stripa u Mađarskoj. Naravno, reč o tome da je tržište malo nije izostala, te se boljke koje tište srpski strip jako dugo, predugo čak, lepo vide preslikane i ovde. Dakako, manje se pitalo pitanja tokom tribine jer je na domaćem terenu mađarski strip i dalje nepoznanica, ali interesenata je bilo.

Interesenata je, doduše, bilo i za vreme tribine o nastavku stripa „Srpski Bog“. Puza se vratio kao moderator, dok su Igor, Ivica i Pavle bili gosti. I tokom ove tribine bilo je...interesantnih razgovora (to ipak neće ići u tekst), ali definitivno se može reći da je najzanimljivija bila do sada, sa najviše trenutaka koji su se isticali. Između ostalog, tu je bio i trenutak kada je Mikica uporedo sa tribinašima pričao na telefonu, pa je morao da se dislocira nakratko.

Tribina je dakako bilo i u nedelju, gde su se posebno izdvojile tribina o domaće Sfu i tribina o Hrvatskom autorskom stripu. Tihomir Jovanović je bio govornik na prvoj, i Ivana je tokom iste uverio da je izvesni Boldrik (ko razume, shvatiće) i dalje živ, em aktivan. „Štaviše“, rekao je, „skoro je napisao novu knjigu“. Sašinu tribinu o Hrvatskim autorima, pre svega o Matiji Pisačiću i Anamariji Kvas, nije ispratio do kraja, no o tome nešto kasnije. Svakako, sadržina obe je dovela do par interesantnih trenutaka, poput onog da su hrvatski autori nenamerno doprineli slovenačkom SF stripu, kao i to da fantastika...ne, ne treba trčati pred rudu.

I eto, tribina do tribine, sve lepše do lepšeg. Ali ima i lepše.

Somborski matine

Vidi, dve lopte! Ja bih to lupio!

Sombor je poznat po novim poznanstvima, onako prepoznatih po (samo)spoznaji. Ove godine, Ivan je imao čast da upozna pomenutog Gorana, štovatelja partizanske muzike i domaćeg mesa. U subotu su se nanizala još dva poznanstva. Naime, Stefan iz „Maverika“, poreklom iz Zapadne Srbije, je gotovo odmah našao zajednički jezik sa pomoravskim piscem, te se razglabalo o svemu od asfalta do aspergera. Dakako, „Maverik“ je mali izdavač koji je tek iskoračio na domaću strip scenu, ali naziru mu se lepe stvari u budućnosti. Ako je porediti ga s nekim izdavačem, to je zasigurno „Stalker“, i po odabiru stripova i po ambicioznim stremljenjima. A iskreno, ni „Najkula“ tu nije daleko, pogotovo po pitanju francuskog stripa.

No, poznanstva. Iste te subote, negde između Bratunca i Mađarske, Ivan je upoznao izvesnu Anu, koja je – ispostaviće se, putem kosmičke ironije – takođe pisac. I Pavle i Ivica su u ovom tekstu, čitaće ga, znaće referencu. No, Ana je osoba koja svoju pisanu reč i dalje gleda da provuče kako gde može, a o svojim mukama je Ivanu pričala i te večeri, uz alkohol i duvan. Tom Morrow je tu bio instrumentalan. „E, brate, upoznaj mi kćerku, jebote!“ veli on, već osetno opit. Ispostavilo se kasnije da je Rumenige pogrešno pretpostavio da mu je ona kćerka, bez obzira na faktoid da su se njih dvoje doslovce upoznali pre petnaestak minuta. Docnije je zezao Ivana kako daje dozvolu za njenu ruku, na šta je Ivan tražio propisni miraz.

Ivanovi razgovori sa Laslom su bili nešto duži, od muzike do politike, od stripa do pop-kulture. Sa Čongorom je nešto manje pričao, ali ga jeste pozdravio od strane izvesnog Milana Kovača. „Izvanredan je Milan“, reče Laslo tokom razgovora, „samo je malo istupio iz kruga mađarskog stripa, čarke sa ljudima itd.“ Nema sumnje da je tako, ali Kovač je osoba koja se ne predaje, a njegova izdanja koja se nižu jedno za drugim to dokazuju. Deo te nepredaje dele i dvojica ugarskih udarnika koji su bitisali na festivalu, i dakako da su slagali pozitivne utiske post-subotnje – pogotovo uz kiflice i pivo.

Bojan iz „Golconde“ je podjednako figurirao na festivalu, premda su on i Ivan tek donekle razgovarali. Dotični Bojan je bio mnogo aktivniji tokom pomenute tribine o „Srpskom Bogu“, kao iskreni ljubitelj serijala. Svoju ljubav prema istom je dakako apostrofirao kako je tribina trajala, i nije se dao kada je diskusija otišla u nekom drugom pravcu. „I dalje čekam treći deo“, istakao je.

Prijatelji koje stekosmo usput

Matine nije uključivao samo nove ljude. Par starih lica, prijatelja festivala i priključenija, su se tu takođe našli. Naravno, ne treba izostaviti Milivoja Vukojevića, budućeg Ivanovog saradnika koji je sa članovima porodice svratio na festival. Ispostavilo se da se aktivnije dao u strip otkako su se poslednji put videli, pa se očekuje nešto novo od njega – a očekuje se i saradnja na stripovskom planu na domaćem terenu.

„Ma bio je Rumenige, pokupovao sve“, velio je Vanja dok je pripremao papirnati avion te nedelje izjutra. Nešto je bio otvoreniji i druželjubiviji ove godine, iako je na festivalu za „Darkvudovim“ štandom bio sam. Zapričao se s Ivanom oko poslova, prodaje i sličnog, ali je generalno ostao tu gde jeste – cigareta u ruci, opiv sa strane, strip tu nekako u pripravnosti.

Pomenuti Novak se lagano snašao u novom okruženju, pogotovo kada je delio prostor sa ujakom mu i kolegama. A snašao se i Tiberije; njegov pomalo sardonični smisao za humor je uvek sijao. Iza tog tihog glasa i nenametljivog stava krije se jedna izvanredna, izuzetno inteligentna osoba i uvek je zadovoljstvo razgovarati s njim.

Zadovoljstvo je, dakako, i razgovarati sa garniturom Somboraca, i tu treba posebno skrenuti pažnju na njihov performans tokom ovog jubilarnog 10-og festivala. Pre svega, tu je Stevan, odnosno Puza. Kao izvanredno inteligentna osoba, jako dobro se snašao u svojstvu voditelja tribine, nešto što je istakao da mu nije forte. Ali ne samo da je zadržao hladnu glavu tokom pogotovo uzavrelih delova tribina, nego je i sam pridodao sopstveni doprinos u vidu informacija, dopuna i zanimljivih faktoida.

Aladža je posebno iznenadio. Kao prevodilac, a i kao vodič tribine, pokazao je da njegovu baršunastost, njegovu vocifernost, treba usmeriti kao oružje u prave svrhe – tribina sa Mađarima je bila interesantna, ali je sam Zoran pobrao dosta pohvala od strane prisutnih gostiju, i to s punim pravom.

Tom Morrow je standardno bio duh zabave. Premda ove godine nije mnogo radio po pitanju samih tribina, dakako se pokazao agilnim da cirkuliše, da pomaže oko gostiju, da bude deo organizacije integralniji nego što mu ljudi to priznaju. Ali je posebna čar bila videti njega kako interaguje sa Pavlom; njih dvojica su bili prijatelji mnogo pre nego što su i znali jedan za drugog. Kosmos prosto tako funkcioniše. I naravno da pristaje upravo jednom jubilarnom festivalu da se njih dvojica konačno uživo upoznaju.

O Bilji i Ratku ne treba posebno trošiti reči, jer se zna da su uvek nezaobilazni deo festivala. Pozitivna energija kojom ovaj vremešni bračni par odiše je nezamenjiva, i dok on fotka a ona pomaže oko organizacije, ne postoji deo njihovog bitisanja u Somboru a da nije pitom i dražesan. OK, ignorisaćemo činjenicu da Bilja ima hemijsku HDZ-a koju isključivo koristi kada hoće da se zeza s ljudima (da se razumemo, ne glasa za njih, hemijsku je dobila iz potpuno neke leve priče i rešila da je zadrži upravo zarad humora – for the banter, štono bi Anglosaksonci rekli) i fokusiraćemo se, umesto toga, na to da apsolutno uvek, iz godine u godinu, pamti imena gostiju kao da su joj rod rođeni. A pamti i detalje tekstova svilajnačkih sociopata mahom vezanih za Jazak.

Naposletku, tu je i Danilo. Spiritus movens festivala čak i kada sedi u mestu, ovaj čovek (kad ne servira viceve) servira viceve i, pre svega, servira viceve. Te subotnje noći se malo primirio od petkovne – tako što je servirao viceve. Ono jes, to je obavljao dok su Mađari pričali sa Piom dok je ona gradila kulu od piva za koju je Marko dostavljao materijale kad su preko puta Ana i Ivan pričali a do njega Sreta i Vladimir, dok je Pavle zamenio Anu u međuvremenu a kula konačno sagrađena, a ne treba zapostaviti ni činjenicu da je Saša, vazda oran i na pivo primoran, bio primoran da donese pivo – što je oran učinio. Barem nije donosio vodu sa ukusom.

A kad već pomenusmo stare prijatelje, jedno iznenađenje je krasilo ovaj deseti Festival stripa – Dejan. I to Dejan Sedlan. U odelcetu, ni manje ni više. „Oho, Snejče, pa dobro li si?!“ veli on dok se zdravi sa Ivanom. „Indeed“, sleduje odgovor. Družili su se oni prethodne godine u automobilu od Leskovca do Beograda. Tokom te vožnje je drugi Dejan (Nenadov) podelio sa suvozačima sve čari ajahuaske, a u Dejanovim (Sedlanovim) očima je Pia postala Mia. Potreban je poseban sklop ličnosti da se toliko brzo zbliži, a taj sklop ličnosti imaju samo poslenici na polju stripa (isti sklop ličnosti koji podjednako s guštom gleda em reklamu za Reno Klio iz devedesetih, em AI zajebanciju Unanswered Oddities – treba naglasiti, jedini prihvatljiv način da se AI koristi u vizuelnoj umetnosti a da je moralno čist).

Dokle je kulminiralo to prijateljstvo od više godina? Pa, do te mere da su i Mikica i Stanislava zvanično postali počasni članovi Kluba ljubitelja stripa u Somboru, sa sve članskim karticama. Priznanja i povelje za doprinos stripu u Somboru je dobilo još par ljudi, od kojih su neki išacovali i po dve diplome (ko razume, shvatiće), a neko i tri. Iako ovo deluje kao simbolični gest, zapravo je najviši čin poštovanja unutar ovog grada na severu naše zemlje.

Prisutnost duhom

Ti si hit!! Pozdrav iz Londona!!

Ali nije svako bio u Somboru ko se tu inače nađe. Pre svega, od lokalaca su nedostajali ključni ljudi, pre svega Morrowljeva supruga Tatjana. Kako je istakao, imala je neodložnih obaveza, te nije mogla prisustvovati. Ivanu je to bilo jako krivo, zato što sa Tatjanom gotovo uvek ima kvalitetne razgovore o filmu, stripu, muzici i umetnosti.

Geza Šetet, prijatelj festivala i redovni posetilac, takođe je izostao ove godine. Razlozi za ovo odsustvo Ivanu nisu bili poznati, ali se i dan-danas nada da je ovaj izvanredni crtač dobro. Relativno skoro je izbacio u štampu svoje najnovije delo vezano za Isusa, što će ovo činiti njegovim osmim izdanjem za deset godina. Malo je reći da je bio vredan, ali zdravlje mora biti na prvom mestu, a Gezu, nažalost, mnogo toga muči. No, istrajan je on, a i veliki vernik – nema sumnje da će izdržati sve nedaće.

Ivan je razmišljao o tome dok je slušao jednu tribinu. Malo pre toga je Sašu zamolio za vodu – ne treba da sumnjate koju vodu je dobio. Pozdrave sa ukusom mandarine i limuna je uputio u London, pravac kreativnim sestrama Sari i Ani Živković. Presrećne, pozdravile su Sombor, gde nažalost nisu mogle ove godine da učestvuju, ali gde su svakako bile srcem i dobrom voljom, ako išta drugo. „A baš mi je krivo što ih neću upoznati“, reći će Pavle Ivanu tokom razgovora o njima. Sreta će se samo prisećati Aranđelovca i prethodnih druženja, a Saša nasmejati na reakciju glede hidriranja obojenog citrusnim voćem.

Malena Nina takođe nije bila deo organizacije ove godine. Vrlo verovatno da su studije tu igrale veliku ulogu, ali se njen nedostatak osetio. Ovo kreativno čeljade je možda najuspeliji izdanak somborske škole stripa, i nije tajna da nju Danilo posebno izdvaja i hvali na gotovo svakom strip festivalu. Ne bez razloga, da se razumemo; još koju godinu i Ninine radove ćete čitati u uglednim strip publikacijama, ili pak na internetu. Samo je pitanje vremena.

Svoje prisustvo nažalost nisu mogli da potvrde ni izvanredni strip pregaoci iz Devete dimenzije, kao ni negdašnji vodiči „Strip Bloga“ Miloš i Milidar. Velika je šteta što dotični blog nije više među nama, ali to ne znači da će se zaboraviti. A neće se zaboraviti ni dvojac koji ga je gurao sve ove godine.

Pomenuti Vanja je stripove prodavao sam, mahom zato što ortak mu Pera nije bio prisutan. Pera je svakako aktivan u više sfera, i energija koju on donosi u strip je primetna, te je njegovo odsustvo zabeleženo. Možda će se dogodine ponovo u Somboru naći, samo je pitanje vremena.

Malo i u znaku muzike

- DA!

- ...pa dobro, ajde.

„Yooooou could be miiiine!“

„But you’re waaaaay out of liiiine!“

Prethodnih godina to je Ivan uglavnom pevao sam, sa pratnjom bilo Pere, bilo Saše. Poslednje što mu je padalo na pamet je da će učestvovati u somborskim karaokama, ali eto – uz molbu Pie je zapevao. Ako se ono može zvati pevanjem, jelte. Goran je doduše pomenuo da su „Guns and Roses“ nešto teži za skinuti jer Aksl Rouz ima karakteristično visok glas. I bio je u pravu; ne zbog Akslovog glasa, nego zbog toga što je Ivan operisan od pevanja.

Pevala je i Pia koja je za pesmu zamolila, urlajući u mikrofon u stilu death metalaca. Pevao je i Peđa uz svog Novaka. Pevali su i Čakširan & Co. Pevao je i Saša. Pevao je i Marko. Pevao je, razume se, i Danilo. Onoliko pevanja se u Somboru nije čulo otkako je neka novokomponovana pevaljka gostovala u gradskoj kafani.

Ali muzika je prožimala više segmenata ovog festivala. Naime, među stripovima kolega Mađara našli su se i storije o bendovima The Cure i Pink Floyd. Ivanu je posebno bilo drago da vidi kako Robert Smit dobija toliko pažnje na kadru kod komšija.

Opet, pomenute su i partizanske pesme. Goran je svoje muzičko znanje samo naglasio te večeri kada je meso krstio jabukovačom. Međutim, pokazao je dubinu poznavanja muzike upravo tada kada je 90% prostorije skakalo i cvilelo na siroti mikrofon koji doslovce sve trpi.

A muzika se ogledala i u poslednjoj osobi koju je Ivan pozdravio i otpozdravio u nedelju – Bane Kerac, glavom i bradom, je i poslednjeg dana festivala rešio da obiđe Sokolski dom, i razgovarao je sa mađarskim gostima. „Jesi li dobro sa leđima?“ pitao ga je Ivan. „Pa, da je dobro, nije, ali oporavljam se“, naglasio je, i odmah se spremao osmejak, „Ali i dalje mogu da lupam bubnjeve!“

JoJo-Elric konekcija

Nekako pred kraj festivala, Ivan je čekao na Puzu da mu dostavi nešto intrigantno. Pritom, prisećao se – ili nije, ali za potrebe ovog teksta reći ćemo da jeste – nekoliko pratećih tema koje su vazda prožimale njegove članke. Primera radi, u poslednjih nekoliko godina, karakterističan kačket trećeg protagoniste manga serijala „ĐoĐoova bizarna avantura“ (ジョジョの奇妙な冒険) mu je vazda krasio glavu, a ogrlica s motivom strele iz istog serijala visila o vratu. Poneo je on kačket i na ovaj festival, ali ga nije nosio, nekako mu se prosto nije dalo. Dakako, manjak insignije nipošto ne uskraćuje to da se fanovi serijala prepoznaju maltene na kilometar.

O kačketu i o ĐoĐou je Ivan pisao nadugačko u tekstovima. Ali pisao je Ivan i o Murkokovom najpoznatijem liku – zasigurno pogađate, u pitanju je Elrik od Melnibonea. Još od Raške pa na ovamo, prokleti albino car je prožimao pasuse i ređao se redak po redak u spisima svilajnačkog sociopate.

Međutim, ono što nije očekivao jeste da će oba lika figurirati prominentno na desetoj iteraciji festivala u Somboru, onako jubilarno.

„Ej, štampam šolje za tu i tu cenu, ali za tebe bih hteo to da odradim za 40% od iste“, ponudio je Puza, „i to odaberi dizajn koji god hoćeš“. Ivan je razmišljao možda milisekundu i odmah je odabrao šta hoće – jednom prilikom, Hirohiko Araki-sensej (荒木 飛呂彦) je, za potrebe svoje najveće monografije JOJOVELLER (ジョジョベラー), izdate da obeleži 25 godina serijala, ilustrovao sve svoje tadašnje protagoniste na drečavo zelenoj pozadini, sa neopisivo puno detalja. Snimak nastanka ove ilustracije i danas pobira na desetine hiljada pregleda. Isti taj motiv našao se na Ivanovoj šolji te nedelje, i trenutno mu krasi radni sto dok se kafa hladi polako u porcelanu. Nešto malo pre toga, u razgovoru sa Peđom (ima ih trojica, tačno; onaj sa figurama) Ivan mu je pokazao nadolazeću figuru Elrika, takođe sa neopisivo puno detalja, izvanrednu u gotovo svakom pogledu. O Elriku će potom nadugačko razgovarati sa Tihomirom, no to je storija za drugi put.

Pavle, kao neko ko voli mange ali koji je u istom svetu relativno odskora, je istakao svoju nevericu u toliku popularnost serijala. Gde god da se okrene, veli on, primeti neki ĐoĐo detalj. Ko zna kako bi reagovao da je video šolju. A o Elriku, istini za volju, mnogi na festivalu nisu čuli, ali oni pravi jesu. To je podstaklo Ivana na razmišljanje. Razmišljanje u više pravaca. No to će morati da ostavi. Strip adaptacija Murkokovog Multiverzuma, u izdanju Titan Comics-a, ga je čekala na čitanje, dok je pritom overavao englesku verziju monografije JOJO A-GO!GO!. A sve to iako ga čeka još na čitanje par novih poglavlja trenutno aktuelnog The JOJOLands-a (ザ・ジョジョランズ-) – i, dakako, novi roman Elrika koji je Murkok tek relativno skoro izdao.

So fill to me this parting glass...

Svemu što je dobro, nekad mora i da dođe kraj. Klub ljubitelja stripa iz Sombora više nije na istoj lokaciji, Kasina više nije domaćin festivala, a nedelja je zvanično okončala desetu iteraciju druženja stripadžija na samom severu Vojvodine.

Ivanovi poslednji trenuci na ovom festivalu su, nažalost, morali da se odvijaju tokom Sašine tribine. Prvo je prišao tiho Aladži i pozdravio ga je. „E, hvala ti na svemu, pa se vidimo dogodine!“ nekako prigušeno, ali prepuno entuzijazma, je Aladža rekao po rukovanju i grljenju. Tek će njih dvojica pričati o projektima koji slede, sa obe strane.

Pia je bila sledeća, i zagrljaj je trajao podjednako dugo kao i inače. „Vidimo se u Leskovcu?“ prošaputala je. „Obavezno.“ „Imam nešto za tebe.“ Čim je ovo izgovorila, iz torbe je izvadila primerak Holyburger-a, te je još jedan zagrljaj usledio. „Vidimo se, lepo putuj“.

Ruka je pružena i Tiberiju. „Hvala na svemu“, naglasio je Ivan, „i nadam se da se vidimo u Leskovcu, ako ne ranije.“ „Naravno,“ dodao je Tiberije sa onim istim sardoničnim osmejkom, „i pazi šta pišeš. Hehe.“

Topolovački, pomalo umoran od prethodne noći, je isto srdačno pružio ruku. „Hvala ti na onome za dečji strip“, dodao je, „a ja tebi šaljem fotke ovog starog izdanja o auto-školi čim nađem vremena“. Našao je vremena, poslao je fotke. Sad samo Ivan treba da nađe vremena da sve to ukomponuje.

Saši je morao samo da mahne, kao i ostalim prisutnima na tribini, dok ga je Stanislava ispraćala do vrata. Dakako, i ovde je usledio zagrljaj i kratak razgovor. „Ej, obavezno me zovi kad želiš da ideš na Adu“, zvonko je naglasila, „da prošetamo i da ti je pokažem.“ Doći će se i do Ade, kad se nađe obostrano vremena i kod sveže članice Somborskog kluba stripa i kod pisca sa iritantnom navikom da se razvuče rečima.

Dole je već bila gužva, pa su pozdravi bili nešto brži: Bojan, Peđa, drugi Peđa (treći Peđa je već bio otišao), Igor, Pele, Rumenige, Čakširan, Marko, Stefan, Laslo, Čongor, Bane, Vanja, svi oni su dobili hitre pozdrave. Pavle i Sreta su dobili nešto više pažnje. „Vidimo se u Aranđelovcu?“ pitao je Sreta, „U stvari ne, tek u Leskovcu“. Tek u Leskovcu, Sreto. Pavle na Leskovac nije mogao da se obaveže, ali jeste obećao da će se čuti sa vrlim piščem.

Biljana i Ratko su takođe dobili pozdrave zasebno, a Danilo je ostavljen za sam kraj. „Druže, hvala ti na svemu“, veli on posle zagrljaja, „i dogodine si dobrodošao!“ Verovatno je pričao neki usputni vic kada je Ivan izlazio iz Sokolskog doma, čekajući Iliju na prevoz.

„Vidiš, još nisi otišao,“ dobacio mu je Marko tokom čekanja. „Otišo si, sarmu probo nisi“, dodao je Ivan, podsećajući Marka na ustanovljene udžbeničke primere šunda, „Kuče laje, a ja mislim ti si. Suzama sam lepio tapete--“ „Kad ti ode i odnese dete,“ dodao je Marko, ubacujući se usred stiha, „nemoj nikako dete da zaboraviš, dete je bitno.“ „Nisam zaboravio, no uleteo si mi u stih napola.“ „Eeee, to ti je kad ti pisac uleti, ne očekuješ.“

Par razmenjenih kikota i svako je otišao na svoju stranu. Ilija je startovao auto, odbacio Ivana na stanicu, pozdravio se s istim i obavezao ga na Niš, tek sedmicu potom. I Ivan se spremio na usamljeni put do Beograda...

...samo da skapira da neće biti usamljen, no da će deliti put sa Tihomirom, u razgovoru o fantastici u svim oblicima. Niti jedan sekund nije utrošen dok su se kretali kroz Vojvodinu pravcem glavnog grada. Tihomir je bio i dovoljno darežljiv da Ivanu da jednu knjižicu, sveže štampanu, solidno priznatog domaćeg SF autora. Po razlazu, istakli su potencijal budućih susreta.

Budućih susreta. Kako to melanholično zvuči sa ove distance. Jubileji i imaju taj prizvuk melanholije, prolaznosti; isti oni organizatori su deceniju stariji, osedeli, sa nekom teskobom u glasu, i dalje guraju priču zvanu strip, ali sa znatno više umora i skepse u glasu. Nije to lak posao. Nije ni zahvalan previše. Naposletku, svaki dan je borba, a svaki naredni dan prilika za poraz. I ne bi bio prvi put da se jedan od tih organizatora – pa i svi oni, iskreno – zapitao „Čemu sve ovo?“

Jer opet, zašto gubiti živce, zdravlje i pare na nešto što izgleda kao glorifikovani ručak sa par berzica, a što neće doneti neku veliku ljubav i poštovanje od lokalnih moćnika?

„Jeli, a kad ćeš napisat taj tekst o festivalu?“ pitao je Peđa (Forma B Peđa, da se razjasni) Ivana tokom vožnje nazad iz Niša za Beograd. „Ma, ne stižem, ali napisaću ga,“ dodao je, a prožela ga je neka melanholična sreća (kakva bi drugačija bila, ne?). Samo za vreme ovog festivala, bezmalo 30tak internih fora, nastalih tokom prethodnih festivala, se provlačilo u tih nekoliko dana, i doslovce sve su pomenute u datim člancima. „Uvek kad to pročitam, setim se“, rekao bi jedan od gostiju festivala. I nije jedini. Naposletku, sati i sati uneti u sastavljanje ovih spisanija, iako objektivno nemerljivi u odnosu na mesece i mesece unete u organizaciju strip festivala poput ovog u Somboru, govore o posvećenosti nečemu većem od sebe. Jer, čak i kad ljudi ne bude više, kad ostane mrtvo slovo na papiru, oživeće ga buduće generacije. Generacije koje mogu mirne glave da kažu, s ponosom, „Ej, u našem Somboru je deset godina zaredom postojao strip festival!“ i da se tome sagovornici istih dive. Seća se Ivan, naposletku, jednom davno kada je hteo da ide prvi put za Leskovac, isto na festival stripa. „Ma hajde, kao to ima u Leskovcu“, rekao bi mu jedan član nešto šire familje. „Daj ne seri.“ A evo, u dobu ste kada male sredine poput Aranđelovca, Sokobanje, Ljubovije i Bratunca imaju strip festivale. Kada najveći majstori stripa posećuju najmanje varošice u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Sloveniji i Crnoj Gori. Kada se strip drži na relativno dobrim nogama, iako ne savršenim, i kada deca svojevoljno žele da se istim bave.

E, upravo zbog toga, upravo zbog toga vredi „sve ovo“ iz onog „Čemu sve ovo?“. Druženje, rad, zabava, zarada, umrežavanje, napredak, ljubav. Red je da se sumira time, iako je spisak znatno duži. Upravo zbog toga je vredno posetiti festivale poput ovog u Somboru, i dakako da ćete isti posetiti i nakon narednih deset godina, pa i dalje.