Na času panka sa legendama: The Exploited se vratio u Beograd i pokidao

U delu Srbije gde sam odrastao, a čini mi se da važi za čitav Balkan, ako ne i Evropu, postoji tih nekoliko stranih pank lektra „sa kojima se počinje”. Među njima su bez premca i The Exploited, ikone ovog zvuka i junaci ovog teksta. Ko se identifikuje kao panker, a u detinjstvu ili tinejdžerskom periodu nije imao bedž ili majicu sa čuvenom lobanjom edinburških kejosera, taj je preskočio ozbiljan korak u supkulturnom vaspitanju. Elem, fantastična četvorka, predvođena živom legendom Votijem Bjukenom vratila se u Beograd posle nepune tri godine. Održali su, kako inače biva sa velemajstorima, čas brutalne pank svirke. Tome u prilog govori činjenica da su svirali maltene pola sata duže od uobičajenog, uz dva bisa, kao i jaki, pozitivni utisci članova benda podeljeni po silasku sa bine. Iako je bio utorak, 27. januar, Zapa barka je bila krcata, a što najviše raduje – i što ću uvek pohvaliti – makar trećina publike je bila klinčadija. Uvod je gotov, idemo na razradu.

Koncert je počeo skoro u minut, po najavljenoj satnici, a čast da otvori veče pripala je novosadskoj grupi, nastaloj u Novom Kneževcu - Skupljeni na brzinu, popularnije SNB. Staroškolski pank rok je u pitanju, dakle nekoliko akorda, mnoštvo energije i entuzijazam koji više od četvrt veka, sa pauzom, ne jenjava. Otprašili su nekih pola sata kvalitetne svirke i fino zagrejali prostor koji su već dobrano ispunili pankeri iz raznih krajeva Srbije, a čini mi se i regiona, budući da je Škotima ovo jedina najavljena svirka na prostoru bivše Jugoslavije. Neke od pesama koje su izveli bile su „Ne veruj čoveku u ogledalu”, angažovana „J.A. (SADA SVE JASNO JE)” i hitčina „Sve je to pank”. Bog te mazo kad se setim ove potonje i kako sam je iz internet kafa, posle skidanja, doneo kući na flopiju, oblije me grašak nostalgije. Nju su, naravno, ostavili za kraj, kao trešnju na torti.

U ritmu stranih i domaćih klasika žanra, emitovanih u pauzama između bendova, na binu se potom popeo kultni beogradski pank sastav Vox Populi. Ruku na srce, nisam ih gledao uživo godinama i baš me je zanimalo kako sada zvuče. Ispostaviće se izuzetno dobro i uvežbano, čak možda bolje nego onomad. Bend postoji od 1994. i osnovao ga je Rudar, pevač i jedini stalni član. Trenutna postava je, da se izrazim floskulom, spoj mladosti i iskustva, što u ovom slučaju ispade super. Poslednjih godina nisam podrobnije pratio njihov rad, što će reći da mi je repertoar bio delimično poznat. Princip je bio sledeći - kada sviraju pesme sa prvenca „Ne možeš svima udovoljiti”, peva se, a kada sviraju novije, prati se i sluša. S tim u vezi, jedna od numera koje sam prvi put čuo te večeri, a dosta je solidno zvučala, bila je „Daleko od sunca”. Posvetili su je čuvenom subotičkom umetniku i pankeru Damiru Paviću Septiku (RIP legendo!) koji je pre dve godine preminuo. Bilo je tu još par dobrih, a meni nepoznatih traka, tipa „Poslednji rat” – posvećena „smradu na vlasti” - i „Zašto dokle kada?”, da bi drugi deo seta pripao ranim radovima. Nema stajanja. Nanizaše „Budućnost”, „Haos u mojoj glavi” i „Nostalgičnu”, moju omiljenu, kao i obradu Krvavog protokola „Dole svi političari”. Pogo nije stajao, a vala ni mašina na bini. Finiširali su još jednom bombom - „Dotakli ste dno” i zapalili.

A onda iščekivanje. Šesti put ih gledam uživo i svaki me prođu neki mili trnci. Neverovatan osećaj. Naravno, nešto jačeg inteziteta je bio 8. novembra 2005. kada sam kao srednjoškolac posle osam sati truckanja vozom i celog dana smrazavanja na beogradskim ulicama ugledao Votija i družinu na bini, premijerno. Beše to kratak susret, od svega četiri pesme. Kad malo bolje razmislim ovo sada je prvi put da su svirali u Beogradu bez presije i nekih većih začkoljica. Davne 1985. godine, Votija su uhapsili zbog policijskih lisica čim su stigli, dve decenije kasnije nacisti bacili suzavac, 2017. ga strafi srčka pa su svirali bez njega, dok je 2023. pomeren, ali ipak održan, koncert zbog tragedija u „Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju. I u utorak su studenti održali protest u centru grada, ali je koncert – i to kakav – održan bez incidenata. No, pređimo na stvar.

Tačno u 22.10, bubnjar Geri Saliven, basista Ajriš Rob, gitarista Robi Dejvidson i, jedan jedini nepobedivi i sigurno neponovljivi, Voti Bjuken, ovaplotiše se pred auditorijumom. Moćni The Exploited dame i gospodo, peti put u Beogradu, deveti ukupno u Srbiji. Krećemo, tradicionalno, sa „Let’s Start A War”, pa „Fightback”, pa „Dogs of War”, pa „The Massacre”. Temperatura raste, narod skače, šutka traje... Voti je bez majice izašao na stejdž, ancipirao čovek ludilo. Nastavljaju sa „UK 82”, „Chaos is My Life” i „Alternative”. Ova poslednja stvar mi je, od pesama koje sviraju uživo, pri vrhu po količini seratonina koji probudi u meni. Em precarski instrumental, em aranžman bruka, em tekst kida – posebno danas i posebno u Srbiji. Tu sam već morao da uletim u masu i kroz šutku stignem skoro do prvih redova, videvši usput brojne drage ljude sa „scene”. Pank estetika je jedinstvena, autentična i posve meni draga, posebno kad vidim da je baštine mlađi naraštaji. A toga je i te kako bilo na Zapa barci. Hoćeš čirokanu – reci koje boje, ima. Hoćeš rokericu sa korektorom iscrtanim logotipima grupa – imamo i to. Hoćeš bedževe i prišivače od sorte – sedi, stiže. Bilo je svega.

Između pesama nije bilo mnogo govora, niti pauze, ali je publika skoro svaku koristila za horsko skandiranje, kako „f*ck the USA”, tako i predsedniku Srbije, u sličnom maniru. A sporadično se čulo i „pumpaj”. Ovo oko skandiranja Americi je bilo posebno interesantno jer bi se tada Voti okrenuo ka bubnjaru Geriju i sprdao ga, budući da je rođeni Njujorčanin. Inače, Dži-Men je, kako mu glasi nadimak, svirao sa mnogim poznatim facama iz sveta muzike, a već par godina nastupa sa The Exploited. Tempo je bio žestok, ali se našlo mesta i za, uslovno rečeno, nešto sporiju obradu engleske grupe The Vibrators, po kojoj su Škoti nazvali drugi album - „Troops of Tomorrow” i „Drug Squad Man”. Od meni izuzetno dragih stvari izrokali su još i „I Believe in Anarchy”, himnu timočkih gradova „Dead Cities” i „Cop Cars”, moj favorit sa debi im albuma „Punk’s Not Dead”, čijih 45 godina od izlaska slave ovom turnejom. I ove pesme su morale biti ispoštovane upadom pogo grotlo, koje je doslovno buktalo od prvih tonova. Najviše, svakako, zahvaljujući energičnoj omladini. A onda jedan, isto tako, vatreni niz - „Porno Slut”, „Army Life” i „USA”, konačno. E tu je već nastala potpuna pogibija, kako i dolikuje hitu koji su mnogi prizivali sat vremena unazad.

Voti i ekipa su se potom povukli sa bine. Nakratko. Vratili su se uz neizbežnu „Sex & Violence”, kada se, tradicionalno, masa popela na stejdž, zaplesala, a vala i dohvatila mikrofona. Za razliku od nekih ranijih koncerata u Zapa barci, penjanje na binu nije bilo dozvoljeno, ali je ovde načinjen ustupak. Kada je pesma završena, a narod krenuo nazad na podijum za ples, dogodila se jedina negativna sitaucija koju sam uočio za čitavo veče. Nasilni radnik obezbeđenja je ščepao nekog klinca koji se zaleteo da skoči u publiku i počeo da ga vuče za vrat ka izlazu. Ruku na srce, jeste ga prethodno upozorio da to ne radi, ali se momak oglušio na naredbu. Svakako ovo nije bio način. Nadam se samo da dečka nisu isterali napolje ili pretukli jer to nikako nije smela da bude uspomena koju će poneti sa ovog odličnog koncerta. Svirka je nastavljena uz „Punk’s Not Dead” i „Was It Me”.

I onda navlačenje zavesa, za koje smo mislili da je konačno. Ali ne da se beogradska publika, ne mrda i stare pankere doziva nazad. Presedan načinjen, ekipa se vratila. Delovalo mi je kao da ni oni ne veruju da su ponovo pred nama, za instrumentima i da sviraju drugi bis. Izbor je pao na „Class War” i „Maggie”, kojoj sam se čitavo veče potajno nadao. Kakav finiš! Kakva noć! Kakav koncert!

Događaj za pamćenje. To je moj definitivni sud i utisak, a rekao bih i mnogih koji su se tog utorka uveče obreli na Dunavu slušajući legendarni The Exploited. Publika je maksimalno uživala, momci iz benda su, kako posle svirke rekoše, oborili vlastiti rekord po dužini seta, a stigli su i da obećaju da će se vratiti u Srbiju, nadamo se što pre. Svakako smo još jednom utvrdili da dok je Votija i ekipe - pank sigurno nije mrtav!