Metal krunisanje u Beogradu: The Crown prvi i poslednji put u Srbiji
Helly Cherry
Metal je u kući, ponovo. Ovog leta, uprkos otkazivanju nekih velikih i važnih događaja, nije ga manjkalo, a vala neće ni s jeseni. Jedna od ključnih metal manifestacija, posebno za ljubitelje onog sa prefiksom det, odigrala se u septembru, jednom neveselom mesecu kada đaci kreću u školu a radnička klasa hvata poslednje trzaje talasa odmora. U petak, 18. 9. 2026. na scenu Zappa baze u Beogradu, kvalitetan, energičan i srčan koncert održala je švedska (melo) det/treš skupina The Crown, iskusna ekipa sa ozbiljnim stažom i kilometražom iza sebe. U uvodnom segmentu, u pomoć su pritekli beogradski sastavi Cut Eyes i Sunovrat, kao i niški Dawn of Creation upotpunišvi ugođaj. Valjda tako i treba kada ozbiljne „glave” premijerno nastupaju u tvojoj zemlji i budu oduševljeni prijemom, ali o tome u nastavku.
Kao što su organizatori iz Nekroskop ekipe najavili, šou je krenuo na vreme, petnaestak minuta posle 19 sati, a vrpcu je presekao beogradski ekstremni metal sastav Cut Eyes, u nešto izmenjenoj postavi. Na bini 3 člana, ali bez bas gitare i frontmena Jovana Dorkina. Zamenik na vokalu nas je u jednom trenutku izvestio da je originalni pevač u Brazilu, te da je „njemu uvaljen” mikrofon za ovu priliku. Iako su bili kadrovski desetkovani, pružili su finu partiju. V.D. pevač je dostojno odmenio glavnog, vešto vladajući glasnim žicama kako kod niskih, tako i kod visokih tonova. Inače, bend stvara muziku na raskršću više žanrova poput grajnd i detkora, te raznih metala (na momente se čak u rifovima razaznaje i blekčina). Fino su otprašili set od oko pola sata, koliko su imale, manje-više, sve predgrupe.
Kormilo su potom preuzeli omladinci iz Sunovrata. U pitanju je takođe 3-ka koja roka starinski det/treš metal, po meni, na tragu rane Sepulture. Red tupa-tupa, red brzih solaža, prošarano sitnim stajkama i oporim tonovima za jednu, rekao bih, solidnu metal deliciju. Kad na to dodate starosnu stukturu članstva, od oko dvadesetak godina, dimenzija lepog postaje dosta široka – kažem ja, stari navijač generacije Z. Bend se ranije zvao Atomic Fault i pored imena i novijih pesama na srpskom, mislim da nema neke preterane promene, posebno ne u muzičkoj suštini i žanrovskom sadržaju. Vrlo korektna izvedba ovih mladih momaka. Postavili su neki standard od koga ne odstupaju, no svakako ima mesta za začine koje će sigurno nasuti u godinama koje slede. Repertoar se sastojao od pesama sa albuma „Kuluk” iz februara ove godine, a posebno su se izdvojile „Nuclear Demise” i „Kletva”. Pevač i gitarista Aleksa je na kraju publiku pozdravio rečima „vidimo se 25. oktobra na izbore”, što je izazvalo jednu usamljenu reakciju u vidu pokliča „pumpaj”.
Kao što su organizatori iz Nekroskop ekipe najavili, šou je krenuo na vreme, petnaestak minuta posle 19 sati, a vrpcu je presekao beogradski ekstremni metal sastav Cut Eyes, u nešto izmenjenoj postavi. Na bini 3 člana, ali bez bas gitare i frontmena Jovana Dorkina. Zamenik na vokalu nas je u jednom trenutku izvestio da je originalni pevač u Brazilu, te da je „njemu uvaljen” mikrofon za ovu priliku. Iako su bili kadrovski desetkovani, pružili su finu partiju. V.D. pevač je dostojno odmenio glavnog, vešto vladajući glasnim žicama kako kod niskih, tako i kod visokih tonova. Inače, bend stvara muziku na raskršću više žanrova poput grajnd i detkora, te raznih metala (na momente se čak u rifovima razaznaje i blekčina). Fino su otprašili set od oko pola sata, koliko su imale, manje-više, sve predgrupe.
Kormilo su potom preuzeli omladinci iz Sunovrata. U pitanju je takođe 3-ka koja roka starinski det/treš metal, po meni, na tragu rane Sepulture. Red tupa-tupa, red brzih solaža, prošarano sitnim stajkama i oporim tonovima za jednu, rekao bih, solidnu metal deliciju. Kad na to dodate starosnu stukturu članstva, od oko dvadesetak godina, dimenzija lepog postaje dosta široka – kažem ja, stari navijač generacije Z. Bend se ranije zvao Atomic Fault i pored imena i novijih pesama na srpskom, mislim da nema neke preterane promene, posebno ne u muzičkoj suštini i žanrovskom sadržaju. Vrlo korektna izvedba ovih mladih momaka. Postavili su neki standard od koga ne odstupaju, no svakako ima mesta za začine koje će sigurno nasuti u godinama koje slede. Repertoar se sastojao od pesama sa albuma „Kuluk” iz februara ove godine, a posebno su se izdvojile „Nuclear Demise” i „Kletva”. Pevač i gitarista Aleksa je na kraju publiku pozdravio rečima „vidimo se 25. oktobra na izbore”, što je izazvalo jednu usamljenu reakciju u vidu pokliča „pumpaj”.
 |
| foto: Strahinja Rupnjak / Abaddon Magazine |
Sve se nekako kretalo oko broja 3 (ako me razumete), pa je i naredni bend izašao u istom brojčanom sastavu. Reč je o grupi Dawn of Creation, osnovanoj 2011. Južnoprugaši praše nešto složeniju det metalčinu i iza sebe imaju dva albuma. I njih je pratio peh u vezi sa stalnom postavkom, pa je nekadašnji basista uleteo umesto aktuelnog za ovu svirku – i bio na visini zadatka, kao i ostatak grupe. Prostor Zappa baze je bio delimično ispunjen i uglavnom su posetioci bili razvrstani oko stolova i nešto dalje od bine, uz poneki izolovani slučaj bliže sceni. Tokom nastupa Nišlija, ta slika je počela polako da se menja tako što se plesni podijum ispred bine malo pojačao ljudstvom, a i generalno je sam koncertni prostor bivao ispunjeniji. Set listu su činile pesme sa oba albuma, među kojima su se našle „Seized (Day by Day)” sa novog, ovogodišnjeg izdanja „Scorching Method Memorabilia”, da bi nastup zatvorili numerom „Walking Hatred”, sa prvenca „Self-Destructive Matters”.
I tako se posle dva sata kvalitetne svirke 3 predgrupe primicnusmo poslastici večeri. U ritmu „(Don’t Fear) The Reaper”, legendarnog Blue Öyster Cult-a, svetla su blago zagasla, što je bio znak da će uskoro pred narod da se ovaplote kultni Šveđani – The Crown. Tako nekako i bi. Petočlana ekipa, predvođena osnivačima grupe Johanom Lindstrandom (pevačem) i Markom Tervonenom (gitaristom), išetala je na stejdž i krenula u soničnu vožnju u trajanju od 60+ minuta, provozavši nas kroz 36 godina dugu karijeru i diskografiju kojom mogu samo da se diče. Krenuli su beskompromisno numerom „Killing Star” starom više od četvrt veka. A onda eksplozija uz „Deathexploison”, takođe sa albuma „Deathrace King” iz 2000. Basista Matijas Rasmunsen, koji je pre četiri godine na ovoj poziciji zamenio osnivača grupe Magnusa Olsfelta, dobrano je nafilovao prve redove nekom tečnošću direktno iz usne duplje, čisto da se zna da će biti mokro u ostatku večeri. Išlo se dalje u ludilo, između ostalog, pesmama „Zombiefied!”, „At The End”, „Crowned in Terror” i „Under the Whip”.
I tako se posle dva sata kvalitetne svirke 3 predgrupe primicnusmo poslastici večeri. U ritmu „(Don’t Fear) The Reaper”, legendarnog Blue Öyster Cult-a, svetla su blago zagasla, što je bio znak da će uskoro pred narod da se ovaplote kultni Šveđani – The Crown. Tako nekako i bi. Petočlana ekipa, predvođena osnivačima grupe Johanom Lindstrandom (pevačem) i Markom Tervonenom (gitaristom), išetala je na stejdž i krenula u soničnu vožnju u trajanju od 60+ minuta, provozavši nas kroz 36 godina dugu karijeru i diskografiju kojom mogu samo da se diče. Krenuli su beskompromisno numerom „Killing Star” starom više od četvrt veka. A onda eksplozija uz „Deathexploison”, takođe sa albuma „Deathrace King” iz 2000. Basista Matijas Rasmunsen, koji je pre četiri godine na ovoj poziciji zamenio osnivača grupe Magnusa Olsfelta, dobrano je nafilovao prve redove nekom tečnošću direktno iz usne duplje, čisto da se zna da će biti mokro u ostatku večeri. Išlo se dalje u ludilo, između ostalog, pesmama „Zombiefied!”, „At The End”, „Crowned in Terror” i „Under the Whip”.
 |
| foto: Strahinja Rupnjak / Abaddon Magazine |
Šveđani su sve vreme emitovali ogromnu količinu energije, što je publici i te kako godilo, ali je, čini mi se, izostao onaj haos koji zna u Beogradu da eruptira kada je ovakav tip svirke posredi. Bilo je sporadičnih šutki, uglavnom neuspelih i kratkotrajnih, pomalo „hej, hej, hej”, na pevačev poziv, dok je par njih pred binom hedbengovalo i pevalo. Ostatak publike je, vedrih lica i vidno nasmejan, pomno pratio nastup, ali sa distance. Mada, kako smo se bližili kraju, tako se utisak popravljao, pa se i sam Johan zapitao „zašto nisu ranije došli u našu prelepu zemlju”. Bilo je i fanova koji su uspevali da se uslikaju sa bendom u pozadini usred svirke, kao i nekolicina onih što su, na momente neukusno i gnjavatorski, pokušavali da dodirnu pevača ili nekog drugog člana grupe. Jedan burazer je baš udavio gnjurca svojim mini-performansom, no bend je ipak odoleo. E, da, u jednom trenutku auditorijumom se prolomilo i „pumpaj, pumpaj”, ali metalci nisu nešto bili radi da potraje. Ocena 1.
U sam finiš se uklizalo direktno u kolena, prvo sa „The Poison”, gde se padalo, proklizavalo, trčalo i znojilo, dok su za dosvidanja ostavili „Total Satan”, svevremensku metal kidačinu gde se pojedini fanovi latiše i mikrofona. Razdeliše Šveđani potom sve što su imali – trzalice, palice, set liste – i ekstremno srećni krenuše ka izlazu. Međutim, vratili su se nakratko kako bi se fotografisali sa fanovima. Bilo je to sve. Ako izuzmemo probleme sa zvukom na koji su se požalili posetioci iz poslednjih redova, svirka je bila dobra. The Crown su pokazali od čega su satkani - brutalnog metala, a i više desetina beogradskih fanova zašto im se vrte po kasetofonima i drugim plejerima godinama. Jedino ostaje žal što se ranije nismo sreli, no ostaće upamćen i ovaj koncert, kao lepa uspomena. Prvi i poslednji put.
U sam finiš se uklizalo direktno u kolena, prvo sa „The Poison”, gde se padalo, proklizavalo, trčalo i znojilo, dok su za dosvidanja ostavili „Total Satan”, svevremensku metal kidačinu gde se pojedini fanovi latiše i mikrofona. Razdeliše Šveđani potom sve što su imali – trzalice, palice, set liste – i ekstremno srećni krenuše ka izlazu. Međutim, vratili su se nakratko kako bi se fotografisali sa fanovima. Bilo je to sve. Ako izuzmemo probleme sa zvukom na koji su se požalili posetioci iz poslednjih redova, svirka je bila dobra. The Crown su pokazali od čega su satkani - brutalnog metala, a i više desetina beogradskih fanova zašto im se vrte po kasetofonima i drugim plejerima godinama. Jedino ostaje žal što se ranije nismo sreli, no ostaće upamćen i ovaj koncert, kao lepa uspomena. Prvi i poslednji put.
Timočanin