Kada smo u osvrtu na roman „Vune“ zakoračili u prašnjave hodnike betonskih silosa, glavno pitanje koje je lebdelo iznad glava preživelih, ali i nas čitalaca, bilo je: Zašto? Hju Haui nam je u prvom delu trilogije prodao klaustrofobiju kao jedinu preostalu stvarnost (ili novu, sa pitanjem: da li i jedinu normalnost), ostavljajući nas da nagađamo šta je to moglo da natera čovečanstvo da se povuče stotinama metara pod zemlju. Drugi deo sage, roman „Smena“, dolazi kao odgovor.

Roman je podeljen na tri vremenska toka koji nas vode kroz vekove, objašnjavajući kako se sećanje na svet „iznad“ sistem(at)ski brisalo.

Dok se „Vuna“ fokusirala na pobunu i unutrašnju dinamiku Silosa, „Smena“ nas vraća korak unazad – u nama blisku budućnost gde se svet još uvek nije pretvorio u toksičnu pustoš. Upoznajemo Donalda Kina, mladog kongresmena i arhitektu, koji biva uvučen u projekat izgradnje podzemnih postrojenja.

Ono što „Smenu“ čini možda i mračnijom od svog prethodnika je spoznaja da Silosi nisu nastali kao očajnički pokušaj spasavanja ljudskog roda u trenutku katastrofe. Naprotiv, oni su proizvod hladne, birokratske (ili tehnokratske) kalkulacije. Haui nam pokazuje kako se apokalipsa planira uz brojke i tabele, dok se moralni kompas polako gubi u „višim ciljevima“.

Haui ovde briljira u opisu psihološkog pucanja ljudi (SPOJLER! Ako želiš da saznaš, selektuj crne redove ako ne, nastavi posle njih) koji su zaduženi da nadgledaju Silose iz famoznog Silosa 1. To su čuvari koji su istovremeno i zatvorenici, ljudi koji provode decenije u kriogenom snu samo da bi se probudili u smeni u kojoj moraju da donose odluke o životu i smrti hiljada duša ispod njih. Puno je pitanja cene koja se plaća, odgovornosti, ispravnosti odluka koje pojedinci donose a koje se tiču čitavog čovečanstva. Upravo ta pitanja, i perspektiva različitih „upravnika“ i arhitekata čitavog plana daje dubinu svemu što smo pročitali u „Vuni“. Moralne dileme pojedinih likova se ubrzavaju i dostižu vrhunac na kraju knjige. I pitanje je da li postoji pravi odgovor jer, setimo se izreke da je „put do pakla popločan dobrim namerama“.

Uspeh ovog nastavka je u tome što se on ne oseća samo kao „popunjavanje rupa“. Haui je majstorski povezao niti tako da se kraj „Smene“ direktno uliva u kraj „Vune“, prirodno povezujući likove ova dva romana i čineći da oba deluju kao jedno. Osim toga, kraj deluje kao klifhenger i postavlja scenu za konačan kraj trilogije i silosa. Jednog ili više njih. Videćemo u trećem delu trilogije „Prašina“.