Intervju: Marko Stojanović, strip scenarista



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Serijal Vekovnici Marka Stojanovića i grupe autora koja se već broji u stotinama, redak je tračak svetlosti u modernoj domaćoj produkciji stripa. Razumljivo, jer izrada stripa je dugotrajan i skup proces, ovakvi poduhvati su u rukama entuzijasta. Šta su sve Vekovnici i Stojanović preturili preko glave tokom prethodne decenije? Kako izgleda baviti se stripom u Srbiji? Kolika je pomoć institucija? Da li je sve to vredno truda? O tome i mnogočemu drugom, razgovarali smo sa Markom Stojanovićem (Leskovac, 1978), scenaristom i tvorcem Vekovnika.


HELLYCHERRY: Provedi nas kroz deset godina Vekovnika, od nastanka serijala do danas.
MARKO STOJANOVIĆ:
Pa, Vekovnici su nastali pre nekih dvanaest godina - pre deset su izašli... Uh, svašta je bilo. Počeli smo sa Politikinim Zabavnikom, nastavili sa System Comicsom a kad se on pokazao kao loš izbor, nastavili smo sami, uz podršku grada Leskovca i distribuciju Darkwood-a. Sad kad se osvrnem unazad, nije bilo ni malo lako. Uradili smo nekih desetak izložbi posvećenih Vekovnicima u Leskovcu, Nišu, Beogradu, Valjevu, Moskvi, Laktašima, Herceg Novom, Sofiji, objavili 12 albuma i 10 skicovnika, osvojili tridesetak nagrada na više izložbi u zemlji i inostranstvu... Bila je to jedna rovovska borba, i još uvek traje. A dokle će, to se bar zna: Do pobede :)

Priča je pre svega o neobičnom prijateljstvu i avanturi vampira Čena i besmrtnika Marka. Odakle ideja za Vekovnike i dokle smo stigli sa pričom?
Ideju sam izvukao iz vreće bez dna (bar se nadam da je bez dna :)) svojih ideja koje ću aktivirati kad se steknu povoljni (čitaj: ikakvi) uslovi za njihovo ostvarivanje. Kad sam došao u priliku da Politikinom Zabavniku ponudim neki strip projekat, pogledao sam njihovu trenutu produkciju, i zvezda časopisa bila je Desbergova i Marinijeva Škorpija. Razmislio sam o tome šta sam hteo da radim u budućnosti a da barem površinski liči na to, i nametnula se priča koju sam kasnije nazvao Vekovnici. Što se toga gde smo trenutno s pričom tiče, ona se polako ali sigurno odmotava. Kažem polako jer su okolnosti takve - s (visokim) kalibrom saradnika s kojim radim, u okolnostima kad svi stvaramo bez nadoknade, i kad sam moram da nađem sredstva da se strip objavi, ne može brže. Ali, kraj postoji i idemo ka njemu.

Od mitologije, umetnosti i pop-kulturnih referenci, pa do direktnih uticaja prethodnih strip serijala, Vekovnici su konglomerat beskrajnih inspiracija. Odakle si prikupio toliku građu i kako si uspeo da sve to ukomponuješ u jedan serijal?
Ukratko, Vekovnici su sve ono što sam ikada hteo da radim u mediju stripa. Oduvek sam želeo da radim takav strip, i želja je počela da mi se ostvaruje 2005. godine. Naravno, ubrzo se pokazalo da raditi idealan strip u sve samo ne idealnim uslovima zastrašujuće liči na kreativnu kombinaciju Sizifovog posla i Tantalovih muka, ali i savršen poligon da na njemu isprobam sve one ideje koje su mi padale na pamet tokom godina kretivnog posta, kad nisam migao da uradim strip duži od desetak strana. I danas puno toga čitam, gledam, slušam, a one najbolje stvari me inspirišu na neku vrstu dijaloga s njima, koji se, igrom slučaja dešava na stranama stripa koje pišem. Kako tome svemu nalazim mesta u Vekovnicima je dobro pitanje, a jedini odgovor koji mogu da ponudim je da u toj stvaralačkoj igri pronalazim izazov, nešto što me prodrma i natera da dam svoj maksimum da sve to nekako uklopim. Rekao bih da za sada funkcioniše, a ti?

Dovoljno govori što jedva čekam šta si dalje spremio. A tu su i nagrade koje si dobio. Na nedavnom Salonu stripa u SKC-u si dobio nagradu za životno delo. Pritom si najmlađi dobitnik ovog priznanja. Kako ovo komentarišeš, i možeš li da nas uputiš u sva priznanja Vekovnika?
Ne znam koliko je to poznato, ali jedna nagrada je posredno kriva za nastanak Vekovnika. Reč je o nagradi Politikinog Zabavnika na Međunarodnom salonu stripa u SKC-u koja je meni i Joci Ukropini uručena za naš strip Odjeci. Ja sam, u znak zahvalnosti, preko Vlade Vesovića poslao uredniku Zabavnika Zefirinu Grasiju album Maks Debris: ispovest pravog krivotvoritelja, koji sam uradio sa Đorđem Milosavljevićem i Tonijem Radevim, a on se zainteresovao da ga objavi u Zabavniku jer mu se jako svideo. To je meni dalo vetar u leđa da pokušam da ponudim nešto drugo, a to drugo su, eto, postali Vekovnici. Vekovnici su osvojili puno nagrada tokom ovih 10 godina, previše za nabrajanje. Možda su najvažnija dva Grand Prix-a Međunarodnog salona stripa u Velesu u Makedoniji, Kragujevački pobednik, nekoliko nagrada Stripoteke, nagradu za najbolji domaći strip album na Međunarodni salon stripa u Beogradu, a kao kruna verovatno dolazi nagrada 62. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, koju dodeljuje ULUPUDS, za najbolje domaće strip izdanje. Što se moje nagrade za životno delo tiče, i dalje sam ambivalentan prema njoj. Nisam siguran koliko sam je zaslužio, ali sam siguran da ću dati sve od sebe da je opravdam.

Da li se naslućuje kraj serijala i koliko još albuma možemo da očekujemo?
Kraj serijala je meni poznat još od kada sam napisao drugi album serijala, Pasje živote. Već tada sam znao kako će se serijal završiti, ma koliko da bude trajao, i svim zainteresovanima mogu da kažem da u drugom albumu imaju sve što im treba da odgonetnu kraj. Takođe mogu i da se opkladim da im neće uspeti - što možda to i nije ideja, pošto bi tako mogli da skupimo novac za češće štampanje albuma :) Istina je da mi se ne žuri da završim serijal. Ljubitelj sam Vertigovih serijala koji imaju u proseku više od pedesetak nastavaka, i smatram da Vekovnici imaju materijala da toliko potraju, posebno sa izgradnjom čitavog jednog autohtonog sveta čije smo temelje uspostavili u ovih 10 albuma Vekovnika i dva albuma Beskrvnih. Dobri su to temelji, solidni. Mislim da se tu može nadzidavati dokle ima potrebe - a potrebe će biti dok god bude crtača koji žele da rade i dok god grad Leskovac pomaže izdavanje a Darkwood bude generalni distributer.

Šta nam možeš reći o spinof serijalu Beskrvni?

Pa, Vekovnici su strip epohe, a epoha sama po sebi nije svima zanimljiva. To znam jer nije uvek dovoljna ni meni samom. Hteo sam da uradim nešto u modernom miljeu, ali se opcija da tako nešto uradim sa Markom i Čenom kosila sa strepnjom za svoje protagoniste koju sam hteo da izazovem kod čitalaca. Ako čitalac zna da su Marko i Čen 2017. živi i zdravi, kako da strahuje za njih 1798? Rešenje sam pronašao u jednom od posrednik likova, Alekseju, koga krajem 18. veka upoznajemo kao jednog od bitnijih negativaca, člana lične garde gospodara svih vampira, Dvanaestorice... Da bismo ga početkom 21. sreli kao protagonistu, koji se neštedimice bori protiv svojih dojučerašnjih savetnika. Kako, zašto? Na tim dvema nepoznanicama počiva premisa Beskrvnih, koji sa Vekovnicima čine jednu celinu u kojoj se neke niti priče iz Vekovnika završavaju u Beskrvnima, a druge pak, pomenute u Beskrvnima svoj nastavak nalaze u Vekovnicima.

U zasad poslednjem albumu si spojio dva narativna eksperimenta. Album sa jednom pričom u kome je svaku tablu radio drugi autor, i nemi strip. Kako bi mogao da objektivno oceniš uspešnost ovog albuma, i da li imaš pozitivne reakcije od publike?
Tako je, ovaj album je bio do sada najveći eksperiment. Letos me je na izložbi Vekovnika na festivalu u Herceg Novom Aleksa Gajić pitao zašto sam, kad sam već rešio da svaku tablu radi drugi autor, sebi odlukom da dve trećine tog albuma budu nemi strip još dodatno zakomplikovao život. Moj odgovor je bio ono što zaista mislim: Pod jedan, zato što to niko drugi koliko ja znam do sada nije uradio, i pod dva, zato što, ako već eksperimentišem, onda ću eksperimentisati do kraja s tim. Kako ja to vidim, svaki eksperiment sa sobom nosi rizik: Ako sam već svesno rešio da uđem u rizik s ovim albumom i pokušam nešto smelo što će publiku možda otuđiti, onda je pravo vreme i mesto da probam sve što sam hteo - jer nove prilike možda neće biti. Da odgovorim na tvoje pitanje, mogao sam da ocenim koliko je ovo uspešan album jer je prošao onaj najstroži sud, moj lični samim tim što je ugledao svetlo dana. Nisam mogao da ocenim rekaciju publike, i jesam je se negde pomalo pribojavao, onoliko koliko to sebi dozvoljavam kad o publici razmišljam, ali sam i mislio da sam do sada čitaoce Vekovnika i Beskrvnih navikao da očekuje uvek nešto neočekivano i novo. Ako su me trpeli 11 albuma, i istrpeće me i ovaj 12, makar sam tolikog kredita kod njih stekao :)


Kakve slične inovacije možemo očekivati od sledećih albuma?
Biće inovacija, svakako. Osmi album, Kainov soj, crtali su isključivo autori iz Bugarske, njih trinaestorica. Sada, recimo, spremam album koji će crtati isključivo autori iz Turske, a lagano se zahuktava i album o našoj Amazonki Alei koji crtaju samo autorke sa prostora čitavog Balkana. Eksperimentisaću i dalje sa formom, kriviti i kršiti pravila dok god je to u služni što efikasnijeg pripovedanja. Do sad je inovacija postala neka karakteristika Vekovnika, nešto po čemu se prepoznaju. To je zato što uvek pokušavam da uradim nešto novo, nešto što do sada već nisam - pa je to i najveći garant toga da će i ubudućnosti biti još puno eksperimenata.

Stvoriti autorski album u Srbiji je poseban izazov. Kako i kojim sredstvima si uspeo da izguraš deset godina serijala?
Na mišiće. Uzbrdo, uz vetar. Po teškom pljusku. Pri čemu je ponekad teško prebrojati noževe koji su mi završili u leđima. Šalu na stranu, još kad sam krenuo da pišem scenarije za druge 1995. godine u Leskovcu, mogao sam da se oslonim samo na jednu jedinu stvar: Kako nisam mogao da platim crtača - niti je u to vreme mogao da ga plati bilo ko u zemlji - morao sam da se pobrinem da ga kvalitet scenarija pridobije za rad na stripu. To je, da tako kažem, bio ultimativni test: Ukoliko scenario nije bio dovoljno dobar da zainteresuje svog crtača da odvoji vreme od plaćenih obaveza da ga nacrta, nikada ne bi doživeo da postane strip. Vekovnici postoje zato što ih je u životu održalo nešto više od 200 crtača iz desetak zemalja koji su donirali svoje vreme za rad na njima, i postojaće dok god budu bili zainteresovani da to nastave da čine.

Kolika je podrška države i nadležnih institucija za stvaranje autentičnih strip ostvarenja u Srbiji?
Što se države tiče, podrška autentičnim strip ostavarenjima u Srbiji je nulta, što je žalosno, ali šta se može očekivati kad je Balkanska smotra mladih strip autora, najstariji festival na prostoru bivše SFRJ i jedan od najmasovnijih na svetu, okrenutim mladima i međunacionalnom povezivanju na Balkanu u poslednjih 10 godina samo jednom dobio sredstva od države? Grad Leskovac je, međutim, podržao objavljivanje dva najnovija albuma Vekovnika, na čemu sam mu veoma zahvalan, a redovno podržava i Balkansku smotru. Naravno, podrška bi mogla biti i veća, ali smo krenuli u dobrom pravcu...

Vekovnici su tvoje najpoznatije strip ostvarenje u Srbiji. Šta nam možeš reći o drugim stripovima čiji si autor ili koautor?
Ima ih puno. Imam puno urađenih kratkih stirpova sa najrazličitijim autorima. Od serijala, tu je humoristički serijal Šipak se okreće o avanturama jednog vilenjaka i jednog hobita koji sam počeo još 1996. godine u okviru Leskovačke škole stripa, i na kome je sarađivao i pokojni bard Nikola Mitrović Kokan kao tušer. Planiram da ga jednog dana završim. Sledeći serijal koji s po stažu gotovo da može meriti s njim je Starac i zmaj koji sam još 1997. počeo da radim s Jovanom Ukropinom, i čija je svaka epizoda koju smo uradili dobila po neku nagradu - poslednja završena nam je donela Grand Prix Međunarodnog salona stripa u Beogradu 2011, ako se ne varam. Tu je zatim i Maks Debris, čiji je drugi album napisan i nacrtan u olovci, ali za sada nije istuširan. Postoji Ampersand, serijal kratkih stripova o novinaru Semjluelu Breketu na kojem sam radio sa Vladom Aleksićem i Miloradom Vicanovićem Mazom, nekoliko serijala geg stripova koje sam radio sa Denisom Dupanovićem i Urošom Begovićem za francuskog izdavača Septieme Choc, a tu je od početka ove godine i Croix Sanglente, koji za francuski Delcourt radim sa Draženom Kovačevićem, Danom Janosom i Desimirom Miljićem. Želja je puno, ali vremena ponestaje...

Da li imaš loša iskustva sa drugim segmentima izdavaštva, odnosno izdavačima, distribucijom...?
Imam, naravno i na žalost, i mnogo ih je više nego onih pozitivnih. Niko se ne odlučuje da svoj strip objavljuje sam zato što su mu iskustva s prethidnim izdavačima pozitivna. Zapravo, jedino sa izdavačima s kojima i danas sarađujem imam pozitivna iskustva.

Kada govorimo o Vekovnicima, reč je o jednom scenaristi i preko 200 crtača. Da li znaš neki drugi serijal koji okuplja toliko crtača i kakva su tvoja iskustva sa tolikim brojem umetnika?
Ukratko, ne, ne znam za nešto slično. Ali, budući da znam koliki je trud potreban da se koordinira sa tolikim brojem ljudi i ne čudi me što ne znam. U pitanju je jedan gigantski žonglerski poduhvat gde dani sa dvadesetak mejlova različitih saradnika sa različitim fazama rada, zahtevima, pitanjima i sugestijama nisu nimalo retki.

Najčešće pitanje scenarista koji žele da plasiraju svoje stripove je: "Kako naći dobrog crtača?" Stvarno, kako si došao do tolikog broja saradnika, i imaš li savet za autore koji planiraju realizaciju svog scenarija a ne znaju kako?
Već sam donekle odgovorio na ovo pitanje: Došao sam do saradnika isključivo time što su se scenariji koje sam pisao dopadali crtačima kojima sam ih nudio, pa su pristajali da ih nacrtaju. Drugi crtači bi to pročitali i kontatirali me sa željom da sarađujemo, ili bi bili spremni za saradnju kad sam ja njih kontaktirao. Važno je reći da to sve nije došlo preko noći, da je trebalo vremena. Postupno sam širio krug saradnika. Moglo bi se slobodno reći da me je strip naučio strpljenju, budući da po prirodi nisam strpljiv tip - odnosno, nisam to bio pre početka intenzivnog bavljenja stripom.

Koji deo serijala izdvajaš kao najdraži, a kojim nisi u potpunosti zadovoljan?
Prvi album mi je uvek bio jako drag, ali ga ljudi često napadaju zbog crteža koji percipiraju kao slabu tačku.

Imaš li koji bezopasni spojler o kraju Vekovnika, ili makar pred kakve ćeš muke u nastavku staviti Marka i Čena?
Muke će biti brojne, za razliku od spojlera.

Zašto je Marko doživeo ljubavni brodolom između poslednja dva albuma?
Zato što je Marko hedonista i bonvivan koji, paradosksalno, ne ume da bude srećen. Da ume, ne bi morao da se toliko puni alkoholom i prazni nasiljem. Verujem da postoje ljudi koji prosto ne umeju, iz ovog ili onog razloga, da prepoznaju sreću i zadovoljstvo, i zato ih u životu mimoilaze makar onoliko koliko sreća i zadovoljstvo mimilaze njih.


Kada bi mogao da biraš bez ikakvih ograničenja, koja tri svetska strip autora, živa ili mrtva, bi uposlio na Vekovnicima?
U principu već radim sa ljudima s kojim želim, mada ne u obimu u komjem bih to voleo. Vidim da je danas popularno viđenje da je sve što dolazi sa strane poželjnije od onog što imamo ovde. Nikad nisam tako razmišljao. Možda će zvučati jeretnički, ali mi je, na primer, Rajko Milošević Gera uzbudljiviji crtač od pokojnog Žana Žiroa, čiji suvi kvalitet i zasluge neizmerno poštujem, ali koji me je u većem delu svoje karijere, za razliku od Gere, ostavljao hladnim. S Gerom ću sarađivati na jednoj kraćoj priči iz Vekovnika, i eto, problem rešen... Sarađivao sam s Igorom Kordejem, Dejanom Nenadovim, Vladimirom Krstićem Lacijem, Darkom Perovićem - sa ljudima na čijim sam stripovima odrastao. Neke sam krugove tako zatvorio, i zbog toga sebe smatram jako srećnim čovekom...

A da li bi prepustio pisanje nekom autoru, domaćem ili stranom, makar jednog albuma?
Ne bih, ali ne zato što ne verujem da bi ih iko pisao toliko dobro kao ja. Ne bih to učinio jer su Vekovnici moja priča, priča kojoj ja znam i početak i kraj. U pitanju je jedan ogroman mozaik koji sam ja osmislio, i kako onda da prepustim drugom scenaristi da u njega stavlja delove bez uvida u celinu? Ipak, s vemena na vreme mi stižu fan art stripovi na temu Vekovnika, koji su poprilično visokog kvaliteta. Nosim se mišlju da, kad toga jednom bude dovoljno, objavim jedan album, koji će biti van kontinuiteta serije, i koji će se zvati Vekovnici: Izgubljene godine. Živi bili pa videli.

Da li nekad pomišljaš da digneš ruke od stripa, odnosno da li nekad prevagnu prepreke nad kreativnom euforijom?
Kako bih ti rekao... Stripom se bavim 22 godine bez prestanka. Baveći se njime završio sam srednju školu, upisao i završio fakultet, zaposlio se, odslužio vojsku, oženio se, dobio dete... Puno je to vremena i kilometraže, a puno se i uradilo... Predavao u školi stripa, crtao stripove, pisao ih i pisao o njima, prevodio, uređivao, organizovao izložbe i serijale stripa, u dvocifrenim, trocifrenim pa ponegde i četvorocifrenim brojevima, što strana, što publikacija, manifestacija, što ljudi s kojima sam morao da budem u kontaktu oko toga. Dovoljno da se potroši i entuzijazam i idealizam. Uprkos tome, i dalje volim strip bez ostatka. Ipak, video sam previše mešetarenja, patriotskih i drugih prevara, sitnih interesa i krupnog lopovluka da bih mogao da kažem da pozitivna osećanja gajim ka dobrom broju ljudi u i oko stripa.

Da li ti je nekada teško pala loša kritika, makar neformalna, ukoliko ih je bilo?
Naravno da jeste, jer kad si strastven oko nečega i puno ti znači, podrazumeva se da ti neće biti svejedno. No, moram priznati da je to bilo sad već davno, na početku mojih dvadesetih, kad sam bio mlad i zelen. Tad sam još tražio svoj glas, uspostavljao sopstveni kriterijum, i zato sam revnosno slao svoje scenarije na uvid raznim profesionalcima koje sam poštovao. Desilo se da je jedan zagrebački scenarista umeo da bude posebno vulgaran i uvredljiv u svojim komentarima. To neprijatno iskustvo mi je pomoglo da shvatim da traživši mišljenje sebe otvaram za izlive ličnih frustracija i kompleksa. To što se tada desilo bilo je deo rešenja mojih tadašnjih problema, a drugi deo je došao, verovali ili ne, od fudbalera Nemanje Vidića. On je u nekom intevjuu, koje ja volim da pročitam čak i kad me tema nešto specijalno ne interesuje, na komentar novina da je dobio puno pohvala za svoje skorašnje igre odgovorio nešto u smislu kako je na početku karijere sebi tako postavio stvari u glavi na taj način da neće slušati ni dobre ni loše kritike svoje igre. Objasnio je kako to ne sme biti selektivno da bi sasvim funkcionisalo, kako čovek ne može da odabere da ignoriše loše kritike a da se i dalje raduje dobrim - ne, mora da ignoriše sve. Razmislio sam o tome i došao do zaključka da je u pravu, i od tada se prevashodno uzdam u mišljenje čoveka koji potpisuje ono što ja radim - to jest u sebe samog. Jer, moje ime stoji ispod svega što uradim i zato je najvažnije da ja stojim iza toga. Prilično sam strog prema sebi, a i živim sa sobom već skoro četiri decinije i znam da ako nešto pustim u svet, to znači da zadovoljava onaj osnovni kriterijum da smatram da je dovoljno dobro da moje ime stoji na njemu. Naravno, nikada nisam sasvim zadovoljan ničim što uradim, što me i tera da iznova pokušavam.

A kakve su reakcije stranaca na Vekovnike?
Uglavnom dobre, zato i imam ovoliko saradnika izvan Srbije. Što se tiče velikih tržišta i velikih izdavača, ona su vrlo hermetična za bilo šta što 1) ne dolazi iz njihovih sredina 2) ne prate doslovce pravila njihove škole stripa. Kako Vekovnici ne dolaze iz njihove sredine i ne prate nikakva pravila sem pravila efektnog pripovedanja, postaje jasno zašto je teško očekivati Vekovnike na nekom velikom, zapadnom tržištu. Na francuskom, italijanskom, američkom tržištu se ne isplati biti eklektičan i eksperimentalan, a ako Vekovnici nešto jesu, onda jesu upravo to. I to vrlo svesno, inače se njima ne bih bavio.

I za kraj, da završiš Vekovnike i dobiješ mogućnost da plasiraš novi serijal, o čemu bi bio?
Imam ideje priče u bukvalno svim žanrovima. Za šta se otvori prostor, to ćemo raditi.

Bonus pitanje: Hellycherry ima standardnu kolumnu "Kako sam postao...". Svi gosti odgovaraju na isti set pitanja o uticajima kroz život, odnosno na čemu si odrastao i šta te definisalo:
Bendovi, muzičari i albumi?
Dire Straits, Leonard Cohen, Queen, Haustor
Stripovi?
Ken Parker, Hajat Herp, Lutalica Bili, Teksaški jahači, Brek, El Azar, Nadzirači, Povratak mračnog viteza, Grendal priče, Korto Malteze, Komanča
Pisci i knjige?
Džozef Heler Kvaka 22, Milorad Pavić Hazarski rečnik, Vilijam Fokner Buka i bes, Šekspirove drame, Piter Šafer Kraljevski lov na sunce, Danilo Kiš Enciklopedija mrtvih
Događaji?
Rođenje, otvaranje Leskovačke škole stripa, studije, služenje vojske, venčanje, rođenje deteta

Razgovor vodio: Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva