Into the Pit je jedan od onih festivala koji se ne mere veličinom bine ili budžetom, već snagom zajednice i upornošću ljudi koji veruju u DIY etiku. Nakon turbulentnih godina, pauza i ozbiljnih preispitivanja, festival je prošle godine doživeo svoj povratak (pogledajte ovde kako je bilo) koji je pokazao da ova scena možda i dalje ima pulsa, publiku i razlog da postoji. Ove godine, ITP ulazi u novo poglavlje: seli se u Livnicu, okuplja šest domaćih bendova (Burning Leaf, Statico, Mark My Words, Crno Sunce, Mulj i Lakrdija) i ponovo gradi platformu za sve koji traže iskrenu, tvrđu i nekomercijalnu muziku. Ulaz je u vidu donacije, u duhu ideje da ITP ostane nezavisan, autentičan i dostupan svima.

Upravo zato razgovaramo sa Filipom Ćafijem Avramovićem, čovekom koji već osam izdanja vodi festival kroz sve uspone i padove. U ovom intervjuu vraćamo se na same početke, govorimo o njegovim motivacijama i sumnjama, o lepim i teškim stranama organizovanja DIY događaja, kao i o stanju domaće hc/punk/metal scene. Pričamo i o novom izdanju festivala, budućim planovima i o tome šta ga i dalje tera da gurа Into the Pit, iako je bilo trenutaka kada je hteo da odustane.

Detalj sa prošlogodišnjeg izdanja, foto: Dalibor Čerškov
Kako je nastala ideja za Into the Pit festival i šta te je prvobitno motivisalo da pokreneš ovaj DIY događaj?

- Kao klinci smo išli na dosta svirki, ali nekada na nešto što se nama sviđalo, podržavali smo sve, jer smo tako učeni. Do not get me wrong, bilo je tu dosta kajmaka, ali uvek je falilo ono što vidiš preko interneta i ono što te je zaista zanimalo. Najlakše je doći do toga, ako sam pozoveš bendove koje misliš da treba da čuješ uživo, pa kako drugačije osim da sam organizuješ, jelte, događaj.

Kada pogledaš unazad, kako bi opisao razvoj ITP-a od prvog izdanja do danas?

- Dosta smo sazreli. Dosta sam sazreo. Sa bilo kojom ekipom da sam radio, vremenom sam se usavršavao i učio na svojim greškama. Evo, osmo izdanje radim, nadam se najboljem.

Koji ti je trenutak ili izdanje ostalo u najjačem sećanju i zašto?

- Into the pit 4, T-error. Lokalni heroji, koji su pristali da dođu na tvoj fest. Pogotovu ako znate da većina ne živi ovde, pa su došli samo sa namerom da odsviraju koncert. Nikad manji prostor, nikad veća publika.

U jednom periodu festival je bio u zastoju, a ti si u više navrata razmišljao da sve prekineš. Šta se dešavalo tada i šta te je uvek na kraju vraćalo organizaciji?

- Nisam bio u zemlji, a i korona je dosta očistila i bendove i publiku. Kad su se stekli novi uslovi, ja sam nastavio. Šteta što je to bilo punih 5 godina, ali šta ćeš.

Koje su bile najveće prepreke tokom svih ovih godina, kako logističke tako i emotivne, motivacione?

- Kinta. Da se ne lažemo. Sa većim budžetom mogu da priuštim sebi bolji zvuk, veću binu, više marketinga. A i bendovi mogu da zarade, ovako radimo na drugarskoj bazi. I hvala im na tome. Nisam dopustio nikad da bend dođe na fest kod mene, a da ode gladan, bez smeštaja ili bez kinte. Stvarno sramota ako se to i dalje dešava kod nas.

Sa druge strane, koje su najlepše stvari koje ti je Into the Pit doneo?

- Unity zbog koga se borim. U bilo kome mesto da odem, imam kome da se javim. To je neprocenjivo, i nadam se da bendovi koji su delili binu na mom festu, su i dalje u kontaktu. Jer je sve do kontakta, i poznavanja.

Kako izgleda “iza kulisa” organizovanje jednog malog DIY festivala u Srbiji?

- Jednom rečju, glavobolja. Sve mora da se ima puta dva, ne sme ništa da fali. A fali u većini slučajeva, pa se snalaziš kako znaš. Hvala momcima sa scene na tome.

Koji su najveći izazovi u finansijskom, logističkom i produkcijskom smislu?

- Sve ide na karte, ja bih voleo da možemo da radimo na donacije, ali pokazalo se kao nedelotvorno. Super je kad budem na nuli, iskreno. Logistika, naći smeštaj za sve te ljude, nahraniti ih, napojiti, gledati da sve prođe valjano. Na prošlom sam se npr, mučio oko karata, pa mi je sva sreća vlasnik kluba izašao u susret sa nekim svojim poznanicima, pa su oni uskočili tih par sati. Teško je kad si sam, stvarno.
O sponzorima neću ni da komentarišem. Ne žele na mail da te udostoje odgovora, kamo li da učestvuju.

Šta bi izdvojio kao ključnu prednost DIY pristupa, a šta kao njegovu najveću manu?

- To što imam svu slobodu da radim sa festom šta hoću. I kako hoću. Mana je ta što se to obično ne isplati. Kad kažem obično, uvek.

Na koji način zajednica i publika učestvuju u očuvanju festivala i koliko je njihov doprinos važan?

- Veoma, bez njih ne bi bilo festa. Jer, kome da sviraš?

Kako vidiš trenutnu hc/punk/metal/alter scenu u Srbiji i u Nišu, obizrom da ti je tu baza?

- Zapravo, poslednjih par godina, sjajna. Klinci sve više bendova prave, ne opstaju nešto dugo, što je i za očekivati, s obzirom na godine, ali se trude. Nećete verovati, ali Underground fest je skupio 20 bendova u 4 dana. Bilo je tu svačega, ali opet.

Po tvom mišljenju, šta je ono što sceni danas najviše nedostaje, a šta je ono što je čini snažnom?

- Nedostaje nam platežna moć, da ne brinemo dal ćemo da imamo i za kartu, i za taxi, i za merch. A ono što nemamo, nas gura da dođemo do toga, bar ja tako vidim.

Da li vidiš prostor za njen dalji razvoj i kakvi su uslovi za mlade bendove i nove organizatore?

- Da, vidim. Nova generacija klinaca, uzima definitivno stvar u svoje ruke. I treba, mi matori, da odmorimo malo.

Prošlogodišnji povratak festivala bio je odlično prihvaćen. Kako si doživeo taj “comeback”?

- Bio sam presrećan, falilo je par kritičnih glava to veče, ali ne možeš da očekuješ da bude sve savršeno. Slušao sam neke bendove prvi put to veče, a znamo se dvadeset godina.

Ove godine imamo šest bendova. Neki od njih su baš aktuelni zbog novih izdanja ili uspeha na drugom planu. Po kojim kriterijumima si birao line-up sada i šta te je privuklo kod svakog od njih, kako genralno biraš bendove?

- Uvek gledam da dovučem nekoga ko nikad nije svirao u Nišu. Pa onda nešto što ja nisam slušao nikada, pa onda nešto što bi svi voleli. I onda nastane ovakva nekakva lista, mislim, meni je super, videćemo kako će da bude.

Festival se sada seli u Livnicu. Kako vidiš ovaj klub kao novi prostor za underground događaje?

- Da, Livnica stvarno kida, mislim da je novi hotspot za scenu. Definitivno nisam pogrešio kad sam njih cimao za prostor.

Zašto si se odlučio da ulaz bude u vidu donacije i koliko je taj model održiv za budućnost festivala?

- Ovo je prva godina tako, nadam se da će proći dobro.

ITP je prvenstveno hc/punk/metal festival, ali da li bi u budućnosti bio otvoren za hip-hop, industrial, alter ili druge žanrove ako dele DIY etos?

- Definitivno. DIY je nešto što čini scenu. Pa evo, na ovom izdanju imaš i gotiku, i stoner, i metalcore/hardcore punk/ deathcore.

Kako vidiš budućnost Into the Pita, da li imaš neke konkretne planove, želje ili promene koje bi voleo da uvedeš?

- Ako nam dođe evropa definitivno ću tražiti da ovo postane simbol juga Srbije, i gledaću da neko sa strane podrži ovo finansijski, pa da ovaj cirkus traje 2-3 dana, a ne samo jedno veče. Tu mi je izazov.

I na kraju, šta te danas, posle svih pauza, problema i napora, i dalje tera da organizuješ ovaj festival?

- Šta tebe i dalje tera da se baviš ovakvim novinarstvom? Siguran sam pasija, koja nikako da umre, prokleta bila!
sa Ćafijem razgovarao Nenad