El Topovi sinovi: Kain (Makondo 2018) – Studija o prokletstvu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Bilo je to 1970. godine, dok se svet još klizao na tekovinama šezdesetosmaških tekovina u politici i umetnosti. Alehandro Hodorovski je bio još na usponu, mada je dosta uspešno provocirao umetničku zajednicu. Zapravo, u pozorištu, posebno pantomimi i Paničkom teatru koji je pomogao da se ustanovi, već je bio ime za respekt. Ali sanjao je o globalnijem prodoru ideja, kakvih je imao na pretek. Pre svega – nadrealizam, koji ga je opčinjavao u svakom pogledu. Ali ne pozerski, formalni, sa poštovanjem vizuelnog identiteta i kriptičkog snoviđenja nerazumljivog za bilo koga osim za stvaraoca. Nikako isprazna i ničim nadahnuta gomila somnabulnih poluporuka. Već isključivo ona izvorna ideja davanja šireg smisla, ispoljavanja kreativnosti u svim pravcima, uz neizostavnu provokaciju. Kod Hodorovskog provokacija je način bivstvovanja i deo stvaranja. Za njega reakcija posmatrača na provokaciju jeste i rezultat umetnosti, njen krajnji domet. Zato se i upustio u film, da bi njegova nadrealna provokacija dobila širi smisao, da bi reakcija na nju bila globalna, a opet individualna za svakog gledaoca. Film, po njemu, mora da izazove psihički krik, poželjna je i fizička reakcija, pa makar ona bila i mučnina, a svakako krajnji cilj je da se u potpunosti promeni poimanje filma kao medija.

Već prvim filmom, „Fando i Liz“ (1967), čistim nadrealističkim ostvarenjem u crno-beloj tehnici, Hodorovski je izazvao skandal. Poznata je anegdota da ga je razjarena masa iz bioskopa jurila ulicama Akapulka, sve dok mu u pomoć nije priskočila pripremljena limuzina. Ono što se retko spominje jeste činjenica da je ceo ovaj linč orkestriran, ne toliko zbog sadržaja filma ili Hodove žudnje za skandalom, već jer je autor snimio film bez podrške sindikata filmskih stvaralaca u Meksiku, pa su pokušali da ga zaplaše. Ali, već tri godine kasnije Hodo se vraća „El Topom“ („Krticom“), glavnim junakom ove priče.


Ako se za bilo koje ostvarenje može reći da je Hodorovskom otvorilo sva vrata, to je upravo „El Topo“. Naravno, još kriptičnija „Sveta planina“ iz 1973. postalo je kultno ostvarenje koliko i „El Topo“. I naravno, to je vodilo ka legendarnoj produkciji „Dine“, nažalost nikad ostvarenoj, što je opet uvelo Hodoa u svet stripa kroz saradnju sa Mebijusom i stvaranjem „Inkala“. No, to je druga, i veoma duga priča. Zasad, zadržimo se na ovom toksičnom, zvanično nazivanom esid-vesternu – „El Topo“.

To je vestern o ličnom prosvetljenju, stepenima inicijacije i posvećenja, ličnim gresima, zaostavštini očeva, sve u neodoljivom amalgamu verskih i ceremonijalnih uticala. Ali, pre svega – vestern. Koliko sama definicija ovog žanra isključuje bilo kakvo eksperimentisanje sa takvim kriptičnim i nadrealističkim motivima, toliko Hodorovski na svakom koraku pobija tu uvreženu koncepciju. Sve dok ne ogoli ceo žanr do koske, izvrne ga naglavačke i na kraju (sasvim bukvalno) zapali.

Nije fer izbeći da se daju makar osnovne narativne crte, a opet nije ni pošteno umanjiti lični doživljaj „El Topa“. Jer iskustvo (nepripremljenog) gledanja ovog filma jedno je od najdragocenijih doživljaja, koje (opet, sasvim bukvalno) ostavlja bez daha ili izaziva mučninu. Nema sredine. „El Topa“ ili zamrzite do srži, ili ga zavolite do imbecilnosti. Ili ga niste ni odgledali.

Dakle, El Topo (Hodo lično) je revolveraš. Klasična vestern postavka je ispoštovana. Sve odatle ide u neshvatljivim smerovima. U pratnji nagog sina (Brontis Hodorovski) krstari Divljim zapadom, tragajući za potvrdom da je zaista najveći. Usput sahranjuje dečakovo detinjstvo, ali i prolazi put prosvetljenja i uzdignuća u više biće, sve dok ne postane sveti čovek. Ako pohvatate sve konce, a sumnjam da je iko to zaista učinio, naslutićete da se izvesni delovi „El Topa“ reflektuju kroz skoro sva kasnija dela Alehandra Hodorovskog, od bezmalo svih filmova, preko knjiga, pa do najpoznatijih stripova. „Inkal“ poseduje te segmente, „Metabaroni“ i „Tehnopape“ još više, a da se ni ne pominju dela poput „Huana Soloa“, „Belog lame“ i ostalih. A naročito „Stradanja Diosamante“ (Makondo), gde krvavu kraljicu pratimo na doslovno istom razvojnom putu. Da, Hodo nas već decenijama uverava da svako od nas, ma kakav (skot) bio u životu, možemo da računamo na prosvetljenje, možda i spasenje ako smo baš uporni. Ali moramo žrtvovati dosta toga, pre svega svoje „ja“, a potom telo i dušu. No, to je takođe duga priča. Zasad je dovoljno znati da je El Topo u filmu „pročišćen“, ali tu dolazimo i do onog starog biblijskog „gresi oca prelaze na sina“, pa revolverašev/svečev sin Kain postaje inkarnacija istog zla od koga je „El Topo“ pokušavao da pobegne.

I tu dolazimo do „El Topa“ kao kultnog filma. On je vremenom, uprkos očiglednom finansijkom promašaju, jer ovakav film nije ni namenjen kao blokbaster, zaista postao kultni film u umetničkim krugovima. Kako i Hodo sam ističe, „El Topo“ je od opskurnog termina „ponoćni film“ ili „ponoćna projekcija“ stvorio avangardno znamenje. „El Topo“ je prikazivan u Njujorku u bioskopu i terminu uglavnom rezervisanom za pornografiju, a upravo ovaj film je promenio percepciju tog termina kao hodočasništva za probrane gledaoce naklonjene artističkom pristupu sedmoj umetnosti. A to je i bila Hodova želja, da se dovoljno udalji od mejnstrima a opet stekne odanu legiju poklonika. Dovoljno je istaći da su fanatični obožavaoci „El Topa“, a time i Hodorovskog, veoma brzo postali Džon Lenon i Joko Ono, što je zauzvart otvorilo mnoga vrata novopečenom režiseru. Sedamdesetih je naklonost prema „ovakvim“ filmovima bila moda, što je savršeno pogodovalo Hodou da se upusti u nove podvige. Ali, „El Topo“ je uvek ostao onaj bistri izvor sa koga je prvi put pio vode. Najčistija esencija njegove filozofije. I nikad nije prežalio što nije snimio nastavak. Za to su odgovorni brojni faktori, uglavnom finansijke prirode, u koje nećemo zalaziti. Dovoljno je reći da je nastavak kultnog „El Topa“ zaživeo tek nedavno, i to u stripu.


Serijal „El Topovi sinovi“ davnašnja je želja Alehandra Hodorovskog. To on ne krije. Navodno, samo je čekao dovoljno kvalitetnog crtača. Sa Ladronom je već radio „Završnog Inkala“, tako da teško da je samo njega čekao skoro pola veka. Pre će biti da se i sam plašio da nastavi priču koja ga je tako davno lansirala u vrh avangarde. Hodo je sada pak utemeljeni autoritet i čovek kome na premijeri „Poezije bez kraja“ u Luvru aplaudiraju desetak minuta. I eto nama nastavka filma... u stripu.

Istinu govoreći, malo ko bi danas istrpeo originalnog „El Topa“. Posebno u ovo ludo vreme konzumerizma i brzih informacija. Strip i jeste bolji oblik za priču koju Hodo želi da ispripoveda. Tu nema sumnje. Za šire narodne mase sve neophodne delove filma Hodo je ad hoc sažeo na prvih nekoliko stranica stripa, tako da nikakvo predznanje nije ni potrebno. Naravno, to uskraćuje ljudima ludi kinematografski trip, sa jednom od prvih autentičnih scena silovanja u slavu umetnosti. (A Hodo tvrdi da je scena silovanja iz filma autentična, tj. on je, navodno, zaista silovao glavnu glumicu. A ona je pristala, što onda opovrgava silovanje... No, upravo te kušnje na kakve nas stavlja Hodo u svojim delima.)

Dakle, stripu se može pristupiti pravo „s neba, pa u rebra“. I priča jeste direktan, i malo obogaćeni nastavak priče iz 1970. godine. Sjajno nacrtan, jer Ladronu se zaista ne može ništa sporiti.

Akcenat je, kako samo ime kaže, na El Topovom sinu Kainu, žigosanom po biblijskom modelu od strane svoga apoteiziranog oca. Dok je sveti El Topo postao predmet obožavanja u multikulturalnom religijskom kultu, Kain je poznat kao proklet, otpadnik od društva, koga niko ne sme ni da primeti. Ipak, deluje kao da Kain, kao konglomerat greha, bolje razume svog svetog oca od poklonika kojima je duhovnost samo fasada ispod koje su slojevi dekadencije. Utom Kain postaje simpatičniji lik od ostalih. On svoju grešnost nosi kao fasadu, podstaknut frustracijom otuđenja, za koju je, budimo iskreni, u velikoj meri zaslužan upravo njegov sveti otac.

Zasad je rano reći kako će priča odmicati. A ovde je priča suštinski faktor jer, budimo iskreni, Hodo je čekao pola veka da je ispriča. Sledeći tom će se pozabaviti El Topovim drugim sinom Aveljom, koji je od oca nasledio svetost (ili, makar, tako deluje), i odnosom između tako dijametralno različite braće. I, naravno, tim dekadentnim svetom, kome, znajući Hodoa, sleduje povelika količina prosvetljenja, katarze, duhovnosti, i još više smislene brutalnosti. „Kain“, kao prvi album u najavljenoj trilogiji, deluje poput vrhunskog ostvarenja i obećanja dobro zaokružene priče na koju se čekalo decenijama. Hodo je imao dovoljno vremena da skuva dobru priču u mašti, i da izvorne ideje rafiniše višedecenijskim iskustvom. „El Topovi sinovi“ su najpre ostvarenje za šire narodne mase od njegovog filmskog prethodnika. Za to možemo zahvaliti i činjenici da je Hodo sada ostvaren stvaralac. Ne mora da ništa više dokazuje, niti da prenaglašeno šokira, samo da bi se o njemu govorilo. Može se reći da zbog sadržaja „El Topo“ je film koji danas ne bi mogao biti snimljen, ili bi gomila dušebrižnika rastrgla svaki njegov kadar. Svet devete umetnosti je danas progresivniji od političke korektnosti mejstrim kinematografije, svakako slobodniji i okrenutiji autorskom pečatu. Obema nogama na zemlji, obogaćen znanjem i životom osamdesetogodišnjaka, i duhom neizlečivog tinejdžera, Hodo može da ispriča veoma zanimljivu priču i pozavršava davnašnje poslove. Prvi album „El Topovih sinova“ svakako obećava takav epilog.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva