Also Sprach Laibach (VIDEO)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

 Veoma je teško pisati o umetničkoj skupini „Laibach“ ukoliko želite da se obratite javnosti, koja većim svojim delom nema potrebno predznanje o njima. Mnoge bendove možete slušati bez predznanja ili će vam to predznanje malo pomoći, osim ako nije u pitanju nekoliko fan-facts.

foto: Milan Nestorović
   Istorijat NSK je jedna tema za duboku umetničku, filozofsku i političku raspravu. Za nas koji smo sticajem okolnosti rasli sa njima i pratili njihov rad, mnogo toga je jasno, mnogo toga ćemo tek razumeti za neku godinu ili deceniju. Nastali su 1980. godine odmah nakon smrti velikog vođe i počeli da otkrivaju filozofski aspekt vremena u kojem smo živeli, služeći se umetnošću i ikonografijom bliskoj Nacional-socijalističkoj, zbog čega su zabranjivani.  Mi smo ih optuživali za nacizam, Evropa za komunizam, sve u svemu nisu shvaćeni. To traje i dan-danas, što ih po meni čini pravim velikim umetnicima.

   Kulminacija se desila za njihovo artističko viđenje sleta (za mlađe prim.autora godišnja proslava 25. maja Dana mladosti i rođendana velikog vođe) sredinom 80ih, koja je sadržala naci ikonografiju pretočenu u plakate gde je štafeta i propratni materijal bio identičan Nemačkoj  propagandi za vreme rata, samo sa detaljima naše državne ideologije. Nije vredelo što su dokazivali da se ta ista ikonografija pojavljuje i u staljinističkoj propagandi, koja nam je kao bila bliska jer smo bili saveznici. Bili su satanizovani i niko nije shvatao poentu.  Malo je onih koji je shvataju i danas.

   Andergraund ih je prihvatio jer je to bilo nešto novo, buntovno i šokantno dovoljno da se prigrli. Nedovoljno iskreno od strane andergraunda, jer su upozoravali na raspad Jugoslavije kao i na ratove koji predstoje pod vođstvom Miloševića i ostalih militantnih opcija bivših republika SFRJ. Nedovoljno, da se nešto učini protiv toga.

   Neshvaćenost njihovog umetničkog izraza rezultirala je formiranjem imaginarne države NSK i odricanjem od nacija i nacionalizma u svakom smislu i višegodišnju posvećenost prosvetljenju čoveka kao jedinke i borbi protiv totalitarizma na svim nivoima. Kroz muziku, bijenale i izložbe i propovedanje svoje filozofije uporno već godinama, na margini i iskreno. Beskompromisno, sve do jedinstvenog događaja u njihovoj karijeri, a to je prvi „rok“ koncert u Severnoj Koreji.

   Lajbah sam gledala uživo mnogo puta. Ne znam tačan broj ali u svim „fazama“. Uvek je bilo na nivou velikog umetničkog dela, Gesamtkunswerk-a. Zadivljeno, a poslednjih nekoliko puta sa posebnom pažnjom, baš zbog saznanja zahvaljujući internetima o dubini i poruci. Zaratustrijski koncept nije baš za svakoga. Da se ne uvrede obični smrtnici, ali ne podržavati Lajbah danas u ovom moralno ruiniranom svetu je mizantropija.  Za mene, posebno treba obratiti pažnju na album „Volk“ i turneju koja je usledila, jer je to možda sažetak njihove proklamacije protiv velike nacije pod bilo kojom zastavom i žrtve koja se u tu zastavu umotava. Tada su poslednji put nastupili u Nišu u sali Doma vojske i definitivno porekli srbomrstvo o kojem se i danas polemiše, započevši koncert himnom „Bože pravde“ sa tri prsta na srcu. I podigni na noge celu salu. I mene, napominjem da mi je tada nacionalni identited bio vrlo labilna merna jedinica u sistemu vrednosti. Ali sam dugo posle razmišljala o tome. I hvala im.

   Za koncert u okviru „Nišvil“ festivala sam se pomalo religiozno spremala, moram da priznam. Za mene je to događaj na visokom nivou, toliko visokom da sam posebno šila haljinu za tu priliku i kupila nove cipele. Oprostiće mi velika Marija Kalas, posvetiću joj samo ovih par redova.. super je bio film, drago mi je što sam ga odgledala, posebno što nikad kod kuće ne bi kliknula da saznam nešto više o njoj.

foto: Milan Nestorović
   Uvek novi, uvek drugačiji, uvek iznenađuju. Nikada ne podilaze auditorijumu, drže se priče koju imaju da ispričaju. Repertoar sastavljen od nekih novih aranžmana starih pesama, koje možda tek sada dobijaju smisao posle toliko vremena. Potvrđujući da je njihova umetnost stvarna jer nema tu hitova niti hajpa oko bilo čega. Oni su toliko sigurni u to što rade da je pomalo zastrašujuće i ostavlja jednu dozu zanesenosti. Jednostavnost a s druge strane toliko emocijama nabijen nastup. Više od koncerta. Pozorišna predstava, Wagnerovska opera, politički miting i rušenje planina po nama u istom trenutku. I s ciljem odabrane kompozicije koje su povezale celu priču u jedno. Pretenciozno i s pravom, jer oni i imaju pravo da budu posebni. Dramatično jer je i stvarnost takva i bežanje u imaginaciju i izolaciju nije ništa dobro donela društvu, osim što je editovala pojedinca i moral kojem se svi kao nepisanom zakonu potčinjavamo. Otrežnjujuće i prepuno šamara i udaraca u grudi, za one koji su spremni da poruku i prime. Ironično i cinično, podsmevajući se modernom konceptu koncerta gde veštački robotizovan glas govori publici između pesama „you are the best audience“, „let me see your hands“ tako-nešto, a pola publike zaista se primi na tu foru i tapše rukama i viče haj-ho-ha. Tu je koncert trebalo da bude prekinut, da se ta mizerna rulja ekspedituje napolje jer nisu ukapirali, ne znaju gde su i zašto i čemu. Pa da smo nastavili put ka Valhali pročišćeni. Znam da ovo sad treba da izazove tešku polemiku o mom elitističkom opredeljenju... ali ili si razumeo ili nisi. Nije Lajbah neko pomodarstvo. To je bila neka vrsta testa inteligencije, pa ste pali, nažalost. #Zaratustrafacepalms


   Nakon spektakularnog koncerta koji me je prodrmao do koske, nas stotinak fanova smrzavajući se do 3 ujutru gledali smo dokumentarni film „Liberation Day“ o poseti Lajbaha Severnoj Koreji, koji pored naučnofantastičnog poduhvata jednog zapadnog koncepta, otkriva možda po prvi put i život u ovoj izolovanoj od ostatka sveta zemlji tvrdokornog komunizma. Na vest da će posetiti Koreju, mediji su skromno izveštavali o ovome da kažem, na jedan stidljiv način sa dosta neverice i skepse. Ne znajući šta da misle o tome. Da li je to kul ili je izdaja zapadnog sveta. Kao i za sve u njihovoj karijeri, nije baš shvaćeno. Zato i tolika stidljivost i skromnost. Vest koja je trebalo da bude na naslovnim stranama svih časopisa i udarna vest tv dnevnika širom sveta, ostala je andergraund, kao i sve vezano za ovu umetničku družinu. Film više govori o konceptu Koreje nego o samom koncertu koji je izazvao čuđenje, najblaže rečeno. I Koreanci nisu znali šta da misle, ali ako je veliki vođa rekao da je oke, onda je sigurno oke. Nastup koji je prošao sve moguće cenzure i razmatranja svakog momenta koji je prezentovan javnosti, pod budnim okom nekoliko komisija, uspeo je da pokaže da je Lajbah nešto posebno i iznad svetskog blata, adekvatan za suptilnu naciju, krhku za sve izvan njihovih granica. Lajbah je zabranjen u Rusiji, ali je podoban za Koreju. Lajbah je neshvaćen svuda, pa i u Koreji ali su oni ipak otvorili svoja vrata nečemu što veliča koncept povratka pravim vrednostima i moralnom re-rođenju. Lajbah je pokazao da pomalo satanizovana nacija Koreanaca ima dovoljno sluha za kritiku novog svetskog poretka, tu su se verovatno usaglasili u stavovima, ali zapadna javnost nije to videla na taj način i ovaj film i koncert umesto da veličaju slobodu i prosvetljenje, ma koliko nam to delovalo zbunjujuće, ostala je nema u šoku i zapanjenosti za jedan ovakav uspeh.

   Dragi natčoveci, ako ste zadržali malo ponosa i ljudskosti, Lajbah je koncept koji bi trebalo da nam znači, da govori ono što možda sami ne smemo ili se stidimo. Lajbah je borba protiv deluzija i podmetanja nemoralnog. Lajbah je više od poruke.




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva