URGH! i umetnost da napraviš nešto ni iz čega
Helly Cherry
Postoje bendovi koje otkriješ. I postoje bendovi uz koje odrasteš. URGH! za mene pripada ovoj drugoj kategoriji.
Sećam se srednje škole. Vrteli smo njihove pesme kao opsednuti. Bili su jedan od onih bendova koji su uspevali da zvuče drugačije od svega što se tada nudilo. Godine su prolazile, scene su se menjale, ljudi nestajali iz muzike, ali URGH! je ostao jedna od retkih konstanti.
Zato me ni ne čudi što su se ponovo pojavili sa novim spotom za pesmu sa albuma Posle pandemije, pre trećeg svetskog rata (o kome smo pisali ovde).
Kažem „ponovo“, iako je album izašao pre godinu dana. Ali živimo u vremenu u kome je i prošlogodišnje izdanje već skoro nostalgija. Algoritmi traže novu senzaciju svakih nekoliko dana. Sve što preživi duže od jednog vikenda deluje kao kulturni fosil.
A onda se pojavi URGH! i podseti nas da neke stvari ipak mogu da traju. Sam album je žanrovski toliko raznolik da će gotovo svako pronaći nešto za sebe. Međutim, mene je oduševilo nešto drugo.
Spotovi. Ne zato što su spektakularni. Naprotiv. Zato što nisu.
Dok mnogi bendovi čekaju budžete, konkurse, produkcije i savršene uslove, URGH! je uradio nešto mnogo jednostavnije. Uzeo je telefone i napravio spotove za ceo album.
Deset pesama. Deset spotova.
I sada, godinu dana kasnije, jedanaesti spot za jedanaestu pesmu.
Možda zvuči banalno, ali u tome postoji važna lekcija. Odrasli smo maštajući o kamerama koje danas nosimo u džepu. Nekada je za snimanje spota bila potrebna ozbiljna tehnika. Danas većina ljudi sedi na opremi koja je moćnija od svega što su mnogi autori imali pre dvadeset godina.
Pa ipak, retko ko to koristi. URGH! koristi.
I upravo zato mi je zanimljiviji njihov pristup od mnogih sterilnih produkcija koje izgledaju savršeno, a ne ostavljaju nikakav trag.
Naravno, bend je mogao da angažuje ekipu, da napravi uglađene video-radove i sve upakuje u savremeni produkcijski standard. Umesto toga odlučio je da ide drugim putem. Da ostane neposredan, sirov i autorski prepoznatljiv.
Možda baš zato novi spot funkcioniše. Možda baš zato album i dalje živi godinu dana nakon objavljivanja. A možda je cela poenta u tome da URGH!, iako postoji gotovo koliko i moja generacija, još uvek odbija da se ponaša kao bend koji je završio svoje putovanje.
Naprotiv. Deluje kao bend koji i dalje istražuje. I dalje eksperimentiše. I dalje iznenađuje. A to je verovatno najveći kompliment koji jedan bend može da dobije.
Dok mnogi pokušavaju da pronađu izgovore zašto nešto ne mogu da urade, URGH! već godinama demonstrira jednostavnu filozofiju:
Uzmi ono što imaš.
Napravi nešto.
Objavi.
Pa onda uradi sledeću stvar.
I upravo zato vredi poslušati album Posle pandemije, pre trećeg svetskog rata i pogledati sve spotove koji ga prate. Ne zato što su savršeni, već zato što podsećaju da kreativnost nikada nije zavisila od budžeta koliko od volje da se nešto stvori.
Kažem „ponovo“, iako je album izašao pre godinu dana. Ali živimo u vremenu u kome je i prošlogodišnje izdanje već skoro nostalgija. Algoritmi traže novu senzaciju svakih nekoliko dana. Sve što preživi duže od jednog vikenda deluje kao kulturni fosil.
A onda se pojavi URGH! i podseti nas da neke stvari ipak mogu da traju. Sam album je žanrovski toliko raznolik da će gotovo svako pronaći nešto za sebe. Međutim, mene je oduševilo nešto drugo.
Spotovi. Ne zato što su spektakularni. Naprotiv. Zato što nisu.
Dok mnogi bendovi čekaju budžete, konkurse, produkcije i savršene uslove, URGH! je uradio nešto mnogo jednostavnije. Uzeo je telefone i napravio spotove za ceo album.
Deset pesama. Deset spotova.
I sada, godinu dana kasnije, jedanaesti spot za jedanaestu pesmu.
Možda zvuči banalno, ali u tome postoji važna lekcija. Odrasli smo maštajući o kamerama koje danas nosimo u džepu. Nekada je za snimanje spota bila potrebna ozbiljna tehnika. Danas većina ljudi sedi na opremi koja je moćnija od svega što su mnogi autori imali pre dvadeset godina.
Pa ipak, retko ko to koristi. URGH! koristi.
I upravo zato mi je zanimljiviji njihov pristup od mnogih sterilnih produkcija koje izgledaju savršeno, a ne ostavljaju nikakav trag.
Naravno, bend je mogao da angažuje ekipu, da napravi uglađene video-radove i sve upakuje u savremeni produkcijski standard. Umesto toga odlučio je da ide drugim putem. Da ostane neposredan, sirov i autorski prepoznatljiv.
Možda baš zato novi spot funkcioniše. Možda baš zato album i dalje živi godinu dana nakon objavljivanja. A možda je cela poenta u tome da URGH!, iako postoji gotovo koliko i moja generacija, još uvek odbija da se ponaša kao bend koji je završio svoje putovanje.
Naprotiv. Deluje kao bend koji i dalje istražuje. I dalje eksperimentiše. I dalje iznenađuje. A to je verovatno najveći kompliment koji jedan bend može da dobije.
Dok mnogi pokušavaju da pronađu izgovore zašto nešto ne mogu da urade, URGH! već godinama demonstrira jednostavnu filozofiju:
Uzmi ono što imaš.
Napravi nešto.
Objavi.
Pa onda uradi sledeću stvar.
I upravo zato vredi poslušati album Posle pandemije, pre trećeg svetskog rata i pogledati sve spotove koji ga prate. Ne zato što su savršeni, već zato što podsećaju da kreativnost nikada nije zavisila od budžeta koliko od volje da se nešto stvori.