„Vekovnici“: Remastered



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Tokom koronarnog izdavačkog zatišja 2020. godine (nikako bonace, jer je izdanja ipak dovoljno da novčanik smrtnika ne može podneti nabavku svih stripova), leskovački Gejman Marko Stojanović je ipak uspeo da iznedri još jedan dodatak ionako bogatoj biblioteci „Vekovnika“. No, ovaj put nije reč o novom nastavku serijala (koji sam pak već pročitao, ali o tome više kada se pojavi u štampanom izdanju), pa čak ni njegovog spinofa „Beskrvni“, već o remasterizovanoj hardkaver verziji integrala koji sadrži prva dva albuma „Vekovnika“ – „Rekvijem“ i „Pasji životi.



Toliko o servisnim informacijama, ovo ipak nije mesto za takvu vrstu izveštavanja. Krenimo ka suštini. O „Vekovnicima“ i „Beskrvnima“ se mnogo pisalo – avaj, nikad dovoljno. (Ko ne zna o čemu je reč mora da je proveo deceniju na Mesecu, pa malo guglanja ne bi bilo na odmet.) Ako Stojanović može na svojim plećima da godinama gura ovako ambiciozan projekat, reći reč-dve o njima u medijima je najmanje što se može učiniti za domaći strip. Da – „Vekovnici“ jesu najambiciozniji projekat u domaćem stripu poslednjih 10+ godina, možda i duže. Da – njihov svet je istkan od brojnih referenci na istoriju, popularnu kulturu, književnost, film i ostalo. Da – Gejmanom „Sendmen“ se nameće kao prva asocijacija, pre svega u pristupu likovima i naraciji a nikako kao kopija. Ali, očijukajmo sa realnošću, prvi album „Rekvijem“ je bio sa crtačke strane najslabija karika serijala. A čopor je snažan koliko i njegov najslabiji član. Zato je glavna novina ovog integrala iznova nacrtana prva priča o Mocartu i susretu Marka i Čena (i vampirima, Tilu Ojlenšpigelu i… bah, ne može sve to stati u jedan tekst, ali može u strip).

Rekvijem“ je dakle dobio novo ruho. Marko Nikolić (1989, Lebane) je po starom scenariju podario novi vizuelni identitet celom serijalu, jer prvi album je ono sa čime se čitaoci susreću na početku ovog impresivnog putovanja, i mnoge je prva verzija mogla ostaviti indiferentnima. Sada pak utisak je podignut na n-ti nivo, i dobili smo „Rekvijem“ koji može stati rame uz rame sa ostatkom serijala. Pritom, pregršt novih stranica, intermeca u glavnom narativu, našlo je svoje mesto u „Rekvijemu“, i delo su maestralnog Dejana Nenadova (1966, Novi Sad). Ko nije upoznat sa njegovim umećem, neka makar uzme u ruke „Legendu o Isu“ u izdanju Komika, da ne idemo dalje u srž njegovog višedecenijskog stvaralaštva.

Pasji životi“ su tu u manje-više istom ruhu. Ali, ne lezi vraže, i tu su ubačeni novi segmenti, osam stranica materijala. Tako da se HC integral „Život i smrt“ nameće kao dostojan početak svačije kolekcije „Vekovnika“. Hmmm, opet skrećem u servisne informacije i ističem očigledno. (Mentalni samoprekor zbog opštih mesta, idemo dalje.)

Želim da se pozabavimo s nekoliko tema povodom ovog albuma. Na prvom mestu Čenom, kako mu je sad remasterizovano premijerno pojavljivanje. Marka ćemo sačuvati za prikaz sledećeg albuma (shvatićete zbog čega). Čenov lik je prvi koji ugledamo kada se upustimo u avanturu „Vekovnika“, i nadam se da će biti poslednji kada se serijal jednog (eh, zasad dalekog) dana završi. O njemu se tokom „Rekvijema“ malo šta sazna, osim da je vampir koji ubija vampire, ali ni to nije dovoljno da se svrsta u dobru ili lošu ekipu. Zaista, da li u „Vekovnicima“ ima dobrih i loših? Belih i crnih? Deluje kao da se svi kreću u nekim nijansama sive. Pa tako i Čen, čija se misija, koja god to bila, podudara sa smerom ekipe za koju navijamo, ali nimalo ne deluje da je taj dalekoistočni vampir vodi altruističnim motivima. Naprotiv, njegova agenda je svedena koliko i njegovi lakonski odgovori i odsustvo ekstremnih reakcija, osim vihora smrti u koji se pretvara kada je u akciji. Malo je likova u modernom stripu koji su tako maestralno napisani, posebno domaćem. Iz nekog razloga njegova pojava me neodoljivo podseća na agenta Grejvsa u Vertigovom serijalu „100 metaka“. Svakako, reč je o potpuno drugačijem žanru, ali u njima se krije neka klica jednakosti u pojavi, držanju, agendi… Nadam se i u finišu, jer ako se išta može reći da je remek-delo u Azarelovom i Risoovom finalu „100 metaka“ to je sudbina agenta Grejvsa. Kao i u „Vekovnicima“, odnosno u slučaju Čena, Grejvs je pokretač radnje, inicijalna kapisla koja nas gurne u duboku i kompleksnu mrežu zavera, tajnih društava, likova koji se kreću sivim zonama… Da li će Čen takođe jednog lepog dana biti tačka na kraju serijala, kao što je bio veliko slovo na njegovom početku? Videćemo, Stojanović je krut kao Vulverinov kostur kada je reč o spojlerima, a zasad niko nije pronašao psihotičku supstancu koja bi ga naterala da pijan u kafani oda kraj.

Druga tačka oko koje želim da fokusiram priču o ovom integralu jeste monumentalna ilustracija Dana Ianoša koja ovog puta krasi početak „Pasjih života“. U esejima Darka Mrgana i Ivana Veljkovića u integralu autori ukrštaju koplja da li su „Rekvijem“ ili „Pasji životi“ najbolji albumi „Vekovnika“. Šta je starije, kokoška ili jaje? Svaki čini jedan evolutivni korak serijala i raspliće nove grane u Stojanovićevoj naraciji. Nakon vampirske i besmrtničke bečke partiture u „Rekvijemu“, „Pasji životi“ su kontemplativniji, retrospektivniji, i produbljuju svet koji je Stojanović tako mudro osmislio. I pojavljuju se Psoglavi. Ako se za čena moglo reći da je mudro napisan lik, Psoglavi su pravo iznenađenje i trenutak vanserijske inspiracije. A taj sentiment najbolje oslikava naslovnica Dana Ianoša. Jedan od Psoglavih, Secigen, kleči u znak pokornosti, ili se sprema za napad. Više deluje kao da je ovo prvo, sekira je spuštena na zemlju, ali sečivo je okrenuto ka spolja, tik u stranu od fokusa posmatrača. Iza njega horde Psoglavih ratnika nemo čeka, a naslućuje se da se nalaze u svom sankta sanktorijumu. I zaista, dve stranice nakon početka albuma oni uskaču na scenu potpuno neočekivano, poput enigme koja preti da zaseni ceo strip. Srećom, ubrzo saznajemo njihovo poreklo, a i njihovu ulogu u kosmičkom poretku stvari. Ili makar tako verujemo, jer ko zna šta će ovom scenarističkom sadisti pasti na pamet do poslednjeg albuma. No, vratimo se naslovnici. Tako je upečatljiva, statična, spokojnih tonaliteta, a opet puca od akcije i napetosti. Kao da je trenutak uhvaćen tik pre eksplozije akcije ili nekog neverovatnog preokreta. Iščekivanje raspleta – to je pravoverni opis Ianoševe ilustracije. Poput klifhengera u nekoj seriji epske fantastike, ali nalazi se na samom početku priče, što joj daje još dinamičniji ton. Ali, koji pak album „Vekovnika“ nas nije pa ostavio žednima pokraj vode?

U intervjuu sa Stojanovićem za ovaj portal, rađenim sada daleke 2018. godine povodom novog albuma „Vekovnika“, rekao mi je: „Kraj serijala je meni poznat još od kada sam napisao drugi album serijala, Pasje živote. Već tada sam znao kako će se serijal završiti, ma koliko da bude trajao, i svim zainteresovanima mogu da kažem da u drugom albumu imaju sve što im treba da odgonetnu kraj.“ Neverovatno koliko mi se taj citat urezao u pamćenje. I sada, kada sam uzeo u ruke integral sa remasterizovanim materijalom, „Pasje živote“ sam pročitao, prelistao i analizirao desetak puta. I dalje ne naslućujem kraj skriven među ovim stranicama, mogu samo da nagađam, ali siguran sam da nisam pogodio suštinu. Makar ne još. Well played, Marko, well played. Uvek pogledam kraj neke knjige kada je čitam, u slučaju da umrem pre nego je završim, poput Meg Rajan iz filma „Kad je Hari sreo Sali“. Navika koju imam decenijama. A kraj „Vekovnika“ ne mogu da vidim, bah, to me frustrira. Uzvratiću Marku jednim peckanjem: Gde je Talajić u bibliografikama na kraju integrala, iako je autor naslovnice? Sitna sam duša, priznajem, oprostiće mi on za ovu malu pakost. Možda sam trebao da pretim negativnim recenzijama? Nisam tako zloban, niti to „Vekovnici“ zaslužuju. 

 

Za kraj, jedan subjektivni real time ugođaj dok nastaje ovaj tekst. Uskoro ću se potpisati, napolju je jedan stepen ispod nule, magla je na Mirijevu, ne znam za ostatak Beograda. U kući je toplo, radijator pored radnog stola greje i širi spokoj. Na stolu mi je šolja tople kafe, druga od jutros. Mislim da ću za nekoliko sekundi, nakon potpisa, još jednom pročitati „Rekvijem“ pa „Pasje živote“. Možda vidim nešto što nisam ranije. Možda…

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva