Treća adaptacija u serijalu koji čine Drakula: Red zmaja i Frankenštajn: U ime oca jeste Džekil i Hajd: Belo i crno, još jedna slobodna, introspektivna i gotovo filozofska reinterpretacija dela Roberta Luisa Stivensona. Ovaj strip je, po mnogim merilima, najapstraktniji i najunutrašniji od ova tri. Ako je Drakula priča o tragediji ljubavi, a Frankenštajn o tragediji stvaranja, onda je Džekil i Hajd tragedija identiteta - pitanje: ko sam ja, i kome pripadam - sebi ili svojoj senci?


Kao i u prethodna dva slučaja, Kanavo i Roi ne samo da adaptiraju, već tumače i ispituju granice između dobra i zla u jednom čoveku. Granica između "belog" i "crnog" ne postoji. Ona je iluzija. Naslov nije slučajan: Belo i crno sugeriše podelu, ali i ukazuje na to da nijedna boja ne može bez druge. Kanavo ovde piše priču koja se više bavi unutrašnjom lomovima gde ima puno introspektivnih trenutaka, unutrašnjih monologa, lomova i pokušaja samorazumevanja.

Džekil je čovek koji želi da veruje da je dobar ali zna da nije. Hajd nije njegov suprotnik, već njegova iskrenost, nagoni, sloboda, ali i kazna. Kroz tu dinamiku, strip postaje ogoljeno razmatranje ljudske prirode, bez alibija.

Korado Roi je i ovde u punoj umetničkoj kontroli. Kroz tehniku svetlosnih i tamnih kontrasta, kreira gotovo klaustrofobični ambijent, gde senke ne samo da oslikavaju okolinu, već i same ličnosti. Ovakav pristup omogućava da jedan kadar priče govori više od stotinu reči, što strip čini ne samo pričom već i umetničkim doživljajem.
Njegov crtež nije najlepši u serijalu, ali je možda najpoetičniji. Kroz pažljivo odabrane kontraste svetla i tame, crno-bele kompozicije postaju metafora unutrašnje borbe. Roi često koristi iste kadrove za Džekila i Hajda, menja samo ugao, senku, oči, a čitav strip kao da lebdi između sna i lucidne noćne more.

Ovaj pristup dodatno osnažuje efekat psihološke tenzije i čini strip „Džekil i Hajd – Belo i crno“ istinskom vizuelnom meditacijom o dualnosti.

Kanavin scenario ovde flertuje sa filozofijom. Predstavlja najdublju i najintrospektivniju adaptaciju u ovom serijalu, istražujući složenu prirodu identiteta i unutrašnjih konflikata čoveka. Autori ne nudi jasne odgovore jer nema linije koja razdvaja Džekila i Hajda. 

Delo briše granice između dobra i zla, razotkrivajući da su Džekil i Hajd dve strane iste ličnosti, nerazdvojive i međuzavisne. Umesto da ponudi odgovore, strip otvara prostor za razmišljanje o stvarnoj prirodi čoveka, prikazujući borbu sa sobom kao beskrajan proces samoproučavanja. Zato Belo i crno nije samo priča, već umetnička i psihološka refleksija o senkama koje svi nosimo u sebi.

Završne misli za kraj

Kada se pogleda ceo serijal — Drakula, Frankenštajn, Džekil i Hajd — postaje jasno da ih ne povezuje samo autorski tandem Roi–Kanavo, već tematska srž. Svi ovi stripovi su priče o unutrašnjim podelama, tragedijama sopstva, nemogućnosti spajanja onoga što želimo da budemo i onoga što zaista jesmo.

U svakom od njih, glavni lik je rastrzan između svetla i tame, između ljubavi i mržnje, između stvorenog i stvaratelja, između željenog i stvarnog ja. Čovek je i čudovište, poručuju Kanava i Roi, ali ne u fizičkom, već u psihološkom i etičkom smislu.

Korado Roi, sa svojim senkama i nemim kadrovima, uspeva da nas suoči s pitanjem koje se ne tiče čudovišta, već ogledala. Marko Kanavo piše tihe tragedije, bez velikih gestova, ali s dubokim rezovima. Zajedno su stvorili trilogiju koja funkcioniše kao strip, kao poezija ili filozofski traktat. A to je redak podvig.
KRAJ SERIJALA