Drakula: Red zmaja — Tragedija tame u Roijevim senkama
Helly Cherry
Nakon uvodnih tekstova u kojima smo osvetlili rad Korada Roija i Marka Kanava, serijal nastavljamo osvrtom na njihov prvi zajednički rad u ovom mini serijalu, strip Drakula: Red zmaja, slobodnu adaptaciju čuvenog romana Brema Stokera.
Reč "adaptacija" ovde je u punom smislu reči: Roi i Kanavo ne prepričavaju, već reinterpretiraju i preoblikuju poznato delo, otvarajući prostor za nove teme i dublje emocionalne slojeve. Rezultat je delo koje se čita kao horor, ali proživljava kao tragedija.
Za razliku od brojnih prethodnih prikaza grofa Drakule kao čistog zla, predatornog aristokrate ili gotičkog zavodnika, Roi i Kanavo biraju kompleksniji pristup. Njihov Drakula nije samo lovac. On je i lovina, i čovek, i senka onoga što je bio. Njegov pad nije samo posledica prokletstva, već slabosti, sujete, pogrešnih izbora i, konačno, ljubavi. Ovaj Drakula je duboko tragičan lik: čovek rastrzan unutrašnjim demonima, čija transformacija u vampira ne donosi moć, već večnu patnju.
Ono što Kanavin scenario čini posebno zanimljivim jeste premeštanje fokusa sa klasične borbe između dobra i zla na unutrašnje lomove likova. Narativ nije linearan, niti slepo prati Stokerov roman. U ovoj verziji, prošlost i sadašnjost se prepliću, a mit o Drakuli dobija novo poreklo, povezano sa likom Lusi - žene koja više nije samo žrtva, već ključni pokretač radnje.
Lusi je u ovom stripu mnogo više od pasivne figure koju vampir proganja. Ona je nosilac tajne, sukoba i konačne istine. Njena snaga dolazi ne iz fizičke borbe, već iz unutrašnje čvrstine, znanja i beskrupuloznosti. Kanava je piše kao pandan Drakuli, neko ko takođe nosi teret, ali bira drugačiji put. Njihov odnos daleko je od jednostavnog motiva progonitelja i žrtve; između njih se javlja složena dinamika koja dodatno pojačava emocionalni naboj stripa.
Marko Kanavo i ovde pokazuje svoju veštinu u pisanju scenarija koji ne opterećuju radnju ekspozicijama, već grade atmosferu kroz suptilan dijalog i simboliku. Strip ima svega 66 strana, što je ozbiljan izazov kada se radi o tako poznatoj i složenoj priči. Ipak, Kanavo uspeva da koncentriše priču, izbegne prazne hodove i sačuva emotivnu i tematsku punoću. Ipak, ne može se izbeći utisak da bi priči prijalo još nekoliko tabli, pre svega u završnici, koja deluje pomalo ubrzano, kao da nije imala prostora da potpuno „diše“.
Za razliku od brojnih prethodnih prikaza grofa Drakule kao čistog zla, predatornog aristokrate ili gotičkog zavodnika, Roi i Kanavo biraju kompleksniji pristup. Njihov Drakula nije samo lovac. On je i lovina, i čovek, i senka onoga što je bio. Njegov pad nije samo posledica prokletstva, već slabosti, sujete, pogrešnih izbora i, konačno, ljubavi. Ovaj Drakula je duboko tragičan lik: čovek rastrzan unutrašnjim demonima, čija transformacija u vampira ne donosi moć, već večnu patnju.
Ono što Kanavin scenario čini posebno zanimljivim jeste premeštanje fokusa sa klasične borbe između dobra i zla na unutrašnje lomove likova. Narativ nije linearan, niti slepo prati Stokerov roman. U ovoj verziji, prošlost i sadašnjost se prepliću, a mit o Drakuli dobija novo poreklo, povezano sa likom Lusi - žene koja više nije samo žrtva, već ključni pokretač radnje.
Lusi je u ovom stripu mnogo više od pasivne figure koju vampir proganja. Ona je nosilac tajne, sukoba i konačne istine. Njena snaga dolazi ne iz fizičke borbe, već iz unutrašnje čvrstine, znanja i beskrupuloznosti. Kanava je piše kao pandan Drakuli, neko ko takođe nosi teret, ali bira drugačiji put. Njihov odnos daleko je od jednostavnog motiva progonitelja i žrtve; između njih se javlja složena dinamika koja dodatno pojačava emocionalni naboj stripa.
Marko Kanavo i ovde pokazuje svoju veštinu u pisanju scenarija koji ne opterećuju radnju ekspozicijama, već grade atmosferu kroz suptilan dijalog i simboliku. Strip ima svega 66 strana, što je ozbiljan izazov kada se radi o tako poznatoj i složenoj priči. Ipak, Kanavo uspeva da koncentriše priču, izbegne prazne hodove i sačuva emotivnu i tematsku punoću. Ipak, ne može se izbeći utisak da bi priči prijalo još nekoliko tabli, pre svega u završnici, koja deluje pomalo ubrzano, kao da nije imala prostora da potpuno „diše“.
Korado Roi je i ovde veran sebi: senka i atmosfera su njegov jezik. Njegov Drakula je sve samo ne isključivo monstruozan: njegova izmučena figura, duge senke i zamišljeni izrazi lica više govore o bolu i umoru, nego o zlu. Roi često koristi ekspresivne kadrove u kojima nema teksta — jer je dijalog suvišan. Njegove stranice podsećaju na staru fotografiju u izmaglici: nikad sasvim jasne, uvek na granici stvarnog i sanjanog.
U noćnim scenama (koje ipak čine većinu radnje), njegova svetla nisu samo osvetljenje već razotkrivanje, proboj kroz mrak. Lusi, kada se pojavljuje, svetli iznutra; Drakula se, pak, gubi u tami. Njihov kontrast nije samo simboličan, već gotovo opipljiv na svakoj tabli.
Strip je vizuelno dosledan i narativno kompaktan. Svaka tabla je pažljivo komponovana, često u četiri do pet kadrova, sa jasnom dramaturgijom. Nema nepotrebne akcije — napetost se gradi psihološki, kroz tišinu, pogled, atmosferu.
Uprkos relativno ograničenom broju strana, Drakula: Red zmaja uspeva da ostavi jak utisak. Ako mu nešto nedostaje, to je vreme tj još nekoliko stranica koje bi omogućile da se odnos Lusi i Drakule dodatno produbi, da se finalna scena emocionalno razloži, da se tragedija oseća, a ne samo razume.
Drakula: Red zmaja je delo koje stoji rame uz rame sa Roijevim najjačim ostvarenjima. U pitanju je adaptacija u kojoj autori ne pokušavaju da rekonstruišu mit, već da ga oslobode, da pokažu koliko je tuga veći užas od vampirizma, koliko je ljubav često i slabost i prokletstvo, i koliko senka može biti dublja od mraka.
U noćnim scenama (koje ipak čine većinu radnje), njegova svetla nisu samo osvetljenje već razotkrivanje, proboj kroz mrak. Lusi, kada se pojavljuje, svetli iznutra; Drakula se, pak, gubi u tami. Njihov kontrast nije samo simboličan, već gotovo opipljiv na svakoj tabli.
Strip je vizuelno dosledan i narativno kompaktan. Svaka tabla je pažljivo komponovana, često u četiri do pet kadrova, sa jasnom dramaturgijom. Nema nepotrebne akcije — napetost se gradi psihološki, kroz tišinu, pogled, atmosferu.
Uprkos relativno ograničenom broju strana, Drakula: Red zmaja uspeva da ostavi jak utisak. Ako mu nešto nedostaje, to je vreme tj još nekoliko stranica koje bi omogućile da se odnos Lusi i Drakule dodatno produbi, da se finalna scena emocionalno razloži, da se tragedija oseća, a ne samo razume.
Drakula: Red zmaja je delo koje stoji rame uz rame sa Roijevim najjačim ostvarenjima. U pitanju je adaptacija u kojoj autori ne pokušavaju da rekonstruišu mit, već da ga oslobode, da pokažu koliko je tuga veći užas od vampirizma, koliko je ljubav često i slabost i prokletstvo, i koliko senka može biti dublja od mraka.
U sledećem izdanju - Frankenštajn: U ime oca.