U svetu gde su reči postale inflatorne, a jezik jeftin, postoji forma poezije koja koristi upravo višak da bi stvorila suštinu. Blackout poezija (ili "zatamnjujuća poezija") nije novitet, ali jeste kulturni fenomen koji i danas uporno balansira između umetničke subverzije i popularne estetike Instagrama.

Šta je blackout poezija?

Blackout poezija je oblik "ekscerpirane" poezije – pesnik uzima već postojeći tekst (najčešće iz novina, knjiga, oglasa ili bilo kog štampanog materijala), zatamnjuje većinu reči markerom ili drugim sredstvom, ostavljajući samo odabrane reči koje, zajedno, formiraju novu pesmu. Rezultat je vizuelna i jezička intervencija: minimalistička, sugestivna, često politička ili lična.

Kako i kada je nastala?

Koreni blackout poezije mogu se pratiti do konceptualne umetnosti i dadaističkih kolaža ranog 20. veka, ali njen savremeni oblik popularizovao je američki novinar i umetnik Austin Kleon sredinom 2000-ih. Kleon je 2010. objavio knjigu "Newspaper Blackout", zbirku blackout pesama nastalih iz novinskih članaka, čime je forma prvi put ušla u širi kulturni radar.

Međutim, ideja da se postojeći tekstovi dekonstruišu kako bi se stvorilo nešto novo ima starije korene: William S. Burroughs koristio je "cut-up" tehniku, dok je Tristan Tzara pravio pesme seckanjem novinskih članaka – sve to su preteče blackout estetike.

Zašto i kako je stekla popularnost?

Blackout poezija je eksplodirala s dolaskom vizuelnih društvenih mreža – Tumblr, Instagram i Pinterest pretvorili su je u viralan medij. Estetika zatamnjenog teksta na pozadini starih knjiga, uz notu misterije i melanholije, savršeno je legla uz generaciju naviknutu na "aesthetic content". Ujedno, blackout poezija je pružila mogućnost izražavanja i onima koji nemaju formalno pesničko obrazovanje – jer ovde je selekcija moć, a ne konstrukcija.

Blackout poezija danas

Danas je blackout poezija živa i prisutna – kako u digitalnoj sferi, tako i u fizičkom prostoru. Iako je i dalje dominantna online (posebno na Instagramu pod haštagovima #blackoutpoetry, #erasurepoetry, #foundpoetry), postoje i izdavači koji se bave ovom formom.

Neki nezavisni izdavači, posebno u SAD-u, UK-u i Nemačkoj, objavljuju fanzine i knjige posvećene blackout pesnicima. Postoje i specijalizovani umetnički kolektivi i festivali (npr. The Found Poetry Review) koji promovišu ovu formu. U Srbiji i regionu, forma je manje institucionalizovana, ali se povremeno pojavljuje u okviru umetničkih radionica, fanzina i gerilskih akcija.

Blackout na ulici?

Da. I te kako. Postoji čitav mikro-pokret umetnika koji blackout poeziju koriste kao street art. Ove pesme se štampaju na posterima ili direktno crtaju na zidovima, banderama, izlozima – kao poetski grafiti. Ova praksa je posebno popularna u Berlinu, Lisabonu i Njujorku, ali su se slične intervencije pojavile i u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

Blackout poezija na ulici zadržava ono što je čini subverzivnom – preuzima jezik sistema (novine, zakoni, oglasi) i prepravlja ga u nešto intimno, često političko i buntovno.

Subverzija ili Instagram-art?

Ovo pitanje ostaje otvoreno. Blackout poezija je neuhvatljiva forma: može biti subverzivna, ako raskrinkava sistem, patrihijat, kapitalizam; može biti lična, kad izražava emocije iz starog ljubavnog pisma; a može biti i samo dekoracija – crno-bele reči na vintage papiru sa efektnim fontom.

U tome i jeste njena moć – nije ni elitistička ni komercijalna, ni underground ni mainstream, već sve to istovremeno. U zavisnosti od konteksta, blackout pesma može visiti na zidu umetničke galerije ili biti zalepšena na zidu javnog WC-a. I u oba slučaja, ona govori.

Poezija iz senke

U eri kada informacije preplavljuju sve kanale, blackout poezija je akt otpora: usporavanje, kontemplacija, rezanje suvišnog. Bilo da je koristiš kao lični dnevnik, umetnički izraz ili političku poruku, blackout poezija dokazuje da i tišina, i crnilo, i odsustvo – mogu govoriti glasno.