Vrela metal aprilska noć za pamćenje: Moonspell ponovo, Dark Tranquillity premijerno u Beogradu
Helly Cherry
April u Beogradu - napokon vedro nebo, više temperature i, da parafraziram stih poznate pesme, trenutak kada je „opet u našim dušama proleće”. A šta ćeš lepše nego da takvu vremensku priliku začiniš jednom metal poslasticom i odličnim koncertom kakav nam je u utorak, 29. aprila, usred radne nedelje, priređen u Hangaru Luke Beograd. U glavnoj ulozi Dark Tranquillity, najfinija aroma švedskog melodičnog det metala, sa fenomenalnim gostima – portugalskim gotik velikanima Moonspell i grupom Hiraes iz Nemačke. Za jedan potpuni celovečernji užitak, preplavljen pozitivnom energijom, odličnom atmosferom i kvalitetnim, žestokim zvukom koji se gotovo četiri sata pružao dobrano ispunjenim prostorom metal sladokuscima. Idemo sada polako, bend po bend, reč po reč.
Okružen kranovima beogradske luke, obližnjim silosima i talasima Dunava straga, Hangar je već oko 18 sati otvorio vlastita vrata za više stotina ljubitelja i ljubiteljki ekstremnih metal melodija koji su po lagano ali sigurno stizali u ovaj gabaritni prostor (uglavnom namenjen za rejv žurke, ali sve češće dostupan i za gitarske događaje). Dok je sunce zamicalo iza horizonta, binu je zauzeo nemački melo-det sastav Hiraes. Ono što sam stigao da pogledam i odslušam, zaista zvuči kvalitetno, uz mnoštvo energije i snažnih tonova kojima su svojski protresli okupljene. Dolaze iz nemačkog grada Osnabrika, na severozapadu zemlje, i do sada su objavili dva studijska albuma za Napalm rekords. Čine ga nekadašnji članovi grupe Dawn of Disaese i Brita Gerc, bivša pevačica benda Critical Mess. I upravo su ona i njene vokalne sposobnosti napravile razliku, da sastav ne bude „još jedan u nizu”, već da donese nešto autentičnije, koliko god to bilo (ne)moguće. Svirali su oko pola sata i fino zagrejali masu.
Iako su bili jedini bend iz Nemačke, pokazaće se da je notorni standard ove države sa njima uspostavljen, kako po pitanju satnice, tako i cene pića i merča. To je značilo da je strogo na vreme, pred prisutne išetao legendarni gotik metal sastav Moonspell iz Lisabona, predvođen Fernandom Ribeirom, umetničkog imena Langsujar. Mnogo toga zajedničkog imaju Srbija i portugalski bend, o čemu će frontmen kasnije malo i govoriti. U Beograd su se vratili posle skoro jedne decenije apstinencije – poslednji put su svirali u glavnom gradu Srbije oktobra 2016, a prvi, verovali ili ne, juna 1997. i to sa grupom Kiss na Sajmu.
Okružen kranovima beogradske luke, obližnjim silosima i talasima Dunava straga, Hangar je već oko 18 sati otvorio vlastita vrata za više stotina ljubitelja i ljubiteljki ekstremnih metal melodija koji su po lagano ali sigurno stizali u ovaj gabaritni prostor (uglavnom namenjen za rejv žurke, ali sve češće dostupan i za gitarske događaje). Dok je sunce zamicalo iza horizonta, binu je zauzeo nemački melo-det sastav Hiraes. Ono što sam stigao da pogledam i odslušam, zaista zvuči kvalitetno, uz mnoštvo energije i snažnih tonova kojima su svojski protresli okupljene. Dolaze iz nemačkog grada Osnabrika, na severozapadu zemlje, i do sada su objavili dva studijska albuma za Napalm rekords. Čine ga nekadašnji članovi grupe Dawn of Disaese i Brita Gerc, bivša pevačica benda Critical Mess. I upravo su ona i njene vokalne sposobnosti napravile razliku, da sastav ne bude „još jedan u nizu”, već da donese nešto autentičnije, koliko god to bilo (ne)moguće. Svirali su oko pola sata i fino zagrejali masu.
Iako su bili jedini bend iz Nemačke, pokazaće se da je notorni standard ove države sa njima uspostavljen, kako po pitanju satnice, tako i cene pića i merča. To je značilo da je strogo na vreme, pred prisutne išetao legendarni gotik metal sastav Moonspell iz Lisabona, predvođen Fernandom Ribeirom, umetničkog imena Langsujar. Mnogo toga zajedničkog imaju Srbija i portugalski bend, o čemu će frontmen kasnije malo i govoriti. U Beograd su se vratili posle skoro jedne decenije apstinencije – poslednji put su svirali u glavnom gradu Srbije oktobra 2016, a prvi, verovali ili ne, juna 1997. i to sa grupom Kiss na Sajmu.
.jpg) |
| foto: Dimitrije Petković, klikom ovde idete na kompletnu galeriju |
I ovog puta su krenuli beskompromisno, jednim od najvećih hitova, Opium, baš kako treba u startu. A onda nastavili sa Awake! sa istog, drugog albuma „Irreligious” iz 1996. Fernando se bezmalo posle svake pesme zahvaljivao publici, otprilike ovim poliglotskim redosledom – prvo na engleskom (thank you), zatim na srpskom (hvala), pa portugalskom (obrigado) i katkad ruskom (spasibo). Očigledno je dovoljno dobro upoznat sa geopolitičkim prilikama u svetu i pozicijom Srbije u tom mozaiku. Rif po rif, pesma po pesmu i skliznusmo lagano u mračni blok koji su otvorile brutalne numere Night Eternal i Finisterra. Pred potonju je Fernando prizvao sećanja na poslednje gostovanje u Beogradu, naglasivši da se malo toga seća, za šta je „okrivio” šljivovicu, hehe. Neupitni entuzijazam pevača i ostatka benda publika je znala da ceni, te je neretko uzvraćala skandiranjem „hej, hej, hej”, kao i nezaobilaznim tapšanjem u ritmu.
Snažan utisak na pristune, a posebno na mene, ostavila je numera From Lowering Skies, da bi potpuno ludilo nastalo pri izvođenju kultne stvari Vampiria. Ipak, najjači momenat večeri bio je svakako u finišu, kada je na red došao ultimativni hit – Alma Mater, takođe sa albuma prvenca „Wolfheart”, koji ove godine proslavlja jubilej, tri decenije od objavljivanja. Ne moram da naglašavam da je publika horski otpevala dobar deo numere, što je posebno obradovalo Fernanda i ekipu. Portugalci su za sam kraj ostavili pesmu Fool Moon Madness, na kojoj se frontmen nakratko latio palica, te barabar sa bubnjarom zatresao činele. Odličan završetak jednog fantastičnog nastupa. Uz aplauze, vijorenje jedne Moonspell zastave u prvim redovima i naklon publici, drugi bend večeri povukao se sa bine predavši štafetu dalje.
A preuzele su je zvezde večeri - Dark Tranquillity, eminentni predstavnici geteborške melodične det metal škole, planetarno poznate, priznate i voljene. Šveđani su zapravo i domaćini ove turneje koja nosi naziv „Endtime Signals”, po njihovom aktuelnom, prošlogodišnjem izdanju, a na koju su poveli nemačke i portugalske metal saborce. Ovo je bila njihova premijera pred beogradskom publikom, dok su Srbiju prvi put posetili aprila 2018. održavši koncert u Novom Sadu. I tako mic, po mic, dođosmo do 21.15 kada se pred masom ukazala spokojna mračna šestorka na čelu sa pevačem i jedinim originalnim članom Mikaelom Staneom. Sve je spremno za šou i idemo.
Pesma kojom su otvorili nastup bila je The Last Imagination, uslovno rečeno, nešto laganija stvar sa njihovog poslednjeg izdanja „Endtime Signals” iz 2024. Otprilike jedna četvrtina repertoara im se upravo sastojala od pesama sa novog albuma koji je muzička kritika mahom pozitivno ocenila, dok su veći deo set liste činili manji i veći hitovi grupe, osnovane pre više od tri i po decenije. Publika je isprva bila nešto rezevisanija, da bi je naredna pesma, Nothing to No One, definitivno aktivirala, a Hours Passed in Exile, nagnala i na prvu šutku. Celokupan nastup Šveđana pratila je i adekvatna video prezentacija na tri vertikalno postavljena ekrana, a o svetlima da ni ne govorimo – jednostavno besprekorno uklopljeno i savršeno prikazano. Razlivale su se nežne, pastelne boje, letele različite animacije u skladu sa tekstovima i naslovima pesama, smenjivale slike i prilike, a pojedini trenuci su poprimili i vejporvejv estetiku, kao kod izvedbe novije trake Wayward Eyes.
Naroda je bilo dosta, mahom srednjih godina i mlađih, a što se mesta tiče – bilo je komotno. Naravno, prvi redovi su bili rezervisani za diehard fanove, odakle je na binu poletela i jedna švedska zastava dok su salom odzvanjali tonovi Terminus (Where Death Is Most Alive). Mikael ju je neko vreme nosio unaokolo, zatim poljubio i vratio nazad vlasnicima. Postojeća euforija se dalje prenela na jedan od najvećih hitova grupe, pesmu Atoma, i reklo bi se da do kraja večeri nije jenjavala. Kako smo zašli u poslednji segment svirke, tako je došao red na još jednu soničnu deliciju. Pesma koju, prema rečima frontmena, nikada nisu svirali sve do ove turneje – Empty Me. E tu je već sviračko umeće nekoliko članova sastava, čiji je stajling malo bio na tragu Leksington benda, došlo do apsolutnog izražaja, a možda i maksimuma.
Snažan utisak na pristune, a posebno na mene, ostavila je numera From Lowering Skies, da bi potpuno ludilo nastalo pri izvođenju kultne stvari Vampiria. Ipak, najjači momenat večeri bio je svakako u finišu, kada je na red došao ultimativni hit – Alma Mater, takođe sa albuma prvenca „Wolfheart”, koji ove godine proslavlja jubilej, tri decenije od objavljivanja. Ne moram da naglašavam da je publika horski otpevala dobar deo numere, što je posebno obradovalo Fernanda i ekipu. Portugalci su za sam kraj ostavili pesmu Fool Moon Madness, na kojoj se frontmen nakratko latio palica, te barabar sa bubnjarom zatresao činele. Odličan završetak jednog fantastičnog nastupa. Uz aplauze, vijorenje jedne Moonspell zastave u prvim redovima i naklon publici, drugi bend večeri povukao se sa bine predavši štafetu dalje.
A preuzele su je zvezde večeri - Dark Tranquillity, eminentni predstavnici geteborške melodične det metal škole, planetarno poznate, priznate i voljene. Šveđani su zapravo i domaćini ove turneje koja nosi naziv „Endtime Signals”, po njihovom aktuelnom, prošlogodišnjem izdanju, a na koju su poveli nemačke i portugalske metal saborce. Ovo je bila njihova premijera pred beogradskom publikom, dok su Srbiju prvi put posetili aprila 2018. održavši koncert u Novom Sadu. I tako mic, po mic, dođosmo do 21.15 kada se pred masom ukazala spokojna mračna šestorka na čelu sa pevačem i jedinim originalnim članom Mikaelom Staneom. Sve je spremno za šou i idemo.
Pesma kojom su otvorili nastup bila je The Last Imagination, uslovno rečeno, nešto laganija stvar sa njihovog poslednjeg izdanja „Endtime Signals” iz 2024. Otprilike jedna četvrtina repertoara im se upravo sastojala od pesama sa novog albuma koji je muzička kritika mahom pozitivno ocenila, dok su veći deo set liste činili manji i veći hitovi grupe, osnovane pre više od tri i po decenije. Publika je isprva bila nešto rezevisanija, da bi je naredna pesma, Nothing to No One, definitivno aktivirala, a Hours Passed in Exile, nagnala i na prvu šutku. Celokupan nastup Šveđana pratila je i adekvatna video prezentacija na tri vertikalno postavljena ekrana, a o svetlima da ni ne govorimo – jednostavno besprekorno uklopljeno i savršeno prikazano. Razlivale su se nežne, pastelne boje, letele različite animacije u skladu sa tekstovima i naslovima pesama, smenjivale slike i prilike, a pojedini trenuci su poprimili i vejporvejv estetiku, kao kod izvedbe novije trake Wayward Eyes.
Naroda je bilo dosta, mahom srednjih godina i mlađih, a što se mesta tiče – bilo je komotno. Naravno, prvi redovi su bili rezervisani za diehard fanove, odakle je na binu poletela i jedna švedska zastava dok su salom odzvanjali tonovi Terminus (Where Death Is Most Alive). Mikael ju je neko vreme nosio unaokolo, zatim poljubio i vratio nazad vlasnicima. Postojeća euforija se dalje prenela na jedan od najvećih hitova grupe, pesmu Atoma, i reklo bi se da do kraja večeri nije jenjavala. Kako smo zašli u poslednji segment svirke, tako je došao red na još jednu soničnu deliciju. Pesma koju, prema rečima frontmena, nikada nisu svirali sve do ove turneje – Empty Me. E tu je već sviračko umeće nekoliko članova sastava, čiji je stajling malo bio na tragu Leksington benda, došlo do apsolutnog izražaja, a možda i maksimuma.
.jpg) |
| foto: Dimitrije Petković, klikom ovde idete na kompletnu galeriju |
Inače, Mikael i ekipa nisu skidali osmehe sa lica tokom čitavog koncerta. Uzajamna razmena energije i pozitivnih vibracija osećala se u vazduhu, na bini i na plesnom podijumu, te ni ne čudi tolika količina prijatnih reakcija i lepih trenutaka. Jedan od tih momenata bio je dok su svirali Final Resistance, kada je Mikael razvukao osmeh od uha do uha, bez zadrške i pardona. Ne moram da napominjem da je publika i ovde vokalno davala podršku grupi, raznim pokličima i skandiranjem, a naravno da je svoje mesto između pesama našlo i srcima milo „pumpaj!”. Delovalo je kao da se bend na to malo zbunio, ali nije bilo vremena za analizu jer – Therein i to za kraj. E tu su emocije proradile i kod onih sa najviše mišića i testosterona, pa smo tako videli više zagrljenih prijatelja kako horski pevaju delove ovog klasika.
Kakav kraj... Privremeni! Ekipa se vratila odmah nazad i udostojila nas još tri stvari. Prvo The Wonders at Your Feet, zatim, za potpuno ludilo, Lost to Apathy, moj adut koji su posvetili beogradskoj publici, i naposletku, baš kako dolikuje, veličanstvena Misery’s Crown. Ostali su Šveđani još par minuta da razdele trzalice i set liste fanovina, poklone se i pozdrave, još jednom pokazavši lepe manire koji im definitivno ne manjkaju, baš kao ni muzički talenat. Inače, tokom svirke su pomenuli da bi želeli što pre da se vrate u Srbiju i doslovno se ponudili predstojećim festivalima. Videćemo u nekom sledećem periodu da li će im želje biti uslišene. Hengtajm ekipa, koja je organizovala ovaj koncert, svakako sprema brojne specijalitete u narednim mesecima u Beogradu, pa i tokom leta, verovatno jednom od muzički najbogatijih ikada. Bilo kako bilo, ušli smo lagano u tu seriju, a gde ćeš lepše nego uz Dark Tranquillity i Moonspell.
Kakav kraj... Privremeni! Ekipa se vratila odmah nazad i udostojila nas još tri stvari. Prvo The Wonders at Your Feet, zatim, za potpuno ludilo, Lost to Apathy, moj adut koji su posvetili beogradskoj publici, i naposletku, baš kako dolikuje, veličanstvena Misery’s Crown. Ostali su Šveđani još par minuta da razdele trzalice i set liste fanovina, poklone se i pozdrave, još jednom pokazavši lepe manire koji im definitivno ne manjkaju, baš kao ni muzički talenat. Inače, tokom svirke su pomenuli da bi želeli što pre da se vrate u Srbiju i doslovno se ponudili predstojećim festivalima. Videćemo u nekom sledećem periodu da li će im želje biti uslišene. Hengtajm ekipa, koja je organizovala ovaj koncert, svakako sprema brojne specijalitete u narednim mesecima u Beogradu, pa i tokom leta, verovatno jednom od muzički najbogatijih ikada. Bilo kako bilo, ušli smo lagano u tu seriju, a gde ćeš lepše nego uz Dark Tranquillity i Moonspell.
Timočanin