Beogradski folk-rock trio On Tour spaja američki roots zvuk sa balkanskom senzibilnošću vodi pravo u snove. Bez ozvučenja, bez distance, samo srce na dlanu.

Ako ih slušaš zatvorenih očiju - možeš se lako zaljubiti.

Ivana Smolović, vokal koji te uhvati za dušu i odvede negde gde vreme miriše na cvetne livade i stare ljubavi. Vladimir Marinović - gitara koja priča priče bolje od reči, a njegov glas dodaje onu toplu, hrapavu nijansu života koji je prošao kroz kiše i sunca. Marko Ćebić - mandola i harmonika, taj fini, gotovo balkanski šmek u americana zvuku, kao da je neko spojio Misisipi sa Panonskom nizijom.

foto: Milan Maksimović
Kikindska Soba 24 je 20. marta otvorila svoja vrata muzici koja vas vodi u snove - sa jastucima na podu, usnulim psima, decom koja se tiho igraju u ritmu i odraslima koji su na tren zaboravili da su odrasli. Oko 40 duša, a osećaj kao da smo svi jedna velika porodica puna ljubavi.

Prvi prolećni dan - mirisao je na drvo, kafu, vino i nešto neuhvatljivo, kao nada koja se vraća. Bez ozvučenja. Samo oni, instrumenti i mi.

Pesme sa njihovog poslednjeg albuma Semi-final Hour of the Flood - zrele, pune života, obojene introspekcijom i tihim povratkom sebi. Čuje se da su prošle kroz sedam godina tišine i izašle jače, emotivnije: "This Ain't My First Rodeo", "Hell, if I Know What's to Come"... one uvek posebne, kao što su “See Us Through”, "Who do you love", "Is Your Heart Set On Loving Me, Baby", svaka kao pismo upućeno nekome koga voliš - a možda i sebi samom.

I kako Mika Antić kaže:
“Možda sam ponekad bio: ti.
Možda si ti pomalo bio: ja.
Možda smo zajedno bili ceo svet.”

Baš tako se osećalo to veče. Granice su se izbrisale. Možda je i Mika prisustvovao, ako verujemo u duhove koji vole vino, dobre pesme i veruju u ljubav. Sigurno je sedeo negde u uglu, sa čašom u ruci, klimajući glavom u ritmu i šaputao: “Eto, to je to.”

On Tour ne svira samo - oni vas vode na putovanje bez granica, gde se “ti” i “ja” stapaju u “mi”, a svet na tren postane lepši, nežniji, moguć.

Hvala vam, On Tour - Ivana, Vladimire, Marko. Hvala, Soba 24 - što ste nam poklonili par sati u nekom drugom, lepšem svetu.

Proleće je počelo baš kako treba. I možda je to jedino putovanje koje nam zaista treba - ono gde se na kraju vratimo sebi.
Elena M.