Prvi nastup benda IRON MAIDEN u Beogradu — iz njihovog ugla



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Nastupi inostranih izvođača u socijalističkim zemljama su bili retkost, ponajviše usled restriktivnog društvenog uređenja i kritičkog odnosa prema umetnosti sa Zapada. Mnogi od koncerata velikih imena u istočnoj Evropi tog doba su toliko bili veliki događaji da su na osnovu nekih su ispredane i urbane legende (na ovom sajtu se nalazi tekst i o toj temi). Ipak, ono što nije nikakva fikcija jeste pravi kulturni šok koji su doživljavali kako publika, tako i sami muzičari. Tako su, na primer, članove grupa Motley Crue, Skid Row i Cinderella pratili unezvereni policajci kao da su kriminalci na svakom koraku tokom boravka u SSSR-u povodom nastupa na Festivalu mira u Moskvi 1989. godine a Pol Stenli, pevač grupe Kiss, je bio oduševljen činjenicom da je samo preleteo SSSR avionom 1982. godine. Pravi kulturni šok su doživeli i članovi jednog od najvećih metal bendova svih vremena, Iron Maiden-a 1981. godine, kada su imali svoj prvi nastup u Beogradu u okviru festivala Hipodrom '81.

Iron Maiden '81. Stiv Haris, Klajv Bur, Pol Diano, Adrian Smit i Dejv Marej
No, pre toga par reči o samom festivalu. Kao što sam naziv festivala kaže, događaj je bio stacionairan na beogradskom hipodromu. Slogan za festival bio je Svi marš na ples!, po pesmi Bijelog dugmeta, tada najvećeg jugoslovenskog benda. Pored Dugmeta, tog vikenda 5. i 6. septembra 1981. godine pred beogradskom publikom nastupili su i Divlje jagode, Film, Haustor, Siluete, Atomsko Sklonište i još 10-ak domaćih bendova, uz engleski Iron Maiden i mađarske Motorok i Skorpio. Iron Maiden, tada relativno nepoznat bend svetskoj metal sceni, u okviru turneje kojom su promovisali drugi studijski album pod nazivom Killers obreo se u našoj prestonici po prvi put. Tadašnju postavu su činili Pol Diano na vokalu, inače panker po vokaciji, gitaristi Dejv Marej i Adrian Smit, basista Stiv Haris i sada pokojni bubnjar Klajv Bur. Mejdeni, zapravo, nisu ni bili predviđeni da nastupaju. Erik Klepton, koji je trebao da bude najveće ime na festivalu se iznenada razboleo, pa su engleski metalci bili pozvani u poslednjem minutu.

Organizacija samog festivala nije bila na zavidnom nivou. Bina na kojoj su nastupali izvođači je bila sklepana od dasaka, nedostajalo je javnih toaleta i pijaće vode, i verovali ili ne - struje, što je značilo i nedostatak osvetljenja i probleme sa ozvučenjem. Upravo su ti problemi bili razlog zbog kojih su Mejdeni nastupili od 19:45h, a Bijelo dugme posle njih, kao hedlajneri festivala. Naravno, danas često možete da čujete priču kako je jedan Iron Maiden bio predgrupa Bijelom dugmetu, bez objašnjenja zašto.

Jedan od novinskih izveštaja sa nastupa
Loša organizacija festivala, hladno vreme i kiša nisu sprečili da se 36000 mladih Jugoslovena sjati na Hipodrom i uživa u dobroj muzici i prvom susretu sa bendom koji do dana današnjeg u svim zemljama bivše jugoslavije ima izuzetno vernu publiku. Oni koji su bili na koncertu ga se sećaju sa najvećom euforijom i oduševljenjem, i danas možete da nađete i novinske članke sa hvalospevima za koncert mladih Engleza kakav Beograd do tada nije čuo.

Međutim, članovi Iron Maiden-a o ovom događaju i o Beogradu imaju drugačija sećanja. Branko Rogošić je u knjizi Iron Maiden – U znaku zveri objavio i originalne spise iz dnevnika basiste Stiva Harisa. Zbog dužine teksta, prenosim samo najzanimljivije delove: ”Čudilo me je kako nas nisu pohapsili i bacili u tamnicu. Ne zato što smo nešto loše uradili, već zato što se to ovde često dešava. .. Očigledno, ovde ne dolaze strani bendovi. Svi koriste ista pojačala, bubnjeve i binsku opremu. Gotovo i da nema scenskog osvetljenja. Pa to su obične daske! Nema ni krova, pa ako padne kiša, sve će da eksplodira. Publika je veoma daleko. Neko je preneo preko razglasa da smo došli i publika je poludela. Kao što sam već rekao, ovde nije sviralo mnogo bendova sa Zapada, pa im naš dolazak toliko znači. .. Odlučili smo da se malo promuvamo gradom, ali Dejv je nestao negde. Otišli smo u neki klub koji je bio sranje, kao i ženske. Nije bilo druge nego da se napijemo. Problem je bio što kada želiš da se napiješ, to ti ne polazi za rukom. Vratili smo se u hotel nezadovoljni... Probudili smo se oko 8:45h jer su nam zakazali tonsku probu za 10h, ali onda su nam rekli da ostanemo u hotelu zbog nekih problema. Kojih, nisu nam rekli. Srećem Dejva koji nam je ispričao da je otišao u neki striptiz bar (Lotos, najverovatnije) i da se proveo mrak. .. Oko 12h dolazimo na hipodrom i zatičemo 5000 ljudi koji su spavali u vrećama. Sa sobom smo poneli samo gitare, ostalu opremu smo poslali direktno u Skandinaviju. Na sceni je bila oprema kao iz kamenog doba. Jedino su bubnjevi bili pristojni, mada je kontra-činela bila na samrti. Bina je bila poprilično visoka i bez stepenica, pa smo se pentrali preko pivskih gajbi na nju. Sve je bilo u Miki Maus fazonu, što je razumljivo, ipak smo došli u zemlju „iza čelične zavese“, ali nadao sam se da će ipak ispasti dobro. Monitori su bili smešni, a moja oprema je bila najgora. Izgleda odvratno i zvuči još gore. Odsvirali smo par numera i publika je poludela. Moš misliti, „zapalili su se“ na jebenu tonsku probu!

Stiv Haris na tonskoj probi na Hipodromu
Vratili smo se u hotel i tada nam je javljeno da ćemo ranije da nastupamo. Svetlo je „puklo“ pa je bolje da sviramo pre mraka. Međuvreme smo iskoristili za šetnju pored Sivog Dunava gde smo sa Rosom Halfinom napravili mini foto-sešn. Kada smo se vratili na Hipodrom, bilo je oko 20000 ljudi. Super!!! Tu srećemo Džona Mekkoja koji je producirao neki lokalni bend (Riblju Čorbu inače). Kako je svet mali – Svi putevi vode u... Jugoslaviju!

Krenuli smo sa svirkom i moje (ustvari njihovo, ne moje) pojačalo je odlučilo da mi eksplodira u facu! Tehničari pokušavaju nešto da poprave, ali ne vredi. Zvučim kao bizonov prdež (kao prdež posle noći prepijanja Ginis pivom, samo malo tiše). Sviramo Wrathchild, Killers, Another life i završavamo sa Iron Maiden. Odlazimo sa bine i savetujemo se da li je uopšte bezbedno da se vraćamo na bis. Publika šizi i dalje, i odlučujemo da odsviramo Drifter. Zaslužili su. Moja oprema je konačno crkla i stvarno nismo više mogli da sviramo.

Sve u svemu, veoma neprijatan gig, ali publika je uživala. Presvukli smo se, odradili intervjue i vratili smo se u hotel. Oko 21:30h smo krenuli u bar koji je radio do 10:30h. Baš smo popizdeli! Tek tada su nam rekli da u Jugoslaviji nijedna kafana ne radi posle 10:30h uveče. Kakva zemlja... Sve ovo što sam napisao je istina, samo istina i ništa drugo do – Istina!“.

Bend pozira na Kalemegdanu
Ovo Harisovo svedočanstvo o prvoj poseti Jugoslaviji i iznenađenje kako benda, tako i publike, ne samo da je tačno, već i oslikava stvarne razlike po pitanju svakodnevnog života u socijalističkim zemljama i velikog dela Evrope, gde su Mejdeni već nastupali. Vrlo je verovatno da bi ovako doživeli i druge zemlje u kojima je socijalizam bio na vlasti. Danas više i nema barijera između post-socijalističkih država i Zapada i koncerti poznatih izvođača su postali svakodnevica.

Grupa Iron Maiden je sledeće, 1982. godine doživela promenu koja im je možda presudno uticala na karijeru. Umesto Pola Diana, na vokalu se našao Brus Dikinson. Do sada sedam puta nastupili u Beogradu, a vrlo je moguće da ćemo još koji put da imamo priliku da ih slušamo uživo dok ne uđu u legendu, gde im je zasluženo mesto.

Ilija Najdanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva