Legende jesu istorijske priče koje govore o nesvakivašnjim, obično hrabrim ljudskim podvizima čiju istinitost ne možemo pouzdano da znamo niti da proverimo. Neke od najpoznatijih legendarnih priča jesu ona o ubijanju aždaje od strane Svetog Đorđa, o Tezejevoj borbi sa minotaurom u lavirintu ili o životu Kralja Artura kome je jedinom pošlo za rukom da izvuče mač Ekskalibur iz kamena i postane vladar Engleske. Urbane legende se, za razliku od epskih i folkornih legendi razlikuju jedino po svom nastanku u savremenom dobu. Najpre su, poput istorijskih legendi, prenošene usmenim, zatim i putem štampe, radija i televizije, ali nastankom i omasovljavanjem upotrebe interneta kao sredstva komunikacije i širenja informacija, urbane legende su doživele najveću ekspanziju. Uglavnom govore o iskustvima običnih ljudi sa natprirodnim pojavama. Tako, na primer, na internetu možemo da pronađemo mnoštvo zanimljivih priča o navodnom ljudskom kontaktu sa izvanzemaljskim oblicima života, autostoperima za koje se kasnije ispostavlja da su bili pokojni kada ih je neko povezao u nekoj zabiti, telu Đorđa Božovića Giške, dona srpskog podzemlja, koje nije istrulelo ni posle tri decenije od smrti.

Jugoslovenska rok scena, dugovečna i razgranata na šest republika nam je podarila mnoštvo talentovanih izvođača čija muzika uspešno odoleva zubu vremena i za mnoge od njih danas možemo da kažemo da su stekli kultni status. Naravno, do današnjeg dana možemo da čujemo različite priče o događajima vezanim za neke od jugoslovenskih izvođača u čiju istinitost možemo da sumnjamo ali ne i da je potvrdimo. U ovom tekstu su pobrojane one najpoznatije.

Zvonko Pantović Čipi je zamalo postao pevač Iron Maiden-a


Jedan od najpopularnijih metal bendova svih vremena, Iron Maiden, se krajem 80-ih godina našao u ozbiljnoj krizi kada su stvaralaštvo i interpersonalni odnosi bili u pitanju. Najpre je gitarista Adrijan Smit napustio bend usled neslaganja sa neprikosnovenim vođom i osnivačem grupe, basistom Stivom Harisom. Prethodna dva albuma, Somewhere in time i Seventh son of a seventh son su sa sobom doneli zvuk klavijatura u, do tada, prepoznatiljivi, isključivo gitarski orijentisan zvuk benda. Pored toga, pokušaj da svoj “tradicionalni” zvuk pomešaju sa progresivnim metalom se dobrom delu obožavalaca nije svideo. Haris, svestan da bend gubi na popularnosti bio je ubeđen da naredni album treba da bude što više sličniji albumima sa početka njihove karijere, što se Smitu nije svidelo i nakon devet godina “album-turneja-album” načina života je odlučio da se posveti solo karijeri. Njegova zamena je pronađena u vidu Norvežanina Janika Gerša koji je svirao na solo albumu pevača Brusa Dikinsona i u bendu Gogmaggog čiji su članovi, između ostalog, bili bivši pevač Pol Diano i bivši bubnjar Klajv Bur.

Naredna dva albuma, No prayer for the dying iz 1990. i Fear of the dark iz 1992. godine ipak nisu zadovoljili kriterijume razočaranih obožavalaca i kritičara, pa je jedan od najpoznatijih frontmena u istoriji hevi metala, Brus Dikinson, na opšte iznenađenje zvanično napustio bend 1993. godine. I tu nastaje ova urbana legenda. Naime, kako je mesto pevača velikog benda ostalo upražnjeno, jugoslovenski obožavaoci su, navodno, u sred ratnog stanja i inflacija poslali u Englesku album Osvajača, u to vreme jednog od najpopularnijih jugoslovenskih metal bendova čiji je frontmen tada bio Zvonko Pantović Čipi. Harisu i ostalima se Čipijev glas toliko dopao da je usledio poziv od strane menadžmenta grupe Iron Maiden da Čipi dođe u Englesku na audiciju jer je prošao u uži krug. Kako je naša država 1993. godine bila pod sankcijama, Čipi nije mogao da dobije vizu za Englesku i nije otišao na audiciju. Uz malo pretrage po internetu, postoji intervju u kom on o ovoj temi samouvereno priča: ”Dobio sam poziv od njihovog menadžmenta, želeli su da dođem. Ali ja nisam mogao da odem, jednostavno, bilo je ratno stanje, nije bilo moguće. Bitno je da sam imao priliku. Ko zna šta bi se desilo na audiciji, možda sam mogao da uđem u uži krug, ili da ne uđem.”. Verovatno se ne bi desilo ništa zbog toga što je politika odabira novih članova Iron Maiden-a uglavnom bazirana na prethodnim poznanstvima sa novim članovima benda čije sposobnosti odlično poznaju. Novinar i advokat Branko Rogošić u svojoj knjizi Iron Maiden – U znaku zveri navodi da je Blejz Bejli, iako tada nepoznat jugoslovenskoj metal sceni, postao je novi frontmen nakon održanih audicija, ali činjenica da je njegov bend Wolfsbane nastupao kao predgrupa Iron Maiden-u na No prayer on the road turneji tokom 1990. godine je najverovatnije bila presudna da upravo on “uđe u cipele” jednog Brusa Dikinsona.

Ipak, menadžment sa kojim se Čipi jeste sastao bio je menadžment Grand produkcije nekoliko godina kasnije, tada giganta u povoju kada je izdavaštvo turbo folk muzike bilo u pitanju pa je hit Vino crveno, verovatno, donekle ublažio tugu za možda propuštenom šansom da postane internacionalna zvezda i član jednog od najuticajnijih bendova svih vremena.

Da nema logoa Grand produkcije, delovali bi kao ozbiljan metal bend

Sead Lipovača Zele odbija mogućnost da postane član Whitesnake-a


Za Divlje jagode danas možemo da kažemo da su najuspešniji i najpoznatiji jugoslovenski hevi metal bend. Uopšte, metal kao žanr nikada na ovim prostorima nije imao status koji je zaslužio uprkos odličnim bendovima i velikom broju poklonika ovog zvuka, a Divlje jagode su jedan od najzaslužnijih sastava za i ono malo komercijalnog uspeha koji metal bendovi sa celog Balkana ostvaruju.

Omog albuma koji je snimljen za evropsko tržište
U vreme nastanka ove urbane legende (ili možda ne?), Divlje jagode su iza sebe imale pet studijskih albuma, od kojih su poslednja tri – Motori iz 1983. godine, Čarobnjaci iz 1984. godine i Vatra iz 1985. godine snimljena u ustaljenoj postavi Alen Islamović-Sead Lipovača Zele-Zlatan Čehić-Nasko Budimlić sa izuzetkom Motora na kojima je bas gitaru svirao Alen Islamović. Na koncertu u zagrebačkom OTV domu 1985. godine se našao i Ksavijer Rasel, novinar Kerrang-a, eminentnog hevi metal časopisa. Članak u tako prestižnom časopisu je zainteresovao izdavačke kuće na Zapadu, pa su tako Jagode dobile ponudu da u Londonu snime album na engleskom jeziku za izdavačku kuću Logo records. Pod imenom Wild Strawberries snimaju istoimeni album sa osam pesama prevedenim na engleski jezik i dve nove. Gost na klavijaturama bio im je niko drugi do Don Airi, tadašnji studijski saradnik svetski poznate grupe Whitesnake. Pevač Dejvid Koverdejl je 1985. godine snimio komercijalno najuspešniji, povratnički album, poznat kao Whitesnake ’87, po godini u kojoj je objavljen sa gitaristom Džonom Sajksom sa kojim je prekinuo saradnju i bili su mu potrebni novi članovi benda za promociju albuma i predstojeću turneju. I sada, prema jednoj verziji, lično je Airi rekao Zeletu da Koverdejl traži novog gitaristu, a prema Zeletovoj (intervju dostupan na linku) menadžer mu je napomenuo ovu informaciju i predložio mu da proba da stupi u kontakt sa Koverdejlom i preporuči se. Lojalan svom bendu i izdavačkoj kući, Zele odbija potencijalnu mogućnost da zauvek promeni tok svoje karijere.

Zvanično, Koverdejl se uopšte nije ni raspitivao o potencijalnim novim članovima benda. Štaviše, Adrijan Vanderberg, koji je, do tada, već jednom odbio ponudu da se priključi Whitesnake-u je još za vreme snimanja pomenutog albuma snimao deonice za novu verziju hita Here I Go Again zbog toga što Sajks, navodno, nije želeo da svira na pesmama koje imaju osnovu u bluzu. Stoga je pozicija ritam gitariste u novoj postavi najpre bila popunjena, a i pitanje je da li bi Zele uopšte i pristao da bilo gde svira ritam gitaru čak i da mu je Koverdejl ponudio mesto u svom bendu. Na poziciji solo gitariste je bio angažovan Vivian Kembel koji se proslavio kao član pratećeg benda Ronija Džejmsa Dia, a bendu su se priključili i Rudi Sarzo, nekadašnji basista grupe Quiet Riot i pratećeg benda Ozija Ozborna kao i bubnjar Tomi Oldridž, takođe bivši član Ozijevog pratećeg benda. Pošto je zvanična verzija priče oko sastavljanja nove postave Whitesnake-a ona bazirana na odabiru svetski poznatih muzičara i ljudi koje je Dejvid Koverdejl poznavao i pošto nikada niko osim Zeleta i fanova koji su usmeno prenosili ovu priču decenijama nije potvrdio da je išta od ovoga istina, vrlo je verovatno da obe varijante ove priče mogu da se okarakterišu kao "nije se desilo", što bi rekli tviteraši.

Zele, Alen i Čeha na nastupu u klubu Marquee, 16. 2. 1986.
Boravak u Londonu se za Divlje Jagode inače završio poprilično neslavno. Najpre je album izdat godinu dana nakon snimanja, a za to vreme je bend uglavnom svirao po klubovima, među kojima je svakako najpoznatiji Marquee klub u kom su Rolling stones održali svoj prvi koncert ikada, a između ostalih su u njemu nastupali i The Cure, Iron Maiden i Joy Division. Zvuk samog albuma je iznenađujuće lošeg kvaliteta, prodaja nosača zvuka nije bila velika, a ne treba zanemariti ni činjenicu da je dikcija engleskog Alena Islamovića najsličnija dikciji Radeta Šerbedžije kada glumi ruske biznismene u američkim filmovima. Željan većeg uspeha i zasićen od čekanja na objavljivanje albuma za evropsko tržište, Alen se vratio u rodni Bihać i prihvatio ponudu Gorana Bregovića da zameni incidentnog Mladena Voičića Tifu u Bijelom Dugmetu.

Deep Purple se prepao Smaka i duel Blekmor-Točak


Engleska grupa Deep Purple je prvi put nastupila pred jugoslovenskom publikom 16.5.1975. u hali Pionir u sklopu Stormbringer turneje, i na tom koncertu je kao predgrupa nastupio domaći sastav Smak. To je ono što se sa sigurnošću zna. Ono što se petu deceniju zaredom nagađa da se dešavalo u bekstejdžu te majske večeri ima malo manje verzija od narodne pesme Banović Strahinja, a njih ima dvanaest. Da tekst ne bio predugačak, biće navedene samo dve najpoznatije.

Najprepričavanija urbana legenda kaže kako je nastup Smaka bio toliko dobar da su članovi jednog od najvećih bendova na svetu naprasno počeli da sumnjaju u svoje muzičke sposobnosti pa su urlali na menadžera i organizatore zbog angažovanja toliko dobre predgrupe i isprva nisu ni želeli da izađu na binu. Da urbana legenda bude još bolje osmišljena, s kolena na koleno se prenosi podatak da je pauza između nastupa Smaka i Deep Purple-a bila iznenađujuće duga, što je još pospešilo nečiju imaginaciju da zamisli tenzije iza scene i strah pomešan sa besom na licima Džona Lorda i Ijana Pajsa koji su se, nakon četvorocifrenog broja odsviranih koncerata, prepali svoje predgrupe. Postoji čak i intervju u kome dramski pisac Siniša Kovačević navodi kako je neki njegov drugar Steva Manojlović te večeri bio u bekstejdžu i svojim očima gledao delirijum svih članova engleske petorke, što, naravno, nije relevantan podatak koji bi potvrdio istinitost ove priče.

Druga urbana legenda vezana za ovaj koncert je vezana za “gitarski duel” Ričija Blekmora i Radomira Mihailovića Točka. Naime, Točak je svirao neku pesmu koja se Blekmoru svidela, i nakon što ga je upitao šta to svira, ovaj mu je odgovorio:”Zar je ne prepoznaješ? Sviram Soldier of fortune unazad.”

Plakat koji je najavljivao koncert
Period kroz koji je grupa Deep Purple prolazila tih godina bio je izuzetno turbulentan za njih. Pevač Ian Gilan i basista Rodžer Glover su napustili bend premoreni od stalnih turneja i nezadovoljni tiražima u kojima se prodavao album Who do we think we are?. Gitarista Riči Blekmor, bunjar Ian Pajs i klavijaturista Džon Lord su, uz pevača Dejvida Koverdejla i basistu i pevača Glena Hjuza nastavili sa radom. Riči Blekmor nakon ove turneje takođe napušta bend i vrlo je izvesno da interpersonalni odnosi u bendu nisu baš bili sjajni u to vreme.

Obe priče za cilj imaju da predstave Smak kao bend koji je bio podjednako kvalitetan kao i Deep Purple, ako ne i kvalitetniji u ovom slučaju. Grupa Smak i gitarski virtouz Radmor Mihajlović Točak , uopšte, uživaju poseban status na jugoslovneskoj rok sceni i pitanje da li bi možda postali svetski poznati da nisu bili u Jugoslaviji zauvek će da ostane otvoreno.

Ilija Najdanović