Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje.
Todor Kuljić

Nije lako pisati o prošlosti, naročito kada se radi o personalnim reminiscencijama na delove ličnog života u određenom trenutku istorije, veoma je teško sećati se sopstvenog detinjstva i mladosti bez veće ili manje doze nostalgije ili sa druge strane bez određene doze resantimana. Često u zavisnosti od trenutnog duševnog stanja, skloni smo da određene delove svog sećanja preuveličavamo i ulepšavamo dok nekim drugim delovima umenjujemo značaj, prećutkujemo ih. Kao ljudi, nismo uvek najpošteniji kada se radi o našim sećanjima. Osim toga, pošto smo kao ljudska bića nesavršeni, pamćenje nam ni iz daleka nije perfektno, ne naliči na hard disk kompjutera, nego veliki delovi naših života vremenom budu prosto predati zaboravu, ne čuvamo sva sećanja već samo neka, ona bitna, pri čemu skoro uvek mi sami, sasvim subjektivno određujemo koja su nam lično najbitnija. Tek kada nam se desi nešto ili kada naiđe neki jubilej, shvatimo da se ne sećamo svega ili da nismo baš sve zapamtili i onda sve te praznine u našoj memoriji popunjavamo (re)interpretacijama i nagađanjima, iznova gradimo neke događaje. Ovaj put samo u našim glavama.

I ove godine imamo jedan jubilej, naime prošle su pune tri decenije od neslavne 1993. godine. Radi se inače o verovatno najgoroj godini – ili nesumnjivo bar jednoj od najgorih godina – koju je doživela ova generacija građana Srbije. Radi se o godini koja je bila doslovno stravična po više osnova – kao prvo, bila je to ratna godina, krvavi sukobi su odnosili hiljade života u Hrvatskoj i Bosni i Herceovini, i bila je to godina ekonomskog kolapsa u Srbiji, bede tokom koje su ljudi doslovno živeli od plate u iznosu od 3 nemačke marke. A i to su bile 3 marke samo ako si na vreme otišao do lokalnog dilera deviza i zamenio celu platu za nemačke marke. Zbog ratova, Srbija je bila pod strogim sankcijama, izolovana, najviše je patila pod ekonomskom blokadom koja je ugušila ionako raspadom Jugoslavije oslabljenu domaću privredu. Država je ekonomske probleme pokušala rešiti štampanjem novca što je dovelo do još gore katastrofe - užasne hiperinflacije zbog koje novac nije vredeo papira na kojem je odštampan...


Upravo kao ilustraciju haosa u kojem se ovaj narod zatekao, možemo vas uputiti na fotografiju benda Zvoncekova bilježnica na kojoj bend pozira ispred zida koji je umesto tapeta oblepljen novčanicama. Cela situacija je bila veoma tužna i ljudi su se svemu tome smejali da ne bi poniženi plakali ... U to vreme, te 1993. godine, svi su tek preživljavali, osim političara i kriminalaca malo ko je zaista živeo. Zahvaljujući ekonomskoj depresiji, pošten rad se nije isplatio pa se skoro sve radilo na crno, čime su i široke narodne mase prinuđene da se rade u tzv. sivoj zoni, da se bave polulegalnim ili ilegalnim poslovima. Prelazilo se u underground! Upravo zahvaljujući tom paradoksu, smejanju umesto plakanja nad situacijom, aktivizmu umesto samrtničke letargije, vidi se ključ za razumevanje ondašnje muzičke scene.

Rock and roll scena u to vreme bila je na raskršću, tačnije već je dobrano bila prešla sa glavnog toka (mainstreama) na marginu (tačnije podzemlje). Velikim rock bendovima iz vremena SFRJ odzvonilo je u momentu kada se raspala velika država, kada se zbog piraterije materijalno više nije moglo preživeti od legalne prodaje albuma i kada se zbog osiromašenja naroda nije moglo zarađivati od sviranja koncerata. Rock and roll veličine kao da se opraštaju od svega, Riblja čorba 1993. objavljuje album „Zbogom Srbijo“ sa pesmom Tamna je noć, EKV imaju album „Neko nas posmatra“ sa pesmom Anestezija, Đorđe Balašević „Jedan od onih života ...“ sa pesmom Krivi smo mi, Van Gogh album „Strast“ sa pesmom Mama, Električni Orgazam je imao lajv album „Balkan Horror Rok“ sa Svečanim belim košuljama a Rambo Amadeus album „KPGS“ sa pesmama Karamba karambita, Prijatelju (...) ili Kataklizma komunizma. Dakle, kao da u prvi plan izlaze tuga, jad i čemer, bes, depresija, na momente samrtnička letargija. Ipak, u isto to vreme, nedaleko od glavnog toka i svega što se moglo videti u etabliranim medijima, rađala se nova scena – nezavisna vojvođanska rock and roll scena vezana za male izdavačke kuće (o kojima smo pisali) i neke autorske radio i TV emisije (o kojima možete čitati ovde). Upravo ta scena će u zauzeti prominentno mesto na srpskoj rock and roll sceni devedesetih i uliti nadu da ova decenija neće biti sasvim izgubljena...

Neka od izdanja objavljenih 1993.
Pre tačno trideset godina, dakle te 1993. godine, objavljeni su mnogi danas već kultni albumi. Svetlo dana ugledao je album Maori i Crni Gonzales grupe Atheist Rap (prvo za Scorned Records pa onda i za Take It Or Leave It Records), sa hitovima kao što su Blu Trabant i Wartburg limuzina. U Novom Sadu te iste godine i Generacija bez budućnosti objavljuje svoj prvi album Vol. 1 (za Carlo Records), prvenac su imali i grupa Minstrel (Studio M Live za Take it or leave it Records) i Vrisak Generacije (Ponekad mi dođe da puknem od jada za NS Production). Pionirke alternativnog zvuka Boye te godine u Holandiji snimaju album Boye se ne boje! (objavljen te 1993. za Music Yuser). Veliki Ritam nereda, iste godine objavljuje svoj najbolji album – Breaking (za Walzwerk Records). Novosadska punk grupa Odvojena stvarnost objavljuje album Samo za sebe (Take It Or Leave It Records).

Osim u Novom Sadu, aktivna je scena u Zrenjaninu – Gluve Kučke za Carlo Records objavljuju svoj debi-album Boogey Man. Iz Bečeja, Eva Braun snima i objavljuje svoj Unplugged album (za Carlo Records). U Banatu, kultni pank bend Napred u prošlost objavio je svoje Carstvo pulina (Carlo Records). Za istog izdavača, ali u Sremu, u Staroj Pazovi, grupa 16x8x23x objavljuje svoj istoimeni prvi singl. Na severu Bačke, u Subotici, grupa Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks samostalno objavljuje album Kompilacija najgroznijih pesama.

Dakle zaista nije čudo što je 1993. održana i turneja „dobrih bendova Vojvodine“ pod nazivom „Vojvodina Calling!“. Učestvovali su bendovi Atheist Rap, Oružjem protivu otmičara, Eva Braun, Generacija bez budućnosti, Gluve kučke, Vrisak generacije, Instant karma, 16x8x23x i Adam i Komete Osim turneje objavljen je i singl sa istoimenom pesmom - radi se naravno o obradi pesme London Calling grupe The Clash). Skoro svi bendovi sa te turneje su imali albume 1992. ili 1993. godine.

Šta još reći za ovu davnu i daleku godinu. Ta 1993. bila je strašna i teška, ali kao i skoro uvek, i u svom tom jadu i čemeru, nastajalo je ipak nešto svetlo i lepo! Jedna nova, sveža i poletna rock and roll scena koja nije mogla da ima nikakvih viših ili velikih ambicija. Pomireni sa činjenicom da ni novac ni velika slava u tom i takvom društvu neće doći, svi ovi bendovi su mogli samo da prave novu muziku, sviraju i da oko sebe okupljaju one malobrojne pametne i mlade ljude koji nisu bili sluđeni i zaluđeni tada aktuelnim nacionalizmom, politikom i ratovima. U opštem haosu i ludilu, kao deo te scene, mladi su mogli da nađu dragoceno utočište i utehu u muzici ovih novih bendova!

Nije li i to nešto što nam nedostaje danas?

Janko Takač