Jovan Sibinović (ŠAJZERBITERLEMON): Glavni cilj je da naša muzika nastavi da živi kroz ljude | INTERVJU



Sviđa ti se? Javi ostalima!

foto: Ana Milošević

Šajzerbiterlemon je beogradski garage/punk/rock bend osnovan početkom 2014. godine. Samostalno su objavili svoj debitantski EP 2017. U maju 2019., bend je objavio svoj debi album „Iza naših zidova“ za zagrebačkog nezavisnog izdavača Geenger records. Nastupali su širom regiona zajedno sa Repetitorom i Straight Mickey and the Boyz. Učesnici su možda već i kultne Hali gali kompilacije. Novi album „Na dugačkim poljima“ svetlost dana ugledao je sredinom maja ove 2022. kojim je bend samo potvrdio da je ozbiljan u svojim namerama i da muzika koju stvaraju pomera zidove i otvara široka polja muzičkog užitka.

Afirmisali su se i mnoštvom atraktivnih i jedinstvenih spotova od kojih su neki prikazivani na festivalima muzičkih spotova širom sveta. Kao bend koji neki regionalni novinari smatraju jednim od „lučonoša” nove srpske alternativne scene, Šajzerbiterlemon je obavezno štivo za svakog zaljubljenika u garažni zvuk.

Ovaj bend danas čine: Ana Đurović – bubnjevi, Konstantin Janković – bas, Jovan Sibinović – gitara, vokal, Đorđe Dabić – gitara.

Sa bendom smo razgovarali povodom objavljivanja drugog studijskog albuma i održanog odličnog koncerta u beogradskom Dragstoru 2.6.2022.

HC: Na vašem albumu prvencu „Iza naših zidova“ iz 2019. (o kome smo i pisali) ponudili ste publici svet koji je uokviren i ograničen vašim zidovima, ili zidovi predsavljaju sve ono što nas ograničava i sputava? Šta poručuju vaši zidovi? Da li se muzika može ograničiti zidovima?

Jovan:
Zidovi su predstavljali jednu vrstu zatvorenosti za veći deo realnog sveta. Rekli smo tada da je na tom albumu rečeno sve ono što ne možemo nikako drugačije da iskažemo. U tom smislu, zidovi bi bili neke barijere realnosti, ali i barijere u nama, koje sprečavaju da u potpunosti ispoljimo neke svoje emocije i porive u svakodnevnom životu. U takvom stanju stvari pokušavaš da se ispoljiš kroz pesme, i onda ta naša muzika postaje „materija“ koja se nalazi „Iza naših zidova“, dakle nešto naše što je spoljnom svetu nedostupno u svakom trenutku osim u onim malim momentima emotivnog naboja koji se događaju dok se sluša pesma.

HC: Nakon „zidova“ usledio je album „Na dugačkim poljima“, dakle, barijere su prevaziđene i pred nama su se otvorila ogromna polja mogućnosti ali i dug i težak put jer kao što se peva „It's a Long Way to the Top If You Wanna Rock 'N' Roll“. Koji bi bio vaš moto benda? Šta je to što vas gura napred, daje vam volju i istrajnost?

Jovan:
Mislim da među nama ne vlada taj san o vanserijskom uspehu, da ćemo stići na taj „vrh“. Ono što mene motiviše je zaostavština. Vrlo snažna ume da bude ta pomisao da celom jednom području ostavljaš u amanet nešto što će možda neko slušati za, na primer, sto godina. Nastupi uživo i promocije albuma su i posledice želje da se malo po malo proširi krug ljudi koji su čuli za nas i naše pesme, i time potencijalno izbegne usud zaborava. Ako emotivno ili energetski dovoljno dotakneš nekoga da on jednog dana pusti tvoju muziku svojoj deci, onda si po mom mišljenju možda i više uradio nego neko ko je bio velika zvezda nekoliko godina zbog par hitova koji služe pukoj zabavi. Ne znam za moto, ali verovatno glavni cilj jeste da naša muzika nastavi da živi kroz ljude koji će je doživljavati i slušati sa adekvatnom posvećenošću, i time na neki način postane vanvremenska.

HC: Sigurno ste čuli onu izreku „Usud drugog albuma“ koja je proganjala i mučila mnoge bendove nakon odličnog albuma prvenca. Slava i muzički standard koji je doneo album prvenac često je muzičarima i bendovima bio samo dodatni teret i stres dok su pripremali drugi album baš zbog pomisli da će omanuti i da album neće ispuniti očekivanja. Mnogima se to i dogodilo. Međutim, to nije slučaj sa vašim albumom, jer je u pitanju odlično muzičko ostvarenje, zrelije i ozbiljnije od svog prethodnika. Vidi se pomak i muzička evolucija koju je bend doživeo. Zvuk je potpuniji i moćniji. Način pevanja drugačiji, gotovo kabaretski. Album je dobro prihvaćen i dobio je odlične kritike (između ostalih i na našem sajtu). Kakvi su vaši utisci povodom toga i da li ste zadovoljni postignutim?

Jovan:
Možda kod nas nije postojao neki veliki pritisak jer nismo rok zvezde kojima menadžeri ili izdavačke kuće „dišu za vratom“. Imali smo potpunu slobodu da radimo ono što želimo, onda kada to poželimo. Ipak, naravno da smo negde imali u glavi na kom nivou novi album treba da bude. S jedne strane, uvek moraš biti zadovoljan kada nešto na čemu si toliko radio i uložio ogromnu energiju na kraju ispadne baš onako kako si želeo. Vizija koju smo imali za ovaj album zaista jeste ostvarena na pravi način, i zvučno i vizuelno, zahvaljujući našem intenzivnom promišljanju i planiranju, zalaganju i energiji svih divnih ljudi koji su stvorili ovo sa nama i, naravno, zahvaljujući činjenici da nije postojao taj teret o kom govoriš, prosto jer nismo imali šta da izgubimo. S druge strane, potrebno je mnogo više vremena da bi se moglo govoriti o tome da li smo zadovoljni postignutim, jer to zavisi od toga kakve će „odjeke“ album izazvati ne samo sada, nego u godinama koje dolaze.

HC: Na vašem bandcamp profilu mogu se poslušati i preuzeti sva vaša izdanja, što obuhvata jedan EP i dva studijska albuma. Pored muzike tu se mogu pročitati i tekstovi pesmama. Za „Polja“ je dostupan i tekst na engleskom jeziku što smatram vrlo korisnim, jer pruža mogućnost širem auditorijumu, onima koji ne razumeju naš jezik da vide o čemu vaše pesme govore. Mnogi bendovi koriste bandcamp za promociju svoje muzike. Kakva su vaša iskustva sa tom on-lajn promocijom i plasmanom muzike? Da li je to danas neophodno jednom bendu?

Jovan:
Kad je u pitanju naš drugi album, tekstovi su zaista podjednako bitni kao muzika. Oni nose značajan deo njegove „težine“, tako da na Bandcamp-u i Youtube-u imamo prevode svih tekstova sa tog albuma na engleski. Danas se, bez dileme, nalazimo u trenutku u kom bend koji nema svoju muziku na internetu u suštini i ne postoji. Ovo vreme brzine i opšte „tehnologizacije“ svakako predstavlja „mač sa dve oštrice“, u smislu da je vrlo lako da ljudi dođu do tvoje muzike, ali se u tom procesu verovatno u značajnoj meri izgubilo posvećeno slušanje i uzbuđenje povodom novih izdanja. Ipak, ne mislim da ima mnogo smisla trošiti energiju oko preispitivanja svega toga. Ako muzičar želi da pravi muziku i za druge ljude, a ne samo za sebe, onda mora da se stavi u te okvire onlajn plasmana. Svako drugo razmišljanje se graniči sa „mlaćenjem prazne slame“. Naravno, fizička izdanja, iako mahom svedena na krugove entuzijasta, još uvek nose određenu težinu i jako je lepo videti ovu „renesansu“ vinila koja se trenutno događa u svetu, pa i kod nas. 

foto: Ilija Marjanović
HC: U pesmi "Zavrti me", vašem drugom singlu sa aktuelnog albuma pevate:
Stalno se vrtim u krug, nekada davno sam želeo da letim, sad odlučno stremim ka tlu, vrteška radi sve jače i jače.
Da li je to „stremljenje ka tlu“ zapravo pokušaj da se stane nogama na zemlju i da se ne „lebdi glavom u oblacima“ ili je u pitanju pad?

Jovan:
Rekao bih da je bliže ovom prvom. Dobro je ostavljati tekstove čitaocu za interpretaciju, ali na ovom albumu smo ipak malo direktniji. Ovaj deo teksta se može tumačiti kao proces pomirenja sa sudbom jednog „normalnog“ života, koji kako odrastanje teče, neće biti baš toliko bolji i značajniji od života drugih, kao što se pisac tih redova nadao do skoro. Ovde to pomirenje funkcioniše dvojako: i kao lament nad bezbrižnim danima, ali i kao snažni slogan koji se uzvikuje i oberučke grli.

HC: U istoj pesmi takođe pevate „dana je sve više, ideja sve manje“ što konkretno upućuje na krizu ideja koja vlada čitavim svetom. Ipak, kao suprotnost tome vi ste ovim albumom potvrdili da imate ideje koje mnogo dobro zvuče. Odakle crpite te ideje? Ko su vam muzički uzori?

Jovan:
Ideje se crpe iz nekih snažnih pesama i tekstova drugih bendova iz sveta i regiona. Tih pesama nema beskonačno, ali ih ima i više nego dovoljno da opskrbe ceo muzički svet novim idejama. Crpe se, naravno, i iz celokupnog životnog iskustva u najširem smislu. To naročito važi za tekstove. Sve manje se ugledam na bendove kao celine, a sve više na energiju i atmosferu pojedinačnih pesama ili albuma koji me emotivno dodirnu.

HC: Tekstovi pesma bave se unutrašnjim stanjem čoveka i emocijama koje ga preplavljuju a koje su samo posledica i produkt vremena u kojem živimo. Shodno tome, neki su se predali i počeli da tonu i trule a neki pokušavaju rečima da pomere brda. U oba slučaja potrebno je da neko bude tu kraj nas, da nas razume, podrži i voli. Samo tako se mogu prebroditi sve prepreke i uraditi nemoguće, zar ne? Ili sam sve pogrešno skontao.

Jovan:
Nema ovde pogrešnog i ispravnog shvatanja. Ako si ti tako shvatio, a pogotovo ako te je nešto od toga pogodilo, onda mi je vrlo drago. Ipak, ideja je bila da na ovom albumu tekstovi budu znatno otvoreniji nego na prvom, pa se nekako ipak osećam pozvanim da, barem u naznakama, dam neka objašnjenja. Emocije o kojima govorimo, koje preplavljuju čoveka tokom njegovog puta na ovom svetu, nisu samo produkt vremena u kom mi živimo, već su suština i neophodnost svakog vremena u kom su ljudi živeli i u kom će živeti. U pretposlednjoj pesmi ne govorimo o ljudima koji tonu i trule, već prvenstveno o mestima, odnosno gradovima. I još više ih volimo baš takve. I, naravno, uvek je potrebno da nas neko razume, podrži i voli. Bez toga ne možemo da pomerimo ni kamenčić, a kamoli brdo.

HC: Da li je dovoljna samo žudnja koja pali vatru u očima da čoveka gura napred ili je zapravo ta žudnja ono što čoveka vuče u propast?

Jovan:
Ako toj žudnji dozvolimo da potpuno obuzme svaki naš deo, onda zaista rizikujemo da nas odvede u propast. A opet, ako je potpuno ugušimo, onda rizikujemo da izgubimo dušu i doživimo jednu drugačiju, ali podjednako tragičnu propast. Bez nje ne možemo, a sa njom je teško. Odgovor je najverovatnije negde između, kao i za većinu stvari u životu. 

HC: Vizuelni izraz albuma je jedna simbolična fotografija na kojoj se u samom centru nalazi neka figura koje me podseća na telo sa dugim nogama i bez glave pa se u tom smislu odlično uklapa u sam koncept albuma. Telo bez glava koje tumara dugim poljima koja simbolizuju život. Recite mi nešto o tome.

Jovan:
Omot je radila Katarina Stanojlović i zaista ga jeste odlično uklopila u ceo koncept. Inicijalno je to bila fotografija Ane Žeželj na kojoj je bio bend, ali smo bend zamenili tom snolikom figurom, „maskotom“, upravo jer bi ova muzika trebalo da nadilazi nas kao likove. Ja ne mislim da je to telo bezglavo, ili barem to nije bila striktna namera. Ovde bih se ipak zaustavio, jer mislim da omot treba da govori sam za sebe. Mislim da ovaj naš, u kombinaciji sa muzikom, govori sasvim dovoljno i bez dodatnih pojašnjenja.

HC: Dana 2.6.2022. godine održali ste koncert u beogradskom Dragstoru i po snimcima koje sam imao prilike da vidim (na žalost na koncertu nisam bio) vidim da je bilo ludo i veselo. U jednom trenutku na bini su bile četiri gitare. Šta možete reći o tom pojačanju u bendu imajući u vidu da je u ranijim periodima Šajzerbiterlemon delovao kao trojac?

Jovan:
Novi album je prosto sniman na takav način i ima takav zvuk da je jako teško adekvatno dočarati te pesme uživo samo sa tročlanom postavom. Smatrali smo da publika zaslužuje kompletan doživljaj tog novog materijala i otuda više ljudi na bini. A mora se priznati da ni stari materijal ne zvuči nimalo loše sa gitarom više.

HC: Kakvi su planovi za budućnost?

Jovan:
Budućnost je pomalo kao ta „dugačka polja“: nepregledna, zamućena i nepredvidiva. Sviraćemo malo u Sloveniji na leto, a na jesen će novi album biti objavljen na ploči i to ćemo sigurno adekvatno koncertno ispratiti. Videćemo šta će biti posle. Vreme ipak teče, a mi više ne letimo, već stremimo ka tlu.

HC: Muzika za preporuku. Film za preporuku. Knjiga za preporuku.

Jovan:
Muzika: Amyl and The Sniffers – Hertz
Film: Jodorowsky’s Dune
Knjiga: Erlend Lu – Volvo Kamioni

Sa Jovanom razgovarao Miljan Ristić a.k.a eXperiment, fotografije dobijene ljubaznošću benda
Bend možete poslušati i preuzeti njihovu muziku na njihovom bandcamp profilu i YouTube kanalu.


Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva