URGH! — sećanja na verovatno najveći hit benda „Kašika, viljuška, nož“ i album Sumo



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Listali smo tako nedavno arhivu sajta i naišli na uvek rado čitani i među publikom popularan tekst "Mi se zovemo URGH!" u kome zapravo guru benda, Guru Ghagi prenosi svoja sećanja na bend od prvih dana do tog trenutka. Na pitanje "da li je ovo sve od grupe URGH" sam daje odgovor na kraju teksta da su sve opcije otvorene. 

Tragom te rečenice skoknuli smo do fejsbuk stranice benda ne bi li videli ima li kakvih novosti. Novosti, kao što ste i sami pretpostavili na žalost nema, bend je i dalje u stanju hibernacije ali smo kao poslednju objavu (4.12.2020.) našli na još jedno (pretpostavljamo Ghagijevo) sećanje, ovoga puta vezano za verovatno najveći hit benda "Kašika, viljuška, nož", spot za tu numeru ali i osvrt na album Sumo, kada i kako je nastajao, sazrevao i šta je značio za bend.

Sa željom da ovo svedočanstvo dođe i do neke nove publike, a ko zna, možda i neki novi talas interesovanja bend trgne iz hibernacije, prenosimo status u celosti.


Pre dvadeset godina, u leto 2000., snimili smo album Sumo. Mislili smo da će nam biti poslednji, ali smo pogrešno procenili. Devet godina kasnije smo se ponovo našli u studiju i snimili album Pozorište surovosti, o čemu smo pisali u jednom prethodnom postu.

Sumo je izašao 2001., a pojavio se i spot za našu verovatno najpoznatiju pesmu, nastale oko stihova koje smo pevali kao deca par decenija ranije:
Kašika, viljuška, nož,
ide brzi voz,
a u vozu tri putnika,
kašika, viljuška, nož.

Dakle, ukrstili smo dečiju pesmicu sa distorziranim gitarama i semplovima elektronske buke, iako to nije bio prvi put da spajamo stvari koje pod normalnim okolnostima ne idu zajedno. Radoznali mogu na internetu naći zanimljiva tumačenja teksta od strane slušalaca koji su očigledno previše mladi da bi ga se setili iz detinjstva. U svojim zapažanjima ovi nadahnuti muzikofili i sajbernauti lutaju kroz sopstveno nesvesno i u priboru za jelo nalaze simboliku koja otvara dveri zaumnih lutanja… ali, skrećemo sa teme.

Spot za pesmu Kašika viljuška, nož je nastao slučajno. Naša drugarica Maša ga je nacrtala, ako nas sećanje ne vara, kao završni rad svojih studija. Još jedan dokaz da najbolje rezultate daje entuzijazam, a ne veliki budžet.

Album je sazrevao dobrih godinu dana, na početku kao stidljivo istraživanje umetničke slobode koju je dozvolio razvoj kućnih računara, dok semplovi konačno nisu zamenili bubnjara. Koketirali smo sa repom, tehnom i indastrijalom, što je u datom trenutku na domaćoj sceni bio retko istraživan zvučni pejzaž.

Ali najvažnije dostignuće albuma Sumo je da smo imali jasnu muzičku viziju koju smo u potpunosti zaokružili i svirački i produkcijski. Kao da smo tokom devedesetih naslutili da su gitare odsvirale svoje i da će se na žurkama dvadeset prvog veka uglavnom puštati elektronska muzika.

Naslov nije slučajno odabran, i odslikava težinu zvuka kome smo stremili. Omot je sveden, iz današnje perspektive čak primitivan, a prikazuje mogućnosti onovremenog grafičkog dizajna. Na omotu je fotografija sadomazohističke seanse, zamuljana do neprepoznatljivosti, kao ilustracija tegoba kroz koje je prolazio svako ko se u „ono vreme“ bavio bilo kojom nekomercijalnom umetničkom delatnošću.

Stilski, album Sumo se repetitivnim i minimalističkim tekstovima čvrsto oslanja na temelje koje je postavila Disciplina kičme. Doduše taj pristup lako može da zavede stvaraoca, jer po njemu je druga strofa nepotrebna, a ponekad čak i refren.

Tako je naslov pesme Čekić istovremeno i dobar deo teksta, pa nas je jedan kolega muzičar posle zajedničkog koncerta upitao da li smo konačno zakucali to što smo nameravali. Kako bilo, Čekić se na kraju našao na saundtreku filma Apsolutnih sto...

Našlo se mesta i za Gijoma Apolinera u pesmi Nigde, koja otvara album (nigde sreće dok je sveta i veka / prepusti sve mrtvima i sakrij svoje jecaje). Rifovi ove pesme se mogu nakratko čuti u uvodnim minutima filma Munje.

A bio je tu i jedan od retkih osvrta na dnevnopolitičku situaciju u opusu grupe URGH! u pesmi Vukodlak (i niko ne zna šta to sija / u jednom autobusu ja i cela Srbija / čekamo dolazak 21. veka / svaka nam je noć, noć punog meseca).

To su sve, pesničkim rečnikom, uverljivi odbljesci vremena u kome smo proživljavali i preživljavali svojevrsnu virtuelnu stvarnost, verujuću da će smena jedne osobe promeniti Srbiju na bolje. Istorija je u međuvremenu na surov i sirov način predočila svoje mišljenje o tome.

Posle ponovnog preslušavanja, pesme na albumu Sumo nepogrešivo odaju epohu u kojoj su nastale, ali nam ni u jednom trenutku nisu zvučale prevaziđeno.





Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva