Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Mi se zovemo URGH!



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Decembra 2009. zima je bila kao u onoj pesmi Zdravka Čolića. U studiju na petom spratu zgrade BIGZ-a grejanje bi prestajalo da radi na kraju radnog vremena na nižim spratovima. U gluvoj sobi je bilo podnošljivo, ali je grejalica bez prestanka bila uperena u stolicu iza miks pulta. Jastukom sa sofe smo prekrivali rupu u jednom od prozora i osmatrali zavejani Beograd.

Ali, sve to je bilo od manjeg značaja jer je URGH! snimao novi album posle devet godina pauze. Svet je iznova bio uzbudljivo mesto koje treba otkrivati.

Kalemegdan 1993.
Kao kada sam dve decenije ranije nabasao na neki grupni hard&heavy koncert u velikoj sali SKC-a. Uprkos tinejdžerskom uzrastu, do tada sam već naučio da pank i novi val umeju da budu dosadni i da metalci uglavnom imaju bolji omot ploče od muzike na njoj. Jedan od izuzetaka je bio Slayer-ov Reign in Blood. Zahvaljujući minutaži, nudio se za slušanje dva puta dnevno, jednom pre i jednom posle škole, naravno sa kasete. Sa nevelikim entuzijazmom sam pratio bendove koji su defilovali na sceni te večeri, jedan čak i sa pristojnom koreografijom, dok nisu nastupili SMF. Kasnije ću saznati da im je to bio prvi nastup. Pevač je vezao maramu oko glave i nosio Sandokan majicu, ako me pamćenje ne vara, a ono što su svirali mi je dokazalo da postoji nešto bolje od gorepomenutog albuma. U pauzama pesama je neko iz publike uporno uzvikivao: "Francuz, daj mu Napalm Death!", dok bubnjar posle, takoreći, zvaničnog dela programa, nije raspalio blast beat. Odmah mi je bilo jasno da moram da nabavim nešto od tog britanskog benda koji sam znao samo po čuvenju.

Kako nije bilo ni youtube-a ni torrent-a, uostalom ni interneta u bilo kakvoj upotrebljivoj formi, potraga je potrajala. Tokom nje sam došao u dodir sa hardcore-om, a i dan-danas moram da objašnjavam da je u pitanju muzički pravac, a ne filmovi za odrasle. Muzički pravac je možda previše jak izraz, jer se odnosio na bilo šta između melodičnih pesmica i brutalne buke. Bilo je i onih koji su ukrstili pank i metal, na primer DRI na albumu Crossover, što je bilo nezamislivo svetogrđe. Gledajući na Srbiju onog doba, tj. na SFRJ, za mene je to bio dašak svežeg vetra u relativno jednoličnom okruženju u kom si mogao da budeš šminker, hipik, panker ili metalac. Bilo je tu možda brejkera, skinheda, darkera, rokabilija i još ponekih “manjina” ali su bile zanemarljive u kontekstu ove priče.

I ne samo što je hardcore bio raznolik, mogao si da sviraš bez da te mnogo proveravaju da li to zapravo umeš. Tako sam sa izvesnim iskustvom na demo sceni okupio još tri zaljubljenika u muziciranje. Prvo smo vežbali u podrumu kod Strahinje, u kraju između ulica 27. marta, Ruzveltove i Cvijićeve, pa kod Bareta u Zemunu i još kasnije kod Pece na Slavujevom vencu. Pošto smo svi bili u “ozbiljnijim” bendovima, URGH! je zamišljen kao sporedni projekat, ali je, barem u mom slučaju, ispao nešto najuspešnije i najdugovečnije što sam do sada stvorio.

Pred prvi koncert, Bunker 1991.
URGH! je bio jedan od retkih grindcore sastava na sceni. A dok se država raspadala, stasavala je nova generacija muzičara, i nastupala pred publikom željnom novih uzbuđenja. Iz meni i dalje nepoznatih razloga obreli smo se među njima kao neka čudna ali ravnopravna zverka. Da bih pojasnio moju dilemu, reći ću da je među tim grupama DLM bio na putu da postane velikokalibarska mejnstrim atrakcija, a u žižu interesovanja su lansirani Block Out, Direktori, Darkwood Dub, Kanda Kodža i Nebojša, da pomenem samo one koji su još uvek aktuelni. Nismo bili zbunjeni tim okruženjem, jer smo dolazili sa hardcore scene, gde je višezvučje bilo osnova postojanja. Snimili smo i spot koji se vrteo na prvom programu državne televizije, u trenutku kada su postojala samo tri kanala sa nacionalnim frekvencijom, uspeh koji po svoj prilici nije ponovio nijedan grindcore bend na planeti.

Gitarska muzika nije bila samo razbibriga za narodne mase odrasle osamdesetih godina dvadesetog veka. Bila je i izraz prkosa prema režimu koji nas je gurao u propast, nasuprot narodnjacima koji su bili saundtrek sveopšteg ludila, pojačani mladim snagama koje su svoju ventil našle u turbo folku, inspirisanim komercijalnim elektronskim zvukom (npr. 2 Unlimited). Ovo naglašavam, jer kada se taj period sa nostalgijom pominje, obično se završi manifestacijama masovnog karaktera (npr. Volim 90te) gde su Dr. Iggy i Beat Street okosnica programa, dok akcije tipa dvadesetogošnjice Brzih Bendova Srbije bivaju ignorisane od strane medija. Jer, na toj "elektro sceni" su autori bili produkcijski osetno slabiji, sa malobrojnim izuzecima kao što je Ivan Gavrilović, a idejno svi kilometrima iza "nas" sa gitarske scene.

U svetskim razmerama gitarska muzika je proživljavala poslednje trzaje, aktuelni su bili Nirvana, RATM i Pearl Jam, potonji su bili za “iskusniju stariju publiku”, a prozor u svet su bili MTV i bugarski piratski CD-ovi. Za one koji su se zanimali za tvrđi zvuk, sinonim za hardcore je postao njujorški sastav Biohazard. Neki holivudski menadžeri su namirisali keš i otišli korak dalje, te organizovali muziku za film Judgment Night i nemilosrdno ukrstili rep i gitare.

Kako bilo, URGH! je polako iscrpeo grindcore kao izražajnu formu. Eksperimentisali smo sa svim i svačim i objavili album 9194 koji je bio zahtevan za slušanje, iako je uspeo da iznedri naš prvi radijski hitić "Mi se zovemo URGH!".  Potom smo odsvirali dva akustična  koncerta i objavili najbolje momente sa njih, što je, po podacima koji mi stoje na raspolaganju, prvo pravo unplugged izdanje u Srbiji.

Unplugged, Barutana 1994.
U međuvremenu se ispostavilo da rat neće kratko trajati i da će režim teško pasti. Kolektivno smo preživeli najgrđu hiperinflaciju u istoriji čovečanstva i pritom potrošili devizne štekove iz slamarica. No, verovatno najbitniji događaj u domaćoj muzici je bio ulazak klupske elektronske muzike na velika vrata. Bio sam prisutan na žurkama čija je atmosfera bila bolja nego na bilo kojoj koju sam od tada posetio, da uporedim samo sa jednom noći u Parizu u klubu gde je Laurent Garnier rezident DJ. Kulminacija tog trenda je bila nastup grupe The Prodigy. Ko je bio, setiće se da su na obe tribine navijači upalili po baklju i osvetlili ljudski mravinjak u Hali Pionir, a čak i izvođači na sceni su zastali pod utiskom prizora. Do koje mere se situacija menjala, najbolje svedoči činjenica da su se pojedini "viđeniji" gradski DJ-evi u potpunosti prešaltovali sa gitara na elektroniku. Tu čak ni filmovi kao što je Geto - Tajni život grada nisu pomogli.

Koncerti grupe URGH! su se proredili, a mi konačno došli do idealnog koncepta koji smo zabeležili na albumu Oesophagus. Želja nam je bila da napravimo simboličnu kolekciju snimaka za savršenu žurku i pokrijemo sve od drndanja do elektronskih momenata i izvitoperenih balada. Budućnost benda je bila prilično neizvesna, ali je sudbina ponovo umešala svoje prste. Naime, snimili smo spotove, što je bio hrabar, da ne kažem egzotičan potez: Apo pantos kakodaimonos, Kratko & Jasno i Razmena materije. Dok sam za prvi napisao scenario i bio ponosan na to, po drugom nas i danas pamte. Što se tiče ličnih uspeha, za film 3 palme za 2 bitange i ribicu sam snimio duet sa Šabanom Bajramovićem na muziku Vlade Divljana.

Metelkova Ljubljana 1998.
Novi milenijum je kucao na vrata, pank doživeo još jedan rivajval kroz Green Day i Rancid, ali je rep ipak bolje kanalisao mladalački bunt. Naravno, na MTV-ju smo videli samo komercijalni ogranak koji je opevao novac, oružje i svakojako bludničenje, teme od kojih se ni danas nisu odmakli. Massive Attack su izbacili Mezzanine, prvi album tog kalibra koji je sniman uz pomoć kompjutera sa pentium procesorom. URGH! se iz raznih razloga sveo na trojku koja će se kasnije okupiti u BIGZ-u, dok su semplovi popunili prazninu koju je za sobom ostavio bubnjar. Nastajao je album Sumo, usudio bih se reći labudova pesma, na kom je zabeležena naša najpoznatija pesma Kašika, viljuška, nož, ali i  Stigmata, na kojoj je gostovao Beogradski sindikat.

Beograd 1999.
Na domaćoj sceni se desila zanimljiva promena. Muzika koju su puštali i podržavali opozicioni mediji je postala komunikativnija. U leto 2000. je čak organizovana turneja sa ciljem da motiviše mlade glasače da izađu na izbore. Pažljivim posmatračima nije promakla razlika u retorici sa početka devedesetih, ali je sve postalo jasnije posle prevrata 5. oktobra i nestanka “alternativne muzike” sa svih frekvencija. Zaokret ka tržišnom modelu poslovanja možda nije bio iznenađujući, ali je svakako boleo, jer su ga izveli “naši” a ne “njihovi", koji su bili u većini i devedesetih i osamdesetih. Prosečan slušalac je počeo da voli sve, “i rep i Cecu” ili, kako je narod to vispreno sažeo u izreci “Od Silvane do Nirvane”.

Moja privilegija je bila da razvoj situacije pratim iz inostranstva. Razvoj tehnologije je omogućio da je na internetu sve ono što sam ikada želeo da čujem i vidim na dohvat ruke, a da je odlične snimke moguće praviti na laptopu u spavaćoj sobi. Kao da nikad nisu postojale prepreke na koje sam bio navikao kao tinejdžer, kada smo očajnički tražili dobar snimak novih ploča i trošili mala bogatstva na snimanja u studijima sumnjivog kvaliteta. Nažalost time muzika i film nisu postali bolji već ih je samo bilo količinski više. Zanimljivost je da su prosečnim Zapadnjacima bili nepoznati autori koje sam spominjao. Isprva mi je to bilo čudno, ali se pokazalo da je taj kulturni obrazac polako ali sigurno stizao i u Srbiju, ne zato što su ljudi bili nezainteresovani, već zato što nije bilo moguće doprti do sadržaja koji nisu bili u stanju da “obrnu neku kintu”.

BIGZ decembar 2009.
U toj lobotomiji potrošačkog društva istovremeno se desilo da su iz mene počeli da naviru stihovi, da yolefist ima nove rifove i matrice, da je Maja raspoložena da svira bas, a posle kraćeg razmišljanja smo zaključili da nam ipak trebaju bubnjevi, za koje je seo Sinister. Vežbalo su u BIGZ-u, a ja sam se priključivao svakog puta kada bih bio u Beogradu. Bio je neverovatan osećaj da probamo u zgradi u kojoj stvaraju nebrojeni umetnici raznoraznih usmerenja i, na kraju krajeva, bilo je logično da snimamo u studiju kod Petrovića, da ne kažem Pospankovića. Sve vreme su mi kroz glavu prolazile priče, događaji i situacije koje sam ovde sažeo u par hiljada reči. Posle trinaestomesečnog remiksa, rezultat je postavljen za besplatno preuzimanje sa interneta.

Da li je to bilo sve od grupe URGH!? Možda, a možda i ne. S obzirom da smo januara 2015. snimili spot za pesmu Samousavršavanje, stare petnaestak godina, sve opcije su otvorene :-)

Guru Ghagi



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva