Indirekt festival 2021, drugi dan: Kolektivna svest. Kolektivni ples. Kolektivno vrištanje.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Rekla sam uredniku (ovde zamisliti kako lupkam o palac ostalim prstima uz kolutanje očima) kako će sve recenzije ovogodišnjih nastupa na Indirektu imati interesantne naslove. Ono što isprva možda nije jasno jeste da se ja ne izmotavam i da su naslovi više nego verni opisi onoga što ćete pročitati u tekstu. Tri dana apsolutne slobode i ludosti protutnjali su Domom omladine Beograda, a utisaka je toliko da ih je teško svesti na minimum.

Ove subote uveče kada nemam para *zamislite rif iz pomenute pesme* stižem na nastup benda Radnik koji nema Facebook stranicu, a izgleda ni bilo kakvo drugo prisustvo na društvenim mrežama. U pitanju je još jedan projekat okupljen oko ljudi sa nezavisne scene spomenute u recenziji prve večeri festivala. Društvo iz Kvake i Krave 22, društvo sa Hali Galija. I u skladu sa ekcentričnošću svojstvenom za scenu ovaj zvuči vrlo nemački. Sedamdesete. Neu! Can. Faust. Ipak, malo drugačije. Jedan od momaka svira tako što na tabletu crta raznorazne oblike. Dopada mi se, kao i skoro sve iz iste kuhinje, ali mi je gotovo muka od dima koji se u prepunom klubu uvlači kroz KN95 masku, pa najveći deo nastupa slušam oslonjena na stub desetak metara dalje, u lobiju pored lifta. Ljudi moji, morate li baš da švajsujete cigaretu za cigaretom? Ovo je apsolutna tortura. Ostaje mi da se sa bendom upoznam drugi put, u jednako zadimljenom, ali možda nešto većem prostoru.

Pošto mi je dim ubio volju da čujem Žen, a trebalo je, silazim u veliku salu i dajem sebi malo vremena da dremnem pre sledećeg koncerta.

Ne znam koliko je vremena tačno prošlo dok se na bini nisu pojavili kantautorka Ana Avramov i njen levoruki gitarista. Nema bubnjara. Ana nam tokom nastupa objašnjava kako, od kako živi u Nemačkoj, sve bitove pravi na svom iPhone i u aplikaciji Garage Band. Kaže da su je berlinski hipsteri pitali da li je to ironično, da li je to izraz nekakvog bunta. Svi se smejemo hipsterima, kao da je ovo 2008. godina.

Anin glas je moćan, emotivan, na momente baš dubok. Izvodi ceo repertoar sa svog EP-a Open Heart iz 2018. godine, kao i nekoliko novih pesama. Publike ima, ali ne onoliko koliko je izvođač takvog kalibra zaslužio. Bina je mračna, osvetljena je samo ona, čak i gitarista je u senci. U nekom trenutku dolazi do tehničkih problema. Dvojac improvizuje dok neko od zaposlenih rešava problem. Ispostavilo se da je to dobra uvertira za jednu od pesama koje će izvesti prvi put: „Man of Steel (Streets of Berlin)“. Ana objašnjava kako je pesma nastala na samom početku pandemije. Nadamo se da ćemo sve ovo uskoro čuti na albumu. Priželjkujem pucketanje vinila u mračnoj sobi. 


Tokom veoma kratke pauze, na binu izlazi slovenačka četvorka Koala Voice. Sami nameštaju svoje instrumente i ubrzo zatim, jednostavno obučeni, bez ikakvih otrcanih fora, kreću u eksplozivni instrumental. Gitarista i tekstopisac Domen Don Holc je miran kao da se oko njega ne događa ama baš ništa značajno. Stoji u svom uglu, u polumraku, a njegove melodije povremeno odaju utisak nekog sasvim drugog instrumenta. Nasuprot njima, ritam sekcija koju čine braća Miha i Tilen Prašnikar, te pevačica i ritam gitaristkinja Manca Trampuš su toliko energični da ih je povremeno nemoguće uhvatiti u najluđim trenucima, pod i dalje slabim svetlom. Za razliku od mnogih svojih savremenica, Manca uopšte nije ni doterana, niti uobražena. Kosa joj je vezana u space buns, nosi odeću za svaki dan i nije moguće slušati je, a ne smešiti se. U skladu sa pesmama, povremeno peva kao Tracy Tracy iz The Primitives ili čak kao mlada Juliana Hatfield, a u brzim pesmama zvuči kao Gwen Stefani na početku karijere No Doubt.

Koala Voice ne pretenduju da budu ništa drugo nego – zamislite – zabavni. Posle nekoliko pesama ispred bine je prava žurka, skačemo kao u plesnoj sekciji za osnovce i šizimo. Manca nas dodatno ohrabruje, začuđena što neki ljudi u daljim redovima još uvek sede. Sa setliste nisu izostali hitovi poput „Sierra“ sa prvog albuma, niti skorašnje „Ker tu je sve tako lepo“ i „Spaghettification“. Za kraj, jedna na našem jeziku, jedna lagana – „Vukovi“. Društvance nam se poklanja. Ko li ih je samo rasporedio da sviraju u ovoj sali? Nadam se da će nam se uskoro vratiti i održati jedan pravi solistički koncert. Uvežbani, veseli i tako slatki mogli bi da zagreju publiku i na glavnoj bini velikog festivala.

Posle ovakve lude zabave i prirodne, neforsirane pozitivnosti, logično je da kasnim na YusYus. Nešto publike đuska u prvim redovima, ostali se motaju okolo sa velikim konzervama piva, a na bini su Aleksandra Pavlović i s desne strane, u potpunom mraku, Nemanja Stojanović. Njihov minimalizam, za razliku od Kuklinog, vuče na mračnu stranu i meni se, kao ljubitelju darkwave i sličnih žanrova na prvu loptu više sviđa, iako kao maksimalista čeznem za dance muzikom svoje mladosti, nemilosrdnim kickovima i velikim brojem bitova u minuti. Ovo je baš chill.

„Jbt, ovo je veštica!“ kaže neko iza mene, polukenjkavim tenorom. Treba razumeti ovu modernu mušku čeljad. Sinoć pobegoše od Kukle i njenog video-bima sa genitalijama i mamarijama, ali šta im je kog đavola ovde strašno? Kukate o tim goth devojkama, e pa evo vam jedne. I dobro peva. I nosi PVC. Zabavni ste, dečačići. 


Još malo se smejem njihovom poimanju sveta, za đuskanje nemam snage. Dodajem YusYus na listu izvođača koje želim da slušam od početka do kraja.

Dolazimo do nečega što me je zaintrigiralo već samim imenom i što bih već slušala u „Knapu“ (RIP) da par večeri pre nego što su koncerti ukinuti nisam u planu imala povratnički koncert Seljačke bune. Trobecove krušne peći. Legende avangarde, osamdesetih persone non grate režimu, zabranjivani i zbog imena benda. Za one sa jeftinijim ulaznicama kojima ovaj bend nije poznat: ako ste osetljivi nemojte guglati Metoda Trobeca.

Na scenu izlaze legende underground avangarde. Izvode skoro ceo Ether (2017) i još nekoliko kompozicija, mada je jasno da su na svakom koncertu drugačiji. Od prve numere, „Sajam sisa“, pa do sonične četrnaestominutne, a u ovoj izvJedbi možda i duže „Moj slučaj“ imaju više energije nego nas troje fotografa, jedan nezvanični i nekoliko zvaničnih video-snimatelja. A svima sem kolegi koji fotografiše za prijateljski sajt sa druge obale reke mogu da budu roditelji. Kako, ali kako ovo rade?

Frontmen Darko Begić-Bega je više nego raspoložen za zabavu i interakciju sa publikom i svojim saborcima – jednako ekstravertnim šoumenom Ivanom Vinskim i mirnim Mariom Barišinom. Na momente je to nešto poput sparinga sa prostorom oko sebe, svetlima i vazduhom. Grli Maria i gestikulira zvečkama koje ne možemo da čujemo i tu su samo kao deo njegove, u nedostatku boljeg izraza, koreografije. Ivana obara na zemlju, prolazi mu između nogu i ponovo dolazi na sredinu bine da nas, okružen snopovima prejakog svetla u svim bojama, hipnotiše tekstovima u kojima raskrinkava zlo u ljudskoj prirodi, a istovremeno mu se i groteskno podsmeva. 


Na vrhuncu nastupa silazi u publiku, primetivši grupu mladih ljudi koja je oduševljena. Prilazi im sa mikrofonom i traži da vrište. Jedna devojka se malo snebiva. Moj drug sa kamerom se odmakao pozadi, misleći da će i njemu priči. Ja se ne brinem, znam da je poenta da se to snimi, a ne da učestvujem. Tokom „Mog slučaja“, uz urlanje, mladi govore i ono malo teksta. Svakih par sekundi, „Amerikanom“ se zaori: „To nije sve!“ i „Mooooj slučaj!“ Ovo je potpuno nova dimenzija pandemijske frustracije kod generacije koja bi, ako je verovati našim starima koji su i njih i nas malo starije suviše razmazili, trebalo da se zabavlja jer kad će ako neće sad. Jedan momak ne bi tek tako da vrati Begi mikrofon i gotovo beatboksuje.

Posle nastupa nema bisa jer je kućni red prekršen, kao i sinoć. To je sve. I bilo je žestoko!

Sve me boli, kao da sam ja skakala i sa Mancom i društvom, a posle bila kamenčić u Beginim zvečkama. A treba otpešačiti kilometar-dva do stana po hladnoći. Prolazeći pored drugog ulaza u Dom omladine, vidim direktora programa kako razgovara sa obezbeđenjem. Mislim da se čovek pita u šta se to uvalio... a kako i ne bi? Podovi su lepljivi od piva, posetioci povremeno dremuckaju u lobijima, neki tinejdžeri su dibidus ušikani.

Malo dalje, kod pešačkog prelaza, srećem gitaristu koji je nastupao sa Anom Avramov i sledi teško razumljivi kompliment njegovom umeću i očajnički pokušaj da zaradim malo clouta pošto sam primetila da je levoruk. Mislim da je čovek pobegao glavom bez obzira. Molim vas, upucajte me.

Čekaj, ne. Nemojte me još upucati. Neko treba da isprati i treće veče Indirekta. Šta je sledeće? Miniranje zgrade? Vatromet u zatvorenom prostoru? Sreća da ovo ne ide na sajt do polovine sedmice, plašim se da bih mnogima dala ideje zbog kojih bih završila u ’apsu.

izveštaj i fotografije Iva Tanacković
_______
sve izveštaje i galerije sa ovogodišnjeg indirekta možete naći ovde




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva