Kao osnovni problem ovakve top liste nameće se činjenica da je teško svesti veliki broj sjajnih izdanja iz 2017. godine na skromnu brojku. Ova lista je svojevrstan epilog nedavno objavljene retrospektive stripova i događaja uprethodnoj godini. Ko je pažljivo čitao, mogao je da posvedoči o bogatoj produkciji stripa u Srbiji, ali i kvalitetu objavljenih naslova. Srećom pa se možemo ograničiti samo na domaća, a ne i regionalna izdanja. Pošteno je pomenuti da bi u tom slučaju neka izdanja zagrebačke Fibre morala da se nađu na top listi, poput Magnusovog omnibusa, Oka sokolovog ili Helboja.
Bez daljeg okolišanja, jer nakon pomenute retrospektive nije potreban poseban uvod u top listu, predstavljamo deset najboljih strip izdanja u 2017. godini po skromnom i subjektivnom mišljenju potpisnika ovih redova.


10. Bratstvo (Makondo)

Integralno izdanje Bratstva Huana Dijaza Kanalesa i Hozea Luisa Munuere je žanrovski i stilski teško definisati u nekoliko rečenica. Od bazičnog koncepta kraha utopijske zajednice/gradića u Americi 19. veka, do magijskog i nadasve simboličkog prisustva bića zlokobnog izgleda već na koricama integrala, Bratstvo neprestano oscilira između ova dva motiva. Ali, pruža i istorijsku i moralnu pouku o podmuklosti ljudske duše, za koju dobro znamo da je kvarljiva roba, u često teskobnom i klaustrofobičnom ambijentu udaljene zajednice, izolovane šumom i prirodnim lavirintom stena. O kvalitetima Munuerinog crteža i Kanalesovoj naraciji nije potrebno posebno trošiti reči. Obojica su majstori svog zanata, i savršeno prate ritam stripa. Svakako, Bratstvo je preporuka za nabavku i čitanje, posebno jer poseduje dragoceni kvalitet za višestruku konzumaciju pri čemu se uvek mogu otkriti novi slojevi radnje i maestralnosti Munuerinog crteža.

9. Sudija Dred: Dete pravde (Komiko)

Sudija Dred nikada ne greši. Sudija Dred zna šta je pravda, a on je njen nemilosrdni vesnik. I ništa mu ne može stati na put kada je reč o spasu njegovog dragocenog grada.
Jedna od najboljih saga čuvenog junaka Džona Vagnera, uopšteno najpoznatijeg britanskog strip serijala – Dete pravde je postapokaliptična paradigma Dredove Ilijade po svemiru u potrazi za mesijanskim detetom, uz brojna koketiranja sa žanrovskim poigravanjima. I pritom je ovaj strip prvi put u celini objavljen na ovim prostorima, uz iscrpnu analizu o objavljivanju Sudije Dreda u „Laseru“. Delić često zanemarivane britanske istorije stripa, dragocen i kvalitetan. A Dredova pravda je surova i direktna, bez političke korektnosti i new age demagogije, od koje se, budimo iskreni, mnogima prevrće želudac. Ukratko, jedan od stripova gde se junak ne izvinjava kada puca, što postaje izluđujuća retkost.

8. Instrumenti nasilja (Makondo)

Još jedan značajan temelj britanskog stripa, delo Nila Gejmana i Dejva Mekina prva je saradnja ove dvojice autora u devetoj umetnosti. Dok su se osamdesetih godina borili da se probiju u profesijama, Mekin crtežom a Gejman rečima, došlo je do saradnje dvojice autora posredstvom Pola Graveta. Epilog su Instrumenti nasilja, kratak grafički roman koji na zapadu danas ima kultni status. Sada po prvi put u Srbiji, u izdanju Makonda, Instrumenti nasilja su spremni da ozbiljno  protresu domaću publiku. Gejman i Mekin su na grafičkom prvencu pokazali da savršeno barataju medijem i da je pred njima bogata karijera. Instrumenti nasilja su pripovest unutar ispovesti, sećanje gejmanolikog naratora na detinjstvo, kada ga otac vodi kod osteopate koji je nekada lečio mafijaškog bosa Ala Kaponea. Somnabulne perspektive i grafizam Mekina upotpunjuju dvoznačnost priče viđene dečjim očima a osvešćene spoznajom zrelog životnog doba.

7. Malo drveta i gvožđa (Besna kobila)

Nemi strip grafičkog majstora Kristofa Šabutea u izdanju Besne kobile jedan je od remek-dela devete umetnosti koji se iznova i iznova čita. Klupa u parku, drvo pored nje. To je osnovna postavka romana. Sve šta se odigrava oko ova dva objekta predmet je radnje, od psa lutalice, zaljubljenog para, beskućnika, službenika, vandala... Iz stranice u stranicu te narativne niti se prepliću, mimoilaze ili se nadovezuju, u veličanstvenoj prolaznosti života, gde su jedine konstante klupa i stablo – malo drveta i gvožđa. Da Džarmuš crta stripove, ovako bi izgledali.

6. Irmina (Komiko/Modesty comics)

Irmina je mlada, progresivna, odlučno protiv nacističkog bremena koje je prati iz otadžbine u Engleskupred Drugi svetski rat. Najvažnije, Irmina misli svojom glavom i vodi se sopstvenim ubeđenjima, dovoljno da se zaljubi u crnog studenta. Ali, sve ima svoju cenu i svaka hrabrost u mišljenju ima rok trajanja. U najboljem nemačkom grafičkom romanu Barbara Jelin pripoveda o granici pucanja i trenutku kada osvešćenost poklekne pred komoditetom. Na kraju, ne treba kriviti Irminu, već se zapitati koliku cenu je svako od nas spreman da plati za svoja ubeđenja.

5. Supermen među zvezdama (Darkwood)

Strip koji nije potrebno posebno predstavljati (posebno vernim čitaocima Hellycherryja). Darkwoodovo izdanje je stiglo u pravom trenutku. Dok nas kinematografska ostvarenja preplavljuju sve većim brojem mahom prosečnih naslova, i dok se ideje superherojstva recikliraju uz tek retke izlete višeg kvaliteta, Supermen među zvezdama nam vraća veru i podseća nas na ne tako davno vreme kada je već izanđala i decenijama stara ideja o nadčoveku sa Kriptona može da iznedri bljesak genijalnosti. Morisonov i Kvajtlijev serijal Supermen među zvezdama je strip i za one koji ne prate superheroje, ali imaju dovoljno mašte da shvate kako smrt može biti novi početak sjajniji od sunca.

4. Pogrebnik (Makondo)

Kako se bližimo vrhu liste, doživljaj je sve subjektivniji. Namerno ne navodim posebno jedan od tri albuma Dorisonovog i Mejerovog serijala Pogrebnik koje je Makondo objavio tokom 2017. godine. Dva od tri albuma su se poklopili sa svetskim premijerama u Francuskoj. Ocena više sledi zbog ovakve aktuelnosti Makonda u objavljivanju serijala. Istini za volju, postojala je ozbiljna dilema da li na ovom mestu treba da se nađe Pogrebnik ili drugi integral ingenioznih Starih furuna. Oba su za najiskreniju preporuku. Prevagu je odnela moja sentimentalna naklonost vestern žanru. U 2017. godini, Makondo je završio priču iz prvog albuma Pogrebnika, i zaokružio sagu o Ogru iz Sater kampa trećim i četvrtim albumom, o potrazi sa (veoma harizmatičnim i neobičnim) ubicom u ambijentu Divljeg zapada. Naravno, Dorisonova naracija i Mejerov crtež su klasičan francuski mejnstrim, a usiljena poređenja između Pogrebnika i Bluberija su bespredmetna i medijski prenaduvana. Posmatrano zasebno od toga, Pogrebnik je strip sa sjajnim potencijalom i već sada pokazuje kvalitete koji ga izdižu iznad mase drugih ostvarenja.

3. Skalpirani (Darkwood)

Velika trojka 2017. počinje Darkvudovom prvom (od pet) knjigom Skalpiranih Džejsona Arona i r.m. Gere. Ukratko, to je strip kojem sam se najduže nadao u domaćem izdanju (uz Elisov Transmetropoliten na koji i dalje čekam). „Bluz prašine i lošeg viskija“ nazvao sam ga u prikazu u nedeljniku „Vreme“. Jedinstveno delo iz proverene Vertigove kuhinje, savremeni vestern kriminalistički serijal, grafički upečatljiv (da ne kažemo – savršen), brutalan i beskompromisan. U Skalpiranima nema praznog hoda i beskorisnih zavijutaka. Svaka stranica krije makar mali dragulj spisateljskog i grafičkog umeća u alkoholom, drogom i kriminalom poharanom rezervatu Sijuksa.

2. Korto Malteze: Balada o slanom moru/U znaku jarca (Darkwood)

Ne bih oprostio sebi da Korto Malteze ne bude pri vrhu najboljih izdanja u 2017. godini.To je opšte mesto za svakoga ko usputno zna da postoji nešto što se zove strip. Pratov postmoderni serijal o mornaru Kortu Maltezeu je među prvima dokazao da je strip umetnost. Shvatio sam da sam tokom prošle godine, od februara kada su se prve dve knjige Korta pojavile u izdanju Darkwooda, svakih nedelju ili dve uzimao Baladu ili U znaku jarca, prelistavao ih i nasumice čitao pojedine delove. Koliko puta sam pročitao cele knjige ne smem ni da računam. Dobro, to je i subjektivna opsednutost Kortom kao serijalom i Pratom kao autorom, koja traje decenijama. Ne treba sada posebno govoriti o ovim knjigama, tekstovi o njima postoje na Hellycherryju. Sramotno je što se ovi albumi ne nalaze u svakoj biblioteci u Srbiji, a o (ne)uvođenju Korta kao školske lektire ne treba trošiti reči. Valjda će se jednog dana neko dosetiti da i to treba da zaživi.  Zarad opšteg osvešćivanja starijih i mlađih naraštaja, čitajte Korta, tamo se nalaze odgovori na mnoga pitanja.

1. Dilan Dog: Majke i očevi (Veseli četvrtak)

Eto nas i na prvom mestu – titula pripada Veselom četvrtku i izdanju Majke i očevi. Prethodnu godinu je obeležio 30. rođendan Dilana Doga na prostoru bivše Jugoslavije, i u čast toga Veseli četvrtak nas je obradovao ovim izdanjem. Ovde izlazimo iz okvira isključivog kvaliteta stripa koji je odštampan između korica, što je i u ovom slučaju neosporno. Veliki broj pluseva za ovo izdanje ide na trud redakcije i finalni izgled. Prosečnom čitaocu je to svejedno, strip se nađe na policama i ima svog kupca. Ali, jedno je kupiti licencu, prevesti i lepo upakovati strip, uz manje ili više sličnosti sa originalnim izdanjem. Druga stvar je osmisliti jedinstveno izdanje, odnosno uzeti tri (izvanredne) kiosk priče, upotpuniti ih morem dodatnih materijala, i dati im obličje kakvo nemaju nigde na svetu, pa i u matičnoj Italiji. Majke i očevi su glomazan, sjajno dizaniran strip, na koji teško da može da ostane ravnodušan i neko ko ne čita Dilana Doga. Trud je primećen i ispoštovan, pa je izdanje rasprodato u roku od dva meseca. O samom izdanju i rođendanu Dilana Doga može se čitati na ovom portalu u ranijem tekstu. Ostaje samo snažan stisak ruke Veselom četvrtku za ideju i volju da se ovakvo izdanje izgura na tržište. (Nemamo trofej da im damo, ali neka upotrebe maštu.)

Sve najbolje pobedniku i svim ostalim izdavačima. Kao što rekoh, brojna sjajna izdanja jednostavno nisu mogla da uđu na listu, ali dovoljno je pročitati retrospektivu za 2017. i odabrati neki od naslova – nećete se pokajati. 

Nikola Dragomirović