Sudija Dred: Dete pravde (Komiko 2017)
Helly Cherry
Neobuzdani mačizam
Novosadska izdavačka kuća Komiko je nedavno objavila novu knjigu serijala Sudija Dred: Dete pravde. Treća knjiga o Sudiji Dredu u izdanju Komika (odnosno četvrta, ukoliko se uračuna mekokoričena knjižica Betonska džungla), ujedno je i najobimnija, i donosi integralnu priču koja je objavljena 1980. godine u britanskom strip magazinu Peta Milsa "2000AD" 156–182 pod originalnim nazivom The Judge Child.
Novosadska izdavačka kuća Komiko je nedavno objavila novu knjigu serijala Sudija Dred: Dete pravde. Treća knjiga o Sudiji Dredu u izdanju Komika (odnosno četvrta, ukoliko se uračuna mekokoričena knjižica Betonska džungla), ujedno je i najobimnija, i donosi integralnu priču koja je objavljena 1980. godine u britanskom strip magazinu Peta Milsa "2000AD" 156–182 pod originalnim nazivom The Judge Child.
U Srbiji popularnost i svest o Sudiji Dredu u potpunosti je nesrazmerna sa tradicijom objavljivanja na našim prostorima. Osim sporadičnih izdanja i nepotpunih ciklusa – na šta se osvrće prevodilac Deteta pravde Kristijan Relić u pogovoru posvećenom pojavljivanju Dreda u "Laseru" – Sudija je retko prisutan u našem izdavaštvu. U matičnom "2000AD" Dred je pak vodeća zvezda koja ima svoje mesto još od drugog broja magazina daleke 1977. godine. O ostatku anglofonog područja da se i ne govori, kao i o dve ekranizacije upitnog kvaliteta. Dred je na vrhuncu slave, kao i danas, sačuvao oštricu sarkazma i cinizma prema društvu, prenaglašavajući gde je potrebno i pucajući kad god je moguće. Osnovna postavka je četiri decenije ista, i odoleva naletima frenetične političke korektnosti. Novije priče, naspram legendarnih ciklusa iz zlatnog doba osamdesetih, sasvim se opravdano smatraju stagnacijom, ali ni Komikovo objavljivanje ne srlja u neke postmilenijumske vode, već se drži habitusa u kome i te kako ima šta da se štampa domaćoj publici. A Dete pravde je jedan od najcenjenijih klasičnih ciklusa Sudije.
Elementarna scenografija serijala se odvija u postapokaliptičnoj budućnosti, gde je većina planete svedena na ratom i radijacijom opustošenu golet, a pretrpani megalopolisi pružaju dom milijardama. Sve je, naravno, ispunjeno nasiljem, zločinima i socijalnom bedom getovskog tipa, ispunjenih uličnim bandama i raznoraznim devijacijama. A posebno pustara izvan gradova, preplavljena madmaksovskim hordama, mutantima, ljudožderima i sličnim. Vrhovnu vlast u megalopolisima, sa fokusom na Mega Jedan, dom Sudije Dreda, čine sudije – motorizovane snage reda, izvežbane za sve prilike, koji vrše ulogu policije, sudstva i izvršitelja. A kao najnemilosrdniji među njima, slepo odan poštovanju zakona i sa specifičnim osećajem za pravdu, jeste Sudija Dred.
Sudija Dred je specifičan hibrid sajberpanka, SF-a, vesterna u naznakama, horora i svakakvih drugih žanrovskih osvrta, u kome se prepliću nemilosrdna satira koja koketira sa groteskom – i raspojasani mačo nastup glavnog junaka. Sila boga ne moli, a ovde je vrhovna sila Dred, legenda među sudijama, čija sama pojava često rešava zaplet. U tom smislu Dred je daleko od idiličnih superheroja Zapada, čak i od mračnijih inkarnacija poput Betmena ili Panišera. Ovom poslednjem se u izvesnom smislu najviše i približava po nastupu, ali se i razilazi u neopisivom bogatstvu sarkazma i parodičnog osvrta u svetu koji ga okružuje.
Dete pravde se nameće kao jedan od najpoznatijih ciklusa serijala, a Komikovo izdanje obuhvata celu priču, uključujući i epilog u vidu broja 182 – Block war. Scenarističke zasluge idu tvorcu serijala Džonu Vagneru i Alanu Grantu, dok su za crtež zaduženi Majk Mekmahon, Ron Smit i fantastični Brajan Boland. Okosnica priče je Dredova intergalaktička potraga za Detetom pravde, moćnim vidovnjakom, koje će, po proročanstvu starog sudije sa početka priče, spasiti megalopolis od uništenja. Ali Dete pravde je daleko više od toga. Reč je o multižanrovskoj operi koja u sebi krije i elemente lutanja iz Ilijade. Svako poglavlje donosi različit žanrovski omaž u kome je jedina konstanta Dredova kamena priroda. Tako imamo hororičnu epizodu sa planetom nekromanta, koja je neobično slična pričama o Konanu Simerijancu, burlesknu storiju o Bratstvu otpada, palp SF sa poludelom veštačkom inteligencijom, kao i još nekoliko segmenata, a vrhunska kulminacija ciklusa se odvija u vestern ambijentu. Na kraju se ipak sve svodi na obračun mesijanske prirode Deteta pravde naspram zakonoljubljive apologetike Sudije Dreda.
Važan faktor čini četvoročlana Banda Anđela, porodice sociopata za kojima se Dred daje u poteru jer drže Dete u šakama. Iako su sva četvorica eliminisana u Detetu pravde, što i ne čudi s obzirom na prirodu serijala, u godinama koje slede su se pojavljivali novi članovi, što dosta govori o potencijalu koji su pokazali ovde. Slično je i sa Detetom pravde, koje se kasnije vraća kao antagonista, ali sa daleko manjim uspehom. Banda anđela, u istom sastavu kao i u ovom stripu, se pojavljuje i u filmu iz 1995, sa Silvesterom Staloneom u glavnoj ulozi. U ovoj iteraciji, Banda Anđela je kanibalska mikrozajednica koja obitava u pustari, ali se dosta pažnje posvetilo vizuelnom nastupu koji je skoro identičan stripu.
Ono što karakteriše ovu priču, a samim time i knjigu Komika, jeste lakoća uplovljavanja u sadržaj. Naime, bez skoro imalo predznanja moguće je zaroniti u radnju kao samosadržajnu celinu. Nagrada je salva nasilja, sile i pravde, uz primesu sporadičnog smeha i zluradosti. A esencijalna je Dredova pravda na kraju, koja se očitava u očima. A Dred nikada ne greši.
Nikola Dragomirović