Obluda o debi EP-ju „Najdostojniji prezira“, niškoj sceni i „revolucionarnom optimizmu“ uprkos mraku koji nas okružuje: Samo kada prestanemo da se borimo postajemo poraženi | INTERVJU
Helly Cherry
Kada bend svoj prvenac nazove „Najdostojniji prezira“, jasno vam je da unutra nećete naći pesme o cveću i proleću. Debitantski EP niškog sastava Obluda je sirovi presek onoga što Srbija u svom andergraundu nudi poslednjih godina – beskompromisni miks težine i direktnosti. Dok digitalno doba pokušava da ispegla svaku nesavršenost, ovaj četvoročlani kolektiv bira suprotan put: prljav ton, niži štim i tekstove koji su podjednako inspirisani Ničeovom filozofijom i gorkom realnošću.
Oni su deo novog, vibrantnog talasa niške scene okupljene pod NIxHC zastavom, gde se ne svira samo muzika, već se gradi zajednica zasnovana na DIY etici i jasnom društvenom stavu. Od paralize sna do uličnih protesta, Obluda svojom bukom kanališe katarzu koja nam je svima preko potrebna.
O tome kako je nastajalo ovo izdanje u „kućnim“ uslovima, o „revolucionarnom optimizmu“ uprkos mraku koji nas okružuje, i o tome zašto je niška scena danas jedna od najživljih u zemlji, razgovarali smo sa članovima benda nakon izlaska njihovog prvog zvaničnog materijala.
Oni su deo novog, vibrantnog talasa niške scene okupljene pod NIxHC zastavom, gde se ne svira samo muzika, već se gradi zajednica zasnovana na DIY etici i jasnom društvenom stavu. Od paralize sna do uličnih protesta, Obluda svojom bukom kanališe katarzu koja nam je svima preko potrebna.
O tome kako je nastajalo ovo izdanje u „kućnim“ uslovima, o „revolucionarnom optimizmu“ uprkos mraku koji nas okružuje, i o tome zašto je niška scena danas jedna od najživljih u zemlji, razgovarali smo sa članovima benda nakon izlaska njihovog prvog zvaničnog materijala.
 |
| foto: Dušan Bošković |
Najpre čestitke jer debi EP je od nedavno vani. Kakav je osećaj „držati u rukama“ prvo izdanje?
Hvala puno. Osećaj je čudan kao i inače kada se objavi neko delo. Uvek se stvori distanca kada se ono javno podeli sa publikom i, čak i ako se ništa nije promenilo, u tom trenutku se malo ublaži lična povezanost sa pesmama i onda kao da je otpao deo nekog tereta sa leđa. Takođe nam je dosta drago što konačno imamo zvanično izdanje iza sebe jer već neko vreme sviramo i postalo je neozbiljno što nismo ništa snimili toliko dugo.
Bend postoji već tri godine. Kada se osvrnete iza sebe, koliko ste zadovoljni postignutim? Da li ste ispunili zadate ciljeve i da li biste nešto uradili drugačije?
S’ tim da je sve počelo dosta amaterski i bez nekih konkretnih ciljeva, u suštini sve što smo postilgli je za nas neki vid uspeha, bilo to pesme koje smo napisali ili svirke koje smo odradili. Ne bismo ništa značajno menjali jer nas je ipak svako iskustvo nečemu naučilo.
Pesma „Bog mira“ je prva kojom ste se diskografski predstavili na prvoj „Underground“, kompilaciji novih niških bendova. Kada sam vas čuo uživo na Into the Pit festu #8, bilo je to iznenađenje jer, to je zvučalo mnogo teže, metaliziranije. Kao uostalom i ovaj EP koji je čini mi se mnogo bliži vašem današnjem zvuku. Zašto je došlo do ove promene, da li ste u početku lutali ili taj prvi snimak nije zabeležio vašu ideju, onako kako ste je zamislili, od samog starta?
Pa na početku je bend bio nezreo srednjoškolski poduhvat koji jeste dosta lutao ali od trenutka kada je počelo sa konkretnim autorskim radom to je bila jedna zamisao koja se nije promenila, samo je usled nekih rastanaka zbog fakulteta itd. došlo do skoro kompletne izmene sastava kada je okupljena ekipa koje se mnogo bliže stilski uklapa sa onim što smo hteli da iznesemo. „Bog Mira“ je suštinski ta ista ideja, samo smo sada spušteni za ceo stepen niže na gitarama i koristimo jaču distorziju, pa sve zvuči malo čvršće nego ranije.
Hvala puno. Osećaj je čudan kao i inače kada se objavi neko delo. Uvek se stvori distanca kada se ono javno podeli sa publikom i, čak i ako se ništa nije promenilo, u tom trenutku se malo ublaži lična povezanost sa pesmama i onda kao da je otpao deo nekog tereta sa leđa. Takođe nam je dosta drago što konačno imamo zvanično izdanje iza sebe jer već neko vreme sviramo i postalo je neozbiljno što nismo ništa snimili toliko dugo.
Bend postoji već tri godine. Kada se osvrnete iza sebe, koliko ste zadovoljni postignutim? Da li ste ispunili zadate ciljeve i da li biste nešto uradili drugačije?
S’ tim da je sve počelo dosta amaterski i bez nekih konkretnih ciljeva, u suštini sve što smo postilgli je za nas neki vid uspeha, bilo to pesme koje smo napisali ili svirke koje smo odradili. Ne bismo ništa značajno menjali jer nas je ipak svako iskustvo nečemu naučilo.
Pesma „Bog mira“ je prva kojom ste se diskografski predstavili na prvoj „Underground“, kompilaciji novih niških bendova. Kada sam vas čuo uživo na Into the Pit festu #8, bilo je to iznenađenje jer, to je zvučalo mnogo teže, metaliziranije. Kao uostalom i ovaj EP koji je čini mi se mnogo bliži vašem današnjem zvuku. Zašto je došlo do ove promene, da li ste u početku lutali ili taj prvi snimak nije zabeležio vašu ideju, onako kako ste je zamislili, od samog starta?
Pa na početku je bend bio nezreo srednjoškolski poduhvat koji jeste dosta lutao ali od trenutka kada je počelo sa konkretnim autorskim radom to je bila jedna zamisao koja se nije promenila, samo je usled nekih rastanaka zbog fakulteta itd. došlo do skoro kompletne izmene sastava kada je okupljena ekipa koje se mnogo bliže stilski uklapa sa onim što smo hteli da iznesemo. „Bog Mira“ je suštinski ta ista ideja, samo smo sada spušteni za ceo stepen niže na gitarama i koristimo jaču distorziju, pa sve zvuči malo čvršće nego ranije.
.jpg) |
| foto: Nikola Đorđević, kompletnu galeriju pogledajte ovde |
Sebe opisujete kao hardcore sastav ali pošto je taj termin prilično rastegljiv i pomenuo sam metaliziran zvuk i brutalnije vokale, približite nam malo zvuk, dajte neke reference, čega ste se naslušali pa Obluda ovako zvuči?
Hardcore je više opis stava i ideje koja se prenosi muzikom i sa kojom se mi poistovećujemo pa zbog toga koristimo tu reč, ali realno tu ima svega i svačega što se tiče samog zvuka. Volimo da slušamo stvari kao što su Nails, Knocked Loose, Converge, Hatebreed, Integrity, Charles Bronson... Ali slušamo i domaće bendove kao Dead Ideas, T-error, Hitman, Block Out. Pored toga bih rekao da su nam svima najveća inspiracija za bavljenje ovim „poslom“ upravo bendovi koji su nam u stvari „starije kolege“. To su naši savremenici iz regiona koje smo imali prilike i da gledamo uživo. Tu bih izdvojio Majak, Neven, Bitter Taste, Warthodox, Suplexx, Nabod, Bednici...
Nedavno smo razgovarali sa bendom Maktub, pa bismo iskoristili priliku da vas pitamo isto pitanje. Deo ste, nazovimo to nekim novim talasom, niške scene koja je okupljena oko Underground festa i istoimenih kompilacija. Kako vidite današnju nišku andergraund scenu? Ovako nama sa strane to sve izgleda kao jedna priča postavljena na zdravim i ispravnim osnovama. Dajte nam malo uvid i presek šta se to dešava u gradu po pitanju bendova jer, čini se da se zajedno držite, delite članove, radite nalepnice, banere, svirate pod istom NIxHC „zastavom“, gradite zajednicu.
Podzemlje je u gradu življe nego ikad. Čak i zadnjih godinu dana kada smo pomislili da se sve polako smiruje, odjednom se pojavila gomila potpuno novih klinaca sa nekim skroz novim zvukom (Vertigo, Quarter to 4, Forst...) tako da što se bendova tiče, sve je baš onako kako treba da bude. Ima gomila aktivnih mladih autorskih grupa koje većinski same vuku neku svoju priču. Nas nekoliko se okupilo oko tog „umbrella“ termina hardkor pank jer delimo vrlo slične ideale i jer se tako gradi jedna šira slika grada i jača lokalna scena. Tu smo Manitu, Mulj, Televizor za slepi, Olovni vojnik i mi. Svi smo drugari, pomažemo se oko svirki, upadamo jedni drugima kad treba neko da se zameni i snimamo koliko možemo, sve DIY fazon. Nama su baš za ovaj EP pomogla dva drugara iz benda Mulj. Marko nam je pozajmio bas gitaru a Matija je radio miks i master svih pesama.
Hardcore je više opis stava i ideje koja se prenosi muzikom i sa kojom se mi poistovećujemo pa zbog toga koristimo tu reč, ali realno tu ima svega i svačega što se tiče samog zvuka. Volimo da slušamo stvari kao što su Nails, Knocked Loose, Converge, Hatebreed, Integrity, Charles Bronson... Ali slušamo i domaće bendove kao Dead Ideas, T-error, Hitman, Block Out. Pored toga bih rekao da su nam svima najveća inspiracija za bavljenje ovim „poslom“ upravo bendovi koji su nam u stvari „starije kolege“. To su naši savremenici iz regiona koje smo imali prilike i da gledamo uživo. Tu bih izdvojio Majak, Neven, Bitter Taste, Warthodox, Suplexx, Nabod, Bednici...
Nedavno smo razgovarali sa bendom Maktub, pa bismo iskoristili priliku da vas pitamo isto pitanje. Deo ste, nazovimo to nekim novim talasom, niške scene koja je okupljena oko Underground festa i istoimenih kompilacija. Kako vidite današnju nišku andergraund scenu? Ovako nama sa strane to sve izgleda kao jedna priča postavljena na zdravim i ispravnim osnovama. Dajte nam malo uvid i presek šta se to dešava u gradu po pitanju bendova jer, čini se da se zajedno držite, delite članove, radite nalepnice, banere, svirate pod istom NIxHC „zastavom“, gradite zajednicu.
Podzemlje je u gradu življe nego ikad. Čak i zadnjih godinu dana kada smo pomislili da se sve polako smiruje, odjednom se pojavila gomila potpuno novih klinaca sa nekim skroz novim zvukom (Vertigo, Quarter to 4, Forst...) tako da što se bendova tiče, sve je baš onako kako treba da bude. Ima gomila aktivnih mladih autorskih grupa koje većinski same vuku neku svoju priču. Nas nekoliko se okupilo oko tog „umbrella“ termina hardkor pank jer delimo vrlo slične ideale i jer se tako gradi jedna šira slika grada i jača lokalna scena. Tu smo Manitu, Mulj, Televizor za slepi, Olovni vojnik i mi. Svi smo drugari, pomažemo se oko svirki, upadamo jedni drugima kad treba neko da se zameni i snimamo koliko možemo, sve DIY fazon. Nama su baš za ovaj EP pomogla dva drugara iz benda Mulj. Marko nam je pozajmio bas gitaru a Matija je radio miks i master svih pesama.
.jpg) |
| NIxHC ekipa nakon koncerta u Livnici, foto Marija Stanojević |
Šta mislite da su problemi sa kojima se suočavaju niški bendovi? Ovako na prvu, čini se da je teško da se sa koncertima dobaci dalje od Niša. Postoje pomaci ali, šta mislite, zašto je to tako? To nije NIŠta (sic!) novo ali, kako vi vidite ovaj utisak i postoje li naznake nekih promena?
Mislim da je na sva ova pitanja odgovor da nam fale prostori u svakom smislu te reči. Fale nam studiji za snimanje i vežbu. Ovde retko ko može da napravi bilo kakav kasvetan snimak. Svi radimo nešto po spavaćim sobama, ali to nije na nekom zavidnom nivou. Svakako, bolje je nego da nemamo ništa. Onda nam fale nekomercijalni kulturni centri koji će da podržavaju mlade umetnike svih vrsta. Ovo je u stvari nešto što bi trebalo da bude svrha državnih prostora poput SKC-a i domova omladine, ali očigledno je da kakva je država takve su i joj i kulturne institucije – opljačkane i raspadnute. Nešto što bih ja lično definisao kao perfektan model za takav jedan prostor je ono što je prošle godine uspeo da organizuje „SKC u blokadi“ u Beogradu. To je nešto što je potrebno u svakom gradu ako želimo da se kultura u ovoj državi razvija. Što se tiče koncerata van Niša tu je od prošle godine možda malo bolja situacija jer su neki bendovi sami preuzeli inicijative preko svojih leđa, ali problem nije rešen jer nas ovde vrlo često niko ne vidi i tu dolazimo i do treće tačke a to su popularni medijski prostori koji za kulturu ovog tipa jednostavno ne postoje jer nisu profitabilni vladajućoj eliti. Do promene će doći samo ako se celo društvo promeni.
Ono što je ranije falilo niškoj sceni a čini se da danas postoji je društvena i politička angažovanost i stav koji se ne krije i jasno se ističe. Nema defetizma ni kukanja, preuzima se aktivan odnos prema društvu u kome se živi. U pitanju je pravo osveženje. Angažovanost se vidi i u samim tekstovima koji su nekada vrlo eksplicitni („Vladavina prava“), nekada filozofski-refleksivni („Izvan smisla“), nekada mučni i mračni ali ipak sa proaktivnim stavom („Nikad“ i „Mora“). Voleo bih da to malo prokomentarište.
Jednostavno proživljavamo jako napeto i mučno vreme i ono što nas uče kao osnove na časovima psihologije u školi jeste da je ćutanje pred nasiljem u stvari isto što i saučesništvo, i taj konformizam je nešto što nikako ne smemo sebi da dozvolimo. Bilo da se radilo o nadstrešnici u Novom Sadu, o rudnicima litijuma u Šumadiji ili o genocidu u Gazi i Sudanu, jedan isti globalni sistem eksploatacije nam svima visi nad glavom i mi ne smemo da ćutimo. Takođe znamo da moramo da zadržimo revolucionarni optimizam uprkos svemu, koliko god da bitka deluje izgubljeno, jer samo onog trenutka kada prestanemo da se borimo tada postajemo poraženi. Ovo većina nas oseća i nezavisno od toga da li sviraju pank ili ne, praktično svi bendovi sa scene su po tim pitanjima na istoj strani i vrlo često to pokazuju na bini.
Postoji koncept koji će da poveže ovo i sledeće izdanje. Mi smo „puštali buvu“ na društvenim mrežama uoči izlaska ovog EP-a. To je bio citat iz Ničeovog „Tako je govorio Zaratustra“ odakle je uzeto ime i scena koju prikazuje omot ovog izdanja. Odlučili smo se da to podelimo i prvo izbacimo jedan EP zato što nam je delovalo kul kada je tako nešto pre dve godine uradio bend Reckoning iz Beograda sa svojim debi albumom „The Maze of War“ a i takođe zato što smo predugo bez ikakvog zvaničnog izdanja i odlučili smo malo da se uozbiljimo, a EP kao kraći format je delovao kao izvodljivija stvar za početak nego ceo album.
Kraj ovog razgovora ostavljamo za bližu i dalju budućnost benda dakle, šta možemo očekivati u narednom periodu, neka zvanična promocija, fizičko izdanje, merč, koncertne promocije,...?
Zvanične promocije neće biti jer su ovo ipak pesme koje već dugo imamo na setlisti a sada su samo uobličene u „faux“ studijiske snimke. Imamo želju za fizičkim izdanjem i postoji već par ideja šta bi to moglo da bude ali to ćemo kad bude bilo više od 12 i po minuta materijala za štampu. Kao i uvek delimo bedževe i stikere na svirkama a neki ljudi su nam tražili i majice tako da ćemo to verovatno da odštampamo za prvu sledeću svirku koja još uvek nije najavljena ali očekujte da krajem maja bude probijanje zvučnog zida u klubu „Livnica“.
Hvala na pozivu i na razgovoru!
Mislim da je na sva ova pitanja odgovor da nam fale prostori u svakom smislu te reči. Fale nam studiji za snimanje i vežbu. Ovde retko ko može da napravi bilo kakav kasvetan snimak. Svi radimo nešto po spavaćim sobama, ali to nije na nekom zavidnom nivou. Svakako, bolje je nego da nemamo ništa. Onda nam fale nekomercijalni kulturni centri koji će da podržavaju mlade umetnike svih vrsta. Ovo je u stvari nešto što bi trebalo da bude svrha državnih prostora poput SKC-a i domova omladine, ali očigledno je da kakva je država takve su i joj i kulturne institucije – opljačkane i raspadnute. Nešto što bih ja lično definisao kao perfektan model za takav jedan prostor je ono što je prošle godine uspeo da organizuje „SKC u blokadi“ u Beogradu. To je nešto što je potrebno u svakom gradu ako želimo da se kultura u ovoj državi razvija. Što se tiče koncerata van Niša tu je od prošle godine možda malo bolja situacija jer su neki bendovi sami preuzeli inicijative preko svojih leđa, ali problem nije rešen jer nas ovde vrlo često niko ne vidi i tu dolazimo i do treće tačke a to su popularni medijski prostori koji za kulturu ovog tipa jednostavno ne postoje jer nisu profitabilni vladajućoj eliti. Do promene će doći samo ako se celo društvo promeni.
Ono što je ranije falilo niškoj sceni a čini se da danas postoji je društvena i politička angažovanost i stav koji se ne krije i jasno se ističe. Nema defetizma ni kukanja, preuzima se aktivan odnos prema društvu u kome se živi. U pitanju je pravo osveženje. Angažovanost se vidi i u samim tekstovima koji su nekada vrlo eksplicitni („Vladavina prava“), nekada filozofski-refleksivni („Izvan smisla“), nekada mučni i mračni ali ipak sa proaktivnim stavom („Nikad“ i „Mora“). Voleo bih da to malo prokomentarište.
Jednostavno proživljavamo jako napeto i mučno vreme i ono što nas uče kao osnove na časovima psihologije u školi jeste da je ćutanje pred nasiljem u stvari isto što i saučesništvo, i taj konformizam je nešto što nikako ne smemo sebi da dozvolimo. Bilo da se radilo o nadstrešnici u Novom Sadu, o rudnicima litijuma u Šumadiji ili o genocidu u Gazi i Sudanu, jedan isti globalni sistem eksploatacije nam svima visi nad glavom i mi ne smemo da ćutimo. Takođe znamo da moramo da zadržimo revolucionarni optimizam uprkos svemu, koliko god da bitka deluje izgubljeno, jer samo onog trenutka kada prestanemo da se borimo tada postajemo poraženi. Ovo većina nas oseća i nezavisno od toga da li sviraju pank ili ne, praktično svi bendovi sa scene su po tim pitanjima na istoj strani i vrlo često to pokazuju na bini.
Negde sam pročitao da je prvi album konceptualan. Ipak, najpre ste izašli sa EP-jem. Da li je on idejno deo te priče i zašto ste se odlučili za EP umesto dugosvirajućeg izdanja?
Postoji koncept koji će da poveže ovo i sledeće izdanje. Mi smo „puštali buvu“ na društvenim mrežama uoči izlaska ovog EP-a. To je bio citat iz Ničeovog „Tako je govorio Zaratustra“ odakle je uzeto ime i scena koju prikazuje omot ovog izdanja. Odlučili smo se da to podelimo i prvo izbacimo jedan EP zato što nam je delovalo kul kada je tako nešto pre dve godine uradio bend Reckoning iz Beograda sa svojim debi albumom „The Maze of War“ a i takođe zato što smo predugo bez ikakvog zvaničnog izdanja i odlučili smo malo da se uozbiljimo, a EP kao kraći format je delovao kao izvodljivija stvar za početak nego ceo album.
Kraj ovog razgovora ostavljamo za bližu i dalju budućnost benda dakle, šta možemo očekivati u narednom periodu, neka zvanična promocija, fizičko izdanje, merč, koncertne promocije,...?
Zvanične promocije neće biti jer su ovo ipak pesme koje već dugo imamo na setlisti a sada su samo uobličene u „faux“ studijiske snimke. Imamo želju za fizičkim izdanjem i postoji već par ideja šta bi to moglo da bude ali to ćemo kad bude bilo više od 12 i po minuta materijala za štampu. Kao i uvek delimo bedževe i stikere na svirkama a neki ljudi su nam tražili i majice tako da ćemo to verovatno da odštampamo za prvu sledeću svirku koja još uvek nije najavljena ali očekujte da krajem maja bude probijanje zvučnog zida u klubu „Livnica“.
Hvala na pozivu i na razgovoru!
intervju pripremio Nenad
razgovor sa bendom nastavljamo u našoj rubrici "Pesma po pesma" gde govore o debi EP-ju