Sleaford Mods - The Demise Of Planet X
Helly Cherry
Tokom karijere duge 15 godina (koja i dalje traje), Sleaford Mods su „uradi sam“ pretvorili u kreativni manifest. Njihov karakterstični, ali neodoljivi spoj minimalne elektronike i maksimalnog društvenog uvida postao je referentna tačka za čitavu generaciju umetnika – od sirovih lo-fi početaka do Top 5 albuma, rasprodatih turneja i festivalskih headline nastupa. Danas, Endrju Fern (Andrew Fearn) i Džejson Viliamson (Jason Williamson) deluju kao idealni letopisci sveta koji se polako, ali neminovno raspada.
Njihov osmi album, The Demise Of Planet X, ne bavi se spektakularnim krajem civilizacije, već tihim, gotovo neprimetnim procesom njenog urušavanja. Umesto apokaliptičnih eksplozija i katastrofalnih preokreta, Sleaford Mods nude viziju sveta koji propada kroz rutinu, apatiju i normalizaciju lošeg – kap po kap, dan po dan. Propast ovde nije događaj, već stanje.
Album je inspirisan haotičnim prizorima iz jednog noćnog kluba u Midlandsu sredinom 2000-ih, kojima je Williamson svedočio i koje nikada nije zaboravio. Taj trenutak postao je metafora za ideju da apokalipsa možda neće ličiti na Mad Max fantaziju, već na beskrajno ponavljanje banalnosti i društvene dezorijentacije. Možda se svet neće završiti dramatično – već će jednostavno postajati sve gori.
Kako Williamson primećuje, današnji trenutak najbolje se može opisati kao „isto, samo gore“. Masovna potrošnja, jurnjava za novcem i potpuna ravnodušnost prema delovima sveta koji se raspadaju u realnom vremenu stvaraju utisak da je Armagedon već preskočen – i da živimo u njegovoj posle-fazi. U tom kontekstu, The Demise Of Planet X deluje kao precizan portret savremenog zamora, kulturne entropije i kolektivnog samoponištenja.
Ipak, iako se bavi sumornim temama, album ne zvuči iscrpljeno. Naprotiv – ovo je zvučno najširi i najambiciozniji Sleaford Mods album do sada. Bes i humor, bitovi i elektronika i dalje nose prepoznatljivu, neumoljivu energiju benda, ali su ovog puta obogaćeni novim teksturama, saradnjama i emotivnom dubinom. Svet možda ide ka propasti uz cviljenje, ali muzika na ovom albumu zvuči snažno, živahno i fokusirano.
Rad u studijima poput Abbey Roada, uz Bristolsku Invadu i njihovu bazu u Nottinghamu, omogućio je drugačiji pristup produkciji. Po prvi put, Fearn nije sam nosio tehnički teret snimanja, što mu je otvorilo prostor za kreativno razmišljanje i eksperiment. Taj pomak rezultirao je bogatijim, toplijim i slojevitijim zvukom – bez gubitka sirovosti koja je oduvek definisala bend.
Otvarajuća numera The Good Life odmah postavlja ton albuma: poznata bas-linija sudara se sa gotovo disko ritmom, dok Williamsonov precizan, brzi narativ dobija dodatnu dimenziju kroz glasove glumice Gwendoline Christie (Severance, Game of Thrones i Big Special). Njihovi doprinosi oslikavaju unutrašnji konflikt između težnje ka „dobrom životu“ i destruktivnih misli koje ga neprestano potkopavaju – svojevrsnu kuhinjsko-sudopersku dramu preseljenu u mentalni prostor.
Saradnici na albumu nisu tu radi ukrasa, već kao integralni deo zvučne slike. Svaki gost funkcioniše kao dodatni instrument u širenju emotivnog i narativnog spektra albuma: od Aldous Harding i Sue Tompkins, preko Liama Bailey-ja i Snowy-ja, do pažljivo uklopljenih vokalnih i teksturalnih intervencija koje produbljuju osnovnu ideju albuma.
Pesme poput “Bad Santa”, “Gina Was”, naslovne The Demise Of Planet X i singla “Megaton” kombinuju društvenu kritiku, ironiju i nemilosrdnu energiju, razgrađujući toksičnu muževnost, kulturnu mediokritetnost i nacionalni sunovrat – bez patetike, ali sa preciznim osećajem za savremeni trenutak.
Rezultat je album koji je neosporno Sleaford Mods, ali i jasno evolucija. Ne ublažava poruku, već je čini preciznijom. Ne nudi rešenja, ali nudi jasno ogledalo vremena u kojem živimo.
Može se reći da „propast“ nikada nije zvučala ovako živo.
Sa muzičkom finesom i britkom kritikom koja seže od hodnika moći do najmračnijih uglova uma, The Demise Of Planet X je album za svet koji se ne raspada dramatično – već polako, uporno i bez pauze.
Album je inspirisan haotičnim prizorima iz jednog noćnog kluba u Midlandsu sredinom 2000-ih, kojima je Williamson svedočio i koje nikada nije zaboravio. Taj trenutak postao je metafora za ideju da apokalipsa možda neće ličiti na Mad Max fantaziju, već na beskrajno ponavljanje banalnosti i društvene dezorijentacije. Možda se svet neće završiti dramatično – već će jednostavno postajati sve gori.
Kako Williamson primećuje, današnji trenutak najbolje se može opisati kao „isto, samo gore“. Masovna potrošnja, jurnjava za novcem i potpuna ravnodušnost prema delovima sveta koji se raspadaju u realnom vremenu stvaraju utisak da je Armagedon već preskočen – i da živimo u njegovoj posle-fazi. U tom kontekstu, The Demise Of Planet X deluje kao precizan portret savremenog zamora, kulturne entropije i kolektivnog samoponištenja.
Ipak, iako se bavi sumornim temama, album ne zvuči iscrpljeno. Naprotiv – ovo je zvučno najširi i najambiciozniji Sleaford Mods album do sada. Bes i humor, bitovi i elektronika i dalje nose prepoznatljivu, neumoljivu energiju benda, ali su ovog puta obogaćeni novim teksturama, saradnjama i emotivnom dubinom. Svet možda ide ka propasti uz cviljenje, ali muzika na ovom albumu zvuči snažno, živahno i fokusirano.
Rad u studijima poput Abbey Roada, uz Bristolsku Invadu i njihovu bazu u Nottinghamu, omogućio je drugačiji pristup produkciji. Po prvi put, Fearn nije sam nosio tehnički teret snimanja, što mu je otvorilo prostor za kreativno razmišljanje i eksperiment. Taj pomak rezultirao je bogatijim, toplijim i slojevitijim zvukom – bez gubitka sirovosti koja je oduvek definisala bend.
Otvarajuća numera The Good Life odmah postavlja ton albuma: poznata bas-linija sudara se sa gotovo disko ritmom, dok Williamsonov precizan, brzi narativ dobija dodatnu dimenziju kroz glasove glumice Gwendoline Christie (Severance, Game of Thrones i Big Special). Njihovi doprinosi oslikavaju unutrašnji konflikt između težnje ka „dobrom životu“ i destruktivnih misli koje ga neprestano potkopavaju – svojevrsnu kuhinjsko-sudopersku dramu preseljenu u mentalni prostor.
Saradnici na albumu nisu tu radi ukrasa, već kao integralni deo zvučne slike. Svaki gost funkcioniše kao dodatni instrument u širenju emotivnog i narativnog spektra albuma: od Aldous Harding i Sue Tompkins, preko Liama Bailey-ja i Snowy-ja, do pažljivo uklopljenih vokalnih i teksturalnih intervencija koje produbljuju osnovnu ideju albuma.
Pesme poput “Bad Santa”, “Gina Was”, naslovne The Demise Of Planet X i singla “Megaton” kombinuju društvenu kritiku, ironiju i nemilosrdnu energiju, razgrađujući toksičnu muževnost, kulturnu mediokritetnost i nacionalni sunovrat – bez patetike, ali sa preciznim osećajem za savremeni trenutak.
Rezultat je album koji je neosporno Sleaford Mods, ali i jasno evolucija. Ne ublažava poruku, već je čini preciznijom. Ne nudi rešenja, ali nudi jasno ogledalo vremena u kojem živimo.
Može se reći da „propast“ nikada nije zvučala ovako živo.
Sa muzičkom finesom i britkom kritikom koja seže od hodnika moći do najmračnijih uglova uma, The Demise Of Planet X je album za svet koji se ne raspada dramatično – već polako, uporno i bez pauze.