Epizoda stripa Dilan Dog – Ravnodušni (originalno Gli indifferenti, broj 443) pripada onoj vrsti stripova koji se ne čitaju brzo i lako, već polako, sa osećajem nelagode koji se zadržava i nakon poslednje stranice. Na površini, reč je o još jednom slučaju nestalih osoba i o Dilanovom silasku u mračne delove Londona, ali ispod tog zapleta krije se mnogo slojevitija i zrelija priča, jedna od onih koje jasno pokazuju u kom pravcu se savremeni Dilan Dog kreće.

Scenario Rite Poreto i Silvije Merikone oslanja se na snažnu i jednostavnu ideju: ravnodušnost kao stanje duha, ali i kao kolektivna bolest savremenog društva. Ljudi koji nestaju u ovoj epizodi ne nestaju zato što su oteti ili ubijeni, već zato što su prestali da se opiru, da osećaju, da reaguju. Voz koji kruži londonskim podzemljem i nikada ne staje postaje jasna metafora svakodnevice – života koji se odvija po inerciji, bez pitanja, bez izlaza i bez stvarne želje da se izađe napolje. Naslov nije slučajan i jasno asocira na Moravijine “Ravnodušne”, jer se i ovde govori o ljudima koji su izgubili unutrašnji poriv da se suprotstave praznini.

Lik Džordža, čoveka koga Dilan zapravo i traži tokom čitave epizode, predstavlja možda i najvažniju kontrapunktnu figuru u priči. Za razliku od većine “putnika” koji su prihvatili stanje potpune emocionalne obamrlosti, Džordž je jedan od retkih koji osećaju da nešto nije u redu i koji žele da pobegnu iz tog začaranog kruga ravnodušnosti. Njegov strah nije parališući, već pokretački; on još uvek postavlja pitanja i traži izlaz, čak i kada je svestan da je cena toga neizvesnost i bol. Kroz Džordža autorke pokazuju da ravnodušnost nije konačno stanje, već izbor koji se može odbiti, makar uz ogromnu unutrašnju borbu. Upravo zato njegov lik deluje tako ljudski i blizak. On nije heroj, već običan čovek koji još uvek nije spreman da se ugasi.

Dilan je takođe sušta suprotnost okruženju u koje zalazi. Njegova empatija, potreba da razume i spase druge, deluje gotovo anahrono u svetu u kome su ljudi prihvatili sopstveno gašenje kao nešto normalno. Autorke ne nude jednostavna rešenja niti moralne lekcije upakovane u jasne zaključke. Naprotiv, ostavljaju čitaocu neprijatno pitanje: koliko smo i sami slični tim putnicima koji ne žele da izađu iz voza? Strah u ovoj epizodi ne proizlazi iz čudovišta ili nasilja, već iz prepoznavanja sopstvene pasivnosti.


Ono što Ravnodušne takođe izdvaja i čini ih posebnim brojem jeste crtež Paola Armitana. Njegov rad ovde prevazilazi klasičnu funkciju ilustracije scenarija i postaje ravnopravan narativni element. Armitano koristi crno-belu tehniku sa izuzetnom sigurnošću: senke su duboke i guste, lica često izobličena, a perspektive namerno klaustrofobične. Londonsko podzemlje kod njega ne deluje samo kao fizički prostor, već kao unutrašnje stanje likova – mračno, beskonačno i bez jasnih orijentira. Paneli se ponekad stapaju, granice između prizora su fluidne, kao da i sam strip pokušava da imitira osećaj gubljenja u tunelima i mislima.

Upravo zbog takvog crteža posebno je primetna šteta što epizoda nije objavljena u većem formatu. Armitanove table vrve od detalja, tekstura i suptilnih vizuelnih rešenja koja u standardnom bonelijevskom formatu ostaju pomalo zbijena. Veći format bi omogućio da crtež “diše”, da se u potpunosti oseti atmosfera i da se svaka stranica doživi kao mala grafička celina. Ovako, i pored nesumnjivog uživanja, ostaje utisak da je čitalac uskraćen za puni potencijal vizuelnog dela.

U celini gledano, Ravnodušni su snažna, zrela i pomalo mučna epizoda, jedna od onih koje ne pokušavaju da zabave po svaku cenu, već da uznemire i podstaknu na razmišljanje. Scenario Ritе Poreto i Silvije Merikone precizno pogađa temu savremene apatije, dok Paolo Armitano svojim crtežom toj ideji daje gustu, opipljivu formu. U pitanju je strip koji se možda neće svima dopasti, ali koji se teško zaboravlja – i koji vredi imati već i samo zbog crteža, kao podsetnik da Dilan Dog i dalje može da bude relevantan, mračan i uznemirujuće blizak stvarnosti.