Strip „Betmen: Muk“ — Priča koja je definisala Betmena za 21. vek
Helly Cherry
Posle Duge noći veštica, stripa koji je na elegantan i detektivsko-noarovski način zaokružio jednu epohu Betmenovog mita, Džef Loub se početkom dvehiljaditih vraća Mračnom vitezu sa pričom koja je imala sasvim drugačiju ambiciju – da Betmena baci u ring, da ga izloži neprekidnom udaru i da proveri koliko daleko može da ide a da se ne slomi. Rezultat tog pristupa bio je Betmen: Muk, strip koji je, više nego bilo koji drugi naslov tog vremena, definisao Betmena za 21. vek.
Izdanje koje je objavila Čarobna knjiga, izvorno upriličeno povodom dvadesetogodišnjice ovog stripa, lepo podseća da je Muk nastajao kao veliki događaj. Uvodni intervju sa Loubom i Džimom Lijem, strukturisan kao „20 pitanja“, deluje nostalgično ali i korisno – autori sa distance otvoreno govore o ambicijama, planovima i želji da naprave priču koja će biti spektakl, ali ne i prazna pirotehnika.
Sam strip odmah daje do znanja da ovde nema zagrevanja. Gotam je (standardno kad je Mračni vitez u pitanju) u haosu, a Betmen je meta sistematskog, gotovo savršeno orkestriranog napada. Njegovi neprijatelji izlaze na scenu jedan za drugim – i to skoro svi koji nešto znače u njegovoj galeriji zlikovaca. Ubica Krok, Džoker, Dvoliki, Otrovni Bršljan, Harli Kvin, Strašilo, Zagonetač, to name i a few (sami otkrijte sva imena i redosled pojavljivanja)… svako ima svoju ulogu u planu koji očigledno prevazilazi njihove uobičajene kapacitete. I upravo tu se pojavljuje Muk – novi, zagonetni neprijatelj, obavijen zavojima, koji sa distance posmatra sve događaje i sa znanjem koje niko drugi ne bi trebalo da ima.
Loubova priča funkcioniše kao duga opsada. Nema mnogo pauza, nema prostora za kontemplaciju – Betmen je stalno u pokretu, reaguje i stalno kasni korak iza onoga ko vuče konce. U tom smislu, Muk je manje detektivska priča, a više psihološki i fizički test izdržljivosti. Ključno pitanje nije samo „ko je Muk“, već i koliko Betmen može da izdrži pre nego što počne da greši.
Posebno je zanimljivo kako je Loub iskoristio ovaj pritisak da produbi Betmenove odnose sa saveznicima. Alfred, Gordon, pa čak i Supermen i ostali članovi šireg DC univerzuma, nisu tu samo kao pomoć, već i kao ogledalo Betmenove opsesije ali i moralna vertikala (posebno Gordon koji se pojavljuje u ključnom trenutku). Velika pažnja posvećena je Brusovom odnosu sa Tomasom Eliotom, prijateljem iz detinjstva, danas uglednim neurohirurgom. Ovaj krak priče nas vraća u Brusovu prošlost i otkriva još neke detalje iz tog ranog perioda. Emotivno jezgro stripa nalazi se u odnosu sa Selinom Kajl. Žena mačka u Muku nije sporedna figura – ona je stalni podsetnik na ono što Brus Vejn nikada ne može da ima. Njihova dinamika je istovremeno zavodljiva i bolna, puna neizgovorenih mogućnosti koje se uvek sudaraju sa Betmenovom potrebom da bude ono što jeste. Loub vrlo jasno poručuje: problem nije u Selini, već u Brusu.
Iako je zaplet često kritikovan zbog konačnog otkrivanja identiteta Muka, ne može se osporiti da je ovaj strip imao ogroman uticaj. Muk je postavio šablon za „velike“ Betmen priče u kojima se svi elementi univerzuma sudaraju u jednoj centralnoj naraciji. Mnogi kasniji serijali, kao i filmske interpretacije Betmena kao iscrpljenog, ranjivog, ali istrajnog junaka, duguju mnogo upravo ovom stripu.
Animirani film Batman: Hush pokušao je da prenese ovu priču široj publici, ali uz značajne izmene. Promene u identitetu Muka i pojednostavljivanje odnosa među likovima učinile su film pristupačnijim, ali su istovremeno uklonile deo one sporije, paranoične gradnje napetosti koja strip čini posebnim. Film funkcioniše kao solidan akcioni triler, ali ostavlja utisak da mu nedostaje težina i osećaj neprekidne pretnje koji strip nosi od prve do poslednje strane.
A kada je reč o vizuelnom identitetu – Muk je pre svega trijumf Džima Lija. Njegov crtež je toliko snažan da strip može da se „čita“ i bez teksta. Svaka stranica puca od akcije i energije. Likovi su masivni, senke duboke, a kompozicija kadrova osmišljena da vodi oko čitaoca kroz haos Gotama. Međutim, ta moć ne bi bila potpuna bez Skota Vilijamsa na tušu i Aleksa Sinklera na koloru. Vilijams daje crtežu čvrstinu i jasnoću, dok Sinklerov kolorit unosi atmosferu – hladne noći, eksplozije boja u trenucima nasilja i suptilne tonove u intimnijim scenama. Dodatak na kraju izdanja, u kojem se Džim Li osvrće na omaže, skrivene detalje i kreativne odluke, samo potvrđuje koliko je ovaj strip bio pažljivo građen.
Iako je postojala želja da se saradnja Louba i Lija na Muku nastavi, do toga (bar za sada) nije došlo. Ipak, mini-epilog uključen u ovo jubilarno izdanje lepo zaokružuje priču i služi kao diskretan podsetnik na to koliko je ovaj strip i dalje živ u kolektivnoj svesti čitalaca.
Betmen: Muk možda nije savršen strip. Priznajemo, na početku može delovati konfuzno, sa puno informacija, nabacanim likovima koji se smenjuju kao na traci bez puno objašnjenja. Zato ga, možda baš zbog brzog tempa koji se od samog starta nameće, treba najpre gledati, usporiti sa čitanjem i uživati u vinjetama i upijati detalje.
Ipak, Betmen: Muk je nesumnjivo jedna od važnijih priča koja je Betmena uvela u novo stoleće, pokazala ga ranjivog, iscrpljenog i okruženog neprijateljima koji ga poznaju bolje nego ikada ranije. Možda u tome leži razlog zbog kog se Muk i danas čita sa istim uzbuđenjem kao i pre dvadeset godina.
Izdanje koje je objavila Čarobna knjiga, izvorno upriličeno povodom dvadesetogodišnjice ovog stripa, lepo podseća da je Muk nastajao kao veliki događaj. Uvodni intervju sa Loubom i Džimom Lijem, strukturisan kao „20 pitanja“, deluje nostalgično ali i korisno – autori sa distance otvoreno govore o ambicijama, planovima i želji da naprave priču koja će biti spektakl, ali ne i prazna pirotehnika.
Sam strip odmah daje do znanja da ovde nema zagrevanja. Gotam je (standardno kad je Mračni vitez u pitanju) u haosu, a Betmen je meta sistematskog, gotovo savršeno orkestriranog napada. Njegovi neprijatelji izlaze na scenu jedan za drugim – i to skoro svi koji nešto znače u njegovoj galeriji zlikovaca. Ubica Krok, Džoker, Dvoliki, Otrovni Bršljan, Harli Kvin, Strašilo, Zagonetač, to name i a few (sami otkrijte sva imena i redosled pojavljivanja)… svako ima svoju ulogu u planu koji očigledno prevazilazi njihove uobičajene kapacitete. I upravo tu se pojavljuje Muk – novi, zagonetni neprijatelj, obavijen zavojima, koji sa distance posmatra sve događaje i sa znanjem koje niko drugi ne bi trebalo da ima.
Loubova priča funkcioniše kao duga opsada. Nema mnogo pauza, nema prostora za kontemplaciju – Betmen je stalno u pokretu, reaguje i stalno kasni korak iza onoga ko vuče konce. U tom smislu, Muk je manje detektivska priča, a više psihološki i fizički test izdržljivosti. Ključno pitanje nije samo „ko je Muk“, već i koliko Betmen može da izdrži pre nego što počne da greši.
Posebno je zanimljivo kako je Loub iskoristio ovaj pritisak da produbi Betmenove odnose sa saveznicima. Alfred, Gordon, pa čak i Supermen i ostali članovi šireg DC univerzuma, nisu tu samo kao pomoć, već i kao ogledalo Betmenove opsesije ali i moralna vertikala (posebno Gordon koji se pojavljuje u ključnom trenutku). Velika pažnja posvećena je Brusovom odnosu sa Tomasom Eliotom, prijateljem iz detinjstva, danas uglednim neurohirurgom. Ovaj krak priče nas vraća u Brusovu prošlost i otkriva još neke detalje iz tog ranog perioda. Emotivno jezgro stripa nalazi se u odnosu sa Selinom Kajl. Žena mačka u Muku nije sporedna figura – ona je stalni podsetnik na ono što Brus Vejn nikada ne može da ima. Njihova dinamika je istovremeno zavodljiva i bolna, puna neizgovorenih mogućnosti koje se uvek sudaraju sa Betmenovom potrebom da bude ono što jeste. Loub vrlo jasno poručuje: problem nije u Selini, već u Brusu.
Iako je zaplet često kritikovan zbog konačnog otkrivanja identiteta Muka, ne može se osporiti da je ovaj strip imao ogroman uticaj. Muk je postavio šablon za „velike“ Betmen priče u kojima se svi elementi univerzuma sudaraju u jednoj centralnoj naraciji. Mnogi kasniji serijali, kao i filmske interpretacije Betmena kao iscrpljenog, ranjivog, ali istrajnog junaka, duguju mnogo upravo ovom stripu.
Animirani film Batman: Hush pokušao je da prenese ovu priču široj publici, ali uz značajne izmene. Promene u identitetu Muka i pojednostavljivanje odnosa među likovima učinile su film pristupačnijim, ali su istovremeno uklonile deo one sporije, paranoične gradnje napetosti koja strip čini posebnim. Film funkcioniše kao solidan akcioni triler, ali ostavlja utisak da mu nedostaje težina i osećaj neprekidne pretnje koji strip nosi od prve do poslednje strane.
A kada je reč o vizuelnom identitetu – Muk je pre svega trijumf Džima Lija. Njegov crtež je toliko snažan da strip može da se „čita“ i bez teksta. Svaka stranica puca od akcije i energije. Likovi su masivni, senke duboke, a kompozicija kadrova osmišljena da vodi oko čitaoca kroz haos Gotama. Međutim, ta moć ne bi bila potpuna bez Skota Vilijamsa na tušu i Aleksa Sinklera na koloru. Vilijams daje crtežu čvrstinu i jasnoću, dok Sinklerov kolorit unosi atmosferu – hladne noći, eksplozije boja u trenucima nasilja i suptilne tonove u intimnijim scenama. Dodatak na kraju izdanja, u kojem se Džim Li osvrće na omaže, skrivene detalje i kreativne odluke, samo potvrđuje koliko je ovaj strip bio pažljivo građen.
Iako je postojala želja da se saradnja Louba i Lija na Muku nastavi, do toga (bar za sada) nije došlo. Ipak, mini-epilog uključen u ovo jubilarno izdanje lepo zaokružuje priču i služi kao diskretan podsetnik na to koliko je ovaj strip i dalje živ u kolektivnoj svesti čitalaca.
Betmen: Muk možda nije savršen strip. Priznajemo, na početku može delovati konfuzno, sa puno informacija, nabacanim likovima koji se smenjuju kao na traci bez puno objašnjenja. Zato ga, možda baš zbog brzog tempa koji se od samog starta nameće, treba najpre gledati, usporiti sa čitanjem i uživati u vinjetama i upijati detalje.
Ipak, Betmen: Muk je nesumnjivo jedna od važnijih priča koja je Betmena uvela u novo stoleće, pokazala ga ranjivog, iscrpljenog i okruženog neprijateljima koji ga poznaju bolje nego ikada ranije. Možda u tome leži razlog zbog kog se Muk i danas čita sa istim uzbuđenjem kao i pre dvadeset godina.